Dodatak: Kratka rasprava o tri aspekta normalne ljudskosti

Ovoga puta, u zajedništvu nećemo pričati priče. Započećemo temom o kojoj se često raspravlja: šta je ljudskost. U prošlosti smo već puno govorili o toj temi, a i sada to činimo. To je tema koja se često pominje, problem na koji čovek svakodnevno nailazi i tema koju čovek svakog dana susreće i doživljava. Tema je šta je ljudskost. Ljudskost obuhvata nekoliko važnih stvari. Koje su uobičajene manifestacije ljudskosti u čovekovom svakodnevnom životu? (Integritet i dostojanstvo.) Ima li šta još? Savest i razum, zar ne? (Da.) Često govorite o njima. Kojih još manifestacija ima o kojima ne govorite tako često? Drugim rečima, koje su to teme kojih se vi, u osnovi, ne dotičete u svojim uobičajenim razgovorima o ljudskosti? Savest i razum, integritet i dostojanstvo – sve su to stare rezervne teme s kojima se čovek redovno susreće. Koliko čvrsta veza postoji između savesti, razuma, integriteta i dostojanstva, o kojima često diskutujete, i vaših stvarnih života? Kako vas je taj materijal duhovno izgradio i kako je vašu praksu i ulazak potpomogao u stvarnom životu? Koliko je koristan on bio? Koje su, dakle, druge stavke takođe usko povezane s vašim svakodnevnim, normalnim ljudskim životom? Reći ću vam nekoliko, pa ćemo videti da li su to teme na koje redovno nailazite. U pogledu našeg materijala koji obuhvata ljudskost, isprva ćemo ostaviti po strani pitanje da li je taj materijal pozitivan ili negativan i da li se on odnosi na normalnu ili na nenormalnu ljudskost. Pored stavki koje smo maločas pomenuli, tu je i ona koja se tiče stava ljudi pri ophođenju prema različitim vrstama ljudi, događaja i stvari u svakodnevnom životu. Zar i to nije jedna od stavki? Zar i ona ne obuhvata ljudskost? (Obuhvata.) Sledeća stavka je kako ljudi rukovode svojim ličnim okruženjem u svakodnevnom životu, a tu je i još jedna, koja se tiče stava i ponašanja ljudi prilikom kontakta sa osobama suprotnog pola. Jesu li te tri stavke povezane sa ljudskošću? (Jesu.) Sve tri su povezane. Kada je reč o temi o kojoj ćemo danas raspravljati, ostavićemo po strani pitanja čovekovog stremljenja ka istini, načina ulaska u istina-stvarnost tokom čovekove vere u Boga i poštovanja raznih načela, i govorićemo isključivo o ljudskosti. Dakle, što se tiče pomenute tri stavke – da li je njihova povezanost sa ljudskošću značajna? (Jeste.) Koje su to tri stavke? Nabrojte ih još jednom. (Prva je stav ljudi pri ophođenju prema različitim vrstama ljudi, događaja i stvari u svakodnevnom životu. Druga je ljudsko staranje o ličnom okruženju u svakodnevnom životu. Treća stavka je ljudski stav i ponašanje u kontaktu sa suprotnim polom u njihovom svakodnevnom životu.) A šta te tri stavke obuhvataju? (Ljudskost.) Zašto kažemo da ove tri stavke obuhvataju ljudskost, da su povezane s njom? Zašto ističemo baš te tri stavke? Zašto ne govorimo o onom delu koji se tiče savesti i razuma? Zašto ostavljamo po strani aspekte o kojima obično diskutujemo da bismo govorili o ovim trima stavkama? Jesu li te tri stavke naprednije ili rudimentarnije od savesti, razuma, integriteta i dostojanstva, koji su takođe povezani s ljudskošću i o kojima smo ranije raspravljali? (One su rudimentarnije.) Predstavlja li onda rasprava o ove tri stvari vaše omalovažavanje? (Ne.) Zašto bismo, dakle, uopšte raspravljali o njima? (One su praktične.) Zato što su praktičnije. To je razlog do kojeg ste došli? Zašto o tome razgovaramo? Zato što sam uočio izvesne probleme; s obzirom na uslove kakvi jesu i razna ponašanja koja se javljaju u svakodnevnom životu ljudi, uočio sam nekoliko problema koji su usko povezani sa stvarnim životima ljudi, pa je neophodno da ovde pojedinačno izložim svaki od njih kako bismo o njima zajedno porazgovarali. Ako u svojoj veri u Boga ljudi ostave po strani stvaran život i razna ponašanja normalne ljudskosti i svakodnevnog života, i ako samo uporno streme ka istini – ka tako dubokim istinama kao što je kako postati osoba koju Bog voli – recite Mi, do kakvih problema to može da dovede? Koji je to osnovni uslov pod kojim neko može da, u svom stremljenju ka istini, zakorači u istina-stvarnost? (On to mora da učini u stvarnom životu.) I šta još? (Potrebno je da ima normalnu ljudskost.) Tako je – mora da poseduje normalnu ljudskost, koja se, pored savesti, razuma, integriteta i dostojanstva, sastoji i od one tri stavke koje smo maločas pomenuli. Bilo bi pomalo šuplje ako bi neko pričao o stremljenju i traganju za istinom, a da pritom ne može da zadovolji merila ili da dostigne normalnost u pogledu te tri stavke koje se tiču ljudskosti. Stremljenje ka istini, težnja za ulaskom u istina-stvarnost i težnja ka spasenju – to ne može da postigne svako, već samo onaj manji broj ljudi koji vole istinu i koji imaju normalnu ljudskost. Ako neko ne zna šta je to što čovek normalne ljudskosti treba da poseduje ili šta takav čovek treba da radi ili kakav stav i gledište treba da ima prema određenim ljudima, događajima i stvarima, da li je neka takva osoba sposobna da ostvari ulazak u istina-stvarnost? Može li njeno stremljenje ka istini da pruži neke rezultate? Nažalost, ne može.

A. Stav ljudi pri ophođenju prema različitim vrstama ljudi, događaja i stvari

Započećemo razgovorom o prvoj stavci koja se tiče ljudskosti: stav ljudi pri ophođenju prema različitim vrstama ljudi, događaja i stvari u svakodnevnom životu. Svako razume šta znači „svakodnevni život”. Nema potrebe da se to dalje razrađuje. Koji su to onda glavni ljudi, događaji i stvari povezani s ljudskošću? Drugim rečima, šta je to u njima što se izdiže do nivoa normalne ljudskosti, što se odnosi na njen opseg i što je se dotiče? (Bavljenje ljudima i stvarima.) To je samo delimično tačno. Tu su još znanja i stručne veštine koje čovek treba da savlada, a tu su i opšta znanja potrebna za svakodnevni život. Sve su to sastavni delovi onoga što osoba normalne ljudskosti treba da razume i da poseduje. Neki ljudi, na primer, uče stolarstvo ili zidarstvo, dok drugi uče da voze ili da popravljaju kola. To su veštine, zanati, a poznavati neki takav zanat znači biti upućen u profesionalne tajne tog zanata. Do kojeg, dakle, stepena i po kom merilu čovek mora da nauči neku veštinu da bi se smatrao vičnim? On mora da, u najmanju ruku, bude u stanju da stvori gotov proizvod po nekom prihvatljivom merilu. Ima ljudi koji rade prilično traljavo. Poslovi koje obavljaju ne ispunjavaju zahtevani kvalitet, čak do te mere da ih je nepodnošljivo gledati. U čemu je ovde problem? Ovo se tiče njihovog stava prema vlastitoj profesiji. Neki ljudi nemaju savestan stav. Oni razmišljaju: „Ako ovo što pravim može da ispuni svrhu za koju je namenjeno, meni je to dovoljno dobro. Koristite ga nekoliko godina, a onda ga popravite.” Da li ovo spada u onu vrstu gledišta koju treba da poseduju osobe s normalnom ljudskošću? (Ne.) Neki ljudi imaju krajnje nehajne, ravnodušne stavove. Njima je u redu ako je nešto „dovoljno dobro”. To je neodgovoran stav. To je element iskvarenih naravi da se stvari rešavaju tako lakomisleno i neodgovorno: to je podlost o kojoj ljudi često govore. U svemu što rade, zadovoljavaju se time da to bude „otprilike u redu” i „dovoljno dobro”; u pitanju je stav tipa „možda”, „moguće” i „četiri od pet”; oni sve rade površno, zadovoljavaju se minimalnim rezultatima i stalno se provlače na blef; ne vide smisao u tome da stvari uzimaju zaozbiljno ili da budu pedantni, a još manje vide smisao u traganju za istina-načelima. Zar to nije element iskvarenih naravi? Da li je to ispoljavanje normalne ljudskosti? Nije. Bilo bi ispravno nazvati to nadmenošću, a takođe bi bilo sasvim prikladno to nazvati nedisciplinovanim – ali jedina reč kojom to može savršeno da se izrazi jeste „podlo”. Većina ljudi u sebi poseduje tu podlost, ali u različitoj meri. Oni po svim pitanjima žele da rade površno i aljkavo, a u svemu što rade postoji tračak prevare. Kad god mogu, oni druge ljude varaju, kad god mogu hvataju krivine i štede svoje vreme kad god su u mogućnosti. U sebi razmišljaju: „Dokle god uspevam da ne budem razotkriven, dokle god ne izazivam probleme i dokle god me ne pozivaju na odgovornost, mogu da se provučem na prevaru. Svoj posao ne moram da obavljam vrlo dobro, to bi bilo isuviše naporno!” Takvi ljudi ničim ne ovladaju u potpunosti, a u svom učenju nisu voljni da se posvete niti da pate ili plate cenu. Hteli bi samo da zagrebu po površini i da sebe odmah proglase stručnjakom u toj oblasti, verujući da su to uspeli da nauče, pa da se oslanjajući se na to zatim provlače. Zar to nije stav koji ljudi imaju prema drugim ljudima, događajima i stvarima? Da li je to dobar stav? Nije. Prosto rečeno, to je „provlačenje”. Takva podlost postoji u svim iskvarenim ljudima. Ljudi sa podlom ljudskošću zauzimaju gledište i stav „provlačenja” u svemu što rade. Da li takvi ljudi mogu pravilno da obavljaju svoju dužnost? Ne. Jesu li u stanju da rade u skladu s načelima? To je još manje verovatno.

Neki ljudi se nikad ne posvećuju onome što rade, već su uvek aljkavi, površni i neodgovorni. Ima, na primer, nekih koji uče da voze kola, ali nikada ne pitaju iskusne vozače na šta da obrate pažnju dok voze ili koja brzina može da ošteti motor. Ništa ne pitaju, nego samo sednu za volan i voze – i na kraju unište automobil. Tada obično izađu, pa šutnu po kolima i kažu: „Ovo je običan krš. Daj mi neki mercedes ili be-em-ve, a ne ovu šklopociju – previše je zastarela!” Kakav je ovo stav? Oni se prema materijalnim stvarima ne odnose s pažnjom i ljubavlju, niti razmišljaju da ih očuvaju u dobrom stanju, već ih namerno kvare i uništavaju. Pojedini ljudi žive aljkavim i traljavim životom. Oni po vasceli dan sve rade na brzinu i nehajno. Kakva je to vrsta ljudi? (To su nepažljivi ljudi.) Suviše je blago nazvati ih „nepažljivim ljudima” – treba ih zvati „nemarnim ljudima”; naziv „podli ljudi” takođe je prikladan. Da li je to preterano? Kako da uočimo razliku između plemenitih i podlih ljudi? Jednostavno posmatrajte njihov stav i postupke prema vlastitoj dužnosti, gledajte kako se odnose prema stvarima i kako se ponašaju kad iskrsnu neki problemi. Ljudi od integriteta i dostojanstva su pedantni, savesni i marljivi u svojim postupcima i spremni su da plate cenu. Ljudi bez integriteta i dostojanstva su nehajni i aljkavi u svojim postupcima, stalno posežu za trikovima i uvek žele samo da se nekako provuku. Ma koju tehniku da uče, oni je ne uče marljivo, nisu u stanju da je nauče i, ma koliko vremena da potroše na učenje, i dalje ostaju potpuno neuki. To su ljudi niskog karaktera. Većina ljudi je površna u obavljanju svojih dužnosti. Koja je narav ovde u igri? (Podlost.) Kako se podli ljudi odnose prema svojoj dužnosti? Oni sasvim sigurno nemaju pravilan stav prema njoj i bez sumnje je obavljaju površno. To znači da oni nemaju normalnu ljudskost. Ozbiljno podli ljudi nalik su životinjama. To je kao kad imaš psa za ljubimca: ako ga ne držiš na oku, počeće da grize stvari i uništiće ti sav nameštaj i kućne aparate. To bi značilo da si na gubitku. Psi spadaju u životinje; oni ne misle da se prema stvarima treba odnositi s pažnjom i ljubavlju i ti ne možeš da ih učiniš odgovornim za to – samo moraš da ih naučiš nekom redu. Ako to ne činiš, nego puštaš da ti životinja pravi nered po kući i ometa ti život, to pokazuje da tvojoj ljudskosti nešto nedostaje. Ti se onda ne razlikuješ puno od životinje. Tvoj IQ je suviše nizak – ti si običan nikogović. Kako, dakle, da lepo vaspitaš svog psa? Moraš da smisliš način da mu ograničiš kretanje unutar određenog prostora ili da ga držiš u kavezu i puštaš napolje dva-tri puta dnevno u tačno određeno vreme, kako bi imalo dovoljno fizičke aktivnosti. Tako ćeš mu obuzdati želju da nasumično grize delove nameštaja, a ujedno ćeš mu omogućiti dovoljno fizičke aktivnosti da bi bio zdrav. Na taj način, pas će biti lepo vaspitan, a ujedno će i tvoje okruženje biti zaštićeno. Ako čovek nije u stanju da se pozabavi stvarima s kojima se sreće i ako nema ispravan stav, to znači da njegovoj ljudskosti nešto fali. Ona ne može da zadovolji merilo normalne ljudskosti. Ili, ako se prebacimo na oblast spremanja hrane: obični ljudi koriste vrlo malo ulja kad nešto prže u tiganju, ali ima žena kojima hrana maltene pliva u ulju. Čak i ako si bogat, ne smeš bezobzirno da trošiš ulje – moraš da ga koristiš u razumnim količinama. Ali te žene uopšte ne mare za to; ako im se omakne, pa sipaju previše ulja u tiganj, one sav višak ulja jednostavno prospu po zemlji. To je rasipničko ponašanje, zar ne? Kako se ljudi koji imaju takav stav prema materijalnim stvarima popularno nazivaju? Oni su „ekstravagantni” – ili, uvredljivo, „rasipnici”. Odakle potiču materijalne stvari? Date su nam od Boga. Neki ljudi kažu da su sve što poseduju sami zaradili – ali, koliko bi ti mogao da zaradiš ako ti to ne bi bilo dato od Boga? On ti je podario život. Da ti On nije podario život, ti ništa ne bi imao i bio bi niko i ništa, pa da li bi onda i dalje mogao da imaš sve te materijalne stvari koje poseduješ? Bog ti je možda dao više nego što daje prosečnom domaćinstvu, ali jesu li stav i gledište sa kojima te stvari bezobzirno trošiš ispravni? Kako se to može definisati sa stanovišta ljudskosti? Takvi ljudi imaju lošu ljudskost. Ekstravagantni su, bezobzirno troše i ne umeju da se prema stvarima odnose s pažnjom i ljubavlju – takvi ljudi nemaju normalnu ljudskost. Neki čak ne pomišljaju da budu pažljivi ni prema stvarima koje pripadaju Božjoj kući. Neke stvari pripadaju Božjoj kući. Oni to vide. Pa ipak, ako se sprema kiša i ako bi bilo šteta da neka od tih stvari pokisne, šta će oni pomisliti? „Jaka stvar i ako pokisne. Ionako nije moja. Ostaviću je neka kisne.” A zatim će otići. Kako nazivamo takav stav? Sebičnost. Da li oni čestito razmišljaju? Ako ne razmišljaju, kakvi su onda oni? (Nepošteni.) Ako čovek nije čestit, zar to onda ne znači da je nepošten? Da li ljudi koji ne razmišljaju čestito imaju normalnu ljudskost? Naravno da ne. U vezi s našom prvom stavkom, koja se odnosi na stav ljudi pri ophođenju prema različitim vrstama ljudi, događaja i stvari, koliko smo stvari dosad pomenuli? Tu je najpre podlost, podli ljudi. Šta još? (Niski i nepošteni ljudi.) Kakvi kolokvijalni izrazi – da li vi koristite takve reči kad preispitujete sebe, kad spoznajete i kad detaljno analizirate sami sebe u svom svakodnevnom životu? (Ne.) Niko ih ne koristi. Koje onda reči koristite? Izgovarate grandiozne izraze – niko ne koristi ovakav svakodnevni jezik.

Mnogi ljudi za sebe misle da su prilično veliki zbog toga što veruju u Boga. Oni koji poseduju neka stručna znanja i veštine, ili čak visok stepen obrazovanja, imaju naročito jak osećaj da su iznad običnih ljudi. Zadovoljni sami sobom, oni misle: „Ja sam se čak odrekao solidne karijere koju sam imao u svetovnom životu i nisam došao u Božju kuću po besplatan ručak. Neko ko je ovako osposobljen kao ja može da pruži doprinos Božjoj kući. Ja dajem sebe i patim zarad Boga. Štaviše, delim sobu i pansion sa ovim običnim ljudima, s kojima živim u zajednici. Kakve visoke kvalitete posedujem!” Misle za sebe da su od naročito časnog integriteta i da su plemenitiji od svih ostalih. U tome nalaze neizmernu radost. Činjenica je da toliko mnogo stvari nedostaje u njihovoj ljudskosti, a oni to ne samo da ne znaju, nego su na devetom nebu, misle da su veličanstveni i da su po svom karakteru bolji od običnih ljudi. A u stvari, u njima nema ni jedne jedine stvari koja bi bila u skladu s definicijom prideva „normalan”, koji prethodi reči „ljudskost” u izrazu „normalna ljudskost”. Ništa u vezi s njima ne ispunjava to merilo; sve je daleko ispod te definicije. Njihova savest? Nemaju je. Njihov karakter? Ničemu ne vredi. Njihov integritet i njihovi kvaliteti? Ništa od toga nije dobro. Kad svi žive u zajednici i kad neki od tih ljudi poseduje nešto dragoceno, oni to ni za živu glavu ne bi ostavili drugima na izvol’te. Zašto je to tako? Delom zato što ne veruju drugima, a delom zato što se, tamo gde ima mnogo ljudi, među njima uvek nađe i jedan broj nepouzdanih ljudi, od kojih neki mogu imati lepljive prste – koji možda čak i kradu. Ti ljudi imaju loš karakter. Za vreme obroka, neki ljudi uvek za sebe biraju najbolje zalogaje hrane i jedu ih dok se sasvim ne najedu, bez obzira koliko ljudi koji još uvek nisu obedovali stoji iza njih u redu. Zar to nije isuviše sebično? Ima i ljudi koji, kad jedu, vode računa o drugima. Šta nam to ilustruje? To pokazuje da ovi drugi spadaju u razumne ljude, koji vode računa o drugima. Oni će pojesti manje, da bi nešto ostalo i za druge. To je ono što znači biti kvalitetno ljudsko biće. U Božjoj kući, neki ljudi poseduju ljudskost, dok su neki u tom pogledu donekle manjkavi. Ne mogu da zadovolje čak ni merila normalne ljudskosti. S obzirom na ponašanja koja sam pomenuo, ima li među vama dosta ljudi sa normalnom ljudskošću? Ili ih nema baš mnogo? Ako obično pokazujete takva ponašanja, možete li da shvatite da se tu radi o problemima? Dok otkrivaš svoju iskvarenu narav, da li si uopšte svestan toga? Ako si svestan, ako možeš to da osetiš i spreman si da napraviš promenu, onda ti imaš nešto ljudskosti – samo što ona još uvek ne doseže do normalnosti. Ali, ako ti čak nisi ni svestan toga, možeš li se onda uopšte svrstati među osobe sa ljudskošću? Ne možeš. Ovo nije pitanje dobre ili loše, normalne ili nenormalne ljudskosti – ti uopšte ne poseduješ ljudskost. Tokom obroka, na primer, ima ljudi koji, kad vide da na poslužavniku iznose dinstanu svinjetinu, odmah kreću da se grabe i da kidaju masne komade i krtinu bez razlike, ne prestajući dok sve ne počiste. Jeste li ikada videli kako se životinje tuku oko hrane? (Jesmo.) Prizor je potpuno isti, samo što su u pitanju životinje; kada se radi o ljudima, da li je tuča oko hrane sastavni deo normalne ljudskosti? (To nije normalna ljudskost.) Kako bi se ponašali ljudi sa normalnom ljudskošću? (Bili bi zadovoljni onim što dobiju i ne bi bili pohlepni.) To je prilično tačan način da se to izrazi. Kako, dakle, da čovek ne bude pohlepan? Od kojih se misli i gledišta prema ovom pitanju sastoji razmišljanje koje bi trebalo da imaju ljudi s normalnom ljudskošću i na osnovu kojeg bi čovek mogao pravilno da postupa? Kao prvo, moraš ispravno da razmišljaš. Neka žena bi, na primer, pomislila: „Danas ima baš puno pečene prasetine. Htela bih da uzmem još, ali me je pomalo stid, budući da sam okružena braćom. Šta da radim? Mislim da ću sačekati da svi pojedu nešto, pre nego što zatražim repete. Ne bih htela da se ostali zapitaju kako jedna dama kao što sam ja može da bude tako proždrljiva. Kako bi to bilo ponižavajuće!” Takvo razmišljanje bilo bi normalno za jednu ženu, budući da su one generalno osetljivije na kritiku. Većina muškaraca bi pomislila: „Ovo pečenje je izvrsno. Idem još malo da se poslužim.” Prvi bi se dohvatili štapića za jelo, ne mareći šta drugi misle o njima. Neki muškarci, međutim, imaju više razuma. Nakon što uzmu zalogaj prasetine, malo će promisliti: „Iza mene ima toliko ljudi koji još ništa nisu okusili. Moram da se zaustavim i da ostavim malo i drugima.” Činjenica da oni mogu tako da misle i da se ponašaju pokazuje da se radi o razumnim ljudima, kojima je normalna ljudskost urođena. Neki ljudi odlaze u sasvim drugu krajnost: „Bog ne želi da ljudi jedu pečenu prasetinu i stoga neću ni mrvicu da probam. To znači da ja posedujem još veću ljudskost, zar ne?” Takvo razmišljanje je apsurdno. Šta zapravo želim da vam pokažem ovim primerom? Da ljudi treba da usvoje ispravan stav prema svim vrstama ljudi, događaja i stvari. Do tog ispravnog stava čovek dolazi kroz razmišljanje iz perspektive razumnosti, savesti, integriteta i dostojanstva ljudskosti. Ako u praksi primenjuješ takav način razmišljanja, ti ćeš u osnovi biti usklađen s normalnom ljudskošću.

Stav koji čovek ima prema ljudima, događajima i stvarima nije ništa drugo do način na koji se njegov odnos prema ljudima i stvarima manifestuje u svakodnevnom životu. Te manifestacije možda nemaju mnogo veze s poslom koji treba da obaviš ili su od njega udaljene, ali vera u Boga nije šuplja: vernici u Boga ne žive u vakuumu, nego u stvarnom životu. Oni se ne smeju odvajati od stvarnog života. Kakav stav ljudi treba da imaju i kako treba da razmišljaju, bilo da se to odnosi na stručne veštine ili na opštu mudrost i znanje o nečemu? Da li je u redu uvek negovati način razmišljanja po kojem treba samo da se provlačimo kroz život? Neki ljudi su stalno smeteni oko ovih stvari – da li to može da im prođe? Zar oni nemaju problem s tim svojim stanovištem? Problem delimično leži u takvom stanovištu; pored toga, on ima veze i s njihovim karakterom. Velika crvena aždaja već hiljadama godina vlada Kinom i stalno se angažuje u kampanjama i borbama. Ne bavi se razvojem ekonomije i uopšte ne razmišlja o životu običnih ljudi. Na kraju, ljudi su u sebi razvili neku vrstu podlosti koja se sastoji u pukom prepuštanju matici. Sve rade površno i žive od danas do sutra. Nije im cilj da briljiraju u onome što studiraju, niti to mogu da dostignu. Na sve što rade gledaju iz kratkoročne perspektive: posmatraju šta se traži na tržištu i odmah žure da to proizvedu, ne misleći ni o čemu drugom sve dok ne steknu neko svoje bogatstvo. Oni svoju početnu zamisao nikada ne razvijaju dalje, ne bave se naučnim istraživanjem, niti streme ka većoj izvrsnosti; posledica svega toga je da kineska laka i teška industrija, kao i sve ostale grane privrede, ne mogu svetskom tržištu da ponude nijedan vrhunski proizvod. Uprkos tome, Kinezi se hvale: „Mi u Kini, imamo prvoklasnu tradicionalnu kulturu koja traje već 5000 godina. Mi, Kinezi, smo ljubazni i vredni ljudi.” Zašto onda Kina i dalje proizvodi falsifikovanu robu i izbija ljudima novac iz džepova? Zašto Kinezi nemaju gotovo ništa što bi bilo konkurentno na svetskom tržištu? O čemu se tu radi? Ima li Kina proizvode vrhunskog kvaliteta? Kinezi imaju jednu jedinu „vrhunsku” stvar, a to je njihova veština da imitiraju i falsifikuju – to jest, da varaju. U tome je prisutna njihova podlost. Neko će reći: „Zašto nas prikazuješ takvima? Zar ne misliš da nas time omalovažavaš i ponižavaš?” Da li je tako? Sudeći po nekim stvarima koje Kinezi prave, može se reći da im takav opis savršeno pristaje. Ima li ijednog Kineza, bilo na tržištu ili među običnim svetom, koji stvarno vodi računa o poslu kojim se bavi? Takvih je veoma malo, a što se tiče onih malobrojnih koji zaista pokušaju da se bave svojim ispravnim poslom, kada vide koliko je društveno okruženje nepovoljno i da od toga ne proizilazi ništa dobro, prestaju da se trude i odustaju.

Sve ove stvari koje se tiču ljudskosti – misli, stavovi i mišljenja koje ljudi pokazuju kroz svoj odnos prema drugim ljudima, događajima i stvarima – mnogo toga govore. O čemu one govore? O tome kako čovek može da vidi karakter neke osobe i da li je ta osoba pristojna i čestita. Šta znači biti pristojan i čestit? Da li je pristojno i čestito biti tradicionalan? Da li je pristojno i čestito biti uljudan i lepo vaspitan? (Ne.) Da li je pristojno i čestito doslovce se pridržavati pravila? (Ne.) To nije ništa od navedenog. Šta, dakle, znači biti pristojan i čestit? Ako je neko pristojan i čestit, onda on sve radi sa određenim mentalitetom: „Bez obzira da li mi se ovo što radim sviđa ili ne sviđa i bez obzira da li to spada u okvir mojih interesovanja ili je to nešto što me malo zanima – ovaj posao je meni dodeljen i ja ću ga dobro obaviti. Počeću da učim ispočetka i napredovaću polako, korak po korak, sa obe noge na zemlji. Na kraju, ma koliko daleko da doguram u izvršenju ovog zadatka, znaću da sam uradio najbolje što sam mogao.” U najmanju ruku, morate posedovati praktičan i realan stav i mentalitet. Ako neki zadatak, od trenutka kad ga preuzmete na sebe, obavljate smeteno i uopšte ne brinete o njemu – ako se prema njemu odnosite neozbiljno i ne pozivate se na relevantne izvore, ako ne vršite detaljne pripreme, ako ne tražite savete od drugih ljudi, niti se konsultujete s njima i ako, pored toga, ne posvećujete sve više vremena njegovom proučavanju kako biste stalno napredovali i dostigli majstorstvo u toj veštini ili profesiji, već prema tom zadatku zauzimate kavaljerski stav i samo gledate kako da ga otaljate, onda problem leži u vašoj ljudskosti. Zar to nije puko provlačenje? Neki kažu: „Ne sviđa mi se kad mi poveravaš ovakve dužnosti.” Ako ti se ne sviđa, nemoj da je prihvatiš – a ako je prihvatiš, onda treba da joj prilaziš sa ozbiljnim i odgovornim stavom. To je vrsta stava koji treba da imate. Zar to nije ono što bi trebalo da poseduju ljudi sa normalnom ljudskošću? To je ono što se zove biti pristojan i čestit. Sa ovog aspekta normalne ljudskosti, pored stava da treba da budete praktični, ozbiljni i odgovorni, potrebno je još i da, u najmanju ruku, budete pažljivi, savesni i spremni da plaćate cenu. Dovoljno je da te stvari posedujete.

U crkvi ima svakakvih ljudi. Oni koji vole istinu odlikuju se boljom ljudskošću, a kad razotkriju svoju iskvarenu narav, lako se koriguju. Oni koji je ne vole imaju znatno goru ljudskost. Ako neka osoba ne posvećuje sebe i neodgovorno se odnosi prema Božjem nalogu, zar to ne znači da ona nije vredna poverenja? Takva ljudskost je beskorisna i nema nikakvu vrednost. Ona je niska. Ti veruješ u Boga. Ako sa površnim i neodgovornim stavom prilaziš svom nalogu, bilo da ti je taj nalog poveren od Boga ili od crkve, da li je onda tvoj stav onakav kakav bi normalna ljudskost trebalo da poseduje? Neki će možda reći: „Ne uzimam zaozbiljno poslove koje mi daju braća i sestre, ali garantujem da ću uspešno obaviti poslove koje mi poverava Bog. Dobro ću se odnositi prema njima.” Da li je to ispravan sentiment? (Nije.) Po čemu nije? Neko ko ne poštuje datu reč i kome nedostaju vrline, neko čija je ljudskost lišena tih stvari – kome takav čovek može da bude veran? Nikome. On čak i svoje privatne poslove obavlja na prevaru i mehanički. Zar takve osobe nisu podle i bezvredne? Ako neko može da se posveti, da preuzme odgovornost i da poštuje datu reč u vezi s poslovima koje mu drugi ljudi nalažu da uradi, zar će se takav čovek pokazati mnogo lošijim prilikom izvršenja naloga koji je prihvatio od Boga? Ako jedan takav, savestan i razuman čovek, razume istinu, onda on ne bi trebalo da se pokaže lošijim u izvršenju naloga primljenog od Boga i u obavljanju svoje dužnosti. Sasvim sigurno će se pokazati mnogo boljim od ljudi lišenih savesti i vrline. To je razlika u njihovim karakterima. Neki kažu: „Ne bih uzeo zaozbiljno ako bi ti zatražio od mene da se pobrinem o nekom psu ili mački, ali ako bih od Božje kuće dobio neki važan zadatak, sigurno bih ga dobro obavio.” Je li ovo validan argument? (Nije.) Zašto nije? Ako čovek ima ispravno stanovište, kako prema malim tako i prema velikim stvarima, ma kakav nalog da je dobio, ako je ispravan u srcu i plemenit je po prirodi, ako poseduje integritet, ako poštuje datu reč i ponaša se moralno, to je onda druga priča i to je nešto dragoceno. Takvi ljudi svim pitanjima prilaze moralno i poštuju datu reč. Ako bi neko ko je nemoralan i ko ne poštuje datu reč rekao: „Ako mi Bog direktno naloži da nešto uradim, siguran sam da ću to obaviti dobro”, da li bi to bilo istinito? To bi bilo pomalo preterano i varljivo. Kako drugi ljudi da ti veruju ako nemaš savesti ni razuma? Tvoje reči odzvanjaju šuplje – one su samo trik. Božja kuća je nekada imala dva mala psa, koji su igrali ulogu čuvara. Nekome je bilo povereno da se brine o njima i ta osoba je pazila na njih i brinula se o njima kao da su njeni. Pritom, ona nije naročito volela pse, ali se ipak dobro brinula o njima. Kad bi se neki pas razboleo, ona bi ga lečila, kupala bi ga i hranila u tačno određeno vreme. Možda inače nije volela pse, ali je zato brigu o njima shvatila kao nalog i odgovornost koji su njoj dodeljeni. Zar tu ne postoji nešto čega bi trebalo da ima u ljudskosti? Ta osoba je posedovala ljudskost i zato je ovaj zadatak dobro obavljala. Ta dva psa su kasnije predata nekoj drugoj osobi na čuvanje i za manje od mesec dana toliko su smršali da ih je bilo tuga pogledati. Šta se dogodilo? Kad su se oba psa razbolela, niko to nije primetio niti je iko mario za to, a zbog lošeg raspoloženja, psi su izgubili apetit. Zbog toga su toliko smršali; eto kako je ta osoba brinula o njima. Da li se ljudi međusobno razlikuju? (Da.) Po čemu? (Po svojoj ljudskosti.) Da li je osoba koja se dobro brinula o psima razumela neki veliki broj istina? Ne mora da znači. Isto tako, ne mora da znači da osoba koja se o njima loše brinula kraće vreme veruje u Boga. Otkud onda tako velika razlika između te dve osobe? Otud što im se karakteri razlikuju. Neki ljudi poštuju datu reč. Kad nekome daju svoju reč, oni će na kraju moći da polože račun, bilo da im se to što su obećali da urade dopada ili ne. Kad neki zadatak preuzmu na sebe, sigurni su da će, korak po korak, moći da ga obave. Oni zavređuju poverenje koje drugi ljudi imaju u njih i žive u skladu sa svojim srcem. Poseduju savest i sve stvari odmeravaju po svojoj savesti. Neki ljudi nemaju savest. Oni će vam dati svoju reč i posle toga neće ništa uraditi u vezi s tim. Oni ne kažu: „Poklonili su mi svoje poverenje. Moram ovo dobro da obavim, da bih to poverenje zadržao.” Njihovo srce nije takvo i oni ne razmišljaju na taj način. Zar to nije razlika u ljudskosti? Recite Mi, da li je osoba koja se dobro brinula o psima smatrala svoj posao napornim? Nije ga smatrala previše zamornim ili napornim. Nije razbijala glavu pokušavajući da osmisli kako da taj posao dobro obavi, niti se često molila u vezi s tim. U svom srcu je znala šta bi bilo pravilno da uradi i zato je preuzela teret tog bremena. Osoba koja nije bila spremna da ponese breme takođe je prihvatila tu dužnost, ali je ona odmah počela da joj smeta. Nerviralo ju je kad psi laju, pa ih je ovako prekorevala: „Hajde, laj još malo, hoćeš li? Zalaj još jedanput, pa ću ti koske prebiti!” Zar ovde ne postoji razlika u ljudskosti? Postoji, i to velika. Neki ljudi, kad god im poveriš neki zadatak, smatraju to nečim što ih nervira, što im smeta i što im uveliko ograničava slobodu. „Još jedan posao? Ionako ne znam gde mi je glava – nisam ja neko ko ovde po ceo dan lenčari!” I tako oni iznalaze svakojake izgovore da bi izbegli taj posao i da bi sebe opravdali što ne ispunjavaju svoje obaveze. Oni nemaju savesti ni razuma, niti ikada ispituju sebe, već samo nude opravdanja i izgovore kako bi dobili oprost za svoju lošu ljudskost. Eto kako se ponašaju ljudi sa lošom ljudskošću. Može li onda neka takva osoba da zakorači u istina-stvarnost? (Ne može.) A zašto ne može? Zato što ne voli istinu i što ne voli pozitivne stvari. Zar nije tako? Ona ne poseduje ni normalnu ljudskost, niti stvarnost pozitivnih stvari. Ona u sebi nema tu suštinu. Kakav je, dakle, odnos između istine i normalne ljudskosti? Šta mora postojati unutar nečije ljudskosti da bi ta osoba ušla u istina-stvarnost i sprovela istinu u delo? Ona, pre svega, mora da ima savest i razum. Šta god da radi, mora da ima ispravan stav, mora ispravno da razmišlja i da ima ispravno stanovište. Samo pod tim uslovima ona može da ima normalnu ljudskost – a samo osoba koja poseduje normalnu ljudskost može da prihvati istinu i da je sprovede u delo.