Detaljna analiza načina na koji antihristi primoravaju ljude da se pokore samo njima, a ne istini niti Bogu

III. Detaljna analiza načina na koji antihristi zabranjuju drugima da im se mešaju u posao, da ih ispituju i nadgledaju

Nadovezujući se na temu o kojoj smo prošli put razgovarali, i dalje govorimo o osmom načinu manifestacije antihrista: oni bi da se drugi pokore samo njima, a ne istini niti Bogu. Tu stavku smo podelili na četiri odeljka. O dva odeljka smo diskutovali na prošlom okupljanju: prvi se odnosio na to da su antihristi nesposobni da s bilo kime sarađuju, a drugi na to da imaju želju i ambiciju da kontrolišu i osvajaju ljude. Kako glasi naslov trećeg odeljka? Oni zabranjuju drugima da im se mešaju u posao, da ih ispituju i nadgledaju u bilo čemu što rade. Šta bi moglo da spada u to bilo šta što rade? Tu spadaju svi radni programi za koje bi mogao da bude odgovoran neki vođa ili delatnik, kao i poslovi koji bi mogli biti povereni nadzorniku ili vođi tima; tu takođe spadaju stručni poslovi u nekoj oblasti, kao i poslovi koje obavlja jedna osoba. Pritom, osoba koja preduzima sve te radove može biti vođa ili delatnik, a može da bude i bilo ko od obične braće i sestara. Ako, dakle, ta osoba zabranjuje drugima da joj se mešaju u posao, da je ispituju i nadgledaju, u kakvom se stanju ona nalazi? Koja su ponašanja povezana s tom zabranom? To je još jedno od ponašanja koje potpada pod osmu manifestaciju antihrista, još jedno otkrovenje njihove suštine. U svakoj dužnosti postoje neki poslovi koji su stručni i neki koji se neposredno tiču život-ulaska. Stručnim poslovima obuhvaćeni su svi aspekti koji su povezani s tehnikom, znanjem, učenjem i kadrovskom popunom. Sve to spada u stručne poslove. Pojedini ljudi, kad se prihvate nekog posla, u početku ga obavljaju samostalno. O svom poslu ne diskutuju s drugim ljudima, a kad naiđu na poteškoće, ne žele da traže mišljenje drugih; žele da budu jedini arbitri i da vode glavnu reč. Drugi ljudi će im možda ponuditi svoje ideje i savete, u nadi da će im time pripomoći – ali, hoće li oni to prihvatiti? (Ne.) Ne, oni to ne mogu da prihvate. Kakva je to narav? Kakva to narav upravlja njima, da su u stanju da zabranjuju drugima da im se mešaju u posao, da ih ispituju i nadgledaju u obavljanju dužnosti? Oni ovako razmišljaju: „Razumem se u ove poslove i upoznat sam sa teorijom. Crkva je meni poverila ovaj posao. Zato ću ga uraditi sam.” Često tvrde da se razumeju u profesiju i da su insajderi, čime pravdaju svoje odbijanje da drugima saopšte bilo kakve informacije u vezi sa poslom i sa tokom njegove realizacije. Oni čak ne žele da druge ljude obaveste o eventualnim propustima, greškama ili nezgodama na radu. Kad neko uoči takve stvari i poželi da se raspita o njima, da se uključi u to i sazna nešto više o tome, oni odbijaju da odgovore, pa kažu: „Sve što je u okviru mog posla spada u moj domen. Nemaš prava da me išta pitaš u vezi s tim. Ovaj posao crkva nije poverila tebi, nego meni, i ja to moram da držim u tajnosti.” Da li je to razumno opravdanje? Da li je s njihove strane ispravno da to „drže u tajnosti”? (Nije.) A zašto nije? Da li bi razgovor sa drugima o trenutnom stanju posla, o propustima i problemima koji su se pojavili, kao i o daljim planovima i pravcima delanja, predstavljao kršenje tajnosti podataka? (Ne.) To ne bi bilo kršenje tajnosti, osim u slučaju nekih konkretnih detalja koji bi za crkvu predstavljali bezbednosni rizik ako bi bili objavljeni i koje bi bilo neprikladno saopštavati drugima. U takvim slučajevima je sasvim u redu ne saopštavati te detalje. Ali, ako oni tajnost podataka koriste samo kao opravdanje i ne žele da druge obaveste ni o čemu što spada u okvir njihovog posla, ako se opiru i odbijaju upite, ispitivanja i molbe, kako od strane obične braće i sestara tako i od strane vođa i delatnika, o kakvom se onda problemu tu radi? Oni bi, recimo, hteli nešto da urade na određeni način. Onda im neko drugi kaže: „Ako to uradiš tako, biće naneta šteta interesima Božje kuće, a ti ćeš skrenuti sa kursa. Kako bi bilo da to ipak uradimo ovako?” Oni tada razmišljaju: „Ako uradim onako kako ti kažeš, to će drugima pokazati kako moj način nije dobar, zar ne? A sve zasluge za obavljeni posao pripašće tebi, zar ne? E pa, neće moći; radije ću skrenuti s kursa nego da prihvatim tvoj način. Moram da se držim svog načina. Ne zanima me da li će to naneti štetu interesima božje kuće; ono što je važno jeste moj ugled i status – važan je moj prestiž!” Mada uviđaju da je to što rade pogrešno, oni samo pogoršavaju svoju grešku i ne dozvoljavaju da im se iko meša. Zar to nije narav antihrista? (Jeste.) Šta je suština nedopuštanja drugima da ti se mešaju u posao? To je angažovanje u vlastitom preduzetništvu. Njima nisu važni interesi Božje kuće, a njen rad nije u njihovom fokusu. Oni ne rade po tom načelu. Umesto toga, oni se u svom radu fokusiraju na svoje lične interese, na vlastiti status i prestiž; rad i interesi Božje kuće moraju biti stavljeni u službu njihovog statusa i njihovih interesa. Eto zbog čega oni drugima ne dopuštaju da im se mešaju i da se raspituju u vezi njihovog posla. Veruju da će im čim se neko umeša u njihov posao, status i interesi biti ugroženi, i da postoji opasnost da budu razotkrivene njihove mane i nedostaci, kao i problemi i odstupanja u njihovom radu. Oni su stoga čvrsto rešeni da drugima zabrane da im se mešaju u posao i ne prihvataju saradnju i nadzor ni sa čije strane.

Na kojem god poslu da je angažovan, antihrist strahuje od toga da Višnji sazna nešto više o tome i da počne da se raspituje. Ako Višnji krene da se interesuje oko stanja posla ili kadrovskih pitanja, on će ga samo površno izvestiti o nekim sitnicama i saopštiće mu par stvari za koje misli da bi bilo dobro da ih Višnji sazna i zbog kojih ne bi bilo nikakvih posledica i da Višnji sazna za njih. Ukoliko Višnji insistira da sazna i sve ostalo, antihrist će to smatrati mešanjem u njegovu dužnost i u njegove „unutrašnje stvari”. Stoga mu neće više ništa govoriti, nego će se praviti lud, prikrivati i zataškavati stvari. Zar on time ne odbija nadzor od strane Božje kuće? (Odbija ga.) A šta će učiniti ako neko otkrije neki njegov problem i ima nameru da ga razotkrije i prijavi Višnjem? On će to sprečiti i presresti – čak će toj osobi zapretiti: „Ako nekome kažeš za ovo, pa nas zbog toga višnji oreže, za sve ćeš ti biti kriv. Ako neko treba da bude orezan, to ćeš biti ti!” Zar on time ne pokušava da uspostavi nezavisno carstvo? (Pokušava.) On čak neće dozvoliti Višnjem da to ispita, jer niko nema pravo da išta zna o stvarima koje spadaju u domen njegovog rada, niti da ga ispituje u vezi s tim, a kamoli da mu daje preporuke. Ako mu dopadne šaka neki radni program, on će onda moći da vodi glavnu reč oko svega što spada u okvir tog posla; jedino će on moći da presuđuje; jedino će on moći da kaže šta god poželi i imaće opravdanje za sve svoje postupke. Koje metode primenjuje kad neko počne da se raspituje o tome? Površnost i zataškavanje. I šta još? (Obmanu.) Tako je: obmanu – on će ti čak prikazati potpuno lažnu sliku. U nekoj crkvi se, na primer, može desiti da je neki vođa ili jevanđeoski đakon za mesec dana pridobio svega troje ljudi, u crkvi za koju je odgovoran, što je znatno manje nego u ostalim crkvama. Taj vođa oseća da nema šanse da o tome izvesti Višnjeg – i šta on onda radi? Prilikom pisanja izveštaja o radu, on jednostavno doda jednu nulu iza trojke i izvesti da je pridobio tridesetoro ljudi. Neko drugi je saznao za to, pa ga pita: „Zar to nije obmana?” „Obmana?” iščuđava se ovaj. „Zašto? Pa, sve će doći na svoje kad sledećeg meseca budemo zadobili tridesetoro ljudi da to nadoknadimo, zar ne?” Eto kakvo je opravdanje smislio. Ako bi neko rešio da tu stvar ozbiljnije razmotri i da Višnjeg izvesti o stvarnim činjenicama, on će smatrati da mu ta osoba pravi probleme i da ima nešto protiv njega. On će je stoga potisnuti i pobrinuti se za nju – zagorčavaće joj život. Zar on time ne muči ljude? Zar ne čini zlo? Budući da u svom radu nikada ne traga za istina-načelima, koji on cilj želi da postigne? Želi da obezbedi sebi status i sredstva za život. Koju god lošu stvar da uradi, on ljudima nikada ne saopštava nameru i motiv zbog kojih to radi. Sve mora da drži u strogoj tajnosti; te stvari su za njega poverljive informacije. Koja tema je za takve ljude najškakljivija? Najviše se uznemire kad im postaviš pitanja tipa: „Šta ti radiš u poslednje vreme? Da li si u obavljanju svoje dužnosti postigao neke rezultate? Da li je u oblasti tvog rada bilo ikakvih ometanja ili prekida? Kako si ih rešavao? Da li u svom poslu napreduješ po planu? Da li odano obavljaš svoju dužnost? Jesu li odluke koje si u svom radu donosio nanosile štetu interesima Božje kuće? Jesi li smenio vođe koje nisu u skladu s merilom? Jesi li promovisao i obučio ljude dobrog kova koji u izvesnoj meri streme ka istini? Jesi li potisnuo ljude koji su ti bili neposlušni? Do kakvih si saznanja došao u pogledu vlastite iskvarene naravi? Kakva si ti osoba?” To su teme koje oni smatraju najškakljivijim. Ono čega se najviše plaše jeste da im postaviš takva pitanja, pa će zato, umesto da čekaju da im ih postaviš, brzo preći na neku drugu temu da bi zataškali stvar. Hteli bi na sve načine da te skrenu s pravog puta i da ti onemoguće da se upoznaš sa stvarnom situacijom, onakvom kakva jeste. Uvek nastoje da te drže u mraku, da ti ne dopuste da saznaš koliko su daleko napredovali u realizaciji svog posla. Tu nema ni trunke transparentnosti. Da li takvi ljudi imaju istinsku veru u Boga? Jesu li bogobojažljivi? Ne. Oni nikada samoinicijativno ne izveštavaju o svom radu, niti o nezgodama na radu; nikada ništa ne pitaju, ni od koga ne traže savete i ni s kim otvoreno ne pričaju o izazovima i nedoumicama s kojima se susreću u radu, već idu dotle da te stvari zataškavaju i da na taj način zavaravaju i obmanjuju druge ljude. U njihovom radu nema ni trunke transparentnosti i tek kad ih Višnji pritisne da daju činjenični izveštaj i da polože račun, oni će nevoljno reći nešto o tome. Pre bi umrli nego da išta kažu o bilo kakvom problemu koji se tiče njihovog ugleda i statusa – radije bi umrli nego da izuste ijednu reč o tome. Umesto toga, prave se da nisu razumeli pitanje. Zar to nije narav antihrista? O kakvim se ljudima ovde radi? Može li se problem ove vrste lako razrešiti? Ako Višnji treba da određuje smer njihovog rada, kakav je njihov stav prema tome? Površan. Naizgled se slažu s tim smernicama i čak posežu za notesom ili na računaru revnosno prave zabeleške – ali, kad to učine, hoće li shvatiti te smernice i krenuti sa radom? (Neće.) To je samo poza, predstava koju izvode pred tobom da bi te naveli na stranputicu. Šta oni stvarno misle? „Pošto je ovaj posao poveren meni, biće onako kako ja kažem. Ne može niko da se meša u ono što želim da uradim. ’Lokalni zvaničnici imaju veću kontrolu od državnih zvaničnika’, što znači da imam pravo na to. Ako nije tako, nemoj meni da poveravaš da ovo uradim. Otpusti me.” Eto kako oni razmišljaju i kako postupaju. Kakva je to narav? Zar to nije narav antihrista? (Jeste.) To je nevolja u najavi. Nije ti dozvoljeno da se mešaš i da ispituješ, niti da istražuješ ili da postavljaš pitanja. Prilično su osetljivi na to. Oni misle: „Da li to višnji pokušava da vidi imam li problema i da proveri kako radim? Ko li me je to opanjkao?” U panici, oni ulažu ogroman napor ne bi li otkrili ko ih je kompromitovao. Naposletku, sumnja pada na jednu ili dve osobe, kojima odmah kažu da pakuju kofere. O kakvom se problemu ovde radi? To je narav antihrista.

Šta je glavno obeležje naravi antihrista? Držanje za vlastiti status i kontrola nad drugim ljudima. Oni stiču status da bi kontrolisali druge. Dokle god imaju status, oni će ljude legitimno držati pod svojom kontrolom. Zašto kažem da će oni to činiti legitimno? Zato što im je taj posao poveren od strane Božje kuće; braća i sestre su ih izabrali da to učine. Zar im se onda neće činiti da svoj posao obavljaju legitimno? (Hoće.) Njima to, dakle, služi kao nešto što mogu da iskoriste, pri čemu ovako razmišljaju: „Sami ste me izabrali, zar ne? Ako ste me izabrali, morate da mi verujete. Među nevernicima ima ona izreka: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.’” Eto vidiš, oni čak koriste i Sotoninu maksimu. Da li je ta izreka istinita? (Nije.) To je sotonska jeres i zabluda. Ako se raspituješ oko njihovog posla, istupiće s takvom teorijom: „’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.’ Ako me koristiš, ne smeš da me sumnjičiš. Ako ne znaš kakav sam čovek, ako nisi u stanju da me prozreš, nemoj da me koristiš. Ali, ti me koristiš i, budući da je tako, moram da budem postojan na ovom položaju. Kako ja kažem, tako mora da bude.” U svemu što se tiče posla, mora da bude kako oni kažu; ne vredi im se suprotstavljati, nalaziti im partnere, ni poveravati drugima da ih nadziru i usmeravaju. Ako neko poželi da vidi kako posao napreduje, jednostavno će reći „ne” – misle da nisu ništa pogrešno uradili i da nema potrebe da ih iko proverava. Oslanjajući se na pravo, oni svoj status i autoritet koriste da bi preuzeli kontrolu nad drugim ljudima, nad svojim radnim mestom i nad radom crkve. Zar oni time ne uspostavljaju nezavisno carstvo? Zar to nisu antihristi? Božja kuća im je možda poverila da urade taj posao i da obave tu dužnost, ali im nije dozvolila da se ponašaju kao diktatori. Zar takvi ljudi nisu pogrešno razumeli Božje namere i uređenja Njegove kuće? Zašto se uvek grabe oko statusa i moći, umesto da svoju dužnost dobro obave? (Zato što njima upravlja narav antihrista.) Tako je – to je narav antihrista. Zašto oni pogrešno shvataju posao koji je crkva za njih uredila? Zato što suštinski vole da kontrolišu ljude. To je njihova priroda-suština – naprosto su takvi. Organizuj im neki posao, a oni će odmah pomisliti da su time stekli moć i status, te da stoga imaju kontrolu na svom terenu. Ako stupiš na njihov teren, moraš da radiš kako ti oni kažu. Primera radi, jednom je Božja kuća nekom vođi naložila da ode da prekontroliše rad nekog antihrista. I vođa i taj antihrist bili su crkvene vođe; bili su istog ranga. Antihrist je rekao: „Ti si crkveni vođa i ja sam crkveni vođa. Istog smo ranga. Nemoj mi se mešati u posao, pa neću ni ja tebi. Nemoj meni da držiš besede – nemaš pravo na to! Došao si da se raspitaš o tome kakva je situacija u našoj crkvi – je li ti višnji naložio da to uradiš? Dokaži mi to.” Vođa je odgovorio: „Višnji mi je samo naložio da ti prenesem poruku. Idi pa Ga pitaj ako mi ne veruješ.” Antihrist je rekao: „Odakle ti onda pravo da razgovaraš sa mnom i da iznosiš optužbe protiv mene? Ko ti je dao pravo da se raspituješ u vezi sa poslovima koje spadaju u moj domen? Nemaš nikakvog osnova za to!” Jesu li ove reči u skladu sa istinom? (Nisu.) Na koji način on postupa? Na način koji je svojstven samo antihristima. Među nevernicima ima jedna izreka: „Čija sila, onoga i pravda.” Oni se nadmeću oko toga ko ima viši rang, čija je moć veća, ko je kompetentniji. Nadmeću se da vide ko ima vlast nad većim brojem ljudi. A u Božjoj kući, antihristi se oko tih istih stvari nadmeću s drugim ljudima. Zar nisu na pogrešno mesto došli? Da li bi neko ko ima iskvarenu narav, ali nije antihrist, obično razmišljao na taj način kad se sretne s crkvenim vođom istog ranga? Ponešto bi razotkrio, ali bi ipak bio u stanju da s tim vođom normalno razgovara. Nipošto ga ne bi pitao: „Da li ti tvoj položaj daje pravo da se raspituješ o mom radu?” Ne bi ga to pitao, jer poseduje normalan razum i ima bogobojažljivo srce. Kako bi se ponašao neko s normalnim razumom? Pomislio bi: „Da bismo mogli da rukovodimo crkvom, Bog nas uzdiže; to je Njegov nalog i to je naša dužnost. Da nam Bog nije dao nalog da ovo radimo, bili bismo niko i ništa. Nije ovo nikakav zvanični položaj. Mogu s tobom da razgovaram o radu crkve, o tome kako stoje stvari s braćom i sestrama, kao i o svom radnom iskustvu.” Da li bi neki antihrist razgovarao s drugima o ovim stvarima? Ne – on im te stvari nipošto ne bi razotkrio. Stoga, jedna od odlika antihrista jeste želja za statusom i moći koja je jača nego kod običnih ljudi; pored toga, oni su lukaviji i podmukliji od običnih ljudi. Kako se ta njihova lukavost i podmuklost manifestuju? (Oni ti ništa ne govore. Neće ništa direktno da ti kažu.) Radi se o tome da misle kako svaka stvar predstavlja tajnu i nešto o čemu ne treba da pričaju s drugima. U svemu što rade, oni prema drugima zauzimaju odbrambeni stav; sve drže umotano, zašuškano i skriveno. Mogu li oni da imaju normalnu interakciju i komunikaciju u ophođenju s drugima? Mogu li išta da kažu iz srca? Ne. Mogu samo da ti ponude par izlizanih floskula i ljubaznih reči, kako bi te sprečili da utvrdiš stvarnu situaciju. Nakon što neko vreme provedeš s njima, pomislićeš: „Spolja gledano, reklo bi se da ova osoba nije zla, ali zašto mi se stalno čini da joj je srce toliko udaljeno od drugih ljudi? Zašto se uvek osećam tako čudno kad kontaktiram s njom? Stalno imam osećaj da je nedokučiva.” Imate li i vi takav osećaj? (Da.) To je narav antihrista: oprezni su prema svima. A zbog čega su toliko oprezni? Zbog toga što, po njihovom mišljenju, svako može da im ugrozi status. Ako nisu obazrivi i ako makar na tren spuste gard, drugi bi mogli da spoznaju šta se zapravo dešava s njima i da vide njihovo pravo lice – a time bi njihov status postao neodrživ. Usled toga, kad neko počne da se raspituje oko napredovanja posla i obavljanja dužnosti ili oko njihovog ličnog stanja, oni će pokušati da sve što mogu sakriju i zataškaju. Ono što ne mogu da zataškaju, naći će način da to izglade ili će, pak, gledati da se nekako sakriju od tebe. Pojedini antihristi imaju krajnje bizarnu narav: iako žive među drugim ljudima, nećeš ih videti da bilo s kim stupaju u normalne interakcije, niti da s drugima normalno komuniciraju. Svakoga dana drže se odvojeno od drugih, pojavljuju se samo za vreme obroka i odmah zatim nestaju bez traga. Uvek ispare. Zašto ne žele da stupaju u interakcije s drugima? U stanju su da sve kažu članovima svoje porodice, pa zašto onda braći i sestrama ništa ne govore? Nevernici imaju izreku: „Previše priče priziva greške.” Takvi ljudi se čvrsto drže tog načela; dobro paze da se ne izlanu oko nečega, jer bi sve što kažu moglo da razotkrije njihovu igru i da iznese na videlo sve njihove slabosti. Nikad se ne zna zbog koje bi reči drugi mogli da ih gledaju s visine i da saznaju šta se zapravo dešava s njima, pa stoga čine sve što je u njihovoj moći da izbegnu druge ljude. Da li oni druge ljude nenamerno izbegavaju ili je to nešto što iznutra upravlja njima? Ima u njima nešto što upravlja time. Da li je to nešto časno i pravedno ili je reč o nečemu mutnom? (U pitanju je nešto mutno.) Naravno da je mutno. Ovo nije jedini način na koji se antihristi ponašaju – oni uglavnom ne stupaju u normalne odnose i komunikaciju s drugim ljudima; doduše, ponekad mogu veoma artikulisano i rečito da govore – ali o čemu oni tada pričaju? Šta je sadržaj onoga o čemu govore? Oni propovedaju reči i doktrine i prave se važni. Tvrde kako mogu da obavljaju stvarne poslove i da rešavaju stvarne probleme, a zapravo ne poseduju nijednu pravu veštinu. Pitajte ih koje su im mane i da li imaju nadmenu narav i oni će vam odgovoriti: „A ko to unutar iskvarenog čovečanstva nije nadmen?” Pogledajte – čak i njihova nadmenost ima svoju osnovu. Njihova nadmenost obuhvata sve, kao da je to nešto sasvim ispravno. Oni nikad ne tragaju za istinom i kao da u svom radu ne primećuju nikakve probleme ili poteškoće. Ako njih pitaš, nikada nećeš saznati pravu situaciju. Kad nemaju šta da rade, oni samo sede i ćute, a kad god progovore, pričaju isključivo o vlastitim sposobnostima. Nikada se ne otvaraju; nikad ne pričaju o buntovništvu ili preteranim željama koje gaje u sebi, o pokušajima da se nagode s Bogom, o tome koga su sve slagali, niti o ambicijama s kojima obavljaju svoj posao. Oni nikad ne iznose te probleme, a kad ih neko drugi pomene, njih to ne zanima. Čak i na pitanja koja se direktno tiču njihovog domena rada, uvek će samo površno odgovarati. Ukratko, svakome ko je s njima ma koliko dugo u kontaktu biće veoma teško ako poželi da išta sazna o bilo čemu iz okvira njihove dužnosti, bilo da je reč o angažovanom osoblju, stručnim stvarima ili o napretku u radu. Sa koje god strane da im priđeš – bilo da pokušavaš da se o nečemu izokola raspitaš, bilo da im postaviš direktno pitanje ili da o tome saznaš od nekoga ko im je blizak – nećeš lako postići željene rezultate. Sve to je užasno naporno. Zar to nije podmuklo? (Jeste.) Zašto je toliko naporno izvući od njih bilo kakvu informaciju o stvarnom stanju stvari? Zašto oni tako uporno sve čuvaju u tajnosti? Koji je njihov cilj? Žele da očuvaju bezbednost svog statusa i sredstava za život. Oni ovako razmišljaju: „Nije bilo lako dostići ovaj status i naći se ovde gde se danas nalazim – zar ne bih sebi natovario nevolju na vrat ako bih napravio budalu od sebe i, u trenutku nepažnje, počinio neku grešku? Uostalom, čak i kad bi božja kuća saznala za sve loše stvari koje sam počinio, ko može sa sigurnošću da kaže da će se pozabaviti mnome?” Ma koliko da im pričaš o tome da treba da budu otvoreni i pošteni, da svoju dužnost treba odano da obavljaju, hoće li to dopreti do njih? Ne, neće dopreti. Njima je važan jedan jedini slogan: ćutanje je zlata vredno. Ako drugima sve pričaš, nisi kompetentan – ti si običan nikogović! To je njihov moto. Takva je narav antihrista.

Koji god posao da obavlja, antihrist drugima zabranjuje da mu se mešaju u posao i da ga ispituju, a još više zabranjuje Božjoj kući da ga nadgleda. Koji cilj on time želi da postigne? On uglavnom želi da kontroliše Božji izabrani narod i da obezbedi sebi status i moć, što znači da sebi obezbeđuje sredstva za život. To je njegov glavni cilj. Ako ste vođa ili delatnik, strahujete li od toga da se Božja kuća raspituje o vašem radu ili da vas nadzire? Plašite li se da će Božja kuća otkriti propuste i devijacije u vašem radu i da će vas orezati? Plašite li se da će vas Višnji, kad bude saznao kakvog ste kova zapravo i koliki vam je rast, gledati drugačijim očima i da neće razmatrati vaše unapređenje? Ako imaš takve strahove, to dokazuje da nisi motivisan doprinosom radu crkve, već da radiš isključivo zarad vlastitog ugleda i statusa, što pokazuje da imaš narav antihrista. Ako imaš narav antihrista, sklon si da ideš putem antihrista i da počiniš sve zlo koje su antihristi počinili. Ako u srcu ne strahuješ od nadzora Božje kuće nad onim što radiš i ako možeš da pružiš prave odgovore na pitanja i upite Višnjeg, ne skrivajući ništa od njega i saopštavajući mu sve što znaš, u tom slučaju, bez obzira da li je to što govoriš ispravno ili pogrešno i bez obzira na iskvarenost koju pokazuješ – pa čak i ako razotkrivaš narav antihrista – ti nipošto nećeš biti okarakterisan kao antihrist. Ono što je ključno jeste da li si u stanju da spoznaš svoju narav antihrista i da li možeš da tragaš za istinom kako bi taj problem rešio. Ako si ti neko ko prihvata istinu, tvoju narav antihrista je moguće popraviti. Ako vrlo dobro znaš da imaš narav antihrista, ali ipak ne tragaš za istinom da bi je razrešio, ako čak pokušavaš da lažeš o nastalim problemima ili da ih prikrivaš, te da na taj način izbegneš odgovornost i ako prilikom orezivanja ne prihvataš istinu, onda je to ozbiljan problem i ti se nimalo ne razlikuješ od antihrista. Ako već znaš da imaš narav antihrista, zašto ne smeš da se suočiš s tim? Zašto tome ne pristupiš iskreno i ne kažeš: „Ako se Višnji raspituje u vezi s mojim radom, kazaću sve što znam, a čak i ako sve ono loše što sam počinio izađe na videlo, ako Višnji ne bude više hteo da me upotrebi kad za to sazna i ako izgubim svoj status, ipak ću jasno i glasno reći sve što imam da kažem”? Tvoj strah od nadzora i ispitivanja Božje kuće u vezi s tvojim radom pokazuje da ti svoj status ceniš više od istine. Zar to nije narav antihrista? Ceniti vlastiti status više od svega ostalog jeste narav antihrista. Zbog čega toliko ceniš status? Kakve koristi imaš od statusa? Ako bi ti status doneo nesreću, poteškoće, sramotu i bol, da li bi ga ti i dalje cenio? (Ne bih.) Posedovanje statusa nosi sa sobom tolike prednosti, poput zavisti, respekta, poštovanja i laskanja od strane drugih ljudi, kao i njihovog divljenja i dubokog uvažavanja. Tu su još i osećaj superiornosti i privilegije koje ti donosi status, što ti daje osećaj ponosa i vlastite vrednosti. Pored toga, možeš da uživaš u stvarima u kojima drugi ne mogu, kao što su prednosti statusa i poseban tretman. To su stvari na koje ne smeš ni da pomisliš i to je ono za čime si u snovima čeznuo. Da li ti ceniš te stvari? Ako ti je status šupalj i bez stvarnog značaja i ako nema nikakve svrhe braniti ga, zar onda ne bi bilo glupo da ga ceniš? Ako možeš da otpustiš stvari poput telesnih interesa i užitaka, više te neće sputavati slava, dobitak i status. Šta, dakle, čovek treba najpre da razreši kako bi rešio probleme vezane za poštovanje statusa i stremljenje ka njemu? Kao prvo, treba sagledati prirodu problema koji se ogleda u tome da čovek čini zlo i poseže za trikovima, prikrivanjem i zataškavanjem, kao i u tome da odbija nadzor, ispitivanje i istragu od strane Božje kuće, a sve zato da bi mogao da uživa u prednostima statusa. Zar to nije očigledan otpor i protivljenje Bogu? Ako možete da sagledate prirodu i posledice žudnje za prednostima statusa, time će problem stremljenja ka statusu biti rešen. Ako niste u stanju da sagledate suštinu žudnje za prednostima statusa, ovaj problem nikada neće biti rešen.

Da li sarađujete s drugima kako biste izvršili posao i obavili svoje dužnosti? Prihvatate li nadzor? Jeste li učinili išta da drugima sprečite da vam se mešaju u posao i da vas ispituju? Ako neko počne da te ispituje, da li se opireš tome i kažeš: „Šta ti umišljaš da si, pa mi se mešaš u posao? Ja sam nivo iznad tebe po statusu i ja odlučujem o svemu što se mog posla tiče. Višnji se nije raspitivao o tome, pa odakle ti onda pravo da me ispituješ?” Da li i ti govoriš nešto slično? Koja je glavna narav antihrista? Osvajanje statusa i grabljenje vlasti; ne činiti ništa što bi bilo od koristi za rad Božje kuće, ništa što proističe iz obzira prema njenim interesima, već sve raditi površno i pretvorno i samo otaljavati svoju dužnost. Spolja gledano, reklo bi se da se antihristi prilično energično bave svojim poslom; ali, ako pobliže razmotrite šta oni zapravo rade, shvatićete da, kao prvo, ne ostvaruju nikakav napredak, kao drugo, neefikasni su i, kao treće, njihov rad nema nikakvog uticaja – od svega prave potpunu zbrku. Postoji samo jedna stvar koju nikako ne otpuštaju, a to je korišćenje prilike koju im posao pruža da prigrabe vlast, koje se nikada ne odriču. Sve im je po volji dokle god su oni na vlasti. Koji god posao da obavljaju, bilo da to ima veze s njihovom strukom ili da se radi o spoljnim pitanjima, tehničkim veštinama ili nekim drugim aspektima, u njihovom radu nema ni trunke transparentnosti. Da li je taj nedostatak transparentnosti nenameran? Ne – ono što je kod njih nenamerno ne odnosi se na njihovu narav, već na njihov nedostatak kova i neznanje kako da obave posao. Zašto onda kažem da je njihova narav zapravo narav antihrista? Zato što oni to rade namerno. Oni u sebi gaje nameru: svesno ti ne dopuštaju da budeš upoznat s tim stvarima, svesno se kriju od tebe i izbegavaju da se sretnu s tobom. Razgovor i komunikaciju, kao i svaku razmenu mišljenja s tobom, oni svode na najmanju moguću meru. Što je moguće manje pričaju o tim stvarima, samo da ih ti ne bi stalno kritikovao i raspitivao se oko toga, da ne bi saznao previše o onome što se stvarno dešava i da ne bi sagledao njihovo pravo lice. Zar oni to ne čine namerno? Zar u tome nema njihove namere? Koja je njihova namera i cilj? Žele da te prevare i da te izblefiraju; stvaraju kod tebe lažan utisak i onemogućavaju ti da stvari spoznaš onakvima kakve one zaista jesu. Na taj način, oni će obezbediti svoj status i biće zadovoljni zbog toga. Zar nije upravo to priroda svega toga? (Jeste.) To je narav antihrista, koja se ogleda u svesnom varanju, obmani i prikrivanju pravog stanja stvari. Oni sve to čine potpuno svesno. Kažite Mi, postoji li neki radni program zbog kojeg su ljudi toliko zauzeti poslom da ne stižu da se sreću s drugima? Ne postoji, zar ne? Ne postoji nijedan radni program zbog kojeg bi čovek bio toliko zauzet da nema vremena da jede, spava ili da se sreće s drugim ljudima. Još uvek nije dotle došlo. Za sve te stvari može se izdvojiti vreme. Zašto onda ti ljudi nikad nemaju vremena? Oni ne žele da se sretnu s tobom; oni ne žele da ih ispituješ u vezi s poslom koji obavljaju. Zar to nije narav antihrista? (Jeste.) Kojoj vrsti ljudi oni pripadaju? Zar to nisu bezvernici? Jesu – svaki antihrist je ujedno i bezvernik. U suprotnom, oni ne bi otimali delo Božje kuće, niti bi kontrolisali ljude koji slede Boga a pod njihovom su vlašću. Oni takve stvari ne bi činili. Prvo ponašanje bezvernika jeste da oni uopšte nemaju bogobojažljivo srce. Pod izgovorom da veruju u Boga, oni kuju zavere zarad vlastitih interesa; hrabri su i bezobzirni i ničega se ne plaše. Njihova vera u Boga nije istinska vera, već najobičniji slogan. U njihovim srcima nema ni trunke bogobojažljivosti.