Jednom je neki čovek tajno zloupotrebio Božje priloge, što je ozbiljan problem. To nije običan prestup; to je problem koji se tiče čovekove priroda-suštine. Tokom komunikacije s nevernicima oko nekih poslova, stalno se razmetao pred ljudima kako bi stvorio utisak da poseduje novac i moć. Shodno tome, ljudi su počeli da traže od njega da im pozajmi novac. On ne samo da nije odbio te zahteve, već se obavezao da će im pozajmiti novac, i to tako što je protiv Božje kuće primenio taktiku obmane. Taj čovek je imao ozbiljan problem. Kada je reč o tako ozbiljnim pitanjima, treba da izvestiš Višnjeg i da objasniš činjenice; ne smeš se ophoditi s ljudima tako što ćeš da koristiš Božje priloge zarad vlastitog ugleda i ponosa. Razumna osoba bogobojažljivog srca bi se tako postavila prema tim stvarima kad se suoči s njima. Da li, međutim, antihristi tako postupaju? Zašto ih zovemo antihristima? Zato što nemaju ni trunku bogobojažljivog srca; oni rade šta god požele gurajući Boga, istinu i Božje reči u drugi plan. Oni uopšte nemaju istinsku pokornost prema Bogu, već na prvo mesto stavljaju vlastite interese, slavu, dobitak i status. Primenjuju sredstva obmane da bi crkvene vođe i delatnike naveli na stranputicu i zatim pozajmljivali novac nevernicima. Je li to njihov novac? Posle svega par reči, oni taj novac daju drugima na zajam – zar time ne poklanjaju Božje priloge? To je nešto što antihristi rade, a neki su zaista i počinili takve stvari. Da bi mogli da urade tako nešto, mora da su po naravi drski i užasno nadmeni, a takođe i veoma podmukli. Takođe je evidentno da su glupi, da gluplji ne mogu biti – suđeno im je da upadnu u jamu koju su iskopali drugome. Kažite Mi, kako se treba ophoditi prema takvim ljudima? (Treba ih izopštiti.) I to je sve? Izopštenje? A ko će nadoknaditi gubitke? Moraju najpre da plate odštetu, pa tek onda da budu izopšteni. Zar antihristi nisu drski, kad mogu da čine takve stvari? Po čemu se oni razlikuju od arhanđela? Arhanđel bi drsko rekao: „Ja sam taj koji je stvorio nebo i zemlju i sva stvorenja – na meni je da kontrolišem čovečanstvo!” On čovečanstvo gazi i kvari kako mu se prohte. Kad neki antihrist preuzme vlast, on kaže: „Svi morate da verujete u mene i da me sledite. Ja ovde vladam i ja vodim glavnu reč. Za sve se obratite meni i donesite mi crkveni novac!” Ako neko pita: „Zašto bismo crkveni novac davali tebi?”, antihrist odgovara: „Ja sam vođa. Moje je pravo da upravljam time. Moram svime da upravljam, uključujući i novčane priloge!” I tako on preuzima kontrolu nad svime. Antihristi ne mare za probleme i poteškoće s kojima se braća i sestre suočavaju prilikom život-ulaska, niti ih zanima koje im knjige propovedi i Božjih reči nedostaju. Jedino što ih zanima jeste ko drži ključeve od crkvene blagajne, koliko novca ima u kasi i kako se taj novac koristi. Ako Višnji počne da se raspituje o finansijskom stanju crkve, oni ne samo da mu neće predati crkveni novac – Višnjem neće dozvoliti čak ni da sazna činjenice. Zašto ne žele to da učine? Zato što žele da pronevere crkveni novac i da ga uzmu za sebe. Antihristi se najviše zanimaju za materijalne stvari, novac i status. Oni zasigurno nisu ni nalik ljudima kakvima žele da se predstave: „Ja verujem u boga. Ne stremim ka svetovnim stvarima i ne žudim za novcem.” Oni nipošto nisu takvi. Zbog čega svim silama streme ka statusu i ka njegovom očuvanju? Zato što žele da poseduju ili da stave pod svoju kontrolu i da preotmu sve što je u njihovoj nadležnosti – naročito novac i materijalne stvari. Oni uživaju u tom novcu i u tim materijalnim stvarima, kao da se radi o prednostima koje im donosi status. Oni su pravi potomci arhanđela i imaju priroda-suštinu Sotone, i na papiru i u praksi. Svi koji streme ka statusu i koji cene novac zasigurno imaju problem sa vlastitom narav-suštinom. Nije stvar samo u tome da oni naprosto imaju narav antihrista: oni su veoma ambiciozni. Žele da kontrolišu novac Božje kuće. Ako im je poverena odgovornost za neki deo posla, oni, pre svega, neće dozvoliti drugima da im se mešaju u to, niti će prihvatiti ispitivanje i nadzor od strane Višnjeg; osim toga, kad obavljaju ulogu nadzornika nad bilo kojim delom posla, oni će pronaći način da se pokažu, da zaštite sebe i da se uzdignu. Uvek žele da se popnu na vrh, da postanu oni koji vladaju i koji kontrolišu druge. Takođe, žele da se nadmeću i da se izbore za viši status, pa čak i da kontrolišu svaki deo Božje kuće – a naročito njen novac. Antihristi gaje posebnu ljubav prema novcu. Čim vide novac, oči im se zažare; u svojim glavama oni neprestano razmišljaju o novcu i čine napore kako bi ga stekli. Sve su to znakovi i signali koji ukazuju na antihriste. Ako s njima razgovaraš o istini ili pokušavaš da se upoznaš sa stanjem braće i sestara, tako što se raspituješ o tome koliko je njih slabo i negativno, kakve rezultate svako od njih postiže u obavljanju svoje dužnosti i ko među njima nije dorastao svojoj dužnosti, antihristi neće biti zainteresovani za to. Ali, kad se povede reč o Božjim prilozima – koliko novca je prikupljeno, ko se stara o njemu, gde se novac čuva, pod kojom šifrom, i tome slično – to je ono što njih najviše zanima. Antihrist je izuzetno verziran u tim stvarima. Poznaje ih kao svoj dlan. To je takođe znak antihrista. Antihristi su najveštiji u izgovaranju milozvučnih reči, ali zato ne rade nikakav stvaran posao. Umesto toga, uvek su zaokupljeni mislima o tome kako da Božje priloge iskoriste za vlastiti užitak. Recite Mi, zar antihristi nisu nemoralni? Oni nemaju nimalo ljudskosti – oni su, od glave do pete, đavoli. U svom radu uvek zabranjuju drugima da im se mešaju u posao, da ih ispituju i nadgledaju. To je treće ponašanje u okviru osme manifestacije antihrista.

Pre nekog vremena, crkva je u nekoj zemlji kupila jednu zgradu koju je trebalo renovirati; potrefilo se da je žena na položaju vođe crkve u toj zemlji bila antihrist, ali još uvek nije bila pokazala svoje pravo lice. Ta žena antihrist je za posao renoviranja angažovala čoveka kojeg niko nije poznavao, niti je iko znao u kakvom su odnosu njih dvoje. Kao rezultat toga, taj zli čovek je iskoristio ovu situaciju, pa je na renoviranje proćerdano mnogo novca koji nije trebalo potrošiti. Kuća je naime kupljena zajedno s nekim upotrebljivim komadima nameštaja, ali je sav taj nameštaj izbačen i zamenjen novim. Taj zli čovek je izbačeni nameštaj kasnije prodao i novac uzeo za sebe. Stari nameštaj zapravo nije ni bio oštećen – još uvek je mogao da se koristi – ali taj zli čovek je potrošio dodatnu sumu novca na kupovinu novog nameštaja, kako bi iskoristio situaciju i zaradio novac. Da li je žena antihrist znala za to? Znala je. Zašto mu je onda dozvolila da se tako ponaša? Zato što su, po svemu sudeći, njih dvoje bili u nekom nenormalnom odnosu. Neki ljudi su uočili taj problem i nameravali su da se uključe u to i da prekontrolišu građevinske radove, kako bi videli da li je sve u redu. Čim su izjavili da će otići da provere radove, žena antihrist se zabrinula i uplašila, pa im je rekla: „Ne! Rok za završetak radova još nije istekao – ne dozvoljavam nikome da nadgleda radove!” Bila je toliko osetljiva i reagovala je tako snažno – da li je tu bilo nečeg sumnjivog? (Jeste.) Ti ljudi, sada već pomalo uznemireni, raspravljali su o tome: „Ovo ovako neće ići. Ne dozvoljava nam da vidimo kako napreduju radovi. Tu sigurno postoji neki problem; moramo otići da obiđemo gradilište.” Ali, žena antihrist je i dalje odbijala da im odobri pristup gradilištu dok ne istekne rok za završetak radova. Recite Mi, zar ti ljudi nisu pravi smetenjaci? Sama činjenica da žena antihrist nije htela da im dozvoli da obiđu gradilište dokazuje da tu nešto nije bilo kako treba. Trebalo je da o tome što pre izveste Višnjeg, da je zajednički uklone ili da na silu odu na gradilište da prekontrolišu radove. Bili su dužni to da urade. Ako nisu mogli da preuzmu tu odgovornost, to znači da su beskorisne, nesposobne kukavice. Te nesposobne kukavice, dakle, nisu istrajale u svojoj nameri. Pošto se nije radilo o njihovim porodičnim kućama, oni su to naprosto ignorisali. Eto koliko su bili sebični i neodgovorni. A nakon završetka radova, putem jednog video-zapisa sam uočio da postoji problem. Koji sam problem uočio? Posred konferencijske sale bio je jedan sto, oko kojeg su bile poređane kožne fotelje, poput onih koje se koriste u otmenim kancelarijama. Ako ja sedim na običnim stolicama, da li onda obični ljudi treba da koriste tako otmene komade nameštaja? (Ne.) Kuća je, dakle, bila opremljena tako otmenim nameštajem i ljudi su bili veoma zadovoljni što mogu da sede u takvim foteljama. Čim sam otkrio ovaj problem, pozvao sam tu protuvu i počeo da istražujem čitavu stvar. Posvuda, u svakoj sobi, proverom sam ustanovio mnogo problema i ogromne finansijske gubitke. Delovi originalnog nameštaja koji je kupljen zajedno sa kućom bili su sasvim upotrebljivi, ali ih je taj zli čovek izneo iz kuće i prodao, kako bi na tome zaradio; štaviše, zaradio je i prilikom kupovine tog skupocenog, novog nameštaja, a ugradio je i neke delove opreme kojima nije mesto u crkvi. Taj zli čovek je to uradio a da se prethodno ni s kim nije posavetovao. Da li je žena antihrist znala za to dok je on to radio? Po svoj prilici je znala. Svakoga dana je obilazila gradilište i, mada je to videla, nikoga nije izvestila o tome, već je odobravala njegovo rasipništvo. Kakva drskost! Je li ona vernica u Boga? Nakon 20 godina vere u Boga, bila je tako odvratna i uradila je tako nešto – kakva je to osoba? Ona nije ljudsko biće! To ne rade čak ni dobri ljudi među nevernicima; kakav nemoral! Svaki put kad bi je Višnji pitao o toku odvijanja radova, ona bi se pravila nevešta i Višnjem bi zamazivala oči, prikrivala i zataškavala stvar, da bi se na kraju javili toliki problemi. Da li bi onda bilo preterano izopštiti je iz crkve i pustiti je da nađe posao i zaradi novac kako bi nadoknadila štetu? (Ne bi.) Recite Mi, čak i ako bi ta žena antihrist mogla da vrati novac, da li će ona u ovom životu naći spokojstvo? Hoće li joj biti lako? Bojim se da će ostatak svog života provesti u mukama. Ako je znala da će svojim postupcima postići ovo, zašto je, pobogu, tako postupila? Zašto je uopšte to učinila? Nije da ona tek od pre godinu-dve veruje u Boga, pa još nije stigla da nauči pravila koja vladaju u Njegovoj kući ili šta znači imati bogobojažljivo srce ili šta je odanost – nakon tolikih godina verovanja u Boga, nimalo se nije promenila i, mada je mogla da pruža neke usluge, ipak je počinila jedno takvo zlo! Zbog toga što je bila toliko odvratna, treba je eliminisati i prokleti!

Antihristi imaju nečeg zajedničkog u načinu na koji rade: ma kojim poslom da se bave, oni drugima zabranjuju da im se mešaju u posao i da ih ispituju. Uvek žele da prikrivaju i da zataškavaju stvari. Mora da nešto smeraju; oni ne žele da ljudi otkriju probleme u njihovom radu. Da su sve radili ispravno i pošteno, na način koji je u skladu sa istinom i sa načelima, čiste savesti, o čemu bi onda morali da brinu? Da li bi u tome bilo ičeg što se ne sme pominjati? Zašto ne dozvoljavaju drugima da ih ispituju i da im se mešaju u posao? Zbog čega su zabrinuti? Čega se plaše? Jasno je da nešto smišljaju – to je, naprosto, toliko očigledno! Antihristi rade bez imalo transparentnosti. Kad urade nešto loše, smišljaju razne načine da to prikriju i zataškaju, fabrikuju lažne pojave, pa čak posežu i za očiglednom obmanom. Kakve su posledice svega toga? Bog sve proučava i, mada je moguće neko vreme braniti drugim ljudima da nešto saznaju i navoditi ih na stranputicu neko vreme, doći će dan kada će Bog sve razotkriti. U Božjim očima, sve je otvoreno, sve je razotkriveno. Beskorisno je da kriješ nešto od Boga. On je svemoguć i, kad On bude odlučio da te razotkrije, sve će biti izneto na videlo. Jedino antihristi, ti glupani bez trunke duhovnog razumevanja, koji poseduju prirodu arhanđela, mogu da poveruju u ovo: „Dokle god budem sve držao u strogoj tajnosti i dokle god ti ne dopuštam da mi se mešaš u posao, da me ispituješ i da me nadgledaš, ti nećeš ništa saznati – a ja ću imati potpunu kontrolu nad ovom crkvom!” Misle da će, ako budu vladali kao kraljevi, moći da kontrolišu situaciju. Da li stvari zaista stoje tako? Oni ne znaju da je Bog svemoguć; njihova je pamet samoproklamovana. Bog sve proučava. Recimo, na primer, da si danas počinio neko zlo. Bog to proučava, ali te ne razotkriva – daje ti priliku da se pokaješ. Sutradan, ti ponovo činiš zlo, ali i dalje ne pričaš o tome, niti se kaješ; Bog ti i dalje pruža šansu i čeka da se pokaješ. Ipak, ako se i nakon toga ne budeš kajao, Bog više neće hteti da ti daje priliku za to. Bićeš Mu odvratan i gnušaće te se, a u dubini Svog srca, On neće hteti da te spase i sasvim će te napustiti. U tom slučaju, biće pitanje minuta kada će te On razotkriti i, koliko god ti pokušavao da to sprečiš ili da zataškaš stvar, ništa ti neće vredeti. Ma koliko da ti je šaka velika, možeš li njome da zakloniš nebo? Ma koliko da si sposoban, možeš li da pokriješ oči Božje? (Ne.) To su čovekove glupe ideje. A što se tiče toga koliko je Bog zaista svemoguć, ljudi već mogu da osete delić toga u Njegovim rečima. Štaviše, sve pripadnike ovog iskvarenog čovečanstva koji su počinili neko veliko zlo i direktno se suprotstavili Bogu snašle su svakojake kazne, a svi koji to vide potpuno su uvereni i priznaju da je reč o odmazdi. Čak i nevernici mogu da vide da Božja pravednost ne trpi uvrede, pa bi oni koji veruju u Njega trebalo to još bolje da vide. Božja svemoć i mudrost su nemerljive. Čovek ni na koji način ne može jasno da ih sagleda. Ima ona pesma, kako ono ide? („Božja su dela neizmerna.”) To je Božja suština, istinsko ispoljavanje Njegovog identiteta i suštine. Nema potrebe da ti tu išta pretpostavljaš i spekulišeš. Treba samo da veruješ tim rečima – tada nećeš praviti takve gluposti. Svi ljudi smatraju sebe pametnim; pokrivaju listom svoje oči i kažu: „Možeš li me videti?” Bog kaže: „Ne samo što mogu u celosti da te vidim, nego vidim i tvoje srce i znam koliko si puta bio u ljudskom svetu”, nakon čega ljudi ostaju zaprepašćeni. Nemojte sebe da smatrate pametnim; nemojte misliti: „Bog ne zna za ovo, niti zna za ono. Niko od braće i sestara nije to video. Niko ne zna za to. To je moj mali plan. Vidi koliko sam samo pametan!” Niko od ljudi na ovom svetu koji ne razumeju istinu ili ne veruju da je Bog suveren nad svime nije pametan. Ma šta da ti ljudi rade ili govore, naposletku sve ispadne pogrešno, sve je u suprotnosti sa istinom i sve je to otpor prema Bogu. Postoji samo jedna vrsta ljudi koji su pametni. Koja je to vrsta? To su oni ljudi koji veruju da Bog sve proučava, da On sve vidi i da je On nad svime suveren. Takvi ljudi su izuzetno pametni jer se u svemu što rade pokoravaju Bogu; sve što rade je u skladu sa istinom, odobreno od strane Boga i dočekano Božjim blagoslovima. Da li je neka osoba pametna ili nije zavisi od toga da li ona može da se pokori Bogu; to zavisi od toga da li je ono što ta osoba govori i radi u skladu sa istinom. Ako imaš sledeću ideju: „Evo šta ja mislim o toj stvari i to je ono što bih želeo da uradim, jer ću od toga imati koristi – ali ja neću to da poveravam drugim ljudima, niti želim da oni to znaju” – da li je to ispravan način razmišljanja? (Nije.) Šta treba da uradiš kad shvatiš da to nije ispravan način razmišljanja? Treba sam sebe da odalamiš po licu, kako bi naučio lekciju. Misliš li da Bog to neće znati ako to ne izgovoriš glasno? Činjenica je da, dok ti o tome još razmišljaš, Bog je već spoznao tvoje srce. Kako ga je spoznao? Bog je prozreo čovekovu priroda-suštinu. Zašto te On onda ne razotkrije u vezi s tom stvari? Čak i ako te ne razotkrije, ti ćeš i sam to moći postepeno da shvatiš, zato što si pojeo i popio toliko Njegovih reči. Ti imaš savest i razum, imaš um i normalno razmišljaš; trebalo bi da možeš sam da ustanoviš šta je ispravno a šta pogrešno. Bog ti pruža vreme i priliku da polako razmatraš stvari, da vidiš jesi li glup ili nisi. Primetićeš rezultate nakon što o tome budeš nekoliko dana razmišljao: tada ćeš uvideti da si blesav i glup i da tu stvar ne treba ni da pokušavaš da sakriješ od Boga. U svim stvarima, ti treba da sve otvoreno izneseš pred Boga i da budeš iskren – to je jedini uslov i stanje koje treba da očuvaš pred Bogom. Čak i kad se ne otvoriš, ti si otvoren pred Bogom. Gledano iz Božje perspektive, On poznaje činjenice i zna da li si u vezi s tim otvoren ili nisi. Zar nisi veoma glup ako ne možeš to da prozreš? Kako onda da budeš pametna osoba? Tako što ćeš se otvoriti pred Bogom. Ti znaš da Bog sve proučava i sve zna, pa stoga nemoj sebe da smatraš pametnim i nemoj misliti da On možda ne zna; pošto je sigurno da Bog potajno posmatra ljudska srca, trebalo bi da pametni ljudi budu malo iskreniji, malo čistiji i pošteni – to bi bilo mudro uraditi. Ako ti se stalno čini da si pametan, ako stalno nastojiš da sačuvaš svoje male tajne, ako stalno pokušavaš da sačuvaš delić privatnosti – da li je to ispravan način razmišljanja? U redu je biti takav prema drugim ljudima, pošto neki ljudi nisu pozitivne osobe i ne vole istinu. Pred takvim ljudima možeš ponešto i da zadržiš za sebe. Nemoj da im otvaraš svoje srce. Recimo, na primer, da si o nekom čoveku kojeg mrziš govorio loše stvari iza njegovih leđa. Da li treba da mu to kažeš? Nemoj mu to reći – dovoljno je samo da takve stvari više ne činiš. Ako bi mu rekao, time bi narušio vaše međusobne odnose. Ti u svom srcu znaš da nisi dobar čovek, da si iznutra prljav i rđav, da si ljubomoran na druge ljude i da si, zarad nadmetanja oko slave i dobitka, o nekoj osobi loše govorio iza njenih leđa da bi je ocrnio – kakva podlost! Priznaješ da si iskvaren, znaš da je to što si uradio pogrešno i da je tvoja priroda rđava. Tada dolaziš pred Boga i moliš Mu se: „Oh, Bože, ono što sam u potaji uradio bilo je podlo i rđavo – molim za Tvoj oproštaj, molim Te da me vodiš i molim Te da me prekoriš. Nastojaću da nikad više ne učinim ništa slično.” Sasvim je u redu ovako postupiti. U komunikaciji s ljudima možeš da koristiš određene tehnike, ali je zato pred Bogom najbolje da se potpuno otvoriš, jer ako gajiš nekakve namere i ako koristiš tehnike, bićeš u nevolji. Ti u sebi stalno razmišljaš: „Šta da kažem da bi Bog imao visoko mišljenje o meni i da ne bi saznao šta mislim u sebi? Šta bi bilo ispravno reći? Moram više da zadržim za sebe, moram da budem malo taktičniji i moram da imam metod; možda će Bog tada imati visoko mišljenje o meni.” Misliš li da Bog neće znati da ti uvek tako razmišljaš? Bog zna sve o čemu ti razmišljaš. Iscrpljujuće je razmišljati na taj način. Toliko je jednostavnije govoriti iskreno i istinito, jer to ti život čini lakšim. Bog će kazati da si pošten i čist, da si otvorenog srca – a to je beskrajno dragoceno. Ako imaš iskreno srce i pošten stav, čak i ako ponekad prekardašiš i ponašaš se glupo, to za Boga neće biti prestup; to je bolje nego da budeš tako proračunat i da stalno nešto premišljaš i obrađuješ u svojoj glavi. Jesu li antihristi sposobni za te stvari? (Ne, oni za to nisu sposobni.)

Svi koji hodaju putem antihrista jesu ljudi s naravlju antihrista, a put kojim hodaju ljudi s naravlju antihrista jeste put antihrista – ipak, ljudi s naravlju antihrista pomalo se razlikuju od antihrista. Ako neko ima narav antihrista i hodao bi putem antihrista, to ne mora obavezno da znači da je ta osoba antihrist. Ali, ako se ne kaje i ako ne može da prihvati istinu, ta osoba se može razviti u antihrista. Za ljude koji hodaju putem antihrista još uvek ima nade i šanse da se pokaju, jer oni još uvek nisu postali antihristi. Ako budu činili razne zle stvari i ako budu okarakterisani kao antihristi, te stoga budu odmah uklonjeni i izopšteni, oni više neće imati priliku da se pokaju. Ako neko ko hoda putem antihrista još uvek nije počinio mnogo zla, to u najmanju ruku pokazuje da on još uvek nije zao čovek. Ako može da prihvati istinu, za njega još postoji tračak nade. Ako ne želi da prihvati istinu, šta god da se desi, biće mu veoma teško da bude spasen, čak i ako nije činio svakojaka zla. Zašto antihrist ne može da bude spasen? Zato što uopšte ne prihvata istinu. Kako god da Božja kuća besedi o poštenju – o tome kako čovek treba da bude otvoren i iskren, da izađe i da kaže ono što ima da kaže i da ne poseže za obmanom – oni to naprosto ne mogu da prihvate. Stalno im se čini da su ljudi na gubitku kad god su pošteni i da je glupo govoriti istinu. Čvrsto su rešeni da ne budu pošteni ljudi. To je priroda antihrista, koji imaju odbojnost prema istini i mrze je. Kako može da bude spasen neko ko uopšte ne prihvata istinu? Ako neko ko hoda putem antihrista može da prihvati istinu, takva osoba se jasno razlikuje od antihrista. Svi antihristi su ljudi koji ne prihvataju ni jedan jedini delić istine. Ma koliko pogrešnih ili zlih stvari da su počinili, ma kolike gubitke da su prouzrokovali radu crkve i interesima Božje kuće, oni se nikada neće preispitati niti spoznati sebe. Čak i ako su orezani, oni ne prihvataju nijednu istinu; upravo zbog toga, crkva ih karakteriše kao zle ljude, kao antihriste. Najviše što će antihrist priznati jeste da njegovi postupci krše načela i da nisu u skladu sa istinom, a apsolutno nikada neće priznati da namerno čini zlo ili da se namerno opire Bogu. Priznaće da je pogrešio, ali neće prihvatiti istinu; a nakon toga, nastaviće da čini zlo kao i ranije i uopšte neće praktikovati istinu. Iz činjenice da antihrist nikada ne prihvata istinu može se videti da se priroda-suština antihrista ogleda u njegovoj odbojnosti i mržnji prema istini. Oni i dalje ostaju ljudi koji se, kao i uvek, opiru Bogu, bez obzira na to koliko godina veruju u Njega. S druge strane, svi oni obični, iskvareni ljudi mogu imati narav antihrista, ali između njih i antihrista ipak postoji razlika. Postoji jedan broj ljudi koji Božje reči suda i razotkrivanja mogu da prime k srcu kad ih čuju, koji o njima mogu stalno iznova da promišljaju i da preispituju sebe. Oni tada mogu da shvate sledeće: „To je, dakle, narav antihrista; to je ono što znači hodati putem antihrista. Kakav ozbiljan problem! Ja imam ta stanja i ponašanja; imam tu vrstu suštine – ja sam takva osoba!” Oni zatim razmatraju kako da odbace tu svoju narav antihrista i da se iskreno pokaju, čime stiču mogućnost da čvrsto odluče da ne idu putem antihrista. U svom životu i radu, u svom stavu prema ljudima, događajima i stvarima, kao i prema Božjem nalogu, oni mogu da preispituju svoje postupke i ponašanje, kao i razloge zbog kojih ne mogu da se pokore Bogu, zbog kojih stalno žive u skladu sa sotonskom naravi i zbog kojih ne mogu da se pobune protiv tela i Sotone. I tako, oni će se moliti Bogu, prihvatiće Njegov sud i grdnju i preklinjaće Boga da ih spase od njihove iskvarene naravi i uticaja Sotone. Sama njihova rešenost da to učine dokazuje da oni mogu da prihvate istinu. Ti ljudi takođe pokazuju iskvarenu narav i postupaju svojevoljno; razlika je u tome što antihrist ne poseduje samo ambicije i želje da uspostavi svoje nezavisno carstvo – on, pored toga, ne želi da prihvati istinu, ma šta da se desi. To je pogubna slabost antihrista. S druge strane, ako osoba s naravlju antihrista može da prihvati istinu, da se moli Bogu i da se osloni na Njega, ako želi da odbaci sotonsku iskvarenu narav i da korača putem stremljenja ka istini, na koji će način ta molitva i ta rešenost koristiti njenom život-ulasku? One će je, u najmanju ruku, navesti da preispituje i spoznaje sebe tokom obavljanja dužnosti, kao i da koristi istinu radi rešavanja problema, kako bi tu svoju dužnost mogla da obavlja na način koji je u skladu s merilom. To je jedan od načina na koji će ta osoba imati koristi od molitve i rešenosti. Pored toga, uz obuku koju dobija kroz obavljanje svoje dužnosti, ona će moći da se otisne na put stremljenja ka istini. Na kakve god poteškoće da naiđe, ona će moći da traga za istinom i da se fokusira na prihvatanje i praktikovanje istine; moći će postepeno da odbaci svoju sotonsku narav i počeće da se pokorava Bogu i da Ga obožava. Postupajući na taj način, ona može da dostigne Božje spasenje. Ljudi sa naravlju antihrista mogu povremeno pokazivati iskvarenost, oni mogu i dalje, uprkos sebi samima, govoriti i delovati u interesu vlastite slave, dobitka i statusa i mogu i dalje postupati svojevoljno – ali, čim shvate da razotkrivaju svoju iskvarenu narav, pokajaće se i pomoliće se Bogu. To dokazuje da oni mogu da prihvate istinu i da se pokoravaju Božjem delu; to dokazuje da oni streme ka život-ulasku. Ma koliko godina iskustva da neka osoba ima i ma koliko iskvarenosti da pokazuje, ona će na kraju moći da prihvati istinu i da zakorači u istina-stvarnost. Ona je neko ko se pokorava Božjem delu. A čineći sve ovo, ona pokazuje da je već postavila temelje na istinitom putu. Međutim, neki od onih koji idu putem antihrista ne mogu da prihvate istinu. Za njih će spasenje biti isto toliko teško dostižno kao i za antihriste. Takvi ljudi ne osećaju ništa dok slušaju Božje reči koje razotkrivaju antihriste, već su ravnodušni i hladni prema njima. Kad razgovor skrene na temu naravi antihrista, oni će priznati da imaju narav antihrista i da hodaju putem antihrista. Prilično će rečito govoriti o tome. Ali, kad dođe vreme da se primeni istina, oni će i dalje odbijati da to učine; i dalje će postupati svojevoljno, u skladu sa svojom naravlju antihrista. Ako ih pitaš: „Da li ti je teško u srcu dok razotkrivaš narav antihrista? Osećaš li samoprekor dok govoriš da bi odbranio svoj status? Da li preispituješ i spoznaješ sebe dok razotkrivaš narav antihrista? Osećaš li žaljenje u srcu kad saznaš za svoju iskvarenu narav? Da li se nakon toga kaješ ili menjaš?”, sasvim je sigurno da neće umeti da ti odgovore, zato što nemaju takvih iskustava. Neće moći ništa da kažu o tome. Jesu li takvi ljudi sposobni za istinsko pokajanje? Sigurno je da im neće biti lako. Ljudima koji iskreno streme ka istini biće bolno svako otkrovenje naravi antihrista u sebi i zabrinuće se zbog toga; počeće ovako da razmišljaju: „Zašto ne mogu da naprosto odbacim ovu sotonsku narav? Zašto stalno razotkrivam iskvarenu narav? Zašto je ova moja iskvarena narav toliko tvrdoglava i nerazrešiva? Zašto je toliko teško ući u istina-stvarnost?” Ovo pokazuje da je njihovo životno iskustvo plitko i da njihova iskvarena narav u velikoj meri uopšte nije razrešena. Upravo zato im se u srcu rasplamsava tako žestoka borba kad god im se nešto dogodi i zato oni podnose glavni teret tog mučenja. Mada poseduju rešenost da odbace svoju sotonsku narav, sigurno je da ne mogu proći bez borbe u svom srcu protiv te rešenosti – a ovo stanje sukobljenosti iz dana u dan se pojačava. A kako sve dublje spoznaju sebe i uviđaju koliko duboko seže njihova iskvarenost, oni sve više čeznu za zadobijanjem istine i sve je više cene, pa će stoga moći neometano da prihvate istinu i da je praktikuju tokom spoznavanja sebe i svoje iskvarene naravi. Postepeno će sve više rasti, a njihova život-narav će početi uistinu da se menja. Ukoliko nastave da na ovaj način stiču iskustvo, njihova situacija će iz godine u godinu postajati sve bolja, pa će na kraju moći da savladaju telo i da odbace svoju iskvarenost, da često praktikuju istinu i da dostignu pokornost prema Bogu. Život-ulazak nije lak! To je isto kao da oživljavate nekoga ko samo što nije umro: obaveza koju možete da ispunite jeste da toj osobi besedite o istini, da je podržavate, da je snabdevate ili da je orežete. Ako ona to može da prihvati i da se pokori, za nju još ima nade; možda će imati dovoljno sreće da utekne i stvari će se tada zaustaviti na korak od smrti. Ali, ako ona odbije da prihvati istinu i ako ne zna baš ništa o samoj sebi, znači da je u opasnosti. Neki antihristi provedu po godinu ili dve nakon isključenja, a da ne spoznaju sebe i ne priznaju svoje greške. U takvim slučajevima, u njima više nema znakova života, a to je dokaz da se oni više ne mogu nadati spasenju. Možete li vi da prihvatite istinu nakon orezivanja? (Možemo.) Onda za vas ima nade – i to je dobro! Ako možete da prihvatite istinu, ima nade da ćete biti spaseni.

Ako želite da budete spaseni, morate da preskočite mnoge prepreke. Koje su to prepreke? Neprekidna borba protiv vlastite iskvarene naravi i borba protiv naravi Sotone i antihrista: ona želi da te kontroliše, a ti želiš da je se otreseš; ona bi da te navede na stranputicu, a ti bi da je odbaciš. Ako shvatiš da ne možeš da se otreseš svoje iskvarene naravi čak ni nakon što si je spoznao, bićeš uznemiren i boleće te, pa ćeš se moliti. Pokatkad, kad shvatiš da je prošlo neko vreme a ti i dalje nisi u stanju da se oslobodiš kontrole od strane Sotonine naravi, pomislićeš da je sve to beznadežno, ali nećeš odustajati i smatraćeš da ne možeš i dalje da budeš tako negativan i utučen – da moraš da nastaviš da se boriš. U procesu obavljanja neke dužnosti i doživljavanja Božjeg dela, kod ljudi se postepeno javljaju različite unutrašnje reakcije. Ukratko, oni koji imaju život jesu oni koji streme ka istini i koji se iznutra neprekidno menjaju. Dolaziće do stalnih preokreta u njihovim razmišljanjima i gledištima, u njihovom ponašanju i praksi, pa čak i u namerama, idejama i mislima, usađenim duboko u njihovom umu. Nadalje, oni će sve jasnije razlikovati ispravno od pogrešnog i uviđati šta su sve pogrešno učinili i da li je neki način razmišljanja ispravan ili pogrešan, da li je neko gledište u skladu sa istinom, da li su načela na kojima se neki postupak zasniva u skladu s Božjim namerama i da li su oni neko ko se pokorava Bogu, neko ko voli istinu. Te stvari će s vremenom postajati sve jasnije u njihovom srcu. Na kom je, dakle, temelju zasnovano ostvarenje tih rezultata? Na temelju praktikovanja i ulaska u istine koje oni razumeju. Zbog čega antihristi jednostavno ne mogu da ostvare promenu? Jesu li oni nesposobni da razumeju istinu? (Nisu.) Oni istinu mogu da razumeju, ali je ne praktikuju; oni je ne praktikuju kad je čuju. Moguće je da je oni razumeju i prihvataju kao doktrinu, ali, mogu li oni da sprovedu u delo makar i te deliće, sačinjene od doktrina i propisa koje su u stanju da razumeju? Ne, ni najmanje; čak i ako ih primoravaš na to, čak i ako do iscrpljenosti pokušavaju to da učine, oni ipak neće moći da ih sprovedu u delo. Baš zbog toga, ulazak u istinu za njih ostaje večna praznina. Ma koliko da neki antihrist možda tvrdi kako je pošten čovek i ma koliko da se trudi, on i dalje ne može da izusti nijednu poštenu izjavu; i ma koliko da na rečima vodi računa o Božjim namerama, on i dalje neće otpustiti svoje sebične, podle motive. Antihristi postupaju sa sebičnog stanovišta. Kad ugledaju nešto dobro, nešto od čega bi mogli imati koristi, oni kažu: „Daj to ovamo – to je moje!” Govore sve ono što može da koristi njihovom statusu i rade sve ono od čega bi mogli da imaju koristi. To je suština antihrista. Katkad im se, u trenutnom nastupu strasti, može učiniti da su razumeli neki delić istine. Tada ih obuzima žar, pa uzvikuju neke otrcane fraze: „Moram da vežbam, moram da se promenim i da udovoljim bogu!” Ipak, kad dođe vreme da primene istinu, da li oni to čine? Oni to ne čine. Ma šta Bog govorio, ma koliko istina i činjenica On propovedao, zajedno sa mnogobrojnim stvarnim primerima, to antihrista ne može da dirne, niti može da pokoleba njegovu ambiciju. To je karakteristika i znak antihrista. Oni, naprosto, ne žele da primene nijednu istinu; kad govore lepo, to je samo zato da ih drugi čuju i, ma koliko lepo da govore, to je samo neka vrsta bombastične i prazne priče – to je za njih samo teorija. Na koje mesto takvi ljudi zapravo stavljaju istinu u svojim srcima? Šta sam vam govorio da je priroda-suština antihrista? (Mržnja prema istini.) Tako je. Oni istinu mrze. Veruju da njihova rđavost, njihova sebičnost i podlost, njihova nadmenost, njihova zloba, njihova uzurpacija statusa i bogatstva i njihova kontrola nad drugima jesu najviša istina, najviša filozofija i da ništa drugo ne može da se po visini meri s tim stvarima. Kad jednom steknu status i mogućnost da kontrolišu ljude, oni mogu da rade šta god požele, a sve njihove ambicije i želje tada postaju ostvarljive. To je krajnji cilj svakog antihrista.

Antihristi osećaju odbojnost prema istini i mrze je. Možeš li ti nekoga ko oseća odbojnost prema istini da nateraš da je prihvati i da počne da je primenjuje? (Ne mogu.) To je isto kao da pokušavaš da nateraš svinju da leti ili vuka da jede seno – zar time ne bi od njih tražio nešto nemoguće? Ponekad ćeš videti da se neki vuk ušunjao u stado da bi bio sa ovcama. On to samo izvodi trik i čeka priliku da pojede neku ovcu. Njegova se priroda nikada ne menja. Shodno tome, naterati antihrista da praktikuje istinu isto je što i naterati vuka da jede seno ili da se odrekne nagona za proždiranjem ovaca: to je nemoguće. Vukovi su mesožderi. Oni jedu ovce – jedu sve vrste životinja. To je njihova priroda i ona se ne može promeniti. Ako neko kaže: „Ne znam da li sam antihrist, ali, kad god čujem da neko besedi o istini, u srcu mi se razbuktaju bes i mržnja – a još više mrzim one koji bi da me orezuju”, da li je ta osoba antihrist? (Jeste.) Neko kaže: „Kad ti se nešto dogodi, treba da se pokoriš i da tragaš za istinom”, a prva osoba na to odgovara: „Šipak ću da se pokorim! Odmah da si ućutao!” O čemu se ovde radi? Da li je u pitanju loša ćud? (Ne.) Kakva je to narav? (To je mržnja prema istini.) Oni čak ne trpe da neko priča o tome i, čim počneš da im besediš o istini, njihova priroda izbija na površinu i oni pokazuju svoje pravo lice. Ne vole da čuju da im iko pomene traganje za istinom ili pokoravanje Bogu. Koliko je velika ta njihova nenaklonost? Kad čuju da neko priča o tome, oni naprosto proključaju. Maska uljudnosti im spada sa lica i oni prestaju da se plaše da će se izlanuti. Eto koliko daleko ide njihova mržnja. Mogu li oni onda da praktikuju istinu? (Ne mogu.) Istina nije namenjena zlim ljudima; ona je namenjena ljudima koji poseduju savest i razum, koji vole istinu i pozitivne stvari. Ona od tih ljudi zahteva da je prihvate i da je primenjuju. A što se tiče onih rđavih ljudi sa suštinom antihrista, koji su izuzetno neprijateljski nastrojeni prema istini i pozitivnim stvarima, oni nikada neće prihvatiti istinu. Ma koliko godina da veruju u Boga, ma koliko propovedi da odslušaju, oni istinu neće prihvatiti, niti će je praktikovati. Nemojte pretpostavljati da oni istinu ne praktikuju zato što je ne razumeju i da će je razumeti kad budu više slušali o njoj. To je nemoguće, zato što svi koji istinu mrze i osećaju odbojnost prema njoj pripadaju Sotoninoj sorti. Oni se nikada neće promeniti i njih niko ne može da promeni. Isti su kao arhanđel, nakon što je izdao Boga: jeste li ikada čuli da Bog kaže da bi hteo da spase arhanđela? Bog to nikada nije rekao. Šta je, dakle, Bog uradio Sotoni? Bacio ga je u vazduh i naterao ga da Mu služi na zemlji, radeći ono što treba da radi. A kad bude završio sa pružanjem usluga Bogu i kad Božji plan upravljanja bude dovršen, On će ga uništiti i to će biti to. Da li je Bog o tome išta dodatno rekao? (Nije.) A zašto nije? Zato što bi to, jednom rečju, bilo beskorisno. Svaka dodatna reč bila bi suvišna. Bog je sve to prozreo: priroda-suština antihrista nikada se ne može promeniti. Eto, tako stoje stvari.