Ima nekih ljudi koji se, iako veruju u Boga, ne daju rado i svojevoljno za Njega, već preko volje obavljaju svoju dužnost. Oni samo razmišljaju o službovanju da bi dobili blagoslove, ali nisu voljni da streme ka istini. Dok obavljaju svoje dužnosti, oni često postupaju površno i nisu pedantni, već se zadovoljavaju samo time da ostvare neke rezultate kako ne bi bili uklonjeni. Ali, bez obzira na to da li ljudi iskreno veruju u Njega i da li se daju za Njega, Bog ljudima pruža priliku da se pokaju. Bog te neće osuđivati zbog toga što ne razumeš istinu ili što postupaš površno dok obavljaš svoju dužnost. Bog će te neprekidno ispitivati da bi video da li možeš da prihvatiš istinu i da li možeš da se iskreno pokaješ i da kreneš pravim životnim putem. Sve zavisi od toga šta ćeš izabrati. Neki ljudi nisu razumeli nijednu istinu kad su počeli da obavljaju svoju dužnost, ali su, zahvaljujući tome što često slušaju propovedi, okupljaju se i razgovaraju u zajedništvu, postepeno došli do razumevanja istine. Srca su im postala svetlija i oni uviđaju da im puno toga fali, da uopšte nemaju istinu ni načela u obavljanju svojih dužnosti, te da samo obavljaju neke poslove po svojoj volji. Oni osećaju da obavljanje dužnosti na takav način nije u skladu s Božjim namerama, pa njihova srca obuzima kajanje. Počinju da streme ka istini i da postižu sve bolje rezultate u obavljanju dužnosti. Upravo na taj način oni, s jedne strane, zadobijaju život-ulazak, dok se s druge strane postepeno usklađuju s merilom za obavljanje svojih dužnosti. To su ljudi koji u obavljanju svojih dužnosti mogu da prihvate istinu. Kako njihovo razumevanje istine postepeno biva sve jasnije, oni mogu jasno da vide vlastita ispoljavanja iskvarenosti. Mogu da se mole Bogu i da se u svojim srcima oslanjaju na Boga, spremni su da odbace svoju iskvarenost, da sprovedu istinu u delo i da krenu putem stremljenja ka istini. To je postepeni rast života tokom obavljanja svoje dužnosti. Svi oni koji slede Boga dolaze do razumevanja istine i do ulaska u istina-stvarnost tokom obavljanja svojih dužnosti. Ako čovek ne voli istinu, može li doći do takve promene? Definitivno ne. Neki ljudi su posebno nadmeni i uobraženi. Kad dođu u Božju kuću, a naročito nakon što obave svoju dužnost, to poprima očigledne razmere. Ruku skrštenih na grudima ili sa dlanovima oslonjenim na kukove, oni pokazuju prkos i nezadovoljstvo. Zašto su toliko nadmeni? Oni u svojim srcima kažu: „Da bih verovao u boga i obavljao svoju dužnost, napustio sam svet, svoju porodicu i svoj posao. Zar to nije visoka cena? Toliko sam toga napustio zarad boga. Zar ne bi trebalo da mi bog pruži nekakvu nadoknadu? Pored toga, s obzirom na moj status i prihod u društvu, zar božja kuća ne bi trebalo da mi pruži barem isti tretman? Sada, kad obavljam svoju dužnost, zar bog ne može da pokaže posebnu naklonost prema meni? Ja sam naročiti talenat, mnogo bolji od običnih ljudi. Trebalo bi da imam status u božjoj kući. Ako drugi mogu da vode, mogu i ja. Moj status ne bi trebalo da bude niži od statusa drugih ljudi i ja treba da uživam bolji tretman od običnih ljudi. Što je najvažnije, može li bog da mi garantuje da ću primiti blagoslove i da ću imati dobro odredište u budućnosti?” Iz ovih misli koje oni nose u srcu, možemo videti da se radi o ljudima koji su ovde došli da se nagode s Bogom, a ne da se iskreno daju za Njega. Oni razmišljaju isto kao Pavle i hteli bi da svoju dužnost obavljaju u zamenu za Božje blagoslove. Ali, njihov razum je mnogo gori od Pavlovog – daleko je inferiorniji od Pavlovog. Zašto to kažem? Zato što je Pavle zaista mnogo propatio tokom dugih godina u kojima je propovedao jevanđelje, a tokom propovedanja jevanđelja pobrao je mnogo bolje plodove nego obični ljudi. U najmanju ruku, proputovao je veći deo Evrope; osnovao je mnoge crkve širom Evrope. U tom smislu, obični antihristi se ne mogu porediti s Pavlovim razumom ni s tim koliko je on službovao. Ali, osoba koju sam maločas pomenuo postala je neverovatno nadmena nakon što je obavila svoju dužnost. Zar to nije preveliki nedostatak razuma? Ona je krajnje nerazumna i, poput nekog bandita, kad dobije priliku da primi blagoslove, ona je ne želi ispustiti. Takvi ljudi uvek namerno traže priliku da se u Božjoj kući nađu u centru pažnje, čak i ako se radi samo o tome da postanu vođe timova ili nadzornici. Ukratko, prilikom ulaska u Božju kuću, oni ne žele da budu obični sledbenici. Bez obzira na to ko može da prizna da je obično stvoreno biće, da je samo obično stvoreno biće poput drugih živih bića, oni nikada neće prihvatiti takvo stanovište – nikada neće sebi dozvoliti da im bude naneta takva nepravda. Veruju da treba da imaju poseban tretman i da Bog treba da im podari naročitu blagodat i blagoslove. Oni takođe žele da uživaju u posebnim prednostima statusa u Božjoj kući. Ne dozvoljavaju Božjoj kući da sumnja u njihove talente, a pogotovo ne dopuštaju ljudima da se raspituju u vezi s njihovim poslom – svi moraju imati apsolutnu veru u njih, zato što su oni sve napustili zarad Boga i zato što su Mu apsolutno odani. Zar to nije nerazuman zahtev? Da li ta osoba ima imalo razuma? Koliko ima ovakvih ljudi? Koji procenat crkve mogu činiti? Takvi ljudi uvek misle da imaju neke sposobnosti i talente, pa se hvale kako su briljantni. Šta, dakle, znači taj takozvani talenat? To znači da oni umeju da se hvale, da izgovaraju gomilu gluposti, da menjaju način govora u zavisnosti od toga s kim razgovaraju i da su u varanju mnogo veštiji od običnih ljudi. Oni veruju da je to talenat i sposobnost i žele da tu sposobnost iskoriste radi šepurenja i blefiranja. A šta znači pravi talenat? To znači imati posebne veštine. Kad je stvarao čoveka, Bog je raznim tipovima ljudi podario različite specijalnosti. Nekim ljudima leži književnost, neki su dobri u medicini, nekima dobro ide proučavanje veština, nekima leži naučno istraživanje, i tako dalje. Ljudima su specijalnosti date od Boga i oni tu nemaju zbog čega da se hvale. Ma koju specijalnost da neko ima, to ne znači da on razume istinu, a pogotovo ne znači da poseduje istina-stvarnost. Ljudi imaju određene specijalnosti i, ako veruju u Boga, oni te specijalnosti treba da koriste radi obavljanja svojih dužnosti. To je za Boga prihvatljivo. Hvalisanje zbog posedovanja neke specijalnosti ili želja da se ona iskoristi zarad sklapanja nagodbe s Bogom – to je previše nerazumno. Bog takvima ne iskazuje naklonost. Neki ljudi imaju određenu veštinu, pa im se, kad dođu u Božju kuću, čini da su za klasu viši od ostalih, hteli bi da uživaju poseban tretman i misle da su se time obezbedili za čitav život. Oni tu svoju veštinu smatraju nekom vrstom kapitala – kakva nadmenost! Kako, dakle, treba gledati na te talente i specijalnosti? Ako su te stvari korisne u Božjoj kući, onda su to samo alatke koje ti pomažu da ispuniš svoju dužnost. One nemaju nikakve veze sa istinom. Ma koliko da si talentovan i nadaren, to su samo ljudske specijalnosti koje nemaju nikakve veze sa istinom. To što imaš talente i specijalnosti ne znači da razumeš istinu, a pogotovo ne znači da poseduješ istina-stvarnost. Ako svoje talente i specijalnosti koristiš da bi dobro obavljao svoju dužnost, to znači da su oni upotrebljeni na pravom mestu i da Bog odobrava njihovo korišćenje. Ali, ako ti svoje talente i specijalnosti koristiš da bi se hvalio, da bi svedočio o sebi i da bi izgradio nezavisno carstvo, tvoji će gresi biti veliki, a ti ćeš postati glavni krivac koji se opire Bogu. Talenti su dati od Boga. Ako nisi u stanju da ih upotrebiš radi obavljanja svoje dužnosti i svedočenja o Bogu, to bi značilo da si bez savesti i lišen razuma i da si ostao dužan Bogu – to je nečuveno buntovništvo! Ali, ma koliko dobro da koristiš svoje talente i specijalnosti, to ne znači da poseduješ istina-stvarnost. Praktikovanje istine i postupanje u skladu s načelima znači da poseduješ istina-stvarnost. Talenti i specijalnosti uvek su samo talenti i specijalnosti. Oni nemaju nikakve veze sa istinom. Ma koliko talenata i specijalnosti da imaš i ma koliko da su tvoj ugled i status visoki, to nikada neće značiti da poseduješ istina-stvarnost. Talenti i specijalnosti nikada neće postati istina. Oni nemaju nikakve veze sa istinom. Ali, antihristi ne misle tako i oni veoma cene upravo te stvari. Primera radi, neki ljudi imaju talenta za glumu. Nakon što odigraju glavnu ulogu u nekom filmu snimljenom u Božjoj kući, počinju da se prave važni. Čak i ako im troje ljudi pomaže da stave šminku, to ne može da zadovolji njihove potrebe. Nekada su bili obični ljudi, ali sada, kad veruju u Boga i kad su obavili svoju dužnost kao glumci, počinju da se prave važni. Zar se oni time ne udvaraju smrti? Mislim da baš to rade! Nisu posebno naočiti, a glumačke veštine su im prosečne. Pošto im dobro leže određene uloge, dodeljena im je još jedna uloga – zar to za njih nije uzdizanje? Kad im se pruži prilika da obave svoju dužnost, oni se čak prave važni. Dok igraju svoje uloge, oni ljudima unaokolo naređuju da ih služe čajem i da im sipaju vodu, pa se braća i sestre ljute kad to vide. Rekao sam im: „Uklonite ih!” I tako ih je crkva uklonila. Zar nije trebalo ukloniti te ljude? Mislili su da crkva neće moći da pravi filmove bez njih, pa su se osmelili da se prave važni. Nisu očekivali takve posledice. Do toga je došlo zbog njihove prirode. Takvi ljudi cene znanje, talenat, učenje i iskustvo. Previše važnosti pridaju tim stvarima, ali zanemaruju ono što je najdragocenije – istinu. Oni ne shvataju da u Božjoj kući caruje istina. Ako ne streme ka istini, ma koliko visoka znanja da imaju i ma koliko da su rečiti, neće moći da opstanu. Pre ili kasnije, biće razotkriveni i eliminisani. Da li je ljudima lako da razumeju ovo malo doktrine? Oni koji već dugi niz godina veruju u Boga, ali ne mogu čak ni to da uvide, naprosto su smetenjaci bez ikakve vrednosti. Da su iole razumni, ne bi bili tako nadmeni. Takvi ljudi su đavoli i Sotone koji sami sebe izdaju. E sad, Ja sam vam direktno ukazao na ovu stvar kako biste i vi mogli jasno da je razumete; kako biste tu stvar mogli donekle da razlučite i da je prozrete. Da je nisam jasno naglasio, da li biste mogli ovako da je razlučite? Da li biste mogli da ih uklonite? Ljudi ne uviđaju problem, pa stoga moram da budem direktan. Da nisam direktan, ovaj problem ne bi mogao da bude rešen. Oslanjanjem na svega nekoliko doktrina koje razumete, ne može se rešiti nijedan problem.

Antihristi uvek za sebe misle da su naročito talentovani. Misle da su svršeni studenti koji su duboko učeni i koji poseduju obilje znanja. U velikoj meri cene i vrednuju svoje znanje i duhovne teorije koje su naučili, pa se čak prema tim stvarima odnose kao prema istini. Štaviše, oni to svoje znanje i iskustvo, koje smatraju ispravnim, često koriste da bi ljudima oko sebe davali uputstva, navodili ih na stranputicu ili da bi oblikovali njihovo mišljenje i ponašanje. Konkretno, oni često govore o svojim „slavnim” prošlostima, koje koriste da bi druge ljude nagovarali i ubeđivali, te da bi ih naveli da ih poštuju i obožavaju. A šta su te njihove „slavne” prošlosti? Neki od njih će reći: „Nekada sam predavao na fakultetu. Svi moji studenti su bili magistranti ili doktoranti. Svaki put kad bih držao predavanje, nije bilo nijedne prazne stolice; svi studenti su sedeli u potpunoj tišini i gledali me sa obožavanjem i divljenjem u očima. Nisam čak ni tremu imao. Kako je sve to bilo grandiozno i upečatljivo! Rođen sam s takvim talentom i takvom hrabrošću.” Drugi će reći: „Naučio sam da vozim sa 14 godina. Sada već ima 40 godina otkako vozim i moje vozačke veštine su vrhunske.” Šta oni time hoće da kažu? Hoće da kažu sledeće: „Vi vozite svega nekoliko dana. Šta vi znate? Iskusan vozač kao što sam ja vozi ceo život. Svašta sam iskusio. Ubuduće, treba mene da pitaš ako nešto ne razumeš. Moraš da saslušaš ono što imam da ti kažem.” Kad poseduju neku veštinu, antihristi za sebe misle da su izuzetni, glume tajanstvenost, hvale se i svedoče o sebi, navodeći druge ljude da ih cene i obožavaju. Kad takvi ljudi imaju neku malu prednost ili talenat, oni zbog toga misle da su bolji od drugih i nastoje da ih predvode. Kad drugi ljudi dođu da potraže odgovore od njih, antihristi im sa visine drže pridike, a ako oni i nakon toga ne razumeju, antihristi to naprosto pripisuju njihovom lošem kovu, mada su zapravo antihristi ti koji im nisu pružili jasno objašnjenje. Kada, na primer, antihrist vidi da neko nije u stanju da popravi neku neispravnu mašinu, reći će: „Kako to da još uvek ne umeš to da uradiš? Zar ti već nisam rekao kako se to radi? Tako sam ti jasno to objasnio, a ti još uvek ne shvataš. Stvarno si lošeg kova. Svaki put kad te podučavam kako to da uradiš, ti ne uspevaš da naučiš.” Pa ipak, kad ta osoba zamoli antihrista da popravi mašinu, on će veoma dugo buljiti u nju i takođe neće umeti da je popravi, pa će čak od te osobe da sakrije činjenicu da ne zna da je popravi. Nakon što tu osobu udalji, antihrist će u potaji početi da istražuje i pokušaće da shvati kako da popravi mašinu, ali i dalje neće moći da je popravi. Na kraju će rasklopiti mašinu na sastavne delove i napraviti potpuni haos, ali neće biti u stanju da je ponovo sklopi. Nakon toga, plašeći se da to drugi ne vide, on će te delove sakriti. Je li sramota ne znati kako se neke stvari rade? Ima li ikoga ko zna sve da uradi? Uopšte nije sramota ne znati kako se neke stvari rade. Ne zaboravi da si ti samo jedna obična osoba. Niko te ne ceni i niko te ne obožava. Obična osoba je samo to: obična osoba. Ako ne znaš nešto da uradiš, prosto kaži da ne znaš to da uradiš. Zašto bi pokušavao da se pretvaraš? Ljudima ćeš postati odvratan ako se budeš stalno pretvarao. Pre ili kasnije, nečim ćeš se odati, a tada ćeš izgubiti svoje dostojanstvo i svoj integritet. To je narav antihrista – oni za sebe uvek misle da su majstori za sve i da sve znaju da rade, da su za sve sposobni i za sve kompetentni. Zar zbog toga neće upasti u nevolje? Šta bi oni radili kad bi imali iskren stav? Rekli bi: „Nisam stručan za ovu tehničku veštinu; imam samo malo iskustva. Primenio sam sve što znam, ali ne razumem ove nove probleme s kojima se susrećemo. Stoga, moramo da steknemo neka stručna znanja ako želimo da svoju dužnost dobro obavimo. Kada ovladamo stručnim znanjima, moći ćemo efikasno da obavljamo dužnost. Bog je ovu dužnost poverio nama, tako da imamo odgovornost da je obavimo dobro. Treba da ovladamo ovim stručnim znanjem na osnovu odgovornog stava koji imamo prema svojoj dužnosti.” To je sprovođenje istine u delo. Osoba koja ima narav antihrista ne bi to učinila. Ako neka osoba ima imalo razuma, reći će: „Ja znam samo ovoliko. Ne moraš da me ceniš i nema potrebe da se pravim važan – zar to neće olakšati stvar? Mučno je stalno se pretvarati. Ako ima nešto što ne znamo, možemo to zajedno da naučimo i da onda skladno sarađujemo da bismo dobro obavili svoju dužnost. Moramo imati odgovoran stav.” Kad to vide, ljudi bi pomislili: „Ova osoba je bolja od nas; kada se suoči s nekim problemom, ona se ne forsira slepo preko svojih granica, ne prebacuje problem na druge, niti izbegava odgovornost. Umesto toga, ona to preuzima na sebe i prilazi mu sa ozbiljnim i odgovornim stavom. Ovo je dobra osoba, koja je ozbiljna i odgovorna prema svom poslu i svojoj dužnosti. Može joj se verovati. Božja kuća je bila u pravu kad joj je poverila ovaj važan zadatak. Bog zaista ispituje dubine ljudskog srca!” Obavljajući svoju dužnost na ovaj način, ona bi unapredila svoje veštine i zadobila odobravanje svih. Kako dolazi do tog odobravanja? Prvo, ona svojoj dužnosti pristupa sa ozbiljnim i odgovornim stavom; drugo, u stanju je da bude poštena osoba i ima praktičan i studiozan stav; treće, nije isključeno da je ona dobila smernice i prosvećenje od Svetog Duha. Takva osoba ima Božji blagoslov; to je ono što neko sa savešću i razumom može da ostvari. Mada ona ima iskvarene naravi, slabosti i nedostatke, mada mnoge stvari ne zna da radi, ona je i dalje na pravom putu primene. Ne pretvara se i ne vara; ima ozbiljan i odgovoran stav prema svojoj dužnosti, kao i stav žudnje i pobožnosti prema istini. Antihristi nikada neće moći da rade te stvari zato što će se njihov način razmišljanja uvek razlikovati od onih koji vole istinu i streme ka njoj. Zašto oni razmišljaju drugačije? Zato što Sotonina priroda leži u njima; oni žive po Sotoninoj naravi, uvek teže za ugledom i statusom i stalno žele da ostvare svoj cilj dolaska na vlast. Uvek tragaju za raznim sredstvima da bi se bavili spletkama i trikovima, navodeći ljude na stranputicu na sve moguće načine kako bi ti ljudi počeli da ih obožavaju i slede. Stoga oni, da bi ljudima zamazali oči, pronalaze svakojake načine da se pretvaraju, varaju, lažu i obmanjuju, kako bi drugi ljudi poverovali da su oni u svemu u pravu, da su za sve sposobni i da sve mogu da urade, kako bi im poverovali da su pametniji i mudriji od ostalih i da više razumeju od ostalih, kako bi im poverovali da su u svemu bolji od ostalih i da su u svakom pogledu viši od ostalih – pa čak i da su najbolji od najboljih u svakoj grupi ljudi. Oni imaju takvu potrebu; to je narav antihrista. Tako oni uče da se pretvaraju da su ono što nisu i stvaraju sve te razne prakse i manifestacije.

Razmislite o tome: kakvu narav poseduju ljudi koji vole da se pretvaraju da su nešto što nisu? Šta se oni pretvaraju da su? Oni se ne pretvaraju da su đavo ili neki negativan lik; pretvaraju se da su nešto uzvišeno, dobro, lepo i dobronamerno, nešto što ljudi poštuju i čemu se dive – pretvaraju se da su nešto što ljudi veličaju i odobravaju. Pretvaraju se da sve znaju i sve razumeju, pretvaraju se da poseduju istinu, da su pozitivni likovi i da su istina-stvarnost. Zar to nije traženje sopstvenog uništenja? Imaju li oni tu stvarnost? Imaju li oni tu suštinu? Ne. Baš zato što oni to nemaju, kažemo da se pretvaraju. Da li bi, dakle, iko rekao da je otelovljenje istine zato što poseduje istina-stvarnost? Da li ta izjava drži vodu? (Ne, ne drži.) Čak i ako poseduješ neke istina-stvarnosti, ti nipošto nisi otelovljenje istine. Prema tome, svako ko se pretvara da je otelovljenje istine spada u nadmene pojedince i apsurdne tipove! Osoba koja poseduje samo delić istina-stvarnosti, a ipak ima smelosti da se pretvara da je otelovljenje istine, nalik je kapljici vode koja tvrdi da je ogromno, bezgranično more. Zar to nije vrhunac nadmenosti? Zar to nije drska bestidnost? Da bi se neka osoba pretvarala da je otelovljenje istine, ona mora da ima kapital za to. A šta antihristi koriste da bi se pretvarali da su otelovljenje istine? Stvari koje sam maločas pomenuo – znanje, iskustvo i lekcije. Tu spadaju i posebne veštine i talenti koje ljudi stiču učenjem, kao i darovi s kojima su rođeni. Neki ljudi imaju dar za govorenje u jezicima, dok drugi imaju dar ili rečitost za propovedanje. Ima takođe onih koji su naučili ili savladali neke specijalne stručne veštine. Primera radi, neki ljudi se naročito ističu u plesu, muzici, lepim umetnostima, jeziku ili književnosti, dok su drugi vešti u politici, što znači da su naročito dobri u manipulisanju ljudima, da su odlični u diplomatiji i tome slično. Ukratko, u ovu grupu spadaju ljudi s posebnim talentima iz svih oblasti života. Ti ljudi s posebnim talentima ili darovima ne moraju obavezno imati određeni status ili ustaljenu karijeru u društvu. Neki ljudi žive u malim mestima, a opet mogu jasno, logično i na naročito rečit način da govore o širokom spektru pitanja iz prošlosti i sadašnjosti. Ako ljudi s tako posebnim talentima imaju narav antihrista, oni se neće zadovoljiti postojećim stanjem stvari kad dođu u Božju kuću; gajiće određene ambicije i želje i postepeno će biti razotkriveni.

Što se tiče stavke da se antihristi pretvaraju da su otelovljenje istine čim steknu malo iskustva i znanja i čim nauče neke lekcije, maločas smo diskutovali o opsegu takvog znanja, iskustva i lekcija. A šta je bio fokus te naše diskusije? (Pretvaranje.) Tako je. Srž je u tome da se antihristi pretvaraju da su otelovljenje istine. Znanje, iskustvo, lekcije – ništa od tih stvari nije istina; one nemaju apsolutno nikakve veze sa istinom. Štaviše, te stvari se suprotstavljaju istini i Bog ih osuđuje. Uzmimo, na primer, znanje; da li se istorija računa kao jedan oblik znanja? (Da.) Kako su nastala znanja i istorijske knjige o ljudskoj istoriji, o istoriji određenih zemalja ili etničkih grupa, o modernoj i antičkoj istoriji, pa čak i određene nezvanične istorije? (Napisali su ih ljudi.) Da li je, dakle, to što su ljudi napisali u skladu sa pravom istorijom? Zar ljudske ideje i gledišta nisu u suprotnosti s načelima, načinima i sredstvima Božjih postupaka? Da li te reči, koje su izgovorili ljudi, imaju veze s pravom istorijom? (Ne.) One nemaju nikakve veze s njom. Prema tome, ma koliko da su zapisi sadržani u istorijskim knjigama tačni, oni su ipak samo znanje. Ma koliko da su ti istoričari rečiti i ma koliko da logično i jasno pričaju o tim istorijama, do kakvog ćeš zaključka doći nakon što ih saslušaš? (Saznaćemo za te događaje.) Da, saznaćeš za te događaje. Ali, da li oni o tim istorijama pričaju samo da bi te informisali o tim događajima? Oni imaju određenu ideju kojom žele da te indoktrinišu. A šta je u fokusu te njihove indoktrinacije? To je ono što moramo da analiziramo i da raščlanimo. Dozvolite Mi da vam dam jedan primer kako biste razumeli šta je to čime oni žele da indoktrinišu ljude. Nakon razmatranja istorije, od antičkih vremena do danas, ljudi su na kraju došli do jedne izreke; oni su u ljudskoj istoriji uočili jednu činjenicu, koja glasi: „Pobednike dočekuju kao kraljeve, a gubitnike žigošu kao odmetnike.” Da li je ovo znanje? (Jeste.) To znanje potiče iz istorijskih činjenica. Da li ova izreka ima ikakve veze s načinima i sredstvima pomoću kojih Bog ima suverenost nad svim stvarima? (Nema.) U stvari, ona je potpuno suprotna; ona im se suprotstavlja i protivreči im. Ti si, dakle, indoktrinisan tom izrekom i, ukoliko ne razumeš istinu ili si nevernik, šta bi mogao da pomisliš nakon što je čuješ? Kako bi ti shvatio tu izreku? Kao prvo, ti istoričari, odnosno istorijske knjige, daju spisak svih događaja ove vrste, koristeći pritom dovoljno dokaza i istorijskih događaja kojima potkrepljuju tačnost te izreke. Ti si isprva tu izreku možda naučio iz neke knjige i upoznat si isključivo sa samom izrekom. Možda je razumeš samo na jednom nivou ili u određenoj meri, sve dok ne postaneš svestan tih događaja. Ali, kad budeš čuo te istorijske činjenice, produbiće se tvoje priznavanje i prihvatanje te izreke. Ti nipošto nećeš reći: „Neke stvari nisu takve.” Umesto toga, kazaćeš: „Tako stoje stvari; posmatrajući istoriju od antičkih vremena do danas, čovečanstvo se razvijalo na taj način – pobednike dočekuju kao kraljeve, a gubitnike žigošu kao odmetnike!” Kad stvari posmatraš na taj način, kojih ćeš se gledišta i stavova držati u pogledu svog vladanja, karijere i svakodnevnog života, kao i u pogledu ljudi, događaja i stvari koje te okružuju? Hoće li takvo opažanje promeniti tvoj stav? (Hoće.) Pre svega, hoće. Kako će ono, dakle, promeniti tvoj stav? Da li će usmeravati i menjati pravac tvog života i tvoje metode za ovozemaljsko ophođenje? Možda si ranije verovao da „u harmoniji je blago, a u strpljenju sjaj” i da „dobri ljudi spokojno žive”. Sada ćeš pomisliti: „Pošto ’pobednike dočekuju kao kraljeve, a gubitnike žigošu kao odmetnike’, ako želim da postanem zvaničnik, moram pažljivo da razmotrim tog i tog. On nije na mojoj strani, te stoga ne mogu da ga unapredim – čak i ako zaslužuje da bude unapređen.” Dok o tim stvarima budeš razmišljao na ovaj način, tvoj stav će se promeniti – i to brzo. Zbog čega će doći do te promene? Zbog toga što si prihvatio ideju i stanovište da „pobednike dočekuju kao kraljeve, a gubitnike žigošu kao odmetnike”. Mnoge činjenice koje budeš čuo, u tebi će samo dodatno potvrditi ispravnost tog gledišta u stvarnom ljudskom životu. Duboko ćeš verovati da to stanovište treba da primenjuješ na vlastite postupke i vladanje, kako bi stremio ka budućem životu i svojim izgledima za budućnost. Zar to neće značiti da su te ova ideja i stanovište promenili? (Hoće.) A dok te budu menjali, ujedno će te i kvariti. Eto kako stoje stvari. Takvo znanje te menja i kvari te. Ako, dakle, posmatramo koren ovog pitanja, ma koliko da su te istorije precizno izložene, one se na kraju sažimaju u tu izreku, a ti bivaš indoktrinisan tom idejom. Da li je to znanje otelovljenje istine ili logika Sotone? (To je logika Sotone.) Tačno. Jesam li to dovoljno detaljno objasnio? (Jesi.) Sada je jasno. Ako ne veruješ u Boga, ti ovo nećeš razumeti ni posle dva života – što budeš duže živeo, to će ti se više činiti da si glup, mislićeš da nisi dovoljno nemilosrdan i da treba da budeš nemilosrdniji, lukaviji i zlokobniji, da treba da budeš gora i zlobnija osoba. U sebi ćeš misliti: „Ako on može da ubija, onda ja moram da podmećem požare. Ako on ubije jednog čoveka, ja moram da ubijem desetoro. Ako on ubija ne ostavljajući tragove za sobom, ja ću ljudima nauditi tako da ne budu ni svesni toga – čak će mi tri generacije njihovih potomaka biti zahvalne zbog toga!” To je uticaj koji Sotonina filozofija, znanje, iskustvo i lekcije imaju na čovečanstvo. U stvarnosti, sve se svodi na zlostavljanje i kvarenje. Prema tome, ma kakvo da je znanje koje se na ovom svetu propoveda ili propagira, ono će te indoktrinisati nekom idejom ili stanovištem. Ako ne možeš to da razlučiš, bićeš zatrovan. Sve u svemu, jedna stvar je sada sigurna: nebitno je da li to znanje potiče iz običnog naroda ili iz zvaničnih izvora, da li ga poštuje manjina ili ga poštuje većina – ništa od toga nema veze sa istinom. Istina je stvarnost svih pozitivnih stvari. Njena tačnost ne zavisi od broja ljudi koji je priznaju. Stvarnost pozitivnih stvari je, sama po sebi, istina. To niko ne može da promeni, niti iko može to da porekne. Istina će uvek biti istina.

Hajde da popričamo o činjenici da Bog ima suverenost nad svim stvarima. Otkako je počeo da predvodi čovečanstvo, Bog je takođe vodio istoriju i evidenciju. Kako Bog gleda na ljudsku istoriju? Ono što Bog želi da ljudi vide jeste istina, a procene i zaključci koje ljudi donose o stvarima nisu istina. Ali, zašto ljudska bića istoriju ne posmatraju na osnovu Božjih reči i istine? Zato što ljudska bića imaju odbojnost prema istini, zato što je mrze i zato što uopšte ne prihvataju nijedan delić istine. Baš zato su u stanju da smisle čitav skup prividno uverljivih, smešnih i apsurdnih teorija. Primera radi, Gospod Isus je začet od strane Svetog Duha. To je pozitivna stvar. Ali, šta na to kaže Sotona? Sotona ne priznaje činjenicu začeća od strane Svetoga Duha, pa čak bogohuli da je Gospod Isus kopile i da ga je čovek rodio. Sotona uzima najprljaviju ljudsku reč, izraz kojeg se ljudi gnušaju i koji preziru, pa njime opisuje rođenje Gospoda Isusa. Zar to nije izvrtanje činjenica? (Jeste.) Začeće od strane Svetog Duha je Božje delo. I bez obzira na oblik koji poprima, jedna stvar je sigurna u vezi s Božjim delom: ono je istina, nepromenljiva istina. Dakle, zašto onda Sotona ne prihvata tako očiglednu činjenicu, činjenicu koju je Bog predodredio i o kojoj je svedočio? Zašto Sotona to ignoriše i čak opisuje Gospoda Isusa kao vanbračno dete koje je rodio čovek? (On mrzi istinu i mrzi pozitivne stvari.) To je namerna diskreditacija Boga! Sotona je potpuno svestan te činjenice; on to savršeno jasno vidi u duhovnom carstvu. Pa zašto onda to radi? Koji je njegov motiv i kakva mu je namera? Zašto propagira jednu takvu izjavu? On namerno ocrnjuje i diskredituje Boga. Koja je svrha njegove diskreditacije Boga? Da bi naveo ljude da poveruju da je Isus vanbračno dete, da to smatraju sramotnim i da zbog toga ne veruju u Njega. Sotona misli: „Ako ljudi ne budu imali veru u tebe, ti onda nećeš moći da dovršiš svoje delo, zar ne?” U stvarnosti, istina će uvek biti istina. Čak i ako je, u to vreme, celo čovečanstvo odbacilo tu istinu, dve hiljade godina kasnije, Gospod Isus naposletku ima sledbenike i ljude koji Ga veličaju po celom svetu, krst je svuda istaknuto prikazan, a Sotona je poražen. Da li je Sotonina izjava delovala? (Ne, nije.) Ona, dakle, nije istina; ne opstaje, a ocrnjivanje Njega je uzaludno. Bilo da se to što je Bog uradio uklapa u ljudske predstave i uobrazilje ili je u suprotnosti s tradicionalnom kulturom, izrekama i moralnim normama čovečanstva, Bog se ne obazire na to. Zašto se Bog ne obazire na to? Čega se to dotiče? Pošto Bog ima suverenost nad svime, mogu li ove Sotonine đavolske reči da unište Božje delo? Vi to ne možete da prozrete, zar ne? (Ne možemo.) Kažite Mi, zar nije sve u Božjim rukama? (Jeste.) Može li Sotonina đavolska izjava, može li tih nekoliko reči da uništi Božji plan upravljanja? Da li je to moguće? (Ne, nije.) Sotona želi da uspe, ali, može li da uspe? Istina će uvek biti istina. To je moć istine. Moć istine je nešto što niko – uključujući i Sotonu – ne može da promeni. Čak i sada, Sotona nastavlja da propagira tu izjavu. Da li ona deluje? Ne, ne deluje. Delo iz Doba blagodati je završeno; jevanđelje Gospoda Isusa proširilo se do svih krajeva sveta, a novo delo suda u poslednjim danima odvija se već dugi niz godina. Sotona je već odavno doživeo neuspeh i osramoćen je. Ima li sada, dakle, ikakve koristi da se Sotona ljuti i nervira? Ne, od toga nema nikakve koristi. Prema tome, bez obzira na gledište, bez obzira koliko je visok nivo znanja ili broj ljudi među kojima se to gledište primenjuje i prenosi, sve je to beskorisno; neće opstati. Božje delo je nezaustavljivo; čak ni Sotona ne može da ga zaustavi. Da li nekolicina beznačajnih ljudi zaista misli da može da zaustavi Božje delo? To je zabluda! Mnogi od vas su odrastali uz ove neosnovane glasine, prihvatajući Sotonina zaluđujuća gledišta; glave su vam bile pune stvari poput Sotonine logike, filozofija, znanja i nauke. I šta se onda desilo? Kad su Božje reči došle do vas, vi ste ipak čuli Božji glas i vratili se pred Boga. Sotonine glasine i đavolske reči bile su beskorisne. One ni za trenutak nisu zaustavile napredovanje Božjeg dela. Božji izabrani narod u svim zemljama počeo je da prihvata Božje delo u poslednjim danima. Oni svakoga dana jedu i piju Božje reči, slušaju propovedi i razgovaraju u zajedništvu. Obavljaju svoje dužnosti zarad Boga i svedoče o Njemu. Sotona razmišlja o tome i kaže: „Zašto toliko mojih zaluđujućih reči ne deluje? Učinio sam toliko toga da potisnem, uhapsim i zlostavljam Božji izabrani narod, pa zašto to onda nije imalo mnogo efekta? Zašto se, umesto toga, broj vernika u boga povećava?” Tada on u svom srcu spoznaje da je Bog uistinu svemoguć, nakon čega biva potpuno ponižen – otuda izreka: „Sotona će uvek biti poražen od Božje ruke.” Da li je to činjenica? (Jeste.) Božje reči zaista mogu sve da postignu! Sotona i svi đavolski kraljevi pružaju usluge Bogu. Oni su u Božjim rukama uslužna sredstva i kontrasti. Imaju li ta uslužna sredstva i kontrasti ikakve veze s nama? (Ne.) Ne, nemaju. Treba samo da se fokusiramo na verovanje u Boga, mi s njima nemamo ništa. Bilo da su kraljevi ili odmetnici, oni su od Sotone i biće uništeni. Mi samo treba da svim srcem sledimo Boga, da zauvek izdamo Sotonu i da idemo samo sa Bogom. To je prava stvar.

Dao sam vam primer znanja i iskustva, pa bi sada trebalo da te stvari nešto tačnije razumete. Koja je svrha razgovora u zajedništvu o tim stvarima? S jedne strane, to treba da vam omogući da pomoću ovih činjenica i primera raspoznate antihriste i da ujedno u sebi prepoznate ovaj aspekt naravi antihrista. S druge strane, zar ovakav razgovor ne može da obuzda neke ljude u njihovom nepromišljenom postupanju? (Mogu.) U prošlosti su neki ljudi bili skloni da se oslanjaju na iskustvo i staromodne načine obavljanja dužnosti i držali su se vlastitih načina rada, čime su ometali i prekidali rad Božje kuće, pa su zbog toga bili sankcionisani. Oni su iznad svega cenili svoje zastarele prakse i iskustvo i nikada nisu uzimali u obzir najvažnije stvari: šta je Bog rekao i šta je zahtevao od ljudi ili kako se držati istina-načela. Takođe, tvrdoglavo su se držali svojih zastarelih praksi i, kao osnovu za to, koristili sledeću apsurdnu logiku: „To smo uvek radili na ovaj način”, „To se u našem kraju uvek ovako radilo. Ovako su i naši preci to radili”. Zašto su uvek naglašavali takve stvari? To je dokaz da oni nisu prihvatali nove stvari, da nisu prihvatali istinu. Nisu mogli da prozru nespretnost, zaostalost i besmislenost tih zastarelih načina. Nisu bili svesni postojanja novih načina rada, načina koji su napredniji, precizniji i prikladniji. Stalno su se držali svojih staromodnih načina, oslanjali se na svoja stara iskustva i mislili da su prilično napredni i da istinu sprovode u delo. Zar to nisu apsurdni tipovi? „To se u našem kraju uvek ovako radilo”, „Ovako sam to ranije radio”, „To smo uvek radili na ovaj način” – da li ovi stari načini, ovi arhaizmi, mogu da zamene istina-načela? Da li to što neko radi na staromodan način znači da on praktikuje istinu? Ti ljudi nisu baš ništa razumeli, niti su išta mogli da prozru. Zar nisu pravi staromodni tvrdoglavci koji se tvrdoglavo drže starih načina rada? Takvim ljudima je suviše teško da prihvate istinu! Kaži Mi, bez obzira na to da li je nešto novo ili staro, kako ti tome pristupaš? Kako s tim izlaziš na kraj? Po kojoj osnovi se baviš time? Ako svako ima ograničeno znanje o nečemu, kako tome prići na način koji je ispravan i u skladu s načelima? Najpre treba pitati nekoga ko je relativno stručan u toj oblasti. Sve dok možete da nađete nekoga ko je u to upućen, imaćete put. Ako ne možete da pronađete nikoga ko se u to razume, nastali problem možete u celosti da rešite ako relevantne informacije i savete potražite na internetu. A dok tragate, treba i dalje da se molite Bogu i da upirete pogled u Njega; neka vam Bog otvori put napred. Kako ovo zovemo? Mi to zovemo načelima primene. Neki od vas misle u sebi: „Ja sam stručnjak u ovoj oblasti, sa ogromnim iskustvom. Čak sam i nagrađivan za svoj rad, tako da imam taj adut. Pošto je ovaj posao poveren meni, ja sam za njega odgovoran. Ovlašćen sam da donosim odluke i sve od mene zavisi. Svi treba da slede moje naredbe i da me slušaju. Nebitno je sve što iko drugi kaže, a svi koji se ne slažu sa mnom treba da ućute!” Da li je ovakav način razmišljanja ispravan? On definitivno nije ispravan. Tvoj stav i narav koju ispoljavaš su problematični. Ti u svom srcu misliš da ti prihvatanje ovog poslanja daje pravo da držiš vlast. Želiš da vodiš glavnu reč i da nikom drugom ne dozvoliš da išta kaže. Kao da ti nije potrebna saradnja drugih ljudi, niti da iko izrazi svoje mišljenje; sve se odvija onako kako ti kažeš i sve od tebe zavisi. Kakva je to narav? Zar to nije isuviše nadmeno i lišeno razuma? To je narav antihrista. Možda ti i jesi neznatno boljeg kova od ostalih, možda donekle imaš uvida i ponešto iskustva po ovom pitanju. Jedna stvar, međutim, treba da ti bude jasna: ništa od toga što poseduješ nije istina. Ako za sebe veruješ da si nešto boljeg kova, da imaš neku sposobnost shvatanja i neki talenat i da poseduješ neko znanje, pa ako te stvari smatraš istinom i veruješ da si ti istina, i ako misliš da svi moraju da slede tvoje naredbe i da slušaju tvoja uređenja, zar to nije narav antihrista? Ako zaista radiš na taj način, ti onda nisi ništa drugo do antihrist. Šta je pogrešno u tome što svoje talente tretiraš kao istinu? Tvoj kov, tvoja sposobnost shvatanja, tvoji talenti i znanje koje poseduješ nisu pogrešni. Šta mi, dakle, ovde raščlanjujemo? Ono što raščlanjujemo je tvoja narav – iskvarena narav koju nosiš iza tih stvari; nadmena narav, samopravedna narav. Kada svoje talente tretiraš kao istinu, ti veruješ da imaš istinu zato što poseduješ te talente. Ti istinu zamenjuješ takvim talentima, pa kakva je to onda narav? Zar to nije narav antihrista? Svi antihristi se prema svojim mislima, svom učenju, svojim darovima i svojim talentima odnose kao prema istini. Oni misle da, zbog toga što poseduju te talente, poseduju i istinu. Stoga, oni od drugih traže da im budu poslušni, da slede njihove naredbe i da se potčine njihovoj moći. Tu antihristi greše. Da li ti zaista poseduješ istinu? Ti nemaš istinsko razumevanje Boga, nemaš bogobojažljivo srce, a još manje si neko ko se pokorava Bogu i uopšte ne poseduješ istinu, ali si, uprkos tome, nadmen, uobražen i samopravedan, misliš da poseduješ istinu i da drugi treba da ti budu poslušni i da slede tvoje naredbe. Ti si jedan autentični antihrist.