Iznošenje Božjih reči i sposobnost da ih objasniš bez srama ne znači da poseduješ stvarnost; stvari nisu tako jednostavne kao što misliš. Posedovanje stvarnosti ne zasniva se na onome što kažeš, već na onome što proživljavaš. Tek kada Božje reči postanu tvoj život i tvoje prirodno ispoljavanje, moći će da se kaže da poseduješ stvarnost i tek tada ćeš moći da se ubrojiš u one koji su zadobili istinsko razumevanje i stvarni rast. Moraš biti u stanju da izdržiš provere tokom dugih vremenskih perioda i moraš biti u stanju da proživiš obličje koje Bog zahteva. To ne sme da bude puko poziranje; to moraš prirodno da ispoljavaš. Tek tada ćeš zaista posedovati stvarnost i tek tada ćeš zadobiti život. Dozvoli Mi da upotrebim primer kušnje služitelja koji je svima poznat: svako može da ponudi najuzvišenije teorije o služiteljima i svako ima pristojno razumevanje o toj temi; oni govore o tome i svaki govor nadmašuje prethodni, kao da se radi o takmičenju. Međutim, ako čovek nije prošao neku veću kušnju, onda je veoma teško reći da daje dobro svedočanstvo. Ukratko, čovekovo proživljavanje još uvek je veoma manjkavo, potpuno suprotno njegovom shvatanju. Dakle, ono tek treba da postane čovekov stvarni rast i još uvek nije čovekov život. Pošto se čovekovo razumevanje nije ostvarilo, njegov rast je još uvek kao zamak sagrađen na pesku, koji je nestabilan i svakog trenutka može da se uruši. Čovek poseduje isuviše malo stvarnosti; gotovo je nemoguće naći bilo kakvu stvarnost u čoveku. Premalo je stvarnosti koju čovek prirodno ispoljava, a sva stvarnost koju on proživljava je iznuđena. To je razlog zašto kažem da čovek ne poseduje stvarnost. Iako ljudi tvrde da se njihovo bogoljubivo srce nikada ne menja, to je naprosto ono što govore pre nego što se suoče sa kušnjama. Kada se jednog dana iznenada suoče sa njima, stvari o kojima govore ponovo će izgubiti dodir sa stvarnošću, a to će iznova dokazati da čovek ne poseduje stvarnost. Može se reći da kad god naiđeš na stvari koje se ne uklapaju u tvoje predstave i koje zahtevaju da ostaviš sebe po strani, te stvari su tvoje kušnje. Pre nego što se Božja namera otkrije, svako je stavljen na rigoroznu probu i ogromnu kušnju. Možeš li to da dokučiš? Kada Bog želi da kuša ljude, On im uvek dozvoljava da donose svoje odluke pre nego što se otkrije prava istina. To znači da kada Bog podvrgava čoveka kušnjama, On ti nikada neće reći istinu; to je način na koji se ljudi razotkrivaju. To je jedan od načina na koji Bog obavlja Svoje delo, da vidi da li poznaješ Boga današnjice, kao i da li poseduješ bilo kakvu stvarnost. Da li si zaista oslobođen sumnji po pitanju Božjeg dela? Da li ćeš zaista moći da budeš postojan kada dođe do velike kušnje? Ko se usuđuje da kaže: „Garantujem da neće biti problema”? Ko se usuđuje da ustvrdi: „Drugi možda sumnjaju, ali ja nikada neću”? Baš kao i kada je Petar bio podvrgnut kušnjama: uvek se hvalio pre nego što bi istina bila otkrivena. To nije lična mana svojstvena Petru; to je najveća poteškoća sa kojom se trenutno suočava svaki čovek. Ako bih posetio nekoliko mesta ili posetio nekoliko braće i sestara da vidim kakvo je vaše razumevanje današnjeg Božjeg dela, vi biste sigurno imali da kažete mnogo o onome što znate i činilo bi se da nemate baš nikakvih sumnji. Ako bih te pitao: „Da li zaista možeš da utvrdiš da delo današnjice obavlja Sȃm Bog? Bez ikakve sumnje?” ti bi sigurno odgovorio: „Bez ikakve sumnje, to je delo koje obavlja Duh Božji.” Kada bi jednom odgovorio na takav način, sigurno ne bi osetio ni trunku sumnje, a čak bi se osećao i prilično zadovoljno, misleći da si zadobio malo stvarnosti. Oni koji imaju sklonost da shvataju stvari na ovaj način jesu ljudi koji poseduju manje stvarnosti; što više neko misli da ju je stekao, manje će moći da bude postojan kada se suoči s kušnjama. Teško onima koji su nadmeni i uobraženi i teško onima koji ne spoznaju sebe; takvi ljudi imaju vešt jezik, a ipak prolaze najgore kada svoje reči sprovedu u delo. Na najmanji znak nevolje, ti ljudi počinju da sumnjaju, a pomisao na odustajanje im se neprimetno uvlači u um. Oni ne poseduju nikakvu stvarnost; oni samo imaju teorije koje su iznad religije, bez ikakve stvarnosti koju Bog sada zahteva. Najviše se gnušam onih koji samo govore o teoriji, a ne poseduju nikakvu stvarnost. Najglasniji su kada obavljaju svoj posao, ali čim se suoče sa stvarnošću, raspadaju se. Zar to ne pokazuje da ti ljudi ne poseduju stvarnost? Bez obzira na to koliko vetar i talasi divljaju, ako možeš da ostaneš na nogama i ne dozvoliš da ti ni trunka sumnje ne uđe u um, i ako možeš da budeš postojan i da istraješ bez poricanja, čak i kada više nikoga ne bude bilo, onda će se računati da imaš istinsko razumevanje i da zaista poseduješ stvarnost. Ako se okrećeš kako vetar duva – ako slediš većinu i naučiš da ponavljaš tuđe reči kao papagaj – onda bez obzira na to koliko si rečit, to neće biti dokaz da poseduješ stvarnost. Stoga, predlažem da ne žuriš sa izvikivanjem praznih reči. Da li znaš šta će Bog učiniti? Ne ponašaj se kao još jedan Petar, da se ne bi osramotio i izgubio sposobnost da držiš glavu visoko; to nikome neće doneti korist. Većina ljudi nema pravi rast. Iako je Bog obavio veliki posao, On ljudima nije doneo stvarnost; tačnije rečeno, On nikada nikoga nije lično grdio. Neke ljude su takve kušnje razotkrile, sa njihovim grešnim rukama koje se protežu sve dalje i dalje, misleći da je lako okoristiti se od Boga, da mogu da rade šta god žele. Pošto nisu u stanju da izdrže čak ni ovakvu vrstu kušnje, izazovnije kušnje za njih ne dolaze u obzir, kao ni posedovanje stvarnosti. Zar oni ne pokušavaju samo da prevare Boga? Posedovanje stvarnosti nije nešto što se može odglumiti, niti je stvarnost nešto što možeš da stekneš poznavajući je. Zavisi od tvog stvarnog rasta, kao i od toga da li možeš da izdržiš sve kušnje. Da li ti je to jasno?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Samo je primena istine posedovanje stvarnosti”