Za sve one koji žive u telu, stremljenje ka promeni naravi zahteva ciljeve, a stremljenje ka spoznaji Boga zahteva da se lično svedoči o praktičnim delima i stvarnom licu Božjem. Oboje se može postići samo ovaploćenim telom Božjim i oboje se može ostvariti samo telom koje je normalno i opipljivo. Zbog toga je ovaploćenje neophodno − potrebno je za celokupan iskvareni ljudski rod. Pošto se od ljudi zahteva da spoznaju Boga, likovi nejasnih i natprirodnih bogova moraju im se razvejati iz srca, a kako se od njih zahteva da odbace svoju iskvarenu narav, to oni najpre moraju da spoznaju tu svoju iskvarenu narav. Ako na razvejavanju likova nejasnih bogova iz ljudskih srca bude radio samo čovek, on neće uspeti da postigne nameravani efekat. Likovi nejasnih bogova u ljudskim srcima ne mogu se samo rečima razotkriti, odbaciti, niti potpuno proterati. Na taj način, na kraju bi ipak bilo nemoguće iz ljudi razvejati ove duboko ukorenjene stvari. Odgovarajući efekat se može postići samo zamenom nejasnih i natprirodnih stvari praktičnim Bogom i suštinskim likom Božjim, i navođenjem ljudi da ih postepeno spoznaju. Čovek shvata da je bog ka kojem je u prošlim vremenima stremio nejasan i natprirodan. Ovaj efekat ne može postići neposredno vođstvo Duha, a još manje učenja neke konkretne osobe, već ovaploćeni Bog. Kad ovaploćeni Bog zvanično obavlja svoje delo, čovekove predstave bivaju ogoljene, jer su normalnost i praktičnost ovaploćenog Boga antiteza nejasnom i natprirodnom bogu iz čovekove mašte. Prvobitne čovekove predstave mogu se otkriti tek kada se uporede sa ovaploćenim Bogom. Bez poređenja sa ovaploćenim Bogom, čovekove se predstave ne bi mogle otkriti; drugim rečima, bez praktičnosti kao podloge, ne bi bilo moguće otkriti stvari koje su nejasne. Niko nije u stanju da ovo delo obavi pomoću reči, i niko nije u stanju da ovo delo rečima artikuliše. Bog Sâm može da obavi Svoje delo i niko drugi ne može to da učini u Njegovo ime. Ma koliko da je ljudski jezik bogat, čovek njime ipak ne može izraziti praktičnost i normalnost Božju. Čovek može Boga praktičnije da spozna i da Ga jasnije vidi samo ako Bog lično deluje među ljudima i ako čoveku u celosti prikazuje Svoj lik i Svoje biće. Ovakav efekat ne može da ostvari nijedno ljudsko biće sazdano od tela. Duh Božji, naravno, takođe nije u stanju da postigne ovakav efekat. Iskvarenog čoveka Bog može da spase od uticaja Sotone, ali ovo delo Duh Božji nije u stanju neposredno da izvrši; naprotiv, to može da obavi samo telo u koje je Božji Duh zaodenut, samo telo ovaploćenog Boga. Ovo je telo ujedno i ljudsko biće i Bog, ovo telo je osoba koja poseduje normalnu ljudskost, a takođe i Bog koji poseduje potpuno božanstvo. Prema tome, mada to telo nije Duh Božji i mada se ono veoma razlikuje od Duha, ipak je to Sâm ovaploćeni Bog koji čoveka spasava, koji je Duh, ali ujedno i telo. Bez obzira na to kojim se imenom On zove, na kraju je ipak Sâm Bog taj koji spasava ljudski rod. Jer je Duh Božji neodvojiv od tela, a delo tela je ujedno i delo Duha Božjeg; razlika je samo u tome što se ovo delo ne obavlja koristeći identitet Duha, već koristeći identitet tela. Delo koje Duh treba neposredno da obavi ne zahteva ovaploćenje, a delo za čije je izvršenje neophodno telo ne može se obaviti neposredno od strane Duha, već ga može obaviti samo ovaploćeni Bog. To je ono što je neophodno za izvršenje ovog dela, i to je ono što je iskvarenom ljudskom rodu potrebno. Od tri etape Božjeg dela, samo je jednu etapu neposredno obavio Duh, dok preostale dve etape izvršava ovaploćeni Bog, a ne obavlja ih neposredno Duh. Delo iz Doba zakona, koje je obavio Duh, nije obuhvatalo promenu iskvarene naravi ljudske, niti je imalo ikakve veze sa čovekovim znanjem o Bogu. Međutim, delo tela Božjeg u Dobu blagodati i u Dobu carstva obuhvata čovekovu iskvarenu narav i njegovo znanje o Bogu, i delo tela Božjeg čini presudno važan deo dela spasenja. Stoga je iskvarenom ljudskom rodu potrebnije spasenje ovaploćenog Boga i potrebnije mu je neposredno delo ovaploćenog Boga. Ljudskom rodu je ovaploćeni Bog potreban da ga pastirski vodi, da ga podržava, da ga zaliva i hrani, da mu sudi i da ga grdi, a treba mu i još blagodati i veće iskupljenje od strane ovaploćenog Boga. Samo Bog u telu može biti čovekova osoba od poverenja, pastir čovekov, vrlo prisutan pomagač čovekov; u svemu tome se ogleda nužnost ovaploćenja, kako danas, tako i u prošlim vremenima.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Iskvareni ljudski rod ima veću potrebu za spasenjem od strane ovaploćenog Boga”