Pet vrsta ljudi

Razvrstaću Božje sledbenike u nekoliko kategorija prema njihovom razumevanju Boga i njihovom razumevanju i iskustvu o Njegovoj pravednoj naravi, kako biste mogli da znate u kojoj se fazi trenutno nalazite, kao i svoj sadašnji rast. Kada je reč o ljudskom bogopoznanju i razumevanju Njegove pravedne naravi, različite faze u kojima se ljudi nalaze i rast koji poseduju uopšteno se mogu podeliti u pet vrsta. Ova tema je zasnovana na spoznaji jedinstvenog Boga i Njegove pravedne naravi. Prema tome, dok budete čitali sledeći sadržaj, trebalo bi pažljivo da pokušate da shvatite koliko tačno razumevanja i znanja imate u vezi sa Božjom jedinstvenošću i Njegovom pravednom naravi, a zatim bi na osnovu dobijenog rezultata trebalo da procenite kojoj fazi zaista pripadate, koliki je zaista vaš rast i kojoj vrsti ljudi zapravo pripadate.

Prva vrsta: faza odojčeta umotanog u pelene

Šta se podrazumeva pod „odojčetom umotanim u pelene”? Odojče umotano u pelene jeste odojče koje je upravo došlo na ovaj svet, novorođenče. To je faza kada su ljudi u najvećoj meri nezreli.

Ljudi u ovoj fazi u suštini nemaju nikakvo saznanje ili svest o pitanjima vere u Boga. Oni su zbunjeni i u sve neupućeni. Ovi ljudi su možda dugo vremena verovali u Boga ili možda i ne tako dugo, ali ih njihovo stanje zbunjenosti i neukosti i njihov pravi rast smeštaju u fazu odojčeta umotanog u pelene. Precizna definicija stanja odojčeta umotanog u pelene jeste sledeća: koliko god dugo da ovakav čovek veruje u Boga, uvek će biti zbrkan, zbunjen i prostodušan; on ne zna zašto veruje u Boga niti zna ko Bog jeste ili ko je Bog. Iako sledi Boga, u njegovom srcu ne postoji tačna definicija Boga i on ne može da utvrdi da li je Onaj koga sledi Bog, a kamoli to da li zaista treba da veruje u Boga i sledi Ga. Ovo je pravo stanje ove vrste ljudi. Misli ovih ljudi su pomućene i, jednostavno rečeno, njihova vera je zbrkana. Oni uvek postoje u stanju zbunjenosti i praznine; „zbrka”, „zbunjenost” i „prostodušnost” rezimiraju njihovo stanje. Nikada nisu videli niti osetili Božje postojanje, pa je stoga razgovor sa njima o bogopoznanju podjednako koristan kao i da ih terate da pročitaju knjigu ispisanu hijeroglifima – niti će je razumeti niti će je prihvatiti. Za njih je bogopoznanje isto kao da slušaju priču sa elementima fantazije. Iako su im misli možda pomućene, oni zapravo čvrsto veruju da je nepotrebno trošiti vreme i trud na bogopoznanje. Ovo je prva vrsta ljudi: odojče umotano u pelene.

Druga vrsta: faza dojenčeta

U poređenju sa odojčetom umotanim u pelene, ovaj tip čoveka je donekle napredovao. Nažalost, on još uvek nema nikakvo razumevanje Boga. Još uvek mu nedostaje jasno razumevanje Boga i uvid u Boga, i nije mu baš jasno zašto bi trebalo da veruje u Boga, ali u svom srcu ima svoju svrhu i jasne ideje. Ne bavi se time da li je ispravno verovati u Boga. Cilj i svrha koje traži kroz veru u Boga jesu da uživa u Njegovoj blagodati, da ima radost i mir, da živi udobnim životom, da uživa u Božjoj brizi i zaštiti i da živi pod Božjim blagoslovima. Ne zanima ga u kojoj meri spoznaje Boga; nema poriv da teži razumevanju Boga, niti ga zanima šta Bog čini ili šta želi da učini. Samo slepo teži tome da uživa u Njegovoj blagodati i da dobije više Njegovih blagoslova; teži tome da zadobije stostruko u sadašnjem dobu i večni život u dobu koje dolazi. Njegove misli, to koliko se daje, koliko je dao, kao i njegova patnja, svi imaju isti cilj: da dobiju Božju blagodat i blagoslove. Ne zanima ga ništa drugo. Ovaj tip čoveka je siguran samo u to da Bog može da čuva ljude i podari im Svoju blagodat. Može se reći da ga ne zanima niti mu je sasvim jasno zašto Bog želi da spase čoveka, kao ni rezultat koji Bog želi da postigne Svojim rečima i delom. Nikada se nije potrudio da spozna Božju suštinu i pravednu narav niti može da se zainteresuje da to učini. Nema sklonost da obrati pažnju na ove stvari niti želi da ih spozna. Ne želi da pita o Božjem delu, o Božjim zahtevima prema čoveku, Božjim namerama niti o ičemu drugom što ima veze sa Bogom, a nema ni sklonosti da se raspituje za ove stvari. Ovo je stoga što veruje da te stvari nemaju veze sa njegovim uživanjem u Božjoj blagodati, i isključivo ga zanima Bog koji postoji u neposrednoj vezi sa njegovim ličnim interesima i koji može da podari blagodat čoveku. Bez obzira na to koliko godina veruje u Boga, ne zanima ga ništa drugo i ne može da uđe u istina-stvarnost. Ako nema nikoga da ga često zaliva ili hrani, teško mu je da nastavi putem vere u Boga. Ako ne može da uživa u svojoj prethodnoj radosti i miru ili u Božjoj blagodati, takav čovek je prilično sklon da ode. Ovo je druga vrsta ljudi: čovek koji postoji u fazi dojenčeta.

Treća vrsta: faza dojenčeta koje se odvikava od sisanja ili faza malog deteta

Ova grupa ljudi poseduje određenu količinu jasne svesti. Svesni su da uživanje u Božjoj blagodati ne znači da oni sami poseduju istinsko iskustvo i svesni su da čak i ako se nikada ne umore od traženja radosti i mira, od traženja blagodati, ili ako su u stanju da svedoče deleći svoja iskustva u uživanju u Božjoj blagodati ili veličajući Boga za blagoslove koje im je dao, ove stvari ne znače da oni poseduju život niti da poseduju stvarnost istine. Počevši od svoje svesti, oni prestaju da gaje sumanute nade da će ih pratiti samo Božja blagodat; već, dok uživaju u Božjoj blagodati, oni istovremeno žele da učine nešto za Boga. Spremni su da obavljaju svoju dužnost, da podnesu malo teškoća i umora, da se uključe u određeni stepen saradnje sa Bogom. Međutim, pošto je njihova potraga u njihovoj veri u Boga previše ukaljana, pošto su pojedinačne namere i želje koje gaje prejake, pošto je njihova narav previše neobuzdano nadmena, veoma im je teško da udovolje Božjim namerama ili da budu odani Bogu. Stoga, često ne mogu da ostvare svoje lične želje niti da ispoštuju svoja obećanja Bogu. Sebe često zatiču u protivrečnim stanjima: izrazito žele da Bogu udovolje u najvećoj mogućoj meri, ali koriste svu svoju snagu da Mu se protive, i često se zaklinju Bogu, ali potom brzo prekrše svoje zakletve. Još češće dospevaju u druga protivrečna stanja: iskreno veruju u Boga, a ipak Ga poriču i sve ono što potiče od Njega; sa zebnjom se nadaju da će ih Bog prosvetiti, voditi, snabdevati i pomoći im, a ipak traže sopstveni izlaz. Žele da razumeju i spoznaju Boga, ali nisu spremni da Mu se približe. Umesto toga, oni uvek izbegavaju Boga, a srca su im za Njega zatvorena. Iako imaju površno razumevanje i iskustvo o doslovnom značenju Božjih reči i istini, i površan koncept Boga i istine, podsvesno i dalje ne mogu da potvrde niti da utvrde da li je Bog istina, kao ni da potvrde da li je Bog zaista pravedan. Takođe ne mogu da utvrde stvarnost Božje naravi i suštine, a kamoli Njegovo pravo postojanje. Njihova vera u Boga uvek sadrži sumnje i pogrešno shvatanje, a takođe i uobrazilje i predstave. Dok uživaju u Božjoj blagodati, oni takođe nevoljno proživljavaju ili praktično primenjuju neke istine koje smatraju izvodljivim kako bi obogatili svoju veru, uvećali svoje iskustvo vere u Boga, potvrdili svoje razumevanje vere u Boga i zadovoljili sopstvenu sujetu time što hodaju po životnom putu koji su sami uspostavili i postižu pravedan poduhvat za ljudski rod. U isto vreme, oni ove stvari takođe čine kako bi zadovoljili sopstvenu želju da zadobiju blagoslove, što je deo opklade koju sklapaju u nadi da će dobiti veće blagoslove za ljudski rod, kao i da ostvare svoju ambicioznu težnju i doživotnu želju da ne miruju sve dok ne zadobiju Boga. Ovi ljudi retko mogu da dobiju Božje prosvećenje, jer su im njihova želja i njihova namera da dobiju blagoslove i previše važni. Nemaju želju da odustanu od ovoga, a zaista ne bi mogli da podnesu da to i učine. Plaše se da će bez želje da dobiju blagoslove, bez dugo negovane ambicije da ne miruju sve dok ne zadobiju Boga, izgubiti motivaciju da veruju u Boga. Dakle, oni ne žele da se suoče sa stvarnošću. Ne žele da se suoče sa Božjim rečima niti Božjim delom. Ne žele da se suoče sa Božjom naravi niti suštinom, a da ne pominjemo temu bogopoznanja. Ovo je stoga što kada Bog, Njegova suština i Njegova pravedna narav jednom zamene njihove uobrazilje, njihovi snovi će se raspršiti, a njihova će takozvana čista vera i nakupljene „zasluge” tokom godina napornog rada iščeznuti, od njih neće ostati ništa. Isto tako, njihova „teritorija”, koju su svojom krvlju i znojem osvajali tokom godina, suočiće se sa krahom. Sve to će značiti da su njihov dugogodišnji naporan rad i trud bili uzaludni i da moraju ponovo da krenu ispočetka. Ovo im je najteži bol u srcu, a predstavlja ishod koji najmanje žele da vide, zbog čega su uvek zarobljeni u ovoj pat poziciji, odbijajući da se vrate. Ovo je treća vrsta ljudi: čovek koji postoji u fazi dojenčeta koje se odvikava od sisanja.

Tri prethodno opisane vrste ljudi – što znači ljudi koji postoje u ove tri faze – ne poseduju nikakvu pravu veru u Božji identitet i status ili u Njegovu pravednu narav, niti imaju ikakvo jasno, tačno prepoznavanje ili potvrdu ovih stvari. Stoga je za ove tri vrste ljudi veoma teško da uđu u stvarnost istine, a teško im je i da dobiju Božju milost, prosvećenje ili prosvetljenje, jer način na koji veruju u Boga i njihov pogrešan odnos prema Njemu onemogućavaju Bogu da obavi delo u njihovim srcima. Njihove sumnje, pogrešna shvatanja i uobrazilje o Bogu prevazilaze njihovu veru i bogopoznanje. Ovo su tri vrste ljudi koji su veoma ugroženi, i to su tri veoma opasne faze. Kada neko ima stav sumnje prema Bogu, Božjoj suštini, Božjem identitetu, prema pitanju da li je Bog istina i prema stvarnosti Njegovog postojanja, i kada ne može da bude siguran u ove stvari, kako može da prihvati sve što potiče od Boga? Kako može da prihvati činjenicu da je Bog istina, put i život? Kako može da prihvati Božju grdnju i sud? Kako može da prihvati Božje spasenje? Kako takva osoba može da dobije Božje pravo vođstvo i opskrbu? Oni koji se nalaze u ove tri faze mogu u svakom trenutku da se opiru Bogu, da osuđuju Boga, hule na Njega ili da Ga izdaju. Mogu u svakom trenutku da napuste istiniti put i napuste Boga. Može se reći da ljudi u ove tri faze postoje u kritičnom periodu, jer nisu stupili na pravi put vere u Boga.

Četvrta vrsta: faza sazrevanja deteta ili detinjstvo

Nakon što se čovek odvikne od sisanja – odnosno, nakon što je uživao u obilju blagodati – on počinje da istražuje šta znači verovati u Boga, počinje da želi da razume različita pitanja kao što su: zašto čovek živi, kako čovek treba da živi i zašto Bog obavlja Svoje delo na čoveku. Kada se te nejasne misli i zbrkani misaoni obrasci pojave u njemu i postoje u njemu, on neprekidno biva zalivan i takođe je u stanju da obavlja svoju dužnost. Tokom ovog perioda on više nema sumnje u istinu o stvarnosti Božjeg postojanja i tačno shvata šta znači verovati u Boga. Na ovom temelju on postepeno stiče znanje o Bogu i postepeno dobija neke odgovore na svoje nejasne misli i zbrkane misaone obrasce o Božjoj naravi i suštini. Kada je reč o promenama u njihovoj naravi, kao i o njihovom bogopoznanju, ljudi u ovoj fazi počinju da stupaju na pravi put i ulaze u prelazni period. Tek u ovoj fazi ljudi počinju da imaju život. Jasni pokazatelji posedovanja života jesu postepeno rešavanje različitih pitanja u vezi sa bogopoznanjem koja ljudi imaju u svojim srcima – kao što su pogrešna shvatanja, uobrazilje, predstave i nejasne definicije Boga – i ne samo da oni zaista počinju da veruju u stvarnost Božjeg postojanja i prepoznaju je, već takođe počinju da poseduju i tačnu definiciju Boga i imaju pravo mesto za Boga u svojim srcima, a istinsko sleđenje Boga zamenjuje njihovu nejasnu veru. Tokom ove faze, ljudi postepeno spoznaju svoje pogrešne predstave o Bogu i svoje pogrešne težnje i načine verovanja. Počinju da žude za istinom, da žude da iskuse Božji sud, grdnju i disciplinu, da žude za promenom u svojoj naravi. Tokom ove faze, postepeno za sobom ostavljaju svakojake predstave i uobrazilje o Bogu, a istovremeno menjaju i ispravljaju svoje netačno znanje o Bogu i stiču određeno ispravno osnovno znanje o Bogu. Iako deo znanja koje poseduju ljudi u ovoj fazi nije baš konkretno niti tačno, oni makar postepeno počinju da napuštaju svoje predstave, pogrešno znanje i pogrešna shvatanja Boga; više ne gaje sopstvene predstave i uobrazilje o Bogu. Počinju da uče kako da napuštaju – da napuštaju stvari koje se nalaze među njihovim sopstvenim predstavama, stvari iz znanja i stvari od Sotone; počinju da bivaju spremni da se pokoravaju ispravnim i pozitivnim stvarima, čak i stvarima koje dolaze iz Božjih reči i koje su u skladu sa istinom. Takođe pokušavaju da proživljavaju Božje reči, da lično spoznaju i sprovode Njegove reči, da prihvataju Njegove reči kao načela za svoje postupke i kao osnovu za promenu svoje naravi. Tokom ovog perioda, ljudi nesvesno prihvataju Božji sud i grdnju i nesvesno prihvataju Božje reči kao svoj život. Dok prihvataju Božji sud, grdnju i reči, postaju sve svesniji i sposobniji da osete da Bog u kojeg veruju u svojim srcima zaista postoji. U Božjim rečima, u svojim iskustvima i svojim životima, oni sve više osećaju da je Bog oduvek upravljao čovekovom sudbinom, da je oduvek vodio čoveka i opskrbljivao ga. Kroz svoje druženje sa Bogom, oni postepeno potvrđuju Božje postojanje. Prema tome, pre nego što to i shvate, oni su nesvesno već odobrili Božje delo i u njega počeli čvrsto da veruju, i odobrili su Božje reči. Jednom kada ljudi odobre Božje reči i delo, oni se neprestano odriču sebe, poriču svoje predstave, poriču svoje znanje, poriču svoje uobrazilje, i istovremeno, takođe, neprestano traže šta je istina i šta su Božje namere. Tokom ovog perioda razvoja, ljudsko znanje o Bogu je prilično površno – oni čak nisu u stanju da ovo znanje jasno detaljno izlože rečima, niti ga mogu izraziti u smislu konkretnih detalja – i imaju samo razumevanje zasnovano na opažanju; međutim, u poređenju sa prethodne tri faze, nezreli životi ljudi u ovom periodu već su bili zaliveni i opskrbljeni Božjim rečima, pa su stoga već počeli da niču. Njihovi su životi poput semena zasađenog u zemlji; nakon što dobije vlagu i hranljive materije, probijaće se kroz zemljište, a njegovo nicanje će predstavljati rađanje novog života. Ovo rađanje omogućava čoveku da uoči znakove života. Kada imaju život, ljudi rastu. Prema tome, na ovim temeljima – postepeno se krećući u pravcu pravog puta vere u Boga, napuštanjem sopstvenih predstava, zadobijanjem Božjeg vođstva – ljudski životi će neizbežno malo po malo rasti. Na osnovu čega se meri ovaj rast? Meri se prema iskustvu date osobe sa Božjim rečima i prema njihovom pravom razumevanju Božje pravedne naravi. Iako im je veoma teško da tokom ovog perioda rasta sopstvenim rečima tačno opišu svoje znanje o Bogu i Njegovoj suštini, ova grupa ljudi više nije subjektivno voljna da traži zadovoljstvo kroz uživanje u Božjoj blagodati niti da veruje u Boga kako bi sledila sopstveni cilj da dobije Njegovu blagodat. Umesto toga, oni su spremni da vode život koji se živi prema Božjoj reči i da postanu predmeti Božjeg spasenja. Štaviše, oni su samouvereni i spremni da prihvate Božji sud i grdnju. Ovo je obeležje čoveka u fazi rasta.

I premda ljudi u ovoj fazi imaju izvesno znanje o Božjoj pravednoj naravi, ovo znanje je veoma maglovito i nerazgovetno. Iako ne mogu da se jasno detaljno izraze o tim stvarima, oni osećaju da su u sebi već nešto stekli, jer su postigli izvesnu dozu znanja i razumevanja Božje pravedne naravi kroz Božju grdnju i sud. Međutim, sve to je prilično površno i još uvek je u početnoj fazi. Ova grupa ljudi ima posebnu tačku gledišta iz koje posmatra Božju blagodat, a koja se izražava u promenama ciljeva kojima teže i načina na koji ih ostvaruju. U Božjim rečima i delu, u svim vrstama Njegovih zahteva prema čoveku i u Njegovim otkrivenjima čoveku, oni su već videli da, ako i dalje ne tragaju za istinom, ako i dalje ne traže da uđu u stvarnost, ako i dalje ne traže da udovolje Bogu i spoznaju Ga dok proživljavaju Njegove reči, tada će izgubiti smisao vere u Boga. Oni vide da bez obzira na to koliko uživaju u Božjoj blagodati, ne mogu da promene svoju narav, udovolje Bogu ili spoznaju Boga, te da ako ljudi neprestano žive pod Božjom blagodati, onda nikada neće postići rast, zadobiti život niti će moći da dobiju spasenje. Ukratko, ako čovek ne može istinski da proživi Božje reči i nije u stanju da Boga spozna kroz Njegove reči, onda će na kraju večno ostati u fazi odojčeta i nikada neće napraviti nijedan korak napred u rastu svog života. Ako zauvek postojiš u fazi odojčeta, ako nikada ne uđeš u stvarnost Božje reči, ako Božju reč nikada nemaš kao svoj život, ako nikad ne poseduješ istinsko verovanje i znanje o Bogu, postoji li onda ikakva mogućnost da te Bog upotpuni? Prema tome, svako ko uđe u stvarnost Božje reči, svako ko prihvati Božju reč kao svoj život, svako ko počne da prihvata Božju grdnju i sud, svako čija iskvarena narav počne da se menja i svako sa srcem koje žudi za istinom, ko ima želju da spozna Boga i želju da prihvati Božje spasenje, to su ljudi koji zaista poseduju život. Ovo je zaista četvrta vrsta ljudi, deteta koje sazreva, čoveka u fazi detinjstva.

Peta vrsta: faza životnog sazrevanja ili faza odrasle osobe

Nakon nesigurnih koraka i iskustva stečenog kroz fazu detinjstva, fazu rasta punu uzastopnih uspona i padova, životi ljudi postaju stabilniji, njihov korak unapred više ne zastaje i niko ne može da ih ometa. Iako je put pred njima i dalje težak i trnovit, oni više nisu slabi ni uplašeni, više ne napipavaju put pred sobom i ne gube orijentire. Njihovi temelji su duboko ukorenjeni u stvarnom iskustvu Božje reči, a Božje dostojanstvo i veličina mame njihova srca. Oni žude da idu Božjim stopama, da spoznaju Božju suštinu, da saznaju sve o Bogu.

Ljudi u ovoj fazi već jasno znaju u koga veruju i jasno znaju zašto treba da veruju u Boga, kao i smisao toga što su živi, te jasno znaju da je sve što Bog izražava istina. Iz svog dugogodišnjeg iskustva, oni shvataju da bez Božje grdnje i suda, čovek nikada neće moći da udovolji Bogu i da Ga spozna, te da nikada zaista neće biti u stanju da dođe pred Boga. U srcima ovih ljudi je snažna želja da ih Bog iskušava, kako bi tokom svoje kušnje mogli da vide Božju pravednu narav, da postignu čistiju ljubav i da u isto vreme budu u stanju da istinitije razumeju i spoznaju Boga. Ljudi u ovoj fazi su se već potpuno oprostili od faze odojčeta i faze uživanja u Božjoj blagodati i jedenja svoje porcije hleba. Više ne gaje neumerene nade u to da će navesti Boga da prema njima bude tolerantan i pokaže im milost; već samouvereno primaju i nadaju se da će dobiti neprestanu Božju grdnju i sud, kako bi se odvojili od svoje iskvarene naravi i udovoljili Bogu. Njihovo znanje o Bogu i njihove težnje ili krajnji ciljevi njihovih težnji, svi su veoma jasni u njihovim srcima. Prema tome, ljudi u fazi odrasle osobe već su se u potpunosti oprostili od faze nejasne vere, od faze u kojoj se oslanjaju na blagodat radi spasenja, od faze nezrelog života koji ne može da izdrži kušnje, od faze maglovitosti, od faze napipavanja, od faze u kojoj često nema puta za koračanje, od nestabilnog perioda u kom se smenjuju iznenadna zainteresovanost i nezainteresovanost i od faze u kojoj čovek sledi Boga prekrivenih očiju. Ljudi ovog tipa često primaju Božje prosvećenje i prosvetljenje, i često se upuštaju u istinsko druženje i komunikaciju sa Bogom. Može se reći da su ljudi koji žive u ovoj fazi već dokučili deo Božjih namera, da su u stanju da pronađu načela istine u svemu što čine i da znaju kako da udovolje Božjim namerama. Povrh toga, oni su, takođe, pronašli put spoznaje Boga i počeli da svedoče o svom bogopoznanju. Tokom procesa postepenog rasta, oni stiču postepeno razumevanje i znanje o Božjim namerama: o Božjoj nameri da stvori ljudski rod i o Božjoj nameri da ljudskim rodom upravlja. Oni takođe postepeno stiču razumevanje i spoznaju o Božjoj pravednoj naravi u smislu suštine. Nijedna ljudska predstava niti uobrazilja ne mogu zameniti ovo znanje. Iako se ne može reći da je u petoj fazi čovekov život potpuno zreo ili da je ovaj čovek pravedan ili potpun, takva osoba je, ipak, napravila korak napred u fazi zrelosti u životu i već je u stanju da dođe pred Boga, da stoji licem u lice sa Božjom rečju i sa Bogom. Budući da je takav čovek iskusio toliko toga od Božje reči, pretrpeo nebrojene kušnje i iskusio nebrojene slučajeve discipline, suda i grdnje od Boga, njegova pokornost Bogu nije relativna, već apsolutna. Njegovo znanje o Bogu se preobrazilo iz podsvesnog u jasno i precizno znanje, iz površnog u duboko, iz mutnog i maglovitog u temeljno i opipljivo. Od napornog napipavanja i pasivnog traganja prešao je na znanje bez napora i na proaktivno svedočenje. Može se reći da ljudi u ovoj fazi poseduju istina-stvarnost Božje reči, da su zakoračili na put usavršavanja poput onog kojim je Petar koračao. Ovo je peti tip čoveka, onaj koji živi u stanju sazrevanja – fazi odraslog čoveka.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”