I

Čovek je prolazio kroz sve te različite periode dok je sledio Boga,

ali ipak ne zna da Bog ima suverenost nad sudbinom svih stvari i živih bića,

niti zna kako Bog orkestrira i usmerava sve stvari.

Čovek današnjice te stvari nije uspeo da sazna, pa ni drevni čovek.

Što se tiče razloga, on nije u tome što su Božja dela previše skrivena,

niti što Božji plan tek treba da se ostvari,

već u tome što su čovekovo srce i duh previše udaljeni od Boga,

do te mere da čovek ostaje u službi Sotone čak i dok sledi Boga –

a još uvek to ne zna.

II

Niko aktivno ne traži Božje stope i Božju pojavu

i niko nije voljan da živi pod Božjom brigom i zaštitom.

Umesto toga, ljudi su voljni da prihvate to da ih Sotona i đavoli nagrizaju,

kako bi se prilagodili ovom svetu

i pravilima postojanja koje ovo zlo čovečanstvo sledi.

U tom trenutku, čovekovo srce i duh

postaju danak koji čovek nudi Sotoni i Sotonina hrana.

Štaviše, ljudsko srce i duh postaju prebivalište Sotone,

kao i njegovo legitimno igralište.

III

Čovek nesvesno gubi razumevanje načela ljudskog vladanja,

te vrednost i značaj ljudskog postojanja.

Božji zakoni i zavet između Boga i čoveka postepeno postaju magloviti u čovekovom srcu

i on prestaje da traga za Bogom i da obraća pažnju na Njega.

S vremenom je čovek prestao da razume značaj Božjeg stvaranja čoveka,

kao i da razume reči iz usta Božjih

i sve ono što dolazi od Boga.

Tada čovek počinje da se opire Božjim zakonima i statutima,

a srce i duh mu otupljuju…

Bog gubi čoveka kojeg je na početku stvorio,

a čovek gubi koren koji je prvobitno imao:

to je tragedija ovog ljudskog roda.

iz knjige „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog je izvor čovekovog života”