U kojoj meri čovekovo delo predstavlja delo Svetog Duha, a u kojoj čovekovo iskustvo? Može se reći da ljudi do današnjeg dana još uvek ne razumeju ova pitanja, a razlog tome je što ne razumeju načela rada Svetog Duha. Kada kažem „čovekovo delo”, mislim, naravno, na delo onih ljudi koji poseduju delo Svetog Duha ili na delo onih koje Sveti Duh koristi. Ne mislim na delo koje potiče od čovekove volje, već na delo apostola, radnika ili obične braće i sestara koji su obuhvaćeni delom Svetog Duha. Ovde se „čovekovo delo” ne odnosi na delo ovaploćenog Boga, već na delokrug i načela rada koje Sveti Duh obavlja u ljudima. Iako ova načela predstavljaju načela i delokrug rada Svetog Duha, ona nisu jednaka načelima i delokrugu rada ovaploćenog Boga. Čovekovo delo ima suštinu i načela čoveka, a delo Božje ima suštinu i načela Boga.

Delo u toku Svetog Duha jeste delo Duha Svetoga, bilo da ono predstavlja sopstveno Božje delo ili delo ljudi koje On koristi. Suština Boga Samoga je Duh, koji se može nazvati Svetim Duhom ili sedmostruko pojačanim Duhom. Sve u svemu, Oni su Duh Božji, bez obzira na to što je Duh Božji nazivan različitim imenima u različitim epohama. Njihova je suština i dalje jedna. Prema tome, delo Samog Boga je delo Svetoga Duha, dok je delo ovaploćenog Boga upravo Sveti Duh koji dela. Delo ljudi koji se koriste takođe je delo Svetog Duha. Pa ipak, Božje delo je potpuni izraz Svetog Duha, i ništa manje od toga, dok je delo ljudi koje On koristi pomešano sa mnogim ljudskim elementima i nije neposredni izraz Svetog Duha, a kamoli Njegov potpuni izraz. Delo Svetog Duha je raznoliko i nije ničim uslovljeno. Sveti Duh različito deluje na različite ljude; ono ispoljava drugačije suštine, a razlikuje se po epohi, kao i po zemlji. Naravno, iako Sveti Duh deluje na mnogo različitih načina i prema mnogim načelima, suština tog dela je uvek drugačija, ma kako da se ono obavlja i na kakvim god ljudima da se vrši; celokupno delo koje se obavlja na različitim ljudima ima svoja načela i ono u celini može da predstavlja suštinu objekata nad kojima se vrši. To je zato što je delo Svetog Duha posve specifično po svom obimu i prilično odmereno. Delo koje se obavlja u ovaploćenom telu nije isto kao delo koje se sprovodi na ljudima, a različito delo se obavlja i na ljudima različitog kova. Delo koje se obavlja u ovaploćenom telu ne obavlja se na ljudima, a isto delo koje se obavlja na ljudima ne obavlja se u ovaploćenom telu. Jednom rečju, bez obzira na način na koji se obavlja, delo koje se vrši na različitim objektima nikad nije isto, a načela po kojima On deluje razlikuju se u skladu sa stanjem i prirodom različitih ljudi na kojima deluje. Sveti Duh na različite ljude deluje na osnovu njihove urođene suštine i ne postavlja im zahteve koji bi tu suštinu prevazišli, niti na njima obavlja delo koje bi prekoračilo njihov urođeni kvalitet. Stoga, delovanje Svetog Duha na čoveka ljudima omogućava da vide suštinu objekta na kojem se to delo vrši. Čovekova urođena suština se ne menja; njegov urođeni kvalitet je ograničen. Sveti Duh koristi ljude ili deluje na njih u skladu sa njihovim ograničenim kovom, kako bi mogli nešto da zadobiju iz toga. Kad Sveti Duh deluje na ljude koje koristi, njihovi talenti i urođeni kov dolaze do izražaja, pri čemu se ništa ne zadržava. Njihov urođeni kov dolazi do izražaja u službi tog dela. Može se reći da On koristi one delove ljudi koji se mogu upotrebiti zarad Njegovog dela, kako bi u Svom delovanju postigao rezultate. Nasuprot tome, delo koje se obavlja u ovaploćenom telu predstavlja neposredan izraz dela Duha i nije razvodnjeno ljudskim umom i mislima; do njega ne mogu dopreti ni čovekovi talenti, ni čovekovo iskustvo, niti čovekovo urođeno stanje. Sva raznovrsna dela Svetog Duha imaju za cilj da čoveku koriste i da ga izgrađuju. Međutim, dok je neke ljude moguće usavršiti, drugi ne ispunjavaju uslove usavršavanja, što znači da ih je nemoguće usavršiti i jedva da ih je moguće spasti, te će stoga oni na kraju biti eliminisani, iako su možda i posedovali delo Svetog Duha. Drugim rečima, iako delo Svetog Duha ima za cilj da ljude unapređuje, ne može se reći da će svi oni koji su posedovali delo Svetog Duha biti do kraja usavršeni, jer put koji mnogi ljudi u svom traganju prate nije put ka savršenstvu. Oni poseduju samo jednostrano delo Svetog Duha, ali ne i subjektivnu ljudsku saradnju, niti pravilnu ljudsku potragu. Prema tome, delovanje Svetog Duha na ovim ljudima u službi je onih koji su podvrgnuti usavršavanju. Ljudi ne mogu neposredno da vide delo Svetog Duha, niti mogu da ga sami neposredno dodirnu. Mogu da ga izraze samo oni koji imaju dar za delo, što znači da se delo Svetog Duha izražava kroz ljude i time prenosi sledbenicima.

Delo Svetog Duha se ostvaruje i dovršava kroz mnoge tipove ljudi i pod mnogo različitih uslova. Iako delo ovaploćenog Boga može da predstavlja delo čitave jedne epohe i ulazak ljudi u tu epohu, rad na pojedinostima tog njihovog ulaska ipak treba da obave ljudi koje koristi Sveti Duh, a ne ovaploćeni Bog. Prema tome, Božje delo, odnosno sopstvena služba Božja, delo je Božjeg ovaploćenog tela, koje čovek ne može da obavi umesto Njega. Delo Svetog Duha se dovršava kroz mnogo različitih tipova ljudi; nijedan pojedinac ga ne može u potpunosti ostvariti, niti ga nijedan pojedinac može potpuno objasniti. Poglavari crkava takođe ne mogu u potpunosti da predstavljaju delo Svetog Duha; oni mogu da obavljaju samo neke starešinske poslove. Delo Svetog Duha se, stoga, može podeliti na tri dela: sopstveno Božje delo, delo koje čine ljudi koje Sveti Duh koristi i delo koje se obavlja na svima onima koje nosi bujica Svetog Duha. Sopstveno Božje delo treba da predvodi čitavu epohu; delo onih koje On koristi jeste da, nakon što Bog obavi Svoje delo, budu poslati ili dobiju nalog da vode sve Božje sledbenike – to su oni koji sarađuju sa Božjim delom; delo koje Sveti Duh obavlja na onima koji su u toku Njegovog dela služi tome da podrži celokupno Njegovo delo, odnosno da podrži celokupno Njegovo upravljanje i Njegovo svedočanstvo, dok istovremeno usavršava one koji mogu biti usavršeni. Sva tri pomenuta dela zajedno čine celokupno delo Svetog Duha, ali bi, bez delovanja Samog Boga, delo upravljanja u celini stagniralo. Delo Samog Boga obuhvata delo čitavog ljudskog roda, a takođe predstavlja i delo čitave epohe, što znači da Božje sopstveno delo predstavlja svaku dinamiku i sve tokove dela Svetog Duha, dok delo apostola dolazi nakon Božjeg sopstvenog dela i nastavlja ga; ono ne predvodi epohu, niti predstavlja tokove dela Svetog Duha kroz čitavu epohu. Oni samo obavljaju posao koji čovek treba da obavi i koji nema nikakve veze sa delom upravljanja. Delo koje obavlja Sâm Bog predstavlja jedan od projekata u okviru dela upravljanja. Čovekov rad samo je dužnost koju obavljaju ljudi koji se koriste i on nije povezan sa delom upravljanja. Uprkos činjenici da oba ova dela predstavljaju delo Svetog Duha, usled razlika u njihovim identitetima i prikazima postoje jasne i suštinske razlike između dela Božjeg i čovekovog dela. Osim toga, Sveti Duh deluje u različitoj meri na objekte sa različitim identitetima. To su načela i delokrug rada Svetog Duha.

Čovekov rad ukazuje na njegovo iskustvo i njegovu ljudskost. Ono što čovek pruža i rad koji obavlja predstavljaju njega samoga. Čovekovi uvidi i rezonovanje, njegova logika i bogata mašta – sve je to obuhvaćeno njegovim radom. Čovekovo iskustvo naročito verno predstavlja njegov rad, i sve što čovek iskusi odraziće se u njegovom delu. Čovekov rad može izražavati njegovo iskustvo. Ako ljudi imaju negativna iskustva, jezik njihovog zajedništva uglavnom će se sastojati od negativnih elemenata. Ako je njihovo iskustvo u određenom periodu pozitivno i ako imaju naročito jasan put u pozitivnom aspektu, njihov razgovor u zajedništvu biće veoma ohrabrujuć i ljudi iz njega mogu zadobiti pozitivnu opskrbu. Ako delatnik u nekom periodu postane negativan, njegovo će zajedništvo uvek nositi negativne elemente. Takvo zajedništvo vuče ljude nadole; ljudi će nakon njegovog zajedništva nesvesno početi da se osećaju potišteno. Stanje sledbenika se menja u zavisnosti od stanja vođe. Kakav god da je delatnik iznutra, to on i izražava, a delo Svetog Duha se često menja sa čovekovim stanjem. On deluje u skladu sa iskustvom ljudi i ne primorava ih, već ljudima postavlja zahteve u skladu s normalnim tokom njihovog iskustva. To znači da se čovekovo zajedništvo razlikuje od Božje reči. Kada ljudi razgovaraju u zajedništvu, oni razgovaraju o svojim ličnim uvidima i iskustvu, izražavajući te uvide i iskustvo na osnovu Božjeg dela. Njihova je obaveza da, nakon što Bog obavi neko delo ili nešto izgovori, otkriju šta od toga treba da sprovedu u delo i u šta treba da zakorače, a zatim da to pruže sledbenicima. Čovekovo delo, dakle, predstavlja njegov ulazak i njegovu praksu. Naravno, takav rad je pomešan sa ljudskim poukama i iskustvom, ili s nekim ljudskim razmišljanjima. Kako god da Sveti Duh deluje, bilo na čoveku ili u ovaploćenom Bogu, delatnici uvek izražavaju ono što jesu. Iako je Sveti Duh taj koji deluje, to delo je zasnovano na onome što čovek suštinski jeste, jer Sveti Duh ne deluje bez osnova. Drugim rečima, Sveti Duh ne deluje bez osnova – On uvek deluje u skladu sa stvarnim okolnostima i realnim uslovima. Jedino je na taj način moguće preobraziti čovekovu narav i promeniti njegove stare predstave i mišljenja. Čovek, pak, izražava ono što vidi, što doživljava i što može da zamisli; čak i ako je to doktrina ili predstava, to je nešto što je u dometu njegovog uma. Čovekovo delo, ma koliko veliko bilo, ne može da prekorači opseg njegovog iskustva, ni ono što čovek vidi, niti ono što čovek može da smisli ili da zamisli. Ono što Bog izražava jeste ono što On Sâm jeste, a to je za čoveka nedostižno – to jest, to je van domašaja čovekovog razmišljanja. On izražava Svoje delo vođenja čitavog čovečanstva, a to nema veze s pojedinostima ljudskog iskustva, već se tiče Njegovog sopstvenog upravljanja. Ono što čovek izražava je njegovo iskustvo, dok je ono što Bog izražava Njegovo biće, koje je Njegova suštinska narav, van čovekovog domašaja. Čovekovo iskustvo predstavlja njegov uvid i znanje stečeno na osnovu Božjeg izraza Njegovog bića. Takav uvid i znanje nazivaju se čovekovim bićem i izražavaju se na osnovu čovekove urođene naravi i kova – upravo se zato nazivaju čovekovim bićem. Čovek je u stanju da u zajedništvu razmenjuje ono što doživljava i što vidi. Niko ne može da u zajedništvu razmenjuje ono što nije iskusio, ono što nije video ili što njegovo mišljenje ne može da dosegne, jer su to stvari koje on nema u sebi. Ako je ono što čovek izražava nešto što nije doživeo, to je njegova uobrazilja ili doktrina. Ukratko, u takvim rečima nema nimalo stvarnosti. Prosto rečeno, u njegovim rečima nema realnosti. Da nikad nisi došao u dodir sa stvarima koje se odnose na društvo, ti ne bi mogao da u zajedništvu jasno komuniciraš o složenim društvenim odnosima. Kad ne bi imao porodicu, ti ne bi razumeo o čemu drugi ljudi pričaju kad govore o porodičnim problemima. Prema tome, ono što čovek s drugima razmenjuje u zajedništvu i delo koje obavlja, predstavljaju njegovo unutarnje biće. Ako bi neko u zajedništvu izneo svoje razumevanje grdnje i suda, a ti o tome nemaš iskustva, ne bi se usudio da porekneš njegovo znanje, a još manje bi se usudio da u njega budeš stopostotno uveren. To je zato što je njihovo zajedništvo nešto što ti nikada nisi iskusio, niti si ikada spoznao, i tvoj um ne može to da zamisli. Od njihovog znanja, jedino što možeš da zadobiješ jeste put za buduće podvrgavanje grdnji i sudu. Ali taj put može biti samo put doktrinarnog znanja; on ne može da zameni tvoje sopstveno razumevanje, a kamoli tvoje iskustvo. Možda misliš da je njihovo razumevanje sasvim ispravno, ali na osnovu sopstvenog iskustva smatraš da je ono na mnogo načina neprimenljivo. Možda osećaš da je deo njihovog razumevanja potpuno neprimenljiv; u tom trenutku, ti o tome gajiš predstave i, čak i ako ga prihvataš, činiš to nevoljno. Ali prema sopstvenom iskustvu, znanje iz kojeg si stvorio predstave postaje tvoj način primene i, što ih više primenjuješ, ti sve više shvataš pravu vrednost i značenje reči koje si čuo. Nakon što stekneš sopstvena iskustva, možeš da pričaš o znanju koje je trebalo da imaš o onome što si iskusio. Pored toga, ti takođe možeš da raspoznaš čije je znanje stvarno i praktično, a čije je zasnovano na doktrini i bezvredno. Prema tome, da li je znanje koje deliš u skladu s istinom, više od svega zavisi od toga da li imaš praktično iskustvo o tome. Tamo gde u tvom iskustvu ima istine, tvoje će znanje biti praktično i dragoceno. Kroz sopstveno iskustvo takođe možeš steći razboritost i uvid, unaprediš svoje znanje, te uvećati svoju mudrost i zdrav razum o tome kako treba da se ponašaš. Ma koliko da je uzvišeno, znanje koje dele ljudi koji ne poseduju istinu jeste doktrina. Ovakva vrsta ljudi može biti veoma inteligentna u pogledu telesnih stvari, ali nema sposobnost raspoznavanja kada je reč o duhovnim stvarima. To je zato što takvi ljudi nemaju nikakvog iskustva u duhovnim stvarima. To su ljudi koji nisu prosvećeni u duhovnim stvarima i koji ne poseduju duhovno razumevanje. Bez obzira o kojem aspektu znanja govoriš, dokle god je ono tvoje biće, ono je i tvoje lično iskustvo, tvoje stvarno znanje. Ono o čemu razgovaraju ljudi koji govore samo o doktrini – a to su oni koji ne poseduju ni istinu ni stvarnost – takođe se može nazvati njihovim bićem, jer su do svoje doktrine došli samo dubokom kontemplacijom i ona je rezultat njihovog temeljnog promišljanja. Pa ipak, to je samo doktrina, ništa više od uobrazilje! Iskustva svih tipova ljudi predstavljaju stvari unutar njih. Niko ko ne poseduje duhovno iskustvo ne može da govori o poznavanju istine, niti o ispravnom poznavanju raznih duhovnih stvari. Ono što čovek izražava jeste ono što je on iznutra – to je izvesno. Ako neko želi da spozna duhovne stvari i da spozna istinu, mora imati praktično iskustvo. Ako ne možeš jasno da govoriš o zdravom razumu u životu čoveka, koliko ćeš tek malo moći da kažeš o duhovnim stvarima? Oni koji mogu da budu na čelu crkava, da ljude opskrbljuju životom i da budu narodni apostoli, moraju imati praktično iskustvo; oni moraju ispravno shvatati duhovne stvari i ispravno shvatati i doživljavati istinu. Samo su takvi ljudi kvalifikovani da budu delatnici ili apostoli koji predvode crkve. U suprotnom, oni mogu samo da slede kao najmanji i ne mogu da predvode, a još manje da budu apostoli koji ljude opskrbljuju životom. To je zato što funkcija apostola nije da jure unaokolo ni da se tuku, već da obavljaju delo služenja životu i vođenja drugih ljudi u preobražaju njihove naravi. To je služba koju obavljaju oni koji prihvataju nalog i nose tešku odgovornost, koju ne može svako da nosi. Ovakav posao mogu da preduzmu samo oni sa životnim bićem, odnosno oni koji poseduju iskustvo istine. Taj posao ne može da obavlja svako ko je samo u stanju da napusti stvari, ko može da juri unaokolo ili je voljan da se istroši; ljudi koji nemaju iskustva sa istinom, koji nisu bili podvrgnuti orezivanju ili sudu, nisu u stanju da obavljaju ovu vrstu posla. Ljudi bez iskustva, kojima ujedno nedostaje i stvarnosti, nisu u stanju da stvarnost jasno sagledaju, jer su i sami bez ovakve vrste bića. Takva osoba, dakle, ne samo što nije u stanju da se bavi liderskim poslom, već će biti eliminisana ako duže vreme ostane bez istine. Uvid koji deliš može poslužiti kao dokaz teškoća koje si u životu iskusio, stvari zbog kojih si pretrpeo grdnju i problema zbog kojih si bio izložen sudu. Ovo takođe važi i za kušnje: tamo gde je čovek prefinjen i gde je slab – to su oblasti u kojima on ima iskustvo, u kojima poseduje put. Na primer, ako neko trpi frustracije u braku, često će ovako pričati u zajedništvu: „Hvala Bogu, slava Bogu, moram da udovoljim Božjim namerama i ponudim sav svoj život, i moram najvažniju stvar svog života da predam sasvim u Božje ruke. Spreman sam da sav svoj život obećam Bogu.” Sve što je u čoveku može se predstaviti kroz razgovor u zajedništvu. Stvari poput brzine kojom neka osoba govori, da li govori glasno ili tiho – nisu stvar iskustva i ne mogu predstavljati ono što ta osoba ima i jeste. Te stvari mogu samo da pokažu da li je ličnost te osobe dobra ili loša, te da li je njena priroda dobra ili loša, ali se one ne mogu poistovetiti s tim da li neko ima iskustva. Sposobnost izražavanja tokom govora, kao i veština ili brzina govora, samo su stvar prakse i ne mogu da zamene nečije iskustvo. Kad u zajedništvu razgovaraš o svojim ličnim iskustvima, ti razgovaraš o onome što smatraš važnim, kao i o svim stvarima koje nosiš u sebi. Moj govor predstavlja Moje biće, ali ono što govorim je van čovekovog domašaja. To što kažem nije nešto što čovek doživljava, niti je nešto što čovek može da vidi; to takođe nije nešto sa čim čovek može da dođe u dodir, ali to je ono što Ja jesam. Neki ljudi priznaju samo to da ono što delim u zajedništvu jeste ono što sam lično iskusio, ali ne priznaju da je to neposredan izraz Duha. Naravno da sam iskusio ono o čemu govorim. Ja sam taj koji je obavio delo upravljanja od šest hiljada godina. Od početka stvaranja ljudskog roda, pa do sada, sve sam iskusio; kako onda ne bih mogao da razgovaram o tome? Kada je reč o čovekovoj prirodi, jasno sam je video; davno sam je posmatrao. Kako onda ne bih bio u stanju da jasno govorim o tome? Pošto sam jasno video suštinu čoveka, kvalifikovan sam da čoveka grdim i da mu sudim, jer sve čovekovo potiče od Mene, ali ga je Sotona iskvario. Naravno, takođe sam kvalifikovan i da analiziram delo koje sam obavio. Iako to delo ne obavlja Moje telo, ono je neposredan izraz Duha i to je ono što Ja imam i što jesam. Stoga sam kvalifikovan da to izrazim i da obavim delo koje treba da obavim. To što ljudi govore je ono što su iskusili. To je ono što su oni videli, ono što njihovi umovi mogu da dosegnu i što njihova čula mogu da osete. O tome oni mogu da razgovaraju u zajedništvu. Reči koje izgovara ovaploćeno telo Božje neposredan su izraz Duha i one izražavaju delo koje je obavio Duh, a telo ga nije ni videlo ni iskusilo; ali On ipak i dalje izražava Svoje biće, jer suština tela je Duh i On izražava delo Duha. To je delo koje je Duh već obavio, iako je ono izvan dometa tela. Nakon ovaploćenja, On kroz izraz tela ljudima omogućava da spoznaju Božje biće i da vide Božju narav i delo koje je obavio. Čovekovo delo ljudima razjašnjava u šta treba da zakorače i šta treba da shvate; ono podrazumeva vođenje ljudi da razumeju i iskuse istinu. Cilj čovekovog dela jeste da održava ljude; dok Božje delo čovečanstvu treba da otvori nove puteve i nove epohe, te da ljudima otkrije ono što smrtnicima nije poznato i da im omogući da spoznaju Njegovu narav. Božje delo sastoji se u tome da On predvodi čitavo čovečanstvo.

Celokupno delo Svetog Duha vrši se da bi ljudi od toga imali koristi. Ono u celosti ima za cilj da ljude izgrađuje; u njemu nema ničeg što ljudima nije od koristi. Bez obzira da li je istina duboka ili plitka, i bez obzira na to kakvog su kova oni koji tu istinu prihvataju, sve što Sveti Duh čini, od koristi je ljudima. Delo Svetog Duha, međutim, ne može da se obavi neposredno; ono se mora izražavati kroz ljude koji s Njim sarađuju. Jedino tako delo Svetog Duha može da urodi plodom. Naravno, kad Sveti Duh deluje neposredno, Njegovo se delo nimalo ne razvodnjava; ali kad Sveti Duh deluje kroz čoveka, to delo postaje veoma ukaljano i ono više ne predstavlja prvobitno delo Svetog Duha. Budući da je tako, istina se menja u različitim stepenima. Sledbenici ne primaju prvobitnu nameru Svetog Duha, već kombinaciju dela Svetog Duha i čovekovog iskustva i znanja. Deo onoga što sledbenici dobijaju, a što predstavlja delo Svetog Duha, jeste ispravno, dok se čovekovo iskustvo i znanje koje dobijaju razlikuju, jer su i delatnici različiti. Delatnici koje Sveti Duh prosvećuje i usmerava sticaće iskustva zasnovana na tom prosvećivanju i usmeravanju. Ova iskustva u sebi sadrže kombinaciju čovekovog uma i iskustva, kao i biće ljudskog roda, da bi ljudi zatim stekli znanja ili uvide koje treba da imaju. Ovo je način čovekovog praktičnog delovanja nakon što iskusi istinu. Ovaj način primene nikada nije potpuno isti, jer se iskustva ljudi razlikuju; isto tako, razlikuju se i stvari koje oni doživljavaju. Tako će jedno te isto prosvećenje Svetog Duha rezultirati različitim znanjem i praksom, jer su i oni koji to prosvećenje primaju međusobno različiti. Neki ljudi imaju manja odstupanja u svojoj primeni, neki imaju veća, dok drugi primenjuju na potpuno pogrešan način. To je zato što se ljudi međusobno razlikuju po svojoj moći razumevanja, a i zato što im je suštinski kov različit. Neki poseduju jednu vrstu razumevanja nakon što čuju propoved, dok drugi drugačije razumeju istinu nakon što je čuju. Neki ljudi imaju blaga odstupanja u svom razumevanju, dok drugi uopšte ne razumeju pravo značenje istine. Stoga će od čovekovog razumevanja zavisiti kako će on voditi druge; to je zaista tako, jer je delo nekog čoveka naprosto izraz njegovog bića. Ljudi koje predvode oni koji pravilno shvataju istinu, takođe će ispravno razumeti istinu. Čak i ako ima ljudi sa apsurdnim shvatanjem, njih je vrlo malo i, uz to, neće baš svi biti ovakvi. Ako neko ima apsurdno shvatanje istine, bez sumnje će i oni koji ga slede takođe biti izobličeni, s tim što će oni biti apsurdne vrste u svakom smislu te reči. Stepen razumevanja istine kod sledbenika u velikoj meri zavisi od delatnika. Naravno, istina koja dolazi od Boga je tačna, nepogrešiva i potpuno pouzdana. Delatnici, međutim, nisu sasvim ispravni i ne može se reći da su potpuno pouzdani. Ako delatnici poseduju veoma praktičan način da istinu sprovedu u delo, onda će i sledbenici posedovati način praktičnog delovanja. Ako delatnici nemaju načina da primenjuju istinu, već poseduju samo doktrinu, onda sledbenici neće posedovati stvarnost. Kov i priroda sledbenika određeni su rođenjem i nemaju veze s delatnicima, ali stepen u kojem sledbenici razumeju istinu i njihova spoznaja Boga zavise od delatnika (ovo važi samo za neke ljude). Kakav god da je delatnik, takvi će biti i sledbenici koje on vodi. Ono što delatnik izražava jeste, bez rezerve, njegovo sopstveno biće. Zahtevi koje postavlja onima koji ga slede jesu ono što je on sâm voljan da postigne ili može da postigne. Većina delatnika postavlja zahteve svojim sledbenicima na osnovu onoga što oni sami čine, uprkos tome što ima mnogo toga što njihovi sledbenici uopšte ne mogu da postignu – a ono što neka osoba ne može da postigne postaje prepreka njenom ulasku.

Odstupanja u radu onih koji su prošli kroz orezivanje, sud i grdnju mnogo su manja, a izraz njihovog dela mnogo je precizniji. Oni koji se u svom radu oslanjaju na svoju prirodnost imaju prilično velika odstupanja. Rad neusavršenih ljudi izražava previše njihove sopstvene prirodnosti, što predstavlja ogromnu prepreku delu Svetog Duha. Koliko god da je čovek dobrog kova, on takođe mora da bude podvrgnut orezivanju i sudu, pre no što bude mogao da izvrši delo Božjeg naloga. Ako čovek nije bio podvrgnut takvom sudu, njegovo delo, ma koliko da je dobro obavljeno, ne može biti u skladu s načelima istine i uvek je proizvod njegove prirodnosti i ljudske dobrote. Delo onih koji su prošli kroz orezivanje i sud, mnogo je preciznije od dela onih koji nisu orezani i kojima nije suđeno. Oni koji nisu bili podvrgnuti sudu ne izražavaju ništa osim ljudskog tela i misli, izmešano s mnogo ljudske pameti i urođenog talenta. To nije precizan čovekov izraz Božjeg dela. Sledbenici takvih ljudi dovedeni su pred njih svojim urođenim kvalitetima. Pošto takve osobe izražavaju previše od ljudskog uvida i iskustva, koji gotovo da su odvojeni od prvobitne Božje namere i od nje previše odstupaju, njihovo delo ljude ne može da dovede pred Boga, već ih, umesto toga, dovodi pred čoveka. Stoga oni koji nisu bili podvrgnuti sudu i grdnji nisu ni kvalifikovani da obavljaju delo Božjeg naloga. Rad delatnika koji je u skladu sa merilom može ljude da izvede na ispravni put i da im pomogne da uđu dublje u istinu. Njegov rad može dovesti ljude pred Boga. Pored toga, rad jednog takvog delatnika može varirati od pojedinca do pojedinca i nije sputan pravilima, te ljudima omogućava oslobađanje i slobodu, postepeni rast u životu i da postepeno imaju dublji ulazak u istinu. Rad delatnika koji nije u skladu sa merilom znatno podbacuje. Njegov rad je nerazuman. On jedino može da ljude uvede u pravila, a ono što on zahteva od ljudi ne varira od pojedinca do pojedinca; on ne radi u skladu sa stvarnim potrebama ljudi. U takvoj vrsti rada ima previše pravila i previše doktrina, i on ne može da uvede ljude u stvarnost, niti u normalnu primenu rasta u životu. On samo može ljudima da omogući da se pridržavaju nekolicine bezvrednih pravila. Takvo usmeravanje ljude vodi na stranputicu. Oni te vodi da postaneš poput njega, uvodeći te u ono što ima i što jeste. Da bi sledbenici raspoznali da li su vođe u skladu sa merilom, ključno je sagledati put kojim vode druge i kakvi su rezultati njihovog rada, te videti da li sledbenici primaju načela u skladu sa istinom i da li dobijaju načine praktičnog delovanja koji su pogodni za njihov preobražaj. Ti treba da imaš sposobnost raspoznavanja prema različitim delima različitih tipova ljudi; ne treba da budeš smeteni sledbenik. Ovo se odnosi na pitanje čovekovog ulaska. Ako ne možeš da raspoznaš koja osoba u svom vođstvu poseduje put, a koja ne, lako ćeš biti zaluđen. Sve ovo neposredno utiče na tvoj život. U delu neusavršenih ljudi ima mnogo prirodnosti; ono je pomešano s previše ljudske volje. Prirodnost je njihovo biće – ono sa čime su oni rođeni. To nije život nakon što ih je orezao, niti stvarnost nakon preobražaja. Kako takva osoba može da podrži one koji tragaju za životom? Život koji čovek prvobitno ima jeste njegova urođena inteligencija ili talenat. Ova vrsta inteligencije ili talenta prilično je udaljena od tačnih Božjih zahteva prema čoveku. Ako čovek nije usavršen i ako njegova iskvarena narav nije orezana, postojaće širok jaz između onoga što on izražava i istine; ono što on izražava biće pomešano s nejasnim stvarima, poput njegovog maštanja i jednostranog iskustva. Štaviše, šta god da on uradi, ljudi osećaju da u tome nema opšteg cilja, niti istine pogodne za ulazak svih ljudi. Većina onoga što se od ljudi traži izvan je njihovih mogućnosti, kao da su oni ribe koje su naterane da žive na suvom. Ovo je delo ljudske volje. Čovekove iskvarene naravi, njegove misli i predstave, prožimaju sve delove njegovog tela. Čovek nije rođen sa nagonom da istinu sprovodi u delo, niti ima nagon za neposrednim razumevanjem istine. Ako se tome dodaju iskvarene naravi čovekove – zar delo ovako prirodne osobe neće izazivati prekide? Čovek koji je usavršen, međutim, poseduje iskustvo istine koju ljudi treba da razumeju i poznaje njihove iskvarene naravi. Nejasne i nepraktične stvari u njegovom radu postepeno smanjuju, sve je manje ljudskog razvodnjavanja, a njegov rad i služba sve se više približavaju merilima koje zahteva Bog. Na taj je način njegov rad zakoračio u istina-stvarnost i postao realističan. Misli u čovekovom umu naročito blokiraju delo Svetog Duha. Čovek ima bogatu maštu i razumnu logiku, kao i dugogodišnje iskustvo u vođenju poslova. Ako se ovi aspekti čoveka ne podvrgnu orezivanju i korekciji, sve će one predstavljati prepreke u radu. Stoga čovekov rad, a posebno rad nesavršenih ljudi, ne može da dostigne najveći stepen tačnosti.

Čovekov rad je ograničen i ostaje unutar određenog opsega. Jedna osoba može da obavlja samo određene faze rada, ali ne i rad čitave epohe – u suprotnom, ona bi ljude odvela u pravila. Čovekov rad može se primeniti samo na neko konkretno vreme ili fazu. To je zato što ljudsko iskustvo ima svoj obim. Čovekov rad ne može se porediti s Božjim delom. Čovekovi načini praktičnog delovanja i njegovo poznavanje istine primenljivi su unutar konkretnog opsega. Ne može se reći da put kojim čovek korača u celosti predstavlja nameru Svetog Duha, jer čovek može samo da bude prosvećen Svetim Duhom, ali ne i potpuno ispunjen Njime. Sve ono što čovek može da iskusi pripada opsegu normalne ljudskosti i ne može da izađe van opsega misli u normalnom ljudskom umu. Iskustva svih onih koji mogu da prožive istina-stvarnost nalaze se unutar ovog opsega. Kada ti ljudi iskuse istinu, to je uvek iskustvo normalnog ljudskog života pod prosvećenjem Svetog Duha; to nije način iskustva koji prevazilazi okvire normalnog ljudskog života. Oni istinu doživljavaju prosvećeni Svetim Duhom, na temelju proživljavanja svog ljudskog života. Štaviše, ta istina varira od osobe do osobe, a njena dubina je povezana sa stanjem konkretne osobe. Moglo bi se samo reći da je put kojim oni koračaju normalan ljudski život nekoga ko traga za istinom, a taj se put može nazvati putem kojim korača normalan čovek prosvećen Svetim Duhom. Ne može se reći da je put kojim oni koračaju isti onaj put kojim ide Sveti Duh. U normalnom ljudskom iskustvu, pošto ljudi koji tragaju nisu isti, to ni delo Svetog Duha nije isto. Pored toga, budući da okruženja koja ljudi doživljavaju i rasponi njihovog iskustva nisu isti, kao i zbog mešavine njihovog razuma i misli, njihovo je iskustvo u različitim stepenima izmešano. Svaka osoba istinu razume u skladu sa svojim ličnim stanjem, koje je kod svake osobe drugačije. Njihovo razumevanje pravog značenja istine nije potpuno i predstavlja samo jedan ili više njenih aspekata. Obim istine koju čovek doživljava razlikuje se od osobe do osobe, u skladu s njenim stanjem. Na taj način, različiti ljudi drugačije izražavaju poznavanje jedne te iste istine. To znači da je čovekovo iskustvo uvek ograničeno – ono ne može u potpunosti da predstavlja namere Svetog Duha. Čovekov rad se ne može smatrati Božjim delom, čak i ako je ono što čovek izražava veoma blisko povezano s Božjim namerama čak i ako je čovekovo iskustvo veoma blisko delu usavršavanja koje Sveti Duh namerava da obavi. Čovek može da bude samo sluga Božji i da obavlja posao koji mu Bog poveri. Čovek može da izražava samo znanje prosvećeno Svetim Duhom i istine stečene iz svog ličnog iskustva. Čovek niti ima kvalifikacije niti ispunjava uslove da bude kanal Svetog Duha. On nema prava da kaže da je njegov rad Božje delo. Ljudi imaju sopstvena načela rada i svako ima različita iskustva i poseduje različite uslove. Čovekov rad obuhvata sva njegova iskustva pod prosvećenjem Svetog Duha. Ova iskustva mogu da predstavljaju samo čovekovo biće i ona ne predstavljaju Božje biće, niti namere Svetog Duha. Stoga se za put kojim čovek korača ne može reći da je put kojim je hodio Sveti Duh, jer čovekov rad ne može da predstavlja delo Božje, a čovekov rad i čovekovo iskustvo nisu u potpunosti namere Svetog Duha. Čovekov rad je podložan potpadanju pod pravila, a metod njegovog rada lako se svodi na ograničeni obim i nije u stanju da ljude izvede na slobodan put. Većina sledbenika živi unutar ograničenog opsega, a njihov je način doživljavanja, po svom obimu, takođe ograničen. Čovekovo iskustvo je uvek ograničeno; metod njegovog rada je takođe ograničen na svega nekoliko vrsta i ne može se porediti sa delom Svetog Duha ili sa delom Samog Boga. To je zato što je ljudsko iskustvo, u krajnjoj liniji, ograničeno. Ma kako da Bog obavlja Svoje delo, ono nije sputano pravilima; ma kako da se obavlja, ono nije ograničeno na samo jedan metod. Ne postoje nikakva pravila Božjeg delovanja – celokupno Njegovo delo je nesputano i slobodno. Ma koliko vremena provodio sledeći Ga, čovek iz toga ne može da izvuče nikakve zakone koji bi upravljali Božjim načinima delovanja. Iako je Njegovo delo strogo zasnovano na načelima, ono se uvek obavlja na nove načine, uvek se razvija u novim pravcima i za čoveka je nedostižno. Bog u svakom pojedinačnom periodu može imati nekoliko različitih vrsta dela i različite načine vođenja ljudi, tako da ljudi uvek imaju nove ulaske i promene. Ti zakone Njegovog dela ne možeš dokučiti, jer On uvek deluje na nove načine, a jedino tako Božji sledbenici ne postaju sputani pravilima. Delo Samog Boga uvek izbegava ljudske predstave i suprotstavlja im se. Samo oni koji Ga slede i svim srcem tragaju za Njim mogu da preobraze svoju narav i mogu da žive slobodno, bez ograničavanja ikakvim pravilima i nesputani bilo kakvim verskim predstavama. Čovekov rad ljudima postavlja zahteve na osnovu ličnog iskustva tog konkretnog čoveka i onoga što on sâm može da postigne. Ta zahtevana merila ograničena su određenim opsegom, a metodi praktičnog delovanja takođe su veoma ograničeni. Na taj način, sledbenici nesvesno žive unutar tog ograničenog opsega; kako vreme prolazi, te stvari postaju pravila i rituali. Ako delo jednog perioda predvodi neko koga Bog nije lično usavršio i kome Bog nije sudio, svi će njegovi sledbenici postati religiozni ljudi i stručnjaci za opiranje Bogu. Prema tome, ako je neko starešina koji je u skladu sa merilom, mora da je bio podvrgnut sudu i prihvatio da bude usavršen. Oni koji nisu bili podvrgnuti sudu izražavaju samo nejasne i nepraktične stvari, čak i ako možda poseduju delo Svetog Duha. Ako dugo vode ljude, oni će ih usmeriti ka nejasnim i natprirodnim pravilima. Delo koje Bog obavlja nije u skladu s čovekovim telom. Ono se ne slaže sa čovekovim mislima, već se suprotstavlja njegovim predstavama; ono nije ukaljano nejasnim verskim bojama. Rezultate Božjeg dela ne poseduju oni koje Bog nije usavršio; oni su izvan domašaja čovekovog razmišljanja.

Rad u čovekovom umu za čoveka je isuviše lako ostvarljiv. Primera radi, pastori i vođe u svetu religije oslanjaju se na svoj talenat i položaj prilikom obavljanja svog dela. Ljudi koji ih duže vreme slede biće zaraženi njihovim talentima i na njih će uticati nešto od njihovog bića. Oni se usredsređuju na ljudske talente, sposobnosti i znanja, te obraćaju pažnju na natprirodne stvari i mnogobrojne duboke i nerealne doktrine (naravno, ove duboke doktrine su nedostižne). Oni se ne usredsređuju na promene u ljudskoj naravi, već na obučavanje njihovih sposobnosti propovedanja i radnih sposobnosti, kao i na unapređenje njihovog biblijskog znanja i duhovnih teorija. Ne usredsređuju se na to koliko ljudi razumeju istinu ili koliko se njihove život-naravi menjaju, i uopšte se ne bave čovekovom iskvarenom suštinom, a još manje pokušavaju da upoznaju normalna i nenormalna stanja ljudi. Ne suprotstavljaju se ljudskim predstavama, niti ih razotkrivaju, a još manje se bave orezivanjem ljudi zbog njihovih nedostataka i iskvarenosti. Većina onih koji ih slede služe svojim darovima, a sve što iznose jesu religiozne predstave i teološke teorije koje nemaju dodira sa stvarnošću i koje im jednostavno ne mogu pomoći da zadobiju život. U stvari, suština njihovog rada jeste obučavanje talentovanih pojedinaca – negovanje osobe bez ičega u izuzetnog svršenog bogoslova koji će kasnije nastaviti da radi i predvodi. Možeš li da dokučiš zakonitosti u s Božjem delu od šest hiljada godina? U delu koje čovek obavlja ima mnogo pravila i ograničenja, a ljudski mozak je isuviše dogmatičan. Ono što čovek izražava, dakle, jesu znanja i spoznaje koje spadaju u opseg njegovog iskustva. Osim ovoga, čovek nije u stanju da išta drugo izrazi. Čovekova iskustva i znanja ne rađaju se iz njegovih urođenih talenata, niti iz njegovog nagona; oni nastaju zbog Božjeg vođstva i neposrednog pastirskog rada. Čovek ima samo sposobnost da prihvati taj pastirski rad, ali ne i sposobnost koja bi mogla neposredno da izrazi ono što je božansko. Čovek nije u stanju da bude izvor; on može biti samo posuda koja u sebe prima vodu sa izvora. To je ljudski nagon, sposobnost koju čovek, kao ljudsko biće, treba da poseduje. Ako neka osoba izgubi sposobnost prihvatanja Božje reči i izgubi ljudski instinkt, ona ujedno gubi ono što je najdragocenije i gubi dužnost stvorenog čoveka. Ako neka osoba nema znanja ni iskustva u vezi sa Božjom reči ili Njegovim delom, onda ona gubi svoju dužnost, dužnost koju treba da izvršava kao stvoreno biće, i gubi dostojanstvo stvorenog bića. Bog ima nagon da izrazi ono što je božansko, bilo da je to izraženo u telu ili neposredno Duhom; to je Božja služba. Čovek svoja sopstvena iskustva ili znanja (to jest, ono što on jeste) izražava tokom Božjeg dela ili nakon njegovog završetka; to je čovekov nagon i čovekova dužnost i to je ono što čovek treba da ostvari. Iako ono što čovek izražava daleko zaostaje za onim što Bog izražava i ispunjeno je mnogim pravilima, čovek mora da ispuni dužnost koju treba da ispuni i da radi ono što mora da radi. Čovek treba da učini sve što je u ljudskoj moći da bi ispunio svoju dužnost i pri tom ne treba da ima ni najmanje rezerve.

Nakon godina rada, čovek će sažeti iskustvo, kao i mudrost i pravila svog dugogodišnjeg rada. Onaj ko je dugo radio zna kako da oseti kretanje dela Svetog Duha; on zna kada Duh Sveti deluje, a kada ne; on zna kako da razgovara u zajedništvu kada ima breme i svestan je normalnog stanja dela Svetog Duha i normalnog stanja ljudskog rasta u životu. Takva je osoba koja je godinama radila i koja poznaje delo Svetog Duha. Oni koji su dugo radili iskusni su u govoru i čine to staloženo; čak i kad nemaju šta da kažu, oni su pribrani. Oni u sebi mogu da nastave da se mole i da traže delo Svetog Duha. Oni su u svom radu iskusni. Osoba koja je dugo radila, koja poseduje mnoga iskustva i naučila je mnogo lekcija, u sebi ima mnogo toga što ometa rad Svetog Duha; to je mana njenog dugogodišnjeg rada. Čovek koji je tek počeo da radi nije razvodnjen ljudskim poukama ni iskustvom, a naročito je u nedoumici oko toga kako Sveti Duh deluje. On, međutim, tokom rada postepeno uči da oseti kako deluje Sveti Duh i postaje svestan šta treba da uradi da bi zadobio delo Svetog Duha, šta treba da čini kako bi pogodio pravu srž drugih ljudi, kao i slična opšta znanja koja treba da poseduju oni koji rade. Vremenom on takvu mudrost i opšte poznavanje rada nauči da poznaje u prste i čini se da ih s lakoćom koristi dok radi. Međutim, kad Sveti Duh promeni Svoj način delovanja, on se i dalje pridržava svog starog znanja o radu i starih pravila rada, i zna veoma malo o novoj dinamici dela. Njegov dugogodišnji rad, kao i obilno prisustvo i smernice Svetog Duha koje je imao, pružaju mu sve više lekcija o radu i sve više radnog iskustva. Takve stvari dovode do toga da u njegovom unutrašnjem stanju nastane samopouzdanje koje nije nadmeno. Drugim rečima, on je prilično zadovoljan svojim radom i sasvim ispunjen opštim znanjem koje je stekao o delu Svetog Duha. Naročito to što je zadobio ili počeo da ceni stvari koje drugima nedostaju, pruža mu još više samopouzdanja. Čini mu se da se delo Svetog Duha u njemu nikada ne može ugasiti, dok drugi ne ispunjavaju uslove za ovaj poseban tretman, i da su samo ljudi njegove vrste, koji su godinama radili i čija je upotreba od znatne vrednosti, podobni da u tome uživaju. Ove stvari postaju velika prepreka njegovom prihvatanju novog dela Svetog Duha. Čak i ako može da prihvati novo delo, on to ne može da učini preko noći. On će zasigurno morati da prođe kroz nekoliko preokreta pre nego što ga prihvati. Ovu situaciju je moguće preokrenuti samo postepeno, pošto njegove stare predstave budu orezane i pošto njegova stara narav bude podvrgnuta sudu. Bez prolaska kroz ove korake, on ne popušta i ne prihvata lako nove izjave i delo koji nisu u skladu s njegovim starim predstavama. To je ono sa čim je kod čoveka najteže izaći na kraj i to nije lako promeniti. Ako je kao delatnik kadar i da razume delo Svetog Duha i da izvede zaključak o njegovoj dinamici, te ako je u stanju da ne bude ograničen svojim iskustvima rada i da novo delo prihvati u svetlu starog dela, onda je on mudar čovek i delatnik u skladu sa merilom. Ljudi su često ovakvi: rade po nekoliko godina, a da nisu u stanju da iz svog rada izvuku iskustva ili, nakon što izvuku iskustvo i mudrost iz svog rada, bivaju sprečeni da prihvate novo delo i ne mogu pravilno da razumeju niti da se ispravno odnose prema starom i novom delu. Ljudima je zaista teško rukovati! Većina vas je takvih. Oni koji su iskusili godine delovanja Svetog Duha teško prihvataju novo delo i uvek su puni predstava koje ne mogu da odbace, dok čoveku koji je tek počeo da radi nedostaje opšte znanje o radu i on čak ne zna kako da se nosi ni s nekim najprostijim pitanjima. Vi ljudi ste zaista teški! Oni sa malo većim stažom toliko su nadmeni i uobraženi da su zaboravili odakle potiču. Uvek prezirno gledaju na mlađe, ali nisu u stanju da prihvate novo delo, niti da napuste predstave koje su godinama prikupljali i čuvali. Iako su ovi mladi, neuki ljudi u stanju da prihvate nešto malo od novog dela Svetog Duha i donekle su revnosni, oni se stalno zbunjuju i ne znaju šta da rade kad se pojavi neki problem. Oni su revnosni, ali su previše neuki. Oni jedva da ponešto znaju o delu Svetog Duha i još uvek nisu u stanju da to znanje koriste u životu; ono je samo potpuno beskorisna doktrina. Ima previše ljudi poput vas; koliko njih je prikladno za upotrebu? Koliko ima onih koji se mogu pokoriti prosvetljenju i prosvećenju Svetog Duha i uspeti da se usklade s Božjim namerama? Oni među vama, koji ste do sada bili sledbenici, naizgled ste bili veoma pokorni, ali vi zapravo niste odustali od svojih predstava; još uvek tražite po Bibliji, verujete u nejasnoće ili lutate u predstavama. Nema nikoga ko bi pažljivo istražio današnje praktično delo ili dublje zakoračio u njega. Vi današnji put prihvatate sa svojim starim predstavama. Šta možete steći sa takvom verom? Moglo bi se reći da se u vama kriju mnoge predstave koje nisu razotkrivene, te da se vi, naprosto, svim silama trudite da ih sakrijete i da ih ne otkrivate lako. Vi novo delo ne prihvatate iskreno i ne planirate da se odreknete svojih starih predstava; posedujete previše filozofija za ovozemaljsko ophođenje i one su isuviše jake. Ne odustajete od svojih starih predstava i nerado se bavite novim delom. Vaše je srce previše zlokobno i vi naprosto ne primate k srcu svaki korak novog dela. Mogu li takve dangube poput vas obavljati rad na sveopštem propovedanju jevanđelja? Da li ste u stanju da na svoja pleća primite rad na njegovom širenju na čitavu vaseljenu? Upravo su ovi vaši praktični postupci ono što vas sprečava da preobrazite svoju narav i da spoznate Boga. Ako tako nastavite, zasigurno ćete biti eliminisani.

Morate znati kako da Božje delo razlikujete od dela čoveka. Šta možeš videti u čovekovom delu? Mnogo je elemenata čovekovog iskustva u njegovom delu; čovek izražava ono što on jeste. U obavljanju Svog dela, Bog takođe izražava ono što On jeste, ali Njegovo biće je drugačije od čovekovog. Čovekovo biće predstavlja čovekovo iskustvo i život (ono što čovek doživljava i sa čime se susreće u svom životu, odnosno, filozofije za ovozemaljsko ophođenje koje poseduje), a ljudi koji žive u različitim sredinama izražavaju različita bića. Po onome što izražavaš može se videti da li imaš iskustva u vezi s društvom, kako zapravo živiš u svojoj porodici i šta unutar nje doživljavaš, dok ti u delu ovaploćenog Boga ne možeš da vidiš da li On ima društvenih iskustava. On poznaje čovekovu suštinu iznutra i spolja i može da razotkrije različite postupke svih vrsta ljudi. Još i više, On može da razotkrije iskvarene naravi i buntovno ponašanje ljudi. On ne živi među ljudima ovog sveta, ali je svestan prirode smrtnika i sve iskvarenosti ljudi u svetu. To je Njegovo biće. Iako se ne bavi svetom, On poznaje sva pravila ophođenja sa svetom, jer u potpunosti razume ljudsku prirodu. On poznaje delo Duha, kako ovo današnje tako i ono iz prošlosti, koje čovekove oči ne mogu da vide, niti uši čovekove mogu da ga čuju. Ovde spadaju i mudrost koja nije filozofija za ovozemaljsko ophođenje, kao i čuda koja ljudi teško mogu da dokuče. Ovo je Njegovo biće, koje je otvoreno za ljude, ali ujedno i skriveno od ljudi. Ono što On izražava nije biće neke izuzetne ličnosti, već suštinska svojstva i biće Duha. On ne putuje po svetu, ali zna sve o njemu. On stupa u kontakt s „antropoidima” koji ne poseduju ni znanja ni uvide, ali On izražava reči koje su uzvišenije od znanja i iznad su reči velikih ličnosti. On živi unutar grupe glupih i otupelih ljudi koji su lišeni ljudskosti i koji ne razumeju ljudski život niti norme ljudskosti, ali On od njih može da traži da žive životom normalne ljudskosti, istovremeno razotkrivajući nečasnu i nisku ljudskost čovečanstva. Sve je to Njegovo biće, koje je uzvišenije od bića svakog čoveka sazdanog od krvi i mesa. Njemu nije potrebno da prolazi kroz dodatni korak iskustva složenog, tegobnog i odvratnog društvenog života da bi obavio delo koje treba da obavi i da bi do kraja razotkrio suštinu iskvarenog čovečanstva. Odvratan društveni život ne bi mogao da „kultiviše” Njegovo telo. Njegovo delo i reči samo razotkrivaju čovekovo buntovništvo i čoveku ne pružaju iskustvo niti pouke za ophođenje sa svetom. Njemu nije potrebno da istražuje društvo ili čovekovu porodicu dok čoveka opskrbljuje životom. Razotkrivanje i suđenje čoveku nije izraz iskustava Njegovog tela; to je Njegovo razotkrivanje ljudske nepravednosti, nakon što je dugo poznavao čovekovo buntovništvo i mrzeo ljudsku iskvarenost. Sve delo koje On obavlja otkriva čoveku Njegovu narav i izražava Njegovo biće. Jedino On može to delo da obavi; to nije nešto što bi mogla da ostvari osoba sazdana od krvi i mesa. Čovek iz Njegovog dela ne može da razazna kakva je On osoba. Isto tako, čovek nije u stanju da Ga, na osnovu Njegovog dela, svrsta među stvorene osobe. Njegovo Ga biće ujedno čini takvim da Ga je nemoguće svrstati među stvorene osobe. Čovek Ga samo može smatrati neljudskim bićem, ali on ne zna u koju kategoriju da Ga svrsta, pa je stoga prinuđen da Ga svrstava u kategoriju „Boga”. Nije neracionalno što čovek to čini, jer On je među ljudima obavio mnogo dela koje čovek nije u stanju da uradi.

Delo koje Bog obavlja nije reprezentativno za iskustvo Njegovog tela; posao koji obavlja čovek jeste reprezentativan za njegovo iskustvo. Svako priča o svom ličnom iskustvu. Bog istinu može neposredno da izrazi, dok čovek može da izrazi samo odgovarajuća iskustva nakon što je iskusio određene istine. Božje delo nema pravila i ne podleže vremenskim ni geografskim ograničenjima. On može u bilo koje vreme i na bilo kojem mestu da izrazi ono što On jeste. On deluje kako Mu je volja. Čovekov rad ima svoje uslove i svoj kontekst; bez njih čovek ne bi mogao da radi, niti bi mogao da izrazi svoje znanje o Bogu ili svoj doživljaj istine. Bilo da je nešto sopstveno Božje delo ili čovekov rad, uočićeš razliku čim ih uporediš. Ako ne postoji delo koje je obavio Sâm Bog, već samo čovekov rad, ti ćeš jednostavno znati da su učenja ovih ljudi uzvišena, izvan domašaja bilo kog drugog, te da su njihov ton govora, njihova načela u postupanju i njihov iskusan i staložen način rada drugima nedostižni. Svi se vi divite ovim ljudima dobrog kova i uzvišenog znanja, ali ti iz Božjeg dela i reči ne možeš da vidiš koliko je Njegova ljudskost uzvišena. Umesto toga, On je običan, a dok radi On je normalan i praktičan, ali za smrtnike ipak neizmeran, usled čega ljudi razvijaju svojevrsno bogobojažljivo srce. U nečijem radu, njegovo iskustvo može biti naročito napredno, ili njegova mašta i rasuđivanje mogu biti naročito napredni, a njegova ljudskost naročito dobra; te stvari mogu samo da zadobiju divljenje ljudi, ali ne mogu da pobude njihov strah i trepet. Svi se dive onima koji imaju radnu sposobnost, koji poseduju naročito duboko iskustvo i koji istinu umeju da sprovedu u delo, ali takvi ljudi nikad ne mogu izazvati strah, već samo divljenje i zavist. Ljudi koji su iskusili Božje delo, međutim, ne dive se Bogu; umesto toga, oni osećaju da je Njegovo delo van domašaja ljudi i da je čoveku nedokučivo, da je sveže i predivno. Kad ljudi iskuse Božje delo, ono što najpre spoznaju o Njemu jeste da je On nedokučiv, mudar i divan, i prirodno počinju da Ga se boje; osećaju da je delo koje On obavlja tajanstveno i izvan domašaja ljudskog uma. Ljudi samo žele da budu u stanju da ispune Njegove zahteve, da udovolje Njegovim namerama; oni ne žele da Ga nadmaše, jer delo koje On obavlja prevazilazi čovekovo razmišljanje i maštu i čovek to delo ne bi mogao da obavi umesto Njega. Čak ni sâm čovek ne poznaje sopstvene nedostatke, ali Bog je iskovao novi put i došao da čoveka uvede u noviji i lepši svet, te je čovečanstvo tako ostvarilo novi napredak i dobilo priliku za novi početak. Ono što ljudi osećaju prema Bogu nije divljenje, ili, preciznije rečeno, nije samo divljenje. Njihovo najdublje iskustvo jesu strah i ljubav; oni osećaju da je Bog zaista divan. On obavlja posao koji čovek nije u stanju da obavi i govori stvari koje čovek nije u stanju da iskaže. Ljudi koji su iskusili Božje delo uvek imaju neki neopisiv osećaj. Ljudi s dovoljno dubokim iskustvom mogu da razumeju Božju ljubav; oni mogu da osete Njegovu divotu, osećaju da je Njegovo delo tako mudro i tako divno, čime se među njima stvara beskrajna moć. To nije zastrašenost, niti povremena ljubav i poštovanje, već duboki osećaj Božje milosti i trpeljivosti prema čoveku. Međutim, oni koji su iskusili Njegovu grdnju i sud osećaju Njegovo veličanstvo i znaju da On ne toleriše uvrede. Čak ni ljudi koji su u velikoj meri iskusili Njegovo delo nisu u stanju da Ga dokuče; svi koji Ga se istinski boje znaju da Njegovo delo nije u skladu s ljudskim predstavama, već da se uvek suprotstavlja njihovim predstavama. Njemu nije potrebno da Mu se ljudi u celosti dive, niti da odaju utisak da Mu se potčinjavaju; umesto toga, ljudi treba da postignu istinski strah i da Mu se istinski pokore. U toliko mnogo Njegovih dela, svako ko poseduje istinsko iskustvo razvija bogobojažljivo srce, što je uzvišenije od divljenja. Ljudi su Njegovu narav videli zahvaljujući Njegovom delu grdnje i suda, te zato imaju bogobojažljivo srce. Ljudi treba da se boje Boga i da Mu se pokoravaju, jer Njegovo biće i Njegova narav nisu isti kao kod stvorenog bića, već su iznad njih. Bog je samopostojeći i večan, On je nestvoreno biće i samo je Bog dostojan straha i pokornosti; čovek za to nije kvalifikovan. Prema tome, svi koji su iskusili Njegovo delo i koji su Ga istinski spoznali, razvijaju bogobojažljivo srce. Oni, međutim, koji se ne odriču svojih predstava o Njemu – oni koji Ga, naprosto, ne smatraju Bogom – potpuno su lišeni bogobojažljivog srca i, mada Ga slede, nisu osvojeni; oni su, po svojoj prirodi, buntovni ljudi. Ono što On, delujući na ovaj način, želi da postigne, jeste da sva stvorena bića u srcu osećaju strah prema Stvoritelju, da Mu se klanjaju i da se bezuslovno predaju Njegovoj vrhovnoj vlasti. To je konačni rezultat koji celokupno Njegovo delo treba da ostvari. Ako ljudi koji su iskusili takvo delo nemaju nimalo bogobojažljivo srce i ako se njihovo prethodno buntovništvo nimalo ne promeni, oni će zasigurno biti eliminisani. Ako je stav nekog čoveka prema Bogu takav da Mu se samo divi ili Ga poštuje iz daljine, a pritom Ga ni najmanje ne voli, onda je to rezultat do kojeg je došao čovek koji nema bogoljubivo srce, i taj čovek ne ispunjava uslove da bude usavršen. Ako jedno ovakvo delo ne može da zadobije istinsku ljubav neke osobe, onda ta osoba nije zadobila Boga i ne traga iskreno za istinom. Osoba koja ne voli Boga ne voli ni istinu, te stoga ona ne može da zadobije Boga, a kamoli da od Boga stekne priznanje. Takvi ljudi, ma koliko da su iskusili delo Svetoga Duha i Božji sud, nisu u stanju da imaju bogobojažljivo srce. To su ljudi čija je priroda nepromenljiva i ljudi izuzetno mrske naravi. Svi koji nemaju bogobojažljivo srce biće eliminisani da bi bili podvrgnuti kazni i da bi bili kažnjeni isto kao i oni koji čine zlo, da bi propatili čak i više od onih koji su počinili nepravdu.