Reči Svemogućeg Boga poslednjih dana:

Tokom Doba zakona, delo usmeravanja čovečanstva obavljeno je pod imenom Jahvea, čime je na zemlji započeta prva etapa dela. U ovoj etapi, delo se sastojalo u podizanju hrama i oltara, te u korišćenju zakona zarad usmeravanja naroda izraelskog i delovanja među njima. Usmeravajući izraelski narod, On je uspostavio bazu za Svoje delovanje na zemlji. Iz ove baze, On je zatim Svoje delo proširio van Izraela, što će reći da je, krenuvši iz Izraela, Svoje delo širio prema spolja, tako da su naredna pokoljenja postupno saznavala da se Bog zove Jahve, da je upravo Jahve stvorio nebo i zemlju i sve na njoj, te da je Jahve taj koji je stvorio sva stvorena bića. On je, dakle, preko izraelskog naroda Svoje delo širio prema spolja, van Izraela. Zemlja izrealska bila je prvo sveto mesto dela Jahveovog na zemlji i upravo je u Izraelu Bog po prvi put započeo da obavlja Svoje delo na zemlji. Bilo je to delo iz Doba zakona.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

Delo koje je Jahve izvršio među Izraelcima, u ljudskom rodu je uspostavilo Božje zemaljsko mesto porekla, koje je takođe bilo sveto mesto na kome je On bio prisutan. Svoje delo je ograničio na narod Izraela. Isprva, On nije delovao izvan Izraela, već je umesto toga izabrao narod koji je smatrao prikladnim kako bi ograničio obim Svoga dela. Izrael je mesto na kome je Bog stvorio Adama i Evu, a iz praha tog mesta Jahve je stvorio čoveka; to mesto je postalo osnova Njegovog dela na zemlji. Izraelci, koji su bili Nojevi potomci, a takođe i Adamovi potomci, bili su ljudski temelj Jahveovog dela na zemlji.

U to vreme, značaj, svrha i koraci Jahveovog dela u Izraelu sastojali su se u otpočinjanju Njegovog dela na celoj zemlji, da bi se onda to delo, sa Izraelom u svom središtu, postepeno proširilo na neznabožačke narode. Ovo je princip prema kome On deluje u celoj vaseljeni – uspostaviti obrazac i zatim ga proširivati dok svi ljudi u vaseljeni ne prime Njegovo jevanđelje. Prvi Izraelci bili su Nojevi potomci. Ovi ljudi su bili obdareni jedino Jahveovim dahom i razumeli su tek toliko da su mogli da se staraju o osnovnim životnim potrebama, ali nisu znali kakav je Bog Jahve niti Njegove namere spram čoveka, a još manje kako treba da se boje Gospoda svekolikog postanja. Kad je reč o postojanju pravila i zakona koje je trebalo poštovati^[a], odnosno da li je postojala dužnost koju su stvorena bića morala da izvršavaju za Stvoritelja, Adamovi potomci nisu znali ništa o tome. Jedino su znali da muž treba da dirinči kako bi zbrinuo svoju porodicu, a da žena treba da se pokori svom mužu i da produžava ljudski rod koji je Jahve stvorio. Drugim rečima, takvi ljudi, koji su imali jedino Jahveov dah i Njegov život, nisu znali ništa o tome kako da poštuju Božje zakone niti kako da udovolje Gospodu svekolikog postanja. I premalo toga su razumeli. Stoga, iako u njihovim srcima nije bilo ničeg nepoštenog niti obmanjujućeg, a do ljubomore i svađa među njima retko je i dolazilo, oni ipak nisu niti šta znali ni razumeli o Jahveu, Gospodu svekolikog postanja. Ovi čovekovi preci znali su jedino da jedu Jahveova dobra i da uživaju u njima, ali nisu znali da se boje Jahvea; nisu znali da je Jahve bio Onaj koga treba na kolenima da obožavaju. Pa kako bi se onda oni mogli nazvati Njegovim stvorenim bićima? Kad bi tako bilo, zar ne bi onda uzalud bile izgovorene reči: „Jahve je Gospod svekolikog postanja“ i „On je stvorio čoveka kako bi Ga čovek mogao prikazati, slaviti i predstavljati“? Kako bi ljudi koji nisu imali bogobojažljivo srce prema Jahveu mogli da svedoče o Njegovoj slavi? Kako bi oni mogli da Njegovu slavu prikažu? Ne bi li tada Jahveove reči „Ja sam čoveka stvorio prema Svom obličju“ postale oružje u rukama Sotone, zlikovca? Ne bi li tada ove reči postale znak poniženja Jahveovog stvaranja čoveka? Da bi dovršio tu fazu dela, Jahve se nakon stvaranja ljudskog roda nije bavio njegovim podučavanjem, niti ga je vodio od Adama do Noja. Umesto toga, On je tek nakon uništenja sveta potopom formalno počeo da predvodi Izraelce, koji su bili potomci Noja, a takođe i Adama. Njegovo delo i Njegove izjave u Izraelu usmeravali su ceo narod Izraela, koji je živeo širom zemlje izraelske, pokazujući time ljudskom rodu da je Jahve u stanju ne samo da čoveku udahne dah, kako bi ovaj od Njega mogao da dobije život i da se iz praha uzdigne u stvoreno ljudsko biće, već da bi On mogao i da spali ljudski rod, da ga prokune i da Svojim štapom upravlja ljudskim rodom. Isto tako, oni su videli da Jahve može da usmerava ljudski život na zemlji i da govori i deluje među ljudima u bilo koje doba dana i noći. Delo koje je On obavio bilo je učinjeno jedino stoga da bi Njegova stvorena bića spoznala da je čovek došao iz praha koji je On pokupio i, povrh toga, da je On stvorio čoveka. Osim toga, On je Svoje delo najpre obavio u Izraelu zato da bi ostali narodi i zemlje (koji u stvari nisu bili drugačiji od Izraela, već su se samo izdvojili od Izraelaca, ali su i dalje bili potomci Adama i Eve) mogli da prime Jahveovo jevanđelje iz Izraela, i zato da bi sva stvorena bića u vaseljeni mogla da se boje Jahvea i poštuju Ga kao velikog. Da Jahve Svoje delo nije započeo u Izraelu, već da je umesto toga ljudskom rodu, nakon što ga je stvorio, dozvolio da živi bezbrižnim životom na zemlji, u tom slučaju, zahvaljujući čovekovoj fizičkoj prirodi (priroda označava da čovek nikada ne može spoznati stvari koje ne može da vidi, što će reći da on ne bi znao da je Jahve taj koji je stvorio ljudski rod, a još manje zašto je On to učinio), on nikada ne bi znao da je Jahve stvorio ljudski rod niti da je On Gospod svekolikog postanja. Da je Jahve stvorio čoveka i smestio ga na zemlju, a zatim naprosto obrisao prašinu sa Svojih ruku i otišao, umesto da ostane među ljudskim rodom da ga usmerava kroz određeni vremenski period, tada bi se ceo ljudski rod vratio u ništavilo; čak bi se i nebo i zemlja i sve mnoštvo stvari koje je On stvorio, i čitav ljudski rod, vratili u ništavilo, a povrh toga bi ih Sotona smrvio. Time bi se raspršila Jahveova želja da „Na zemlji, to jest, usred Njegovog stvaranja, On treba da ima mesto na kome će stajati, sveto mesto“. Prema tome, to što je On mogao da nakon stvaranja ljudskog roda ostane među ljudima, da ih usmerava u njihovim životima i da im se iz njihovih redova obraća – sve je to imalo za cilj ostvarenje Njegove želje i realizaciju Njegovog plana. Delo koje je On obavio u Izraelu imalo je za cilj samo realizaciju plana koji je On osmislio pre stvaranja svega postojećeg, te stoga Njegovo prvobitno delovanje među Izraelcima i Njegovo stvaranje svega postojećeg nisu u međusobnoj suprotnosti, već je sve to učinjeno zarad Njegovog upravljanja, Njegovog dela i Njegove slave, kao i da bi Njegovo stvaranje ljudskog roda poprimilo dublji smisao. On je život ljudskog roda na zemlji usmeravao tokom dve hiljade godina posle Noja, naučivši pritom ljudski rod kako da se boji Jahvea, Gospoda svekolikog postanja, kako da vodi svoj život i kako da u njemu opstane, a najviše od svega, kako da svedoči za Jahvea, kako da Mu bude pokoran i da Ga se plaši, pa čak i da Ga muzikom veliča, kao što su to činili David i njegovi sveštenici.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Delo u Doba zakona“

a. Izvorni tekst ne sadrži izraz „koje je trebalo poštovati“.

U početku, tokom starozavetnog Doba zakona, usmeravanje čoveka nalikovalo je usmeravanju detinjeg života. Jahve tek što je bio izrodio prve ljude; bili su to Izraelci. Oni nisu znali baš ništa o tome kako da se Boga boje, niti kako da žive na zemlji. Ovim se želi reći kako je Jahve stvorio ljudski rod, odnosno Adama i Evu, ali im pritom nije dao sposobnost da razumeju kako da se boje Jahvea, niti kako da slede Jahveove zakone na zemlji. Bez Jahveovog neposrednog usmeravanja niko to nije mogao direktno da spozna, jer u početku čovek nije raspolagao takvim sposobnostima. Čovek je znao samo da je Jahve Bog, ali nije baš ništa znao o tome kako da Ga se boji, kakvo bi se ponašanje moglo smatrati bogobojažljivim, s kakvim umom čovek treba da Ga se boji, niti o tome šta čovek treba da Mu ponudi u znak bogobojažljivosti. Čovek je samo umeo da uživa u onome u čemu se moglo uživati među stvarima koje je Jahve stvorio, ali nije mogao ni da nasluti koja je vrsta života na zemlji dostojna stvorenog bića. Kad ne bi bilo nikoga ko bi mu davao uputstva, niti ikoga ko bi ga lično usmeravao, ovo čovečanstvo nikad ne bi živelo životom koji priliči ljudima, već bi samo krišom tavorilo u Sotoninom zatočeništvu. Jahve je stvorio ljudski rod, što će reći da je stvorio Adama i Evu, čovekove pretke, ali im povrh toga nije podario ništa od intelekta ni mudrosti. Mada su već živeli na zemlji, oni gotovo ništa nisu razumevali. Na taj je način Jahveovo delo stvaranja ljudskog roda obavljeno samo polovično, a kraj mu se nije ni nazirao. On je samo od gline oblikovao model čoveka i udahnuo mu život, ne podarivši mu, međutim, dovoljno volje da Ga se boji. Čovek u početku nije posedovao srce koje se Boga boji ili Ga se užasava. Znao je samo da sluša Njegove reči, ali su mu zato bila potpuno nepoznata osnovna znanja o životu na zemlji i normalna pravila ljudskog života. Iako je, dakle, Jahve stvorio muškarca i ženu, i obavio sedmodnevni projekat, On ni izdaleka nije dovršio delo stvaranja čoveka, jer je čovek i dalje bio samo prazna ljuštura, lišena stvarnosti ljudskog bića. Čovek je znao samo to da je ljudski rod stvorio Jahve, ali nije mogao ni da nasluti kako da se pridržava Jahveovih reči i zakona. I tako je, nakon postanka čovečanstva, Jahveovo delo još uvek bilo daleko od svog svršetka. Još uvek je morao u potpunosti da usmerava ljude da dođu pred Njega, kako bi mogli da na zemlji zajedno žive i da Ga se boje, te da bi, uz Njegovo vođstvo, mogli da zakorače na pravi put normalnog ljudskog života na zemlji. Tek je na taj način ovo delo, koje je načelno učinjeno pod Jahveovim imenom, bilo u potpunosti dovršeno; to jest, samo je na taj način Jahveovo delo stvaranja sveta u potpunosti privedeno kraju. I tako je On, stvorivši čovečanstvo, život čoveka na zemlji morao da usmerava tokom nekoliko hiljada godina, kako bi ljudi mogli da se pridržavaju Njegovih uredbi i zakona, i učestvuju u svim aktivnostima normalnog ljudskog života na zemlji. Tek tada je Jahveovo delo bilo u potpunosti završeno.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

Tokom Doba zakona, Jahve je izložio brojne zapovesti kako bi ih Mojsije preneo Izraelcima koji su ga pratili na povratku iz Egipta. Ove zapovesti je Jahve dao Izraelcima i one nisu imale nikakve veze sa Egipćanima; trebalo je da te zapovesti obuzdaju Izraelce, a On ih je koristio da bi im ispostavio Svoje zahteve. Da li su poštovali Šabat, da li su poštovali svoje roditelje, da li su obožavali idole i tako dalje – sve su to bila načela prema kojima im je presuđivano da li su grešni ili pravedni. Među njima je bilo nekih koje je pogodio Jahveov oganj, nekih koji su kamenovani do smrti i nekih koji su dobili Jahveov blagoslov, a to je određivano prema tome jesu li poštovali te zapovesti ili ne. Oni koji nisu poštovali Šabat, kamenovani su do smrti. Sveštenike koji nisu poštovali Šabat, pogodio je Jahveov oganj. Oni koji nisu iskazivali poštovanje prema svojim roditeljima, takođe su kamenovani do smrti. Jahve je sve ovo pohvalio. Jahve je uspostavio Svoje zapovesti i zakone da bi ljudi, dok ih On vodi kroz život, čuli Njegovu reč, pokorili se i kako se protiv Njega ne bi bunili. On je koristio ove zakone da bi novorođeni ljudski rod držao pod kontrolom i da bi postavio čvršće temelje za Svoje buduće delo. I tako je, na osnovu dela koje je Jahve obavio, prvo doba nazvano Dobom zakona. Iako je Jahve mnogo toga izjavio i mnogo posla obavio, On je samo pozitivno usmeravao ljude, poučavajući ove neuke ljude kako da budu čovečni, kako da žive, kako da razumeju Jahveov put. Delo koje je on obavio najvećim delom je imalo za cilj da ljude natera da poštuju Njegov put i da slede Njegove zakone. Ovo delo je obavljeno na ljudima koji su bili tek neznatno iskvareni; ono nije dosezalo tako daleko da preobrati njihovu narav ili napredak u njihovom životu. On je zakone koristio samo da bi ograničio i kontrolisao ljude. Za Izraelce tog vremena Jahve je bio samo Bog u hramu, Bog na nebesima. Bio je stub sazdan od oblaka, stub sazdan od ognja. Sve što je Jahve od njih tražio bilo je da poštuju ono što ljudi danas znaju kao Njegove zakone i zapovesti – moglo bi se čak reći i pravila – jer ono što je Jahve činio nije imalo za cilj da ih preobrazi, već da im pruži više onoga što čovek treba da ima i da ih poduči iz Svojih sopstvenih usta jer, nakon što je stvoren, čovek nije imao ništa od onoga što je trebalo da poseduje. I tako je Jahve dao ljudima stvari koje treba da poseduju radi svojih života na zemlji, učinivši da ljudi koje je On vodio nadmaše svoje pretke, Adama i Evu, budući da ono što im je Jahve dao nadilazi ono što je On dao Adamu i Evi na početku. Bez obzira na to, delo koje je Jahve obavio u Izraelu trebalo je samo da usmerava ljudski rod i da ga primora da prepozna svog Stvoritelja. On ih nije osvajao niti preobražavao, već ih je samo usmeravao. To je suština Jahveovog dela u Doba zakona. To je čitava pozadina svega, istinita priča, suština Njegovog dela u čitavom Izraelu i početak Njegovog šest hiljada godina dugog dela – držati ljudski rod pod kontrolom Jahveove ruke. Iz ovoga se izrodilo još dela u Njegovom planu upravljanja za period od šest hiljada godina.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Delo u Doba zakona“

Isus predstavlja celokupno delo iz Doba blagodati; bio je ovaploćen u ljudskom telu i prikovan za krst, čime je istovremeno započeo Doba blagodati. Razapet je kako bi dovršio delo iskupljenja, kako bi okončao Doba zakona i započeo Doba blagodati, te je stoga nazvan „Vrhovnim zapovednikom“, „Žrtvom za grehe“ i „Iskupiteljem“. Shodno tome, Isusovo delo se po sadržaju razlikovalo od Jahveovog dela, iako su oba počivala na istom načelu. Jahve je započeo Doba zakona, postavljajući osnovu – polaznu tačku – za Božje delo na zemlji, donoseći zakone i zapovesti. Ovo su dva dela koja je On izvršio, a koja predstavljaju Doba zakona. Delo koje je Isus obavio u Doba blagodati nije se sastojalo u donošenju zakona, već u njihovom ispunjenju, čime je započeto Doba blagodati i privedeno kraju Doba zakona, koje je potrajalo dve hiljade godina. On je prokrčio put, došao je da započne Doba blagodati, ali glavni deo Njegovog dela ipak se sastojao u iskupljenju. Na taj način je i Njegovo delo bilo dvostruko: započeo je novo doba i Svojim raspećem dovršio delo iskupljenja, nakon čega je otišao. Time je okončano Doba zakona i započeto Doba blagodati.

Delo koje je Isus izvršio bilo je u skladu sa potrebama čoveka tog doba. Njegov zadatak je bio da iskupi ljudski rod, da mu oprosti grehe, pa je stoga Njegova narav u potpunosti bila sazdana na poniznosti, strpljenju, ljubavi, pobožnosti, trpeljivosti, milosti i dobroti. Ljudskom rodu je doneo obilje blagodati i blagoslova, i sve ono u čemu su ljudi mogli da uživaju; na uživanje im je dao: mir i sreću, Svoju trpeljivost i ljubav, Svoju milost i dobrotu. U to vreme, izobilje stvari za uživanje sa kojima su se ljudi susretali – osećaj mira i sigurnosti u srcu, osećanje utehe u duši i njihova zavisnost od Isusa Spasitelja – bilo je potpuno izazvano dobom u kome su živeli. U Doba blagodati, Sotona je već bio iskvario čoveka, pa je za ostvarenje iskupljenja celog ljudskog roda bilo potrebno obilje blagodati, beskonačna trpeljivost i strpljenje, pa čak i više od toga, žrtva dovoljna za iskupljenje ljudskih grehova, da bi se postigao željeni učinak. Ono što je ljudski rod video u Doba blagodati bila je samo Moja žrtva radi iskupljenja ljudskih grehova: Isus. Znali su samo da Bog može biti milostiv i trpeljiv i videli su samo Isusovu milost i dobrotu, a to je bilo upravo stoga jer su rođeni u Doba blagodati. I tako, pre nego što su mogli biti iskupljeni, morali su da uživaju u mnogim vrstama blagodati koje im je Isus darivao kako bi od nje imali koristi. Tako su, kroz njihovo uživanje u blagodati, gresi mogli da im budu oprošteni, a kroz uživanje u Isusovoj trpeljivosti i strpljenju mogli su i da dobiju priliku za iskupljenje. Jedino su kroz Isusovu trpeljivost i strpljenje stekli pravo na oproštaj i na uživanje u obilju blagodati koje im je darivao Isus. Baš kao što je Isus rekao: Došao sam da iskupim ne pravednike, već grešnike, da grešnicima omogućim oproštaj njihovih grehova. Da je Isus, nakon što se ovaplotio u telu, poprimio narav koja sudi, proklinje i nije tolerantna prema ljudskim prestupima, čovek nikada ne bi dobio priliku da se iskupi i zauvek bi ostao grešan. Da je bilo tako, plan upravljanja za šest hiljada godina zaustavio bi se u Doba zakona, a Doba zakona bi se produžilo za šest hiljada godina. Ljudski gresi bi postali samo još brojniji i teži, a stvaranje ljudskog roda pokazalo bi se kao uzaludno. Ljudi bi jedino bili u stanju da služe Jahveu prema zakonu, ali bi njihovi gresi nadmašili grehe prvostvorenih ljudi. Što je Isus više voleo ljudski rod, opraštajući mu grehe i donoseći mu dovoljno milosti i dobrote, to je ljudski rod sve više sticao pravo da ga Isus spasi, da se nazove izgubljenom jagnjadi za čije je iskupljenje Isus platio visoku cenu. U ovo delo Sotona nije mogao da se upliće, jer se Isus prema Svojim sledbenicima odnosio kao što se brižna majka ophodi prema detetu na svojim nedrima. On se na njih nije ljutio niti ih je prezirao, već ih je neprestano tešio; nikada se na njih nije razbesneo, već je prema njihovim gresima bio trpeljiv, praveći se da ne vidi njihovu glupost i neznanje, čak do te mere da je govorio: „Oprosti drugima sedamdeset puta sedam puta.“ Tako je On Svojim srcem preobrazio srca drugih i samo tako su ljudi kroz Njegovu trpeljivost dobili oproštaj za svoje grehe.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Istinita priča o delu iz Doba iskupljenja“

Kada je Gospod Isus započeo Svoje delo, iza Sebe je već bio ostavio „okove“ Doba zakona, te prekršio propise i načela tog doba. Nije u Njemu bilo ni traga od ičega što bi imalo veze sa zakonom; On je taj zakon potpuno odbacio i više ga se nije pridržavao, niti je od ljudi zahtevao da ga se pridržavaju. Iz ovoga, dakle, vidiš da je Gospod Isus na Šabat prošao kroz žitna polja i da se Gospod nije odmarao; umesto da se odmara, bio je napolju i radio. Taj Njegov postupak predstavljao je šok za predstave tadašnjih ljudi i pokazao im je da se On više ne pridržava tog zakona, da je izašao izvan okvira Šabata i pojavio se pred ljudima i među ljudima u novom liku i s novim načinom delovanja. Takvim je postupkom saopštio ljudima da je sa Sobom doneo novo delo, delo koje je otpočelo izlaskom iz okvira zakona i napuštanjem praznovanja Šabata. U obavljanju Svog novog dela, Bog se više nije držao prošlosti i nije više brinuo o propisima iz Doba zakona. Na Njega nije uticalo ni Njegovo vlastito delo iz prethodnog doba, tako da je na Šabat radio kao i svakog drugog dana, a kad su Njegovi učenici na Šabat ogladneli, mogli su slobodno da jedu zrnevlje žita. To je u Božjim očima bilo sasvim normalno. Bogu je dozvoljeno da, za glavninu novog dela koje želi da obavi i za nove reči koje želi da izrekne, primeni novi početak. Kad god započne nešto novo, On Svoje prethodno delo niti pominje, niti nastavlja da ga izvršava. Budući da se Bog, tokom obavljanja Svog dela, pridržava vlastitih načela, kad poželi da započne novo delo, On tada ujedno želi da ljude uvede u novu etapu Svog dela, a Njegovo delo upravo tada ulazi u višu fazu. Ako ljudi nastave da se ponašaju prema starim izrekama i propisima i žele da ih se i dalje pridržavaju, On to neće upamtiti, niti odobriti. To je zato što je On već doneo novo delo i zakoračio u novu etapu Svog dela. Kad započne novo delo, On se pred ljudima pojavljuje u potpuno novom liku, iz potpuno novog ugla i na potpuno novi način, kako bi ljudi mogli da vide različite aspekte Njegove naravi i onoga što On ima i što jeste. To je jedan od ciljeva Njegovog novog dela.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sâm Bog III“

Da nije bilo Isusovog iskupljenja ljudi bi zauvek živeli u grehu prerastajući u grešno potomstvo, potomstvo demona. Da se tako nastavilo, ceo svet bi postao stanište Sotone, mesto u kome on obitava. Delo iskupljenja je, međutim, zahtevalo ispoljavanje milosti i dobrote prema ljudskom rodu; samo je na taj način ljudski rod mogao primiti oproštaj i konačno steći pravo da bude upotpunjen i sasvim zadobijen od Boga. Bez ove faze dela, plan upravljanja za šest hiljada godina ne bi mogao da se ostvari. Da Isus nije bio razapet, da je samo isceljivao bolesne i isterivao demone, ljudima njihovi gresi ne bi mogli u potpunosti da budu oprošteni. Za tri i po godine koje je Isus proveo obavljajući Svoje delo na zemlji, dovršio je samo polovinu Svog dela iskupljenja; zatim je, time što je prikovan za krst i što je postao oličenje grešnog tela, time što je predat zlikovcu, dovršio delo raspeća i zagospodario sudbinom ljudskog roda. Tek nakon što je predat u ruke Sotoni, On je iskupio ljudski rod. Trideset tri i po godine proveo je na zemlji u stradanju, ismevan, oklevetan i napušten, do te mere da čak nije imao gde da spusti glavu, gde da se odmori, da bi kasnije bio i razapet, celim Svojim bićem – Svojim svetim i nedužnim telom – prikovan za krst. Izdržao je svaku moguću patnju. Vlastodršci su Mu se rugali i bičevali Ga, a vojnici su mu čak pljuvali u lice; ipak, On je izdržao do kraja ne pustivši ni glasa, pokoravajući se bezuslovno sve do same smrti, nakon čega je iskupio ceo ljudski rod. Tek tada je mogao da počine. Delo koje je Isus obavio predstavlja samo Doba blagodati; ono ne predstavlja Doba zakona, niti je zamena za delo poslednjih dana. To je suština Isusovog dela iz Doba blagodati, drugog po redu doba kroz koje je ljudski rod prošao – koje se još naziva i Dobom iskupljenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Istinita priča o delu iz Doba iskupljenja“

Kada je Isus došao u čovekov svet, On je obeležio početak Doba blagodati i okončao Doba zakona. Tokom poslednjih dana, Bog se ponovo ovaplotio, te ovim ovaploćenjem okončao Doba blagodati i obeležio početak Doba carstva. Svi oni koji su u stanju da prihvate ovo drugo Božje ovaploćenje biće uvedeni u Doba carstva i, štaviše, moći će lično da prihvate usmeravanje od Boga. Iako je mnogo posla obavio među ljudima, Isus je samo dovršio otkupljenje vascelog čovečanstva i postao čovekova žrtva za greh; On čoveka nije u potpunosti oslobodio iskvarene naravi. Potpuno čovekovo spasenje od uticaja Sotone zahtevalo je od Isusa ne samo da postane žrtva za greh i da ljudske grehe ponese na Svojim plećima, ali je takođe zahtevalo od Boga još veće delo na čovekovom potpunom oslobađanju od njegove sotonski iskvarene naravi. I tako, nakon što su čoveku gresi oprošteni, Bog ponovo ovaplotio kako bi čoveka uveo u novo doba, i otpočeo delo grdnje i suda. Ovo je delo čoveka uvelo u jedno više carstvo. Svi koji se pokore Njegovoj vrhovnoj vlasti uživaće u višoj istini i primiće veće blagoslove. Oni će zaista živeti u svetlosti, i zadobiti istinu, put i život.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Predgovor“

Pre no što je čovek iskupljen, u njemu su već bili posađeni mnogi Sotonini otrovi, tako da se u njemu, nakon što ga je Sotona hiljadama godina kvario, već ustalila priroda koja se opire Bogu. Čovekovo iskupljenje se, dakle, nimalo ne razlikuje od otkupa čoveka po visokoj ceni, pri kojem, međutim, otrovna priroda u njemu nije eliminisana. Čovek koji je u toj meri oskrnavljen mora biti podvrgnut promeni pre no što postane dostojan služenja Bogu. Posredstvom dela suda i grdnje, čovek će u potpunosti spoznati svoju prljavu i iskvarenu suštinu, te će moći da se u celosti promeni i da postane čist. Jedino na taj način čovek može postati dostojan povratka pred Božji presto. Celokupno današnje delo obavlja se zarad čovekovog očišćenja i promene; posredstvom suda i grdnje rečima, kao i putem oplemenjivanja, čovek može da se reši svoje iskvarenosti i postane čist. Umesto da ovu etapu posmatramo kao spasenje, prikladnije bi bilo reći da se radi o delu pročišćenja. Ovo je, u stvari, etapa osvajanja, a ujedno predstavlja i drugu etapu dela spasenja. Posredstvom suda i grdnje uz pomoć reči, čovek dolazi do tačke u kojoj ga Bog zadobija, a kroz upotrebu reči zarad oplemenjivanja, suda i obelodanjenja, u celosti se razotkrivaju sve nečistoće, predstave, motivi i pojedinačne težnje u čovekovom srcu. Jer, sve to što je čovek mogao biti iskupljen, a njegovi gresi oprošteni, može se samo posmatrati tako da se Bog ne seća čovekovih prestupa i da prema njemu ne postupa u skladu s tim prestupima. Ukoliko, međutim, čovek, koji živi u telu od krvi i mesa, nije oslobođen greha, on samo može da nastavi da greši, beskrajno razotkrivajući svoju iskvarenu sotonsku narav. Život kojim čovek živi upravo je takav beskrajni ciklus sagrešenja i dobijanja oproštaja. Većina ljudi danju greši samo da bi se uveče ispovedala. Na taj način, iako će žrtva za greh za čoveka zauvek biti delotvorna, ona neće moći da ga izbavi iz greha. Delo spasenja dovršeno je samo polovično, jer čovek još uvek poseduje iskvarenu narav. Primera radi, kad su ljudi shvatili da su potomci Moava, oni su na to izneli reči pritužbe, prestali su da tragaju za životom i postali su krajnje negativni. Zar ovo nije pokazatelj da čovečanstvo još uvek nije u stanju da se potpuno potčini Božjoj vlasti? Nije li upravo to njihova iskvarena sotonska narav? Dok nisi bio izložen grdnji, dizao si ruke više od svih ostalih, čak više i od Isusa. Glasno si uzvikivao: „Budi ljubljeni sin Božji! Budi Božja uzdanica! Pre ćemo umreti nego se Sotoni pokloniti! Ustani protiv starog Sotone! Ustani protiv velike crvene aždaje! Dabogda velika crvena aždaja bedno pala s vlasti! Dabogda nas Bog upotpunio!“ Uzvici tvoji bili su od svih glasniji. Ali, onda je nastupilo vreme grdnje i ljudska se iskvarena narav još jedanput razotkrila. Utihnuli su tada njihovi uzvici i njihova je rešenost zakazala. Takva je iskvarenost čovekova; ona zadire dublje od greha, Sotona ju je zasadio i ona je u čoveku duboko ukorenjena. Čoveku nije lako da postane svestan svojih grehova; on nema načina da prepozna sopstvenu, duboko ukorenjenu prirodu, te mora da se osloni na sud putem reči da bi to postigao. Jedino će tako, od tog trenutka, čovek moći postepeno da se menja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (4)“

Hristos poslednjih dana koristi razne istine kako bi čoveka podučio, kako bi razotkrio njegovu suštinu, te detaljno analizirao čovekove reči i dela. Te reči sadrže različite istine, poput one o čovekovoj dužnosti, o tome kako čovek treba bude pokoran Bogu, o tome kako treba da bude odan Bogu, o načinu na koji bi čovek trebalo da proživi normalnu ljudskost; kao i mudrost i narav Božju, i tome slično. Sve te reči upućene su čovekovoj suštini i njegovoj iskvarenoj naravi. Posebno su reči koje razotkrivaju kako se čovek gnuša Boga i odbacuje Ga izgovorene na način da je čovek otelotvorenje Sotone i neprijateljske sile uperene protiv Boga. Dok obavlja Svoje delo suda, Bog ne razjašnjava čovekovu prirodu u samo nekoliko reči, već je razotkriva i dugoročno orezuje. Svi ti različiti metodi razotkrivanja i orezivanja ne mogu da se zamene običnim rečima, već istinom koje je čovek u potpunosti lišen. Samo metodi poput navedenih mogu se nazvati sudom, a samo takvim sudom čovek može biti potčinjen i potpuno uveren po pitanju Boga i, povrh toga, može steći istinsko znanje o Njemu. Delo suda donosi čoveku shvatanje pravog lica Božjeg i istinu o njegovoj sopstvenoj buntovnosti. Delo suda dozvoljava čoveku da u dobroj meri stekne razumevanje Božjih namera, svrhe Božjeg dela, te njemu neshvatljivih tajni. Takođe mu dozvoljava da prepozna i spozna sopstvenu iskvarenu suštinu i osnovne uzroke te iskvarenosti, kao i da otkrije sopstveno ruglo. Svi ovi efekti nastaju delom suda, jer je suština ovog dela zapravo delo otvaranja istine, puta i života Božjeg svima onima koji u Njega veruju. To delo je delo suda koje Bog obavlja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Hristos obavlja delo suda pomoću istine“

Bog obavlja delo suda i grdnje kako bi omogućio čoveku da zadobije znanje o Njemu i kako bi posvedočio o Njemu. Bez Njegovog suda o čovekovoj iskvarenoj naravi, čovek nikako ne bi mogao da spozna Njegovu pravednu narav, koja ne trpi uvredu, niti bi čovek bio u stanju da pretvori svoje staro znanje o Bogu u novo. Radi Njegovog svedočenja, i radi Njegovog upravljanja, On se u javnosti pojavljuje u Svojoj celosti, omogućavajući tako čoveku, da kroz Njegovo javno pojavljivanje, dođe do spoznaje o Bogu, da se preobrazi u svojoj naravi, i da odlučno posvedoči o Njemu. Preobraženje čovekove naravi postiže se kroz mnoge različite vrste Božjeg dela; bez takvih promena u njegovoj naravi, čovek ne bi bio u stanju da svedoči o Bogu i da bude u skladu sa Božjim namerama. Preobražavanje čovekove naravi znači da se čovek oslobodio od Sotoninog ropstva i od uticaja tame, i da je zaista postao uzor i primer Božjeg dela, svedok Božji, i onaj koji je u skladu sa Božjim namerama. Danas je ovaploćeni Bog došao da obavi Svoje delo na zemlji, i On zahteva od čoveka da stekne znanje o Njemu, pokornost Njemu i svedočenje o Njemu, treba da poznaje Njegovo praktično i normalno delo, treba da se pokorava svim Njegovim rečima i delu koji se ne slažu sa ljudskim predstavama, i treba da posvedoči o celokupnom delu koje On obavlja da bi spasao čoveka, kao i o svim radnjama koje čini da bi osvojio čoveka. Oni koji svedoče o Bogu moraju da imaju znanje o Bogu; samo je takvo svedočenje tačno i praktično, i samo takvo svedočenje može osramotiti Sotonu. Bog pomoću Svog suda, grdnje i orezivanja, koristi one koji su Ga spoznali da svedoče o Njemu. On koristi one koje je Sotona iskvario da svedoče o Njemu, kao i one čija se narav promenila, i koji su time zadobili Njegove blagoslove da svedoče o Njemu. Njemu nije potreban čovek da Ga hvali svojim rečima niti mu je potrebna pohvala i svedočanstvo Sotonine sorte, koju On nije spasao. Samo oni koji su spoznali Boga imaju pravo da svedoče o Njemu, i samo oni koji su preobraženi u svojoj naravi imaju pravo da svedoče o Njemu. Bog neće dozvoliti čoveku da namerno osramoti Njegovo ime.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo oni koji spoznaju Boga mogu da svedoče o Bogu“

Reči koje danas izgovaram jesu da bih sudio gresima čovečjim, da sudim nepravednosti čovečjoj, da proklinjem butnovništvo čovečje. Čovekovo nepoštenje i lažljivost, čovekove reči i postupci – sve što je u suprotnosti sa Božjim namerama mora biti podvrgnuto sudu, a svo čovekovo buntovništvo prokazano kao greh. Njegove reči se vrte oko načela suda; On koristi sud o čovekovoj nepravednosti, prokletstvu čovekove buntovnosti i otkrivanju čovekovih ružnih strana da bi ispoljio Svoju pravednu narav. Svetost predstavlja Njegovu pravednu narav, a u stvari, Božja svetost jeste Njegova pravedna narav. Vaše iskvarene naravi su kontekst današnjih reči – koristim ih da govorim i da sudim i da izvršim delo osvajanja. Ovo je jedino praktično delo i samo ono čini da svetost Božja zablista. Ako u tebi nema ni traga iskvarene naravi, onda ti Bog neće suditi, niti će ti pokazati Svoju pravednu narav. Pošto imaš iskvarenu narav, Bog ti neće progledati kroz prste, i kroz to se prikazuje Njegova svetost. Ako bi Bog video da su čovekova prljavština i buntovništvo preveliki, ali se ne bi oglasio, niti bi ti sudio, niti bi te grdio zbog tvoje nepravednosti, onda bi to bio dokaz da On nije Bog, jer On tada ne bi gajio mržnju prema grehu; On bi bio jednako prljav kao i čovek. Danas ti sudim zbog tvoje prljavštine, a zbog tvoje iskvarenosti i buntovništva te grdim. Ne razmećem se Svojom snagom pred vama, niti vas namerno tlačim; to činim zato što ste vi, koji ste rođeni u ovoj zemlji prljavštine, tako ozbiljno zaraženi prljavštinom. Vi ste naprosto izgubili svoj integritet i ljudskost, kao svinje koje žive u prljavštini. Zbog vaše prljavštine i pokvarenosti vama se sudi i pustiću Svoj gnev na vas. Upravo zbog suda ovim rečima bili ste u stanju da vidite da je Bog pravedni Bog i da je Bog sveti Bog; upravo zbog Njegove svetosti i Njegove pravednosti On vam sudi i pušta Svoj gnev na vas; upravo zato što vidi buntovnost čovečanstva, On otkriva Svoju pravednu narav. Prljavština i iskvarenost čovečanstva ispoljavaju Njegovu svetost. To je dovoljno da se pokaže da je On Sȃm Bog, koji je svet i netaknut, a ipak živi u zemlji prljavštine.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako se postižu dejstva drugog koraka dela osvajanja“

Delo koje se sada obavlja zapravo je u tome da ljude navede da se pobune protiv Sotone, svog starog pretka. Svaki sud iskazan rečju ima za cilj da razotkrije iskvarenu narav čoveka i da ljudima omogući da razumeju suštinu života. Ovaj sud, koji se uvek iznova ponavlja, probada ljudska srca. Svaki sud se neposredno odnosi na njihovu sudbinu i ima za cilj da rani njihova srca kako bi mogli da otpuste sve te stvari i tako spoznaju život, spoznaju ovaj prljavi svet, spoznaju Božju mudrost i svemogućnost i spoznaju ljudski rod, koga je Sotona iskvario. Što je više ovakve grdnje i suda, to više čovekovo srce može biti ranjeno, a njegov duh probuđen. Cilj ovakvog suda jeste buđenje duhova ovih izrazito iskvarenih i veoma duboko obmanutih ljudi. Čovek nema duha, odnosno, njegov duh je odavno umro i on ne zna da postoje nebesa, ne zna da postoji Bog i svakako mu nije poznato da se bori u ponoru smrti; kako bi uopšte mogao da zna da živi u ovom zlom paklu na zemlji? Kako bi uopšte mogao da zna da je, kroz Sotoninu iskvarenost, ovaj njegov truli leš upao u Ad smrti? Kako bi uopšte mogao da zna da je ljudski rod već odavno nepovratno uništio sve na zemlji? I kako bi on uopšte mogao da zna da je Stvoritelj danas došao na zemlju i da traži grupu iskvarenih ljudi koje može da spasi? Čak i nakon što čovek iskusi svako moguće oplemenjivanje i sud, njegova otupela svest i dalje jedva pokazuje znake aktivnosti i zaista gotovo da ne reaguje. Koliko je izopačen ljudski rod! I premda je ova vrsta suda poput okrutnog grada koji pada sa neba, on je za čoveka neizmerno koristan. Da se ljudima ovako ne sudi, ne bi bilo rezultata, a ljude nipošto ne bi bilo moguće spasiti iz ponora jada. Da nije ovog dela, ljudima bi bilo veoma teško da izađu iz Ada, jer su njihova srca odavno odumrla, a njihove je duhove odavno pregazio Sotona. Da biste vi koji ste potonuli u najdublje dubine izopačenosti bili spaseni, potrebno je da vas dozivaju uz velike napore, da vam se naporno sudi; jedino će tada biti moguće da se probude vaša promrzla srca.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo usavršeni mogu da žive smislenim životom“

U Dobu carstva, Bog koristi reči da bi uveo u novo doba, promenio sredstva kojima deluje i obavio delo čitavog doba. To je načelo po kojem Bog deluje u Dobu reči. On se ovaplotio da bi govorio iz različitih perspektiva, kako bi čovek zaista mogao da vidi Boga koji je Reč koja se pojavljuje u telu, i da bi mogao da shvati Njegovu mudrost i čudesnost. Takvo delo se sprovodi da bi se uspešnije ostvarili ciljevi osvajanja čoveka, usavršavanja čoveka i čovekove eliminacije, što je istinsko značenje upotrebe reči zarad obavljanja dela u Dobu reči. Putem ovih reči ljudi spoznaju Božje delo, Božju narav, suštinu čoveka i ono u šta čovek treba da zakorači. Putem reči, delo koje Bog želi da obavi u Dobu reči ostvaruje se u celosti. Putem ovih reči ljudi bivaju razotkriveni, eliminisani i kušani. Ljudi su videli Božje reči, čuli te reči i priznali postojanje tih reči. Kao rezultat toga, počeli su da veruju u postojanje Boga, u svemoć i mudrost Božju, kao i u Božju ljubav prema čoveku i Njegovu želju da spase čoveka. Reč „reči“ je možda jednostavna i obična, ali reči izgovorene iz usta ovaploćenog Boga protresaju vaseljenu, preobražavaju srca ljudi, preobražavaju njihove predstave i stare naravi, i preobražavaju dosadašnji izgled celog sveta. Kroz sva vremena, samo je Bog današnjice delovao na ovaj način, i samo On tako govori i na taj način dolazi da spase čoveka. Od današnjih dana pa nadalje, čovek živi pod vođstvom Božjih reči, pastirski čuvan i snabdeven Njegovim rečima. Ljudi žive u svetu Božjih reči, među kletvama i blagoslovima Božjih reči, a čak je još više onih koji su došli da žive pod sudom i grdnjom Njegovih reči. Ove reči i ovo delo su ovde zarad spasenja čoveka, zarad ispunjenja Božje volje i zarad promene prvobitnog izgleda sveta starog stvaranja. Bog je stvorio svet koristeći reči, On vodi ljude kroz vaseljenu koristeći reči, i On ih, koristeći reči, osvaja i spasava. Na kraju će On reči upotrebiti da čitav nekadašnji svet privede kraju, čime će u celosti ispuniti Svoj plan upravljanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Doba carstva je Doba reči“

U poslednjim danima, Bog prvenstveno koristi reč da bi usavršio čoveka. On ne koristi znamenje i čudesna dela da bi ugnjetavao ili nagovarao čoveka; to ne bi moglo da razjasni moć Božju. Ako bi Bog samo prikazivao znamenje i čudesna dela, tada ne bi bilo moguće da razjasni praktičnost Božju, a samim tim ni da usavrši čoveka. Bog ne usavršava čoveka znamenjem i čudesnim delima, već koristi reč da bi zalio i usmerio čoveka, posle čega se postiže potpuna čovekova pokornost i njegova spoznaja Boga. To je cilj dela koje On obavlja i reči koje izgovara. Bog ne koristi metod prikazivanja znamenja i čudesnih dela da bi usavršio čoveka – On za tu svrhu koristi reči i koristi mnogo različitih metoda rada. Bilo da se radi o oplemenjivanju, orezivanju ili opskrbljivanju rečima, Bog govori sa mnoštva različitih stanovišta da bi usavršio čoveka i da bi čoveku pružio dublju spoznaju Božjeg dela, Njegove mudrosti i čudesnosti. (…) Ranije sam rekao da je grupa pobednika zadobijena sa Istoka, pobednika koji su došli iz središta velikog stradanja. Šta znače te reči? Znače da su ti ljudi koji su zadobijeni zaista pokorni tek nakon što su prošli sud, grdnju, orezivanje i sve vrste oplemenjivanja. Vera tih ljudi nije nejasna i apstraktna, već stvarna. Oni nisu videli nikakvo znamenje ni čudesna dela, niti bilo kakva čuda, oni ne govore o nerazumljivim rečima i doktrinama, niti o dubokim uvidima; namesto toga, oni poseduju stvarnost i reči Božje, kao i istinsku spoznaju praktičnosti Božje. Zar takva grupa ljudi nije sposobnija da razjasni moć Božju?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Sve se postiže rečju Božjom“

U Njegovom završnom delu okončanja ovog doba, Božju narav odlikuju grdnja i sud, kojima On razotkriva sve što je nepravedno, kako bi svim ljudima sudio javno i kako bi usavršio one koji Ga iskrenim srcem vole. Samo jedna takva narav može ovo doba da privede kraju. Poslednji su dani već nastupili. Sve što je stvoreno biće razdvojeno po vrstama i podeljeno u različite kategorije, u skladu sa svojom prirodom. Ovo je trenutak u kojem Bog otkriva ishod i odredište ljudskih bića. Kad ljudi ne bi bili podvrgnuti grdnji i sudu, njihovo buntovništvo i nepravednost ne bi ni na koji način mogli da budu razotkriveni. Jedino se kroz grdnju i sud može razotkriti ishod svekolikog stvaranja. Čovek svoje pravo lice pokazuje jedino onda kad je izložen grdnji i osudi. Zli će biti svrstani među zle, dobri među dobre, i sav će ljudski rod biti razdvojen po vrstama. Kroz grdnju i sud razotkriće se ishod svekolikog stvaranja, kako bi zli mogli da budu kažnjeni, a dobri ljudi nagrađeni, i kako bi se sav ljudski rod predao Božjoj vrhovnoj vlasti. Sve se ovo mora ostvariti kroz pravednu grdnju i sud. Pošto je ljudska iskvarenost dostigla svoj vrhunac, a čovekovo buntovništvo postalo isuviše ozbiljno, samo je pravedna Božja narav, ona koja je uglavnom sačinjena od grdnje i suda i koja se tokom poslednjih dana razotkriva, u stanju da čoveka do kraja preobrazi i upotpuni. Samo ova narav može da razotkrije zlo i da na taj način strogo kazni sve nepravednike. Stoga je jedna takva narav prožeta značajem doba, a otkrivenje i prikaz Njegove naravi ispoljava se zarad dela svakog novog doba. Ne radi se o tome da Bog Svoju narav razotkriva proizvoljno i bez ikakvog značaja. Ako bismo pretpostavili da će Bog, razotkrivajući čovekov ishod tokom poslednjih dana, čoveka ipak darivati beskrajnim saosećanjem i ljubavlju, te nastaviti da ga voli, ne podvrgavajući ga pravednom sudu, već pokazujući prema njemu trpeljivost, strpljenje i praštanje, dajući čoveku oprost grehova, ma koliko oni bili teški, bez ikakve naznake pravednog suda – kada bi onda celokupno Božje upravljanje ikada moglo da bude privedeno kraju? Kada bi jedna takva narav ljude mogla da povede do odredišta koje priliči čovečanstvu? Zamislite, na primer, sudiju koji je uvek prepun ljubavi, sudiju blagog lica i mekog srca. On ljude voli bez obzira na zločine koje su možda počinili, prepun je ljubavi i popustljiv prema njima, ma ko da su. Da li bi, u tom slučaju, takav neki sudija ikada bio u stanju da donese pravednu presudu? Tokom poslednjih dana, samo se pravednim sudom ljudi mogu razdvojiti po vrstama, a čovek preneti u novo carstvo. Na taj se način, kroz pravednu Božju narav grdnje i suda, čitavo doba privodi kraju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vizija Božjeg dela (3)“

Oni koji budu u stanju da ostanu postojani tokom Božjeg dela suda i grdnje u poslednjim danima – to jest, tokom završnog dela pročišćenja – biće oni koji će zajedno s Bogom ući u poslednji počinak; svi koji, kao takvi, uđu u počinak biće oslobođeni uticaja Sotone i zadobijeni od Boga, nakon što su bili podvrgnuti Njegovom završnom delu pročišćenja. Ovi ljudi, koje će Bog konačno zadobiti, ući će u poslednji počinak. U suštini, svrha Božjeg dela grdnje i suda sastoji se u pročišćenju ljudskog roda zarad konačnog počinka; u protivnom, niko od ljudi ne bi mogao da bude razvrstan u različite kategorije prema vrsti, niti da uđe u počinak. Ovo je delo jedini put kojim čovečanstvo može ući u počinak. Samo će Božije delo pročišćenja očistiti ljude od njihove nepravednosti, a samo će Njegovo delo grdnje i suda izneti na videlo one buntovne elemente čovečanstva, odvajajući na taj način one koji mogu biti spaseni od onih koji ne mogu, one koji će preostati od onih koji neće. Kad ovo delo bude dovršeno, svi oni kojima bude dozvoljeno da ostanu biće očišćeni i zakoračiće u više stanje ljudskosti, gde će uživati u neuporedivo lepšem drugom ljudskom životu na zemlji; drugim rečima, oni će započeti svoj ljudski dan počinka i koegzistiraće sa Bogom. Nakon što oni kojima nije dozvoljeno da ostanu budu podvrgnuti grdnji i sudu, njihova prava priroda biće u potpunosti razotkrivena, nakon čega će svi biti uništeni i više im, kao ni Sotoni, neće biti dozvoljen opstanak na zemlji. Čovečanstvu budućnosti više neće pripadati niko od ove vrste ljudi; takvi ljudi nisu prikladni za ulazak u zemlju konačnog počinka, niti su prikladni da se pridruže danu počinka koji će Bog i čovečanstvo zajednički deliti, jer oni su na meti kazne i oni su zli, nepravedni ljudi. Oni su jednom bili iskupljeni, a takođe su bili podvrgnuti sudu i grdnji; uz to, oni su nekada službovali Bogu. Međutim, kad nastupi poslednji dan, oni će ipak biti eliminisani i uništeni zbog svog zla, zbog svog buntovništva i zbog nemogućnosti da budu iskupljeni; oni u budućem svetu nikad više neće nastati, niti će ikada više živeti među ljudima budućnosti. Bilo da su duhovi mrtvih ili ljudi koji još uvek žive u telu, svi zlikovci i svi oni koji nisu spaseni biće uništeni čim onaj sveti deo čovečanstva bude ušao u počinak. Što se tiče ovih zlih duhova i zlih ljudi, kao i duhova pravednika i onih koji čine pravedna dela, ma kojem dobu da pripadaju, svi koji su zli biće na kraju uništeni, a svi koji su pravedni će preživeti. O tome da li će neki čovek ili duh primiti spasenje, ne odlučuje se u potpunosti na osnovu dela poslednjeg doba, već prema tome da li su se opirali Bogu i pobunili se protiv Njega, ili nisu. Ljudi koji su u prethodnoj eri činili zlo i nisu mogli da steknu spasenje nesumnjivo će biti na meti kazne, a oni koji u sadašnjoj eri čine zlo i koji ne mogu biti spaseni takođe će zasigurno biti na meti kazne. Ljudi bivaju razvrstani na osnovu dobra i zla, a ne prema epohama u kojima žive. Nakon što budu na taj način razvrstani, oni neće odmah biti kažnjeni ili nagrađeni; već će Bog Svoje delo kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra obaviti tek pošto dovrši Svoje delo osvajanja u poslednjim danima. On, zapravo, ljude odvaja na dobre i zle još od trenutka kad je započeo da obavlja Svoje delo spasavanja čovečanstva. Radi se samo o tome da će On pravedne nagraditi, a zle kazniti tek nakon što Njegovo delo bude privedeno kraju; On ih neće razdvojiti po kategorijama i odmah zatim pristupiti kažnjavanju zla i nagrađivanju dobra nakon završetka Svog dela. Umesto toga, On će ovaj zadatak obaviti tek kad Njegovo delo bude u potpunosti dovršeno. Celokupna svrha konačnog Božjeg dela kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra sastoji se u temeljnom pročišćenju svih ljudi kako bi On zatim mogao da odvede potpuno sveto čovečanstvo u večni počinak. Ova etapa Njegovog dela je od presudnog značaja; to je završna etapa celokupnog Njegovog dela upravljanja. Da Bog nije uništio zle ljude, već da im je dozvolio da ostanu, onda nijedan čovek još uvek ne bi mogao da uđe u počinak, a Bog ne bi mogao da celo čovečanstvo odvede u bolje carstvo. Takvo delo ne bi bilo potpuno. Kada Njegovo delo bude dovršeno, celo čovečanstvo će biti potpuno sveto; samo na taj način će Bog moći mirno da živi u počinku.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak“

Slična iskustvena svedočenja:

Konačno sam pronašao put ka pročišćenju

Slične propovedi:

Gospod Isus je iskupio ljudski rod, pa zašto bi sprovodio delo suda po Svom povratku u poslednjim danima?

Slične himne:

Hrist Poslednjih dana uveo je Doba carstva

Svrha dela Božjeg suda