Suština Hristova je u pokoravanju volji Oca nebeskog

Ovaploćeni Bog se zove Hristos, a Hristos je telo koje je zaodenuo Duh Božji. Ovo telo nije nalik nijednom čoveku koji je u telu. Razlika je u tome što je Hristos ovaploćenje Duha, a ne telo. On poseduje i normalnu ljudskost i potpuno božanstvo. Nijedan čovek ne poseduje Njegovo božanstvo. Njegova normalna ljudskost podržava sve Njegove normalne aktivnosti u telu, dok Njegovo božanstvo izvršava delo Samoga Boga. Bilo da je to Njegova ljudskost ili božanstvo, oba se pokoravaju volji Oca nebeskog. Suština Hristova jeste Duh, odnosno božanstvo. Prema tome, Njegova suština jeste suština Samoga Boga; ta suština neće prekinuti Njegovo sopstveno delo, i On ne bi mogao učiniti baš ništa što uništava Njegovo sopstveno delo, niti bi ikada izgovorio ikakve reči koje idu protiv Njegove sopstvene volje. Dakle, ovaploćeni Bog ne bi apsolutno nikada obavio nikakvo delo kojim prekida Svoje sopstveno upravljanje. Ovo bi svi ljudi trebalo da razumeju. Suština dela Duha Svetoga jeste u tome da spase čoveka, i ona je zarad Božjeg sopstvenog upravljanja. Slično tome, delo Hristovo je takođe da spase čoveka, i ono je zarad Božje volje. S obzirom na to da se Bog ovaploćuje, On Svoju suštinu ostvaruje u Svom telu, tako da je Njegovo telo dovoljno da preduzme Njegovo delo. Dakle, tokom vremena ovaploćenja, svako delo Božjeg Duha zamenjeno je Hristovim delom, a u srži svakog dela tokom vremena ovaploćenja nalazi se Hristovo delo. Ono se ne može mešati sa delom ni iz jednog drugog doba. I budući da se Bog ovaploćuje, On deluje kroz osobenost Svoga tela; pošto On dolazi u telu, On u telu tada dovršava delo koje treba da obavi. Bilo da je to Duh Božji ili Hristos, oba su Sȃm Bog, a On obavlja delo koje On treba da obavi i vrši službu koju On treba da izvrši.

Sama suština Božja drži autoritet, međutim, On je u stanju da se potpuno pokori autoritetu koji potiče od Njega. Bilo da je to delo Duha ili delo tela, ona međusobno nisu ni u kakvom sukobu. Duh Božji je autoritet nad svim stvorenim. Telo sa suštinom Božjom takođe poseduje autoritet, ali Bog u telu može da obavlja svako delo koje je pokorno volji Oca nebeskog. Nijedna osoba ovo ne može postići niti zamisliti. Sȃm Bog je vlast, ali se Njegovo telo može pokoriti Njegovom autoritetu. Na ovo se misli kad se kaže da se „Hristos pokorava volji Boga Oca“. Bog je Duh i može da izvrši delo spasenja, baš kao što Bog može da postane čovek. U svakom slučaju, Sȃm Bog obavlja Svoje sopstveno delo; On ne prekida niti ometa, a još manje obavlja delo koje je protivrečno samo sebi, jer je suština dela koje obavljaju Duh i telo slična. Bilo da je to Duh ili telo, oba rade na ispunjavanju jedne volje i na upravljanju istim delom. Iako Duh i telo imaju dva različita svojstva, suštine su im iste; oba imaju suštinu Samoga Boga i identitet Samoga Boga. Sȃm Bog ne poseduje elemente buntovništva; Njegova suština je dobra. On je izraz sve lepote i dobrote, kao i sve ljubavi. Čak ni u telu, Bog ne čini ništa što se oglušava o Boga Oca. Čak i po cenu žrtvovanja Svog života, On bi svim srcem bio spreman da to učini i ne bi napravio nikakav drugi izbor. Bog ne poseduje elemente samopravednosti i umišljenosti, niti uobraženosti i nadmenosti; u Njemu nema elemenata nepoštenja. Sve što se buni protiv Boga potiče od Sotone; Sotona je izvor svakog rugla i zla. Čovek ima osobine slične Sotoni zato što je Sotona čoveka iskvario i preobrazio. Sotona nije iskvario Hrista, stoga On poseduje samo osobine Boga, a nijednu osobinu Sotone. Bez obzira na to koliko je posao težak ili telo slabo, dok živi u telu, Bog nikada neće učiniti ništa što prekida delo Samoga Boga, a još manje će kroz buntovništvo napustiti volju Boga Oca. On bi radije pretrpeo telesne bolove negoli se okrenuo protiv volje Boga Oca; to je baš kao što je Isus rekao u molitvi: „Oče, ako je moguće, neka me zaobiđe ova čaša. Ali neka ne bude kako ja želim, već kako Ti želiš.“ Ljudi čine sopstvene izbore, ali ne i Hristos. Iako ima identitet Samoga Boga, On i dalje traži volju Boga Oca i ispunjava ono što Mu je poverio Bog Otac, posmatrano iz ugla tela. Ovo je nešto što čovek ne može postići. Ono što potiče od Sotone ne može imati suštinu Božju; može imati samo suštinu koja se buni protiv Boga i opire Mu se. Ne može se u potpunosti pokoriti Bogu, a još manje je spremno pokoriti se volji Božjoj. Svi ljudi osim Hrista mogu učiniti ono što se opire Bogu, a nijedan čovek ne može neposredno preduzeti delo koje je poverio Bog; niko nije u stanju da Božje upravljanje smatra sopstvenom dužnošću koju treba da izvrši. Suština Hristova je u pokoravanju volji Boga Oca; buntovništvo prema Bogu je odlika Sotone. Ove dve osobine su u neskladu, a svako ko ima osobine Sotone ne može se nazvati Hristom. Čovek umesto Boga ne može da obavi Njegovo delo zato što u čoveku nema nimalo suštine Božje. Čovek dela za Boga zarad čovekovih ličnih interesa i izgleda u budućnosti, dok Hristos deluje kako bi sledio volju Boga Oca.

Hristovom ljudskošću upravlja Njegovo božanstvo. Iako je u telu, Njegova ljudskost nije sasvim nalik ljudskosti čoveka u telu. On ima Svoj jedinstveni karakter, kojim takođe upravlja Njegovo božanstvo. Njegovo božanstvo je bez ikakvih slabosti; slabost Hristova se odnosi na slabost Njegove ljudskosti. Ova slabost u izvesnoj meri sputava Njegovo božanstvo, ali su takva ograničenja u određenom obimu i vremenu, i nisu bezgranična. Kada dođe vreme da se izvrši delo Njegovog božanstva, ono se izvršava bez obzira na Njegovu ljudskost. Ljudskost Hristovu potpuno usmerava Njegovo božanstvo. Sa izuzetkom normalnog života Njegove ljudskosti, na sve ostale postupke Njegove ljudskosti utiče, deluje i usmerava ih Njegovo božanstvo. Iako Hristos poseduje ljudskost, to ne ometa delo Njegovog božanstva, a to je upravo stoga što ljudskost Hristovu usmerava Njegovo božanstvo; iako Njegova ljudskost nije zrela u načinu na koji se ponaša sa drugima, to ne utiče na normalno delo Njegovog božanstva. Kada kažem da Njegova ljudskost nije iskvarena, pod tim mislim da ljudskosti Hristovoj može direktno zapovedati Njegovo božanstvo, te da On poseduje viši razum nego običan čovek. Njegova ljudskost je najpogodnija da je usmerava božanstvo u Njegovom delu; Njegova ljudskost je najsposobnija da izrazi delo božanstva i najsposobnija da se pokori takvom delu. Dok Bog deluje u telu, On nikada ne gubi iz vida dužnost koju čovek u telu treba da izvrši; On je u stanju da iskrenim srcem obožava Boga na nebu. On ima suštinu Božju, a Njegov identitet je od Samoga Boga. Jedino što je On došao na zemlju i postao stvoreno biće, sa spoljnom ljušturom stvorenog bića i sada poseduje ljudskost koju ranije nije imao. On je u stanju da obožava Boga na nebesima; ovo je biće Samoga Boga koje čovek ne može da oponaša. Njegov identitet je Sȃm Bog. On obožava Boga iz ugla tela; stoga reči „Hristos obožava Boga na nebu“ nisu pogrešne. Ono što On traži od čoveka jeste upravo Njegovo sopstveno biće; i pre nego što od ljudi to zatraži, On je već postigao sve ono što traži od čoveka. On drugima nikada ne bi postavljao zahteve kojih je On Sȃm pošteđen, jer sve to predstavlja Njegovo biće. Bez obzira na to kako On obavlja Svoje delo, On se ne bi ponašao na način kojim se buni protiv Boga. Bez obzira na to šta traži od čoveka, nijedan Njegov zahtev ne premašuje ono što čovek može da postigne. Sve što On čini jeste ono što sledi volju Božju i jeste zarad Njegovog upravljanja. Hristovo božanstvo je iznad svih ljudi; dakle, On je najviši autoritet za sva stvorena bića. Ovaj autoritet je Njegovo božanstvo, odnosno, narav i biće Samoga Boga, koje određuje Njegov identitet. Prema tome, koliko god da je normalna Njegova ljudskost, nesporno je da On ima identitet Samoga Boga; bez obzira na to sa kog stanovišta On govori i kako god da iskazuje pokornost prema volji Božjoj, ne može se reći da On nije Sȃm Bog. Budalasti i neupućeni ljudi normalnu ljudskost Hristovu često smatraju manom. Bez obzira na to kako On izražava i otkriva biće Svog božanstva, čovek nije u stanju da prizna da je On Hristos. I što više takav Hristos pokazuje Svoju pokornost i skrušenost, to Ga više budalasti ljudi olako gledaju. Ima čak i onih koji prema Njemu zauzimaju stav isključivanja i prezira, a ipak te „velikane“ uzvišenih slika postavljaju na sto da ih obožavaju. Čovekovo opiranje i buntovništvo prema Bogu potiču od činjenice da se suština ovaploćenog Boga pokorava volji Božjoj, kao i iz normalne ljudskosti Hristove; ovo je izvor čovekovog opiranja i buntovništva prema Bogu. Da Hristos nije imao masku Svoje ljudskosti, niti tražio volju Boga Oca iz perspektive stvorenog bića, već da je umesto toga posedovao izvanrednu ljudskost, među ljudima tada verovatno ne bi bilo buntovništva. Čovek je uvek spreman da veruje u nevidljivog Boga na nebesima zato što Bog na nebesima nema nikakvu ljudskost, niti On čak poseduje ijednu osobinu stvorenog bića. Prema tome, čovek se prema Njemu uvek odnosi sa najvećim poštovanjem, dok prema Hristu ima prezriv stav.

Iako je Hristos na zemlji u stanju da deluje u ime Samog Boga, On ne dolazi s namerom da svim ljudima pokaže Svoju sliku u telu. On ne dolazi zato da bi Ga svi ljudi videli; On dolazi da bi omogućio čoveku da ga vodi Njegova ruka, a čovek time ulazi u novo doba. Uloga Hristovog tela je radi dela Samoga Boga, odnosno, radi Božjeg dela u telu, a ne da bi omogućio čoveku da u potpunosti shvati suštinu Njegovog tela. Bez obzira na to kako On deluje, ništa što On čini ne prevazilazi ono što je moguće postići telom. Bez obzira na to kako On deluje, On to čini u telu sa normalnom ljudskošću, a čoveku ne otkriva u potpunosti pravo lice Božje. Osim toga, Njegovo delo u telu nikada nije tako natprirodno ili neprocenjivo kao što čovek zamišlja. Iako Hristos predstavlja Samoga Boga u telu i lično izvršava delo koje Sȃm Bog treba da obavi, On ne poriče postojanje Boga na nebesima, niti grozničavo objavljuje Svoja dela. Umesto toga, On ostaje skriven, ponizno u Svom telu. Za razliku od Hrista, oni koji lažno tvrde da su Hristos ne poseduju Njegove osobine. Kada se postavi spram nadmene i samouzvišene naravi tih lažnih hristosa, postaje očigledno od kakvog je tela zaista sazdan Hristos. Što su lažniji, to se takvi lažni hristosi više razmeću, i više su u stanju da čine znamenja i čuda ne bi li obmanuli čoveka. Lažni hristosi nemaju osobine Božje; Hristos nije ukaljan nijednim elementom koji pripada lažnim hristosima. Bog se ovaploćuje jedino da bi dovršio delo tela, a ne samo da bi ljudima dozvolio da Ga vide. Umesto toga, On dozvoljava da Njegovo delo potkrepi Njegov identitet, i dozvoljava da ono što otkriva svedoči o Njegovoj suštini. Njegova suština nije bez osnova; Njegov identitet nije dograbila Njegova ruka; određen je Njegovim delom i Njegovom suštinom. Iako On ima suštinu Samoga Boga i sposoban je da obavlja delo Samoga Boga, On je, ipak, i dalje telo, za razliku od Duha. On nije Bog sa osobinama Duha; On je Bog sa telesnom ljušturom. Prema tome, koliko god da je On normalan i slab, i kako god da traži volju Boga Oca, Njegovo božanstvo je nepobitno. Unutar ovaploćenog Boga postoji ne samo normalna ljudskost i njene slabosti; već postoje i čudesnost i nedokučivost Njegovog božanstva, kao i sva Njegova dela u telu. Dakle, u Hristu postoje i ljudskost i božanstvo, kako stvarno tako i praktično. Ovo ni najmanje ne predstavlja nešto prazno ili natprirodno. On dolazi na zemlju sa prvenstvenim ciljem da obavi delo; da bi obavio delo na zemlji od suštinske je važnosti da poseduje normalnu ljudskost; u suprotnom, ma kolika bila sila Njegovog božanstva, njena prvobitna uloga se ne može dobro iskoristiti. Iako je Njegova ljudskost od velike važnosti, to nije Njegova suština. Njegova suština je božanstvo; stoga, trenutak u kome On počne da vrši Svoju službu na zemlji jeste trenutak kada On počinje da izražava biće Svog božanstva. Njegova ljudskost postoji isključivo da bi podržala normalan život Njegovog tela, kako bi Njegovo božanstvo moglo da u telu normalno obavlja delo; božanstvo u potpunosti usmerava Njegovo delo. Nakon što On dovrši Svoje delo, Njegova će služba već biti ispunjena. Ono što čovek treba da zna jeste Njegovo celokupno delo, a kroz Svoje delo On omogućava čoveku da Ga spozna. Tokom Svog dela, On potpuno izražava biće Svog božanstva, a to je narav koja nije ukaljana ljudskošću, niti ukaljana mišlju i ljudskim ponašanjem. Kada bude došlo vreme u kome je sva Njegova služba okončana, On će već savršeno i potpuno izraziti narav koju treba da izrazi. Njegovo delo ne rukovodi se uputstvima nijednog čoveka; i izražavanje Njegove naravi je sasvim slobodno, ne kontroliše ga um niti ga obrađuje misao, već se otkriva prirodno. Ovo je nešto što nijedan čovek ne može postići. Čak i ako je okruženje surovo ili su uslovi nepovoljni, On je u stanju da izrazi Svoju narav u odgovarajuće vreme. Onaj koji jeste Hristos izražava biće Hristovo, dok oni koji to nisu ne poseduju Hristovu narav. Prema tome, čak i ako Mu se svi opiru ili imaju predstave o Njemu, niko na osnovu čovekovih predstava ne može poreći da je narav koju izražava Hristos ona od Boga. Svi oni koji istinskim srcem tragaju za Hristom ili namerno traže Boga, priznaće da je On Hristos na osnovu izraza Njegovog božanstva. Nikada ne bi poricali Hrista na osnovu ijednog Njegovog aspekta koji nije u skladu sa čovekovim predstavama. Iako je čovek veoma budalast, svi tačno znaju šta je volja čoveka i šta potiče od Boga. Samo je reč o tome da se mnogi ljudi svesno opiru Hristu zbog svojih namera. Da nije toga, tada nijedan čovek ne bi imao razloga da poriče postojanje Hrista, jer božanstvo koje je Hristos izrazio zaista postoji, a Njegovo se delo može videti golim okom.

Hristovo delo i izraz određuju Njegovu suštinu. Ono što mu je povereno On je u stanju da dovrši istinskim srcem. U stanju je da istinskim srcem obožava Boga na nebesima, i da istinskim srcem traži volju Boga Oca. Sve to je određeno Njegovom suštinom. Baš kao što je i Njegovo prirodno otkrivenje određeno Njegovom suštinom; Ja ovo nazivam Njegovim „prirodnim otkrivenjem“ zato što Njegov izraz nije imitacija, niti rezultat obrazovanja od strane ljudi, niti rezultat višegodišnjeg kultivisanja od strane ljudi. On to nije naučio niti je Sebe time ukrasio; već Mu je to svojstveno. Čovek može poricati Njegovo delo, Njegov izraz, Njegovu ljudskost i ceo život Njegove normalne ljudskosti, ali niko ne može poreći da On istinskim srcem obožava Boga na nebesima; niko ne može poreći da je On došao da ispuni volju Oca nebeskog i niko ne može poreći iskrenost s kojom On traži Boga Oca. Iako Njegova slika nije ugodna čulima, Njegov govor ne poseduje notu izuzetnosti, a Njegovo delo ne potresa zemlju i ne pomera nebo onako kako to čovek zamišlja, On je zaista Hristos, koji istinskim srcem ispunjava volju Oca nebeskog, potpuno se pokorava Ocu nebeskom i pokoran je do smrti. To je zato jer je Njegova suština suština Hristova. Čoveku je teško da poveruje u ovu istinu, ali to jeste činjenica. Nakon što Hristova služba bude potpuno ispunjena, čovek će iz Njegovog dela moći da vidi da Njegova narav i Njegovo biće predstavljaju narav i biće Boga na nebesima. U to vreme, sumiranjem celokupnog Njegovog dela može se potvrditi da je On zaista telo postalo od Reči, a ne nalik telu kod ljudi od krvi i mesa. Svaki korak Hristovog dela na zemlji ima svoj reprezentativni značaj, međutim, čovek koji doživljava stvarno delo svakog koraka nije u stanju da dokuči značaj Njegovog dela. To naročito važi za nekoliko koraka dela koje je Bog obavio u Svom drugom ovaploćenju. Većina onih koji su samo čuli ili videli Hristove reči, a koji Ga nikad nisu videli, nemaju nikakve predstave o Njegovom delu; oni koji su videli Hrista i čuli Njegove reči, i doživeli Njegovo delo, teško prihvataju Njegovo delo. Nije li to zato što izgled i normalna ljudskost Hrista nisu po ukusu čoveka? Oni koji budu prihvatili Njegovo delo nakon što je Hristos otišao neće imati takve poteškoće, jer oni samo prihvataju Njegovo delo i ne dolaze u dodir sa Hristovom normalnom ljudskošću. Ljudi nisu u stanju da odbace svoje predstave o Bogu i umesto toga Ga intenzivno proučavaju; ovo je zbog činjenice da su ljudi usredsređeni samo na Njegov izgled i nisu u stanju da prepoznaju Njegovu suštinu na osnovu Njegovog dela i Njegovih reči. Ako čovek zatvori oči pred pojavom Hrista ili izbegava da raspravlja o ljudskosti Hrista, i govori samo o Njegovom božanstvu, čije su delo i reči nedostižni svakom čoveku, tada će se čovekove predstave prepoloviti, čak i do te mere da će sve čovekove poteškoće biti rešene. Tokom dela ovaploćenog Boga, čovek ne može da Ga podnese i pun je brojnih predstava o Njemu, a česti su i slučajevi opiranja i buntovništva. Čovek ne može da podnese postojanje Boga, da pokaže strpljenje prema skrušenosti i skrivenosti Hrista, ili da oprosti suštinu Hristovu koja se pokorava Ocu nebeskom. Prema tome, nakon što obavi Svoje delo, On ne može zauvek da ostane sa ljudima, jer ljudi nisu spremni da Mu dozvole da živi pored njih. Ako tokom perioda Njegovog dela ljudi ne mogu da pokažu strpljenje prema Njemu, kako bi onda uopšte mogli da podnesu da On živi pored njih nakon što je ispunio Svoju službu, dok On posmatra kako ljudi postepeno doživljavaju Njegove reči? Ne bi li tada mnogi pali zbog Njega? Ljudi Mu samo dozvoljavaju da radi na zemlji; to je najveći stepen ljudskog strpljenja. Da nije Njegovog dela, ljudi bi Ga odavno proterali sa zemlje; stoga, koliko manju strpljivost bi pokazivali nakon što se Njegovo delo završi? Ne bi li Ga ljudi onda pogubili i mučili do smrti? Da se ne zove Hristos, On tada uopšte ne bi mogao da deluje među ljudskim rodom; da On ne deluje sa identitetom Samoga Boga, već da umesto toga deluje samo kao običan čovek, tada čovek ne bi mogao da podnese da On izgovori ijednu rečenicu, a još manje bi podneli i najmanji deo Njegovog dela. Prema tome, On sa Sobom može da nosi ovaj identitet samo u Svom delu. Time je Njegovo delo mnogo moćnije nego da to nije učinio, jer su svi ljudi spremni da poslušaju ugledan i veliki identitet. Da On ne nosi identitet Samog Boga dok obavlja Svoje delo ili se ne pojavljuje kao Sȃm Bog, On tada uopšte ne bi imao priliku da obavi delo. Uprkos činjenici da On ima suštinu Boga i biće Hristovo, čovek ne bi popustio i dozvolio Mu da sa lakoćom obavlja delo među ljudskim rodom. On u Svom delu nosi identitet Samoga Boga; iako je takvo delo desetinama puta moćnije od onog koje se obavlja bez takvog identiteta, čovek Mu i dalje nije u potpunosti pokoran, jer se čovek pokorava jedino Njegovom položaju, a ne Njegovoj suštini. Ako je tako, kad možda jednog dana Hristos odstupi sa Svog položaja, da li bi čovek mogao da Mu dozvoli da ostane živ makar i jedan dan? Bog je voljan da na zemlji živi sa ljudima kako bi mogao da vidi efekte koje će delo Njegove ruke doneti u godinama koje predstoje. Međutim, čovek nije u stanju da podnese Njegovo prisustvo čak nijedan dan, pa je On mogao samo da odustane. Već je ionako najveći stepen ljudske trpeljivosti i blagodati dozvoliti Bogu da među ljudima obavlja delo koje On treba da obavi i da ispuni Svoju službu. Iako mu oni koje je On lično osvojio pokazuju takvu blagodat, oni Mu i dalje dozvoljavaju da ostane samo dok se Njegovo delo ne završi i ni trenutak više. Ako je to tako, šta je sa onima koje On nije osvojio? Zar se čovek prema ovaploćenom Bogu ne odnosi na ovaj način zato što je On Hristos sa ljušturom normalnog čoveka? Da on ima samo božanstvo, a ne normalnu ljudskost, zar se ljudske poteškoće ne bi tada rešavale s najvećom lakoćom? Čovek nerado priznaje Njegovo božanstvo i ne pokazuje zainteresovanost za njegovu ljušturu običnog čoveka, uprkos činjenici da je Njegova suština upravo ona Hristova koja se pokorava volji Oca nebeskog. Kao takav, On je mogao samo da otkaže Svoje delo da bude među ljudima kako bi sa njima podelio radosti i tuge, jer čovek više nije mogao da podnese Njegovo postojanje.

Prethodno: Božje delo i čovekova praksa

Sledeće: Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera