Godine 2021. sam bila zadužena za rad na zalivanju u crkvi. Tokom tog perioda, starešine su nadgledale i pratile naš rad, često se raspitujući o našem napretku, kao i o tome da li imamo nekih problema ili poteškoća u izvršavanju naše dužnosti. U početku bih aktivno odgovarala, ali vremenom sam postala nestrpljiva i mislila: „Stalno praćenje našeg rada previše zamara. Ko zna koliko nam vremena to oduzima? Zar to neće uticati na rezultate mog rada? Ako su mi rezultati loši, zar me starešine neće smeniti?” Imajući to na umu, počela sam da osećam jak otpor prema takvoj vrsti nadzora od strane starešina.

Jednom prilikom, starešine su poslale pismo da saznaju o statusu našeg rada, postavljajući pitanja uključujući i koliko je ljudi prihvatilo jevanđelje tog meseca, koliko se pridošlica nije redovno okupljalo i zašto, koje su njihove postojeće verske predstave i kako ih razrešavamo kroz razgovor u zajedništvu. Videvši taj niz pitanja, osećala sam zabrinutost, misleći: „Toliko sadržaja je trebalo pokriti i morala bih sve to da prođem i raspravim sa zalivačima. Izgubiću toliko vremena!” Zato sam se opirala u svom srcu: „Postavljanje toliko detaljnih pitanja o poslu nam oduzima previše vremena! I ako rezultati našeg zalivanja budu loši, hoćete li reći da nisam radila stvaran posao i da nemam radnu sposobnost?” Kad sam videla da su se sestre koje su mi bile saradnice takođe zabrinule, pomislila sam: „Ako i one smatraju da je ovo gubljenje vremena, onda bismo mogle starešinama izneti predlog kao tim. Onda možda starešine više neće postavljati tako detaljna pitanja prilikom praćenja rada, i tako će biti razotkriveno manje nedostataka u mom radu.” U polušali sam rekla: „Mora da starešine zaista brinu o nama kad postavljaju tako detaljna pitanja o našem radu.” Čim sam to izgovorila, jedna sestra se ubacila i rekla: „Do najsitnijeg detalja!” Čuvši da sestra i ja mislimo isto, nasmejala sam se i rekla: „Svi već imamo dovoljno posla. Razumevanje tih pitanja i odgovoranje na njih previše zamara. Neće li to uticati na efikasnost našeg rada na zalivanju?” Videvši kako druge sestre klimaju glavom u znak slaganja, potajno sam se radovala: „Izgleda da se svi protive tome. Možemo se kasnije okupiti i uputiti predloge starešinama. Onda neće stalno proveravati naš rad.” Uz moje podsticanje, kad god bi starešine pokušale da se upoznaju s našim radom, moje saradnice bi delovale zabrinuto, a čak i kad bi odgovorile, učinile bi to nevoljno u nekoliko rečenica. Nisu davale detaljne sažetke problema i odstupanja u radu, tako da starešine nisu mogle da razumeju niti da se pozabave našim problemima u radu. Kao rezultat toga, naš rad na zalivanju se nikada nije poboljšao.

Drugom prilikom, starešine su otkrile da ne pridajemo dovoljno pažnje usavršavanju zalivača, pa su poslali pismo da podele koliko je značajan taj rad i da nam daju neke dobre metode primene. U pismu je takođe istaknuto da ne nosimo breme rada na usavršavanju, da odugovlačimo sa njegovim sprovođenjem i da je naša efikasnost bila preniska, što ne samo da je braći i sestrama uskraćivalo obuku već je i direktno uticalo i na posao zalivanja. Starešine su želele da ovo tretiramo kao važan problem i zahtevale su da brzo obučimo neke od pridošlica da rade na zalivanju. Nakon što sam videla pismo, osetila sam otpor: „Zaista previše traže. Ove pridošlice su tek počele da se obučavaju za svoje dužnosti. Mislite da je tako lako negovati ih? Vi imate iskustva u obučavanju ljudi, ne možete od nas očekivati da budemo na vašem nivou!” Ali onda sam pomislila: „Ako se budem direktno požalila, hoće li starešine misliti da mi nedostaje radna sposobnost? Ne mogu dozvoliti da se to desi! Moram ih naterati da shvate da ceo naš tim ne može da ispuni taj zahtev. Tako nam starešine neće moći ništa, a čak i ako istraju po tom pitanju, nisam samo ja u pitanju.” Namrštivši se, i sa izvesnom teškoćom, rekla sam: „Zahtev starešina je malo visok, a naše iskustvo se ne može porediti sa njihovim.” Čim sam to rekla, sestre su jedna po jedna klimale glavom u znak odobravanja. Jedna od njih je rekla: „Starešine su ljudi visokog kova i rade veoma efikasno. Kako se uopšte možemo porediti s njima?” Druga je rekla: „Starešine traže previše od nas. Kako ćemo moći ubuduće da radimo ovaj posao?” Videvši da se svi tako osećaju, bila sam veoma srećna, razmišljajući: „Sad nam starešine ne mogu ništa. Ipak ne mogu da smene ceo naš tim!” Sledećeg dana sam starešinama poslala pismo sa odgovorom koje je opisalo sve poteškoće koje smo imali u izvršavanju naše dužnosti kako bi mogli da razumeju našu situaciju. Na kraju pisma, namerno sam dodala rečenicu koja kaže: „Ovo su za sada rezultati našeg rada i nije ih lako poboljšati.” U pismu sam naglasila reč „našeg” kako bi starešine znale da je to naše zajedničko mišljenje. I onda nam više neće postavljati tako visoke zahteve. Ali na moje iznenađenje, na sledećem okupljanju starešine su me orezale i razotkrile, rekavši da vršeći svoju dužnost nisam nosila breme i da nisam težila da se poboljšam. Rekli su da sam širila negativnost, formirala kliku i podsticala sestre da mi se pridruže u opiranju, da sam odlagala negovanje pridošlica i ometala rad crkve, kao i da uopšte nisam imala pozitivnu ulogu u grupi. Na kraju su me smenili.

Nakon što sam smenjena, bila sam ispunjena kajanjem i veoma uznemirena. Znala sam da sam pravila probleme, činila zlo i uvredila Boga. Kad sam se suočavala sa problemima, nisam tragala za istinom i širila sam predstave koje su dovele do toga da svi žive u negativnom i pasivnom stanju. Zaista sam kočila rad crkve. Kad sam kasnije razmišljala o svojoj situaciji, naišla sam na ovaj odlomak Božjih reči: „Zato što, u svojim srcima, antihristi uvek sumnjaju u božansku suštinu Hrista i uvek imaju neposlušnu narav, kada Hristos od njih traži da nešto učine, oni to uvek ispituju i raspravljaju o tome i traže od ljudi da utvrde da li je to ispravno ili nije. Da li je to ozbiljan problem? (Jeste.) Oni ne pristupaju tim stvarima iz perspektive pokoravanja istini; namesto toga, oni im pristupaju protiveći se Bogu. Takva je narav antihrista. Kada čuju Hristove zapovesti i radna uređenja, ne prihvataju ih i ne pokoravaju im se, već počinju da raspravljaju. A o čemu oni raspravljaju? Da li raspravljaju o tome kako da primenjuju pokornost? (Ne.) Oni raspravljaju o tome da li su Hristove reči i zapovesti ispravne ili pogrešne i proučavaju da li treba da se izvrše. Da li je njihov stav da zaista žele da sprovedu te stvari? Ne. Oni žele da podstaknu više ljudi da budu poput njih, da ne rade takve stvari. A da li je ne činiti takve stvari praktikovanje istine pokornosti? Očigledno da nije. Šta onda oni rade? (Protive se.) Ne samo da se oni sami protive Bogu, već traže i kolektivno protivljenje. Takva je priroda njihovih postupaka, zar ne? Kolektivno protivljenje: učiniti da svi budu isti kao oni, učiniti da svi misle isto kao oni, da govore isto što i oni, da odlučuju isto što i oni, kolektivno se protiviti Hristovoj odluci i zapovestima. To je modus operandi antihristȃ. Verovanje antihristȃ je sledeće: ’Nije zločin ako svi to čine’, i zato podstiču druge da se usprotive Bogu zajedno sa njima, misleći da im u tom slučaju Božja kuća neće moći ništa. Zar to nije glupo? Sposobnost antihristȃ da se suprotstave Bogu izuzetno je ograničena, oni su sasvim sami. Zato pokušavaju da vrbuju ljude da se kolektivno protive Bogu, misleći u svom srcu ovako: ’Izvešću grupu ljudi na stranputicu i naterati ih da razmišljaju i ponašaju se na isti način kao i ja. Zajedno ćemo odbaciti hristove reči, ometati božje reči i sprečiti ih da se ostvare. A kada neko dođe da proveri moj rad, reći ću da je to bila zajednička odluka – a onda ćemo videti kako ćeš ti s tim izaći na kraj. Neću to učiniti za tebe, neću to sprovesti – i hajde da vidimo šta mi možeš!’ (…) zar te stvari koje se ispoljavaju u antihristima nisu mrske? (Izuzetno su mrske.) A šta ih čini mrskim? Ti antihristi žele da preuzmu vlast u Božjoj kući; oni ne mogu da sprovedu Hristove reči, oni ih neće sprovesti. Naravno, druga vrsta situacije može da iskrsne kada ljudi nisu u stanju da se pokore Hristovim rečima: neki ljudi su lošeg kova, ne mogu da shvate Božje reči kada ih čuju i ne znaju kako da ih sprovedu; čak i ako ih naučiš kako to da rade, oni i dalje ne uspevaju. To je već druga priča. Tema o kojoj sada razgovaramo u zajedništvu je suština antihrista, koja se ne odnosi na to da li su ljudi sposobni da urade nešto, ili kakav je njihov kov; ona se odnosi na narav i suštinu antihrista. Oni se u potpunosti protive Hristu, uređenju rada Božje kuće i istina-načelima. Nisu pokorni, samo se protive. To čini jednog antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (4. deo)”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam ozbiljnost svojih postupaka, pogotovo pošto sam videla Božje reči koje razotkrivaju kako antihristima nedostaje pokoran stav prema Božjim zahtevima i radnim aranžmanima Božje kuće i da ih nikad ne prihvataju. Njihova srca su puna otpora i sukoba, i zaluđuju druge i okupljaju ih da se suprotstave. Razmišljajući o tome kako sam se ponašala tih dana, videla sam da je moje ponašanje iste prirode kao i njihovo. Kad su starešine detaljno pratile naš rad, nisam želela da se time zamaram i brinula sam se da gubim vreme koje bih mogla da potrošim na izvršavanje svoje dužnosti, utičući tako na rezultate rada. Nisam to mogla da prihvatim, pa sam širila predrasude protiv starešina i podsticala sestre u našem timu da mi se pridruže i da im se jedinstveno suprotstavimo. Kad su starešine ukazale na to da sporo napredujemo i da nam nedostaju rezultati i podelile s nama kako da poboljšamo našu radnu efikasnost, opirala sam se, raspravljala i nisam htela da se pokorim. Smatrala sam da su zahtevi starešina preterani i da nisu razumeli naše stvarne poteškoće. Kad su razgovarali o načinima kako da poboljšamo našu radnu efikasnost, nisam htela da slušam. Da bi starešine popustile, smanjile svoje zahteve, i shvatile da loši rezultati rada nisu bili samo do mene, širila sam među braćom i sestrama ideju da su zahtevi starešina previsoki, kako bi i oni mislili da nam starešine otežavaju stvari, i podstakla ih da mi se pridruže u suprotstavljanju. Bila sam tako varljiva i govorila sam stvari pune skrivenih motiva i sotonskih trikova, koristeći druge ljude da postignem svoj cilj. Starešine su želele da budu detaljno upoznate s našim radom kako bi brzo otkrile i ispravile probleme i odstupanja, kako bi nam pomogle da radimo efikasnije i da obučimo pridošlice da izvršavaju svoju dužnost što je pre moguće. Starešine su radile konkretan posao u skladu sa Božjim zahtevima i crkvenim aranžmanima. Ali ja se nisam pokorila, već opirala. Time nisam otežavala stvari starešinama, već sam se zapravo suprotstavljala crkvenom radu i Božjim zahtevima, i bila u potpunoj suprotnosti sa Njim. Zaludela sam i podstakla sve da stanu na moju stranu kako bi mislili kao ja i govorili isto što i ja, dok se suprotstavljamo uređenjima crkve. Ono što sam otkrila bila je narav antihrista, a ja sam igrala ulogu Sotoninog sluge! Govorila sam negativno da zaludim braću i sestre, pa su svi prestali da razmišljaju o napretku i bili su zadovoljni statusom kvo. Svoju dužnost su svakodnevno vršili na površan način, tako da je rad na zalivanju uvek davao loše rezultate. Činila sam zlo tako što sam sprečavala i ometala rad crkve. Kad sam to shvatila, počeo je da me hvata strah. Ako nastavim tako, samo ću učiniti još više zla, i na kraju ću postati antihrist, pa ću biti razotkrivena i isključena. Došla sam pred Boga i molila se: „O Bože, moja smena je bila jasan znak Tvoje pravednosti. Kroz razotkrivanje i sud Tvojih reči, stekla sam bolje razumevanje svoje naravi antihrista. Mojom smenom si me zaštitio, pa čak i više, spasao si me. Zahvalna sam Ti!”

Nakon toga, pronašla sam još dva odlomka Božjih reči koja su razotkrila ovaj aspekt iskvarene naravi ljudskog roda. Svemogući Bog kaže: „Antihristi često plasiraju skup teorija da bi ljude naveli na stranputicu, i bez obzira na to koji radni zadatak sprovode, oni imaju poslednju reč, potpuno kršeći istina-načela. Gledajući na to iz perspektive ispoljavanja antihrista, kakva je zapravo njihova narav? Da li su to ljudi koji vole pozitivne stvari i istinu? Da li su uistinu pokorni Bogu? (Nisu.) Njihova suština je u tome što imaju odbojnost prema istini i mrze je. Štaviše, toliko su nadmeni da gube svu razumnost, čak i bez osnovne savesti i razuma koje ljudi treba da imaju. Takvi ljudi nisu dostojni da se nazovu ljudima. Za njih se može samo reći da su Sotonin soj; oni su đavoli. Svako ko ni najmanje ne prihvata istinu je đavo – to je van svake sumnje” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (4. deo)”). „Kakav je stav u srcu antihrista prema primenjivanju istine i pokoravanju Hristu? Jednom rečju: protivljenje. Stalno se protive. A kakva je narav sadržana u tom protivljenju? Šta je uzrok protivljenja? Uzrok je neposlušnost. Iz perspektive naravi, uzrok je odbojnost prema istini, uzrok je neposlušnost u njihovim srcima, uzrok su oni koji ne žele da se pokore. Dakle, šta antihristi u svojim srcima misle kada Božja kuća traži da starešine i delatnici nauče da složno rade, umesto da jedna osoba odlučuje, da nauče kako da diskutuju sa drugima? ’Mnogo je teško razgovarati o svemu sa ljudima! Ja mogu da odlučujem o tome. Raditi sa drugima, razglabati s njima, raditi stvari prema načelu – to je za mlakonje, to je ponižavajuće!’ Antihristi misle da shvataju istinu, da im je sve jasno, da imaju svoje uvide i načine rada, i zato nisu u stanju da sarađuju sa drugima, ni o čemu ne raspravljaju sa ljudima, sve rade na svoj način i nikome ne popuštaju! Iako su antihristi na rečima voljni da se pokore i da sarađuju sa drugima, bez obzira na to koliko su njihovi odgovori naizgled dobri, koliko njihove reči lepo zvuče, oni nisu u stanju da promene svoje buntovno stanje, nisu u stanju da promene svoju sotonsku narav. Međutim, iznutra se žestoko suprotstavljaju – u kojoj meri? Stručnije rečeno, to je fenomen koji se javlja kada se dve stvari različite prirode spoje: javlja se odbojnost, koju možemo da tumačimo kao ’protivljenje’. Upravo je to narav antihrista: protivljenje Svevišnjem. Vole da se protive Svevišnjem i nikoga ne slušaju” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (4. deo)”). Bog kaže da je mržnja prema istini i protivljenje Bogu priroda-suština antihrista i shvatila sam da pokazujem narav antihrista. Nervirao me je nadzor starešina i opirala sam se. Mislila sam da je to gubljenje vremena i da previše traže od nas, očekujući da poboljšamo rezultate rada. Nisam htela da slušam i nastavila sam da se protivim. U stvari, starešine su ukazivale na probleme i odstupanja u našem radu, i trebalo je da to prihvatim i ozbiljno razmislim o osnovnim razlozima za tako loše rezultate rada, bilo to zbog nemarnog odnosa prema izvršavanju moje dužnosti, ili zbog toga što nisam mogla da prozrem stvari niti da koristim istinu da rešim poteškoće i probleme braće i sestara. Nakon što pronađem razloge, trebalo je brzo da preokrenem stvari i promenim se. Ali nisam prihvatila istinu i nisam uopšte razmišljala, niti sam krivila sebe ili se osećala krivom zato što nisam izvršavala svoju dužnost dobro. Da ne bih bila smenjena, pokušala sam sve da podstaknem ostale da mi se pridruže u suprotstavljanju starešinama. Bog zahteva da starešine prate i nadgledaju rad, što je pozitivna stvar. Ali ja sam se opirala i suprotstavljala. Spolja je izgledalo kao da se opirem starešinama, ali u suštini, imala sam odbojnost prema istini i mrzela sam pozitivne stvari, pa sam prekidala i ometala rad crkve. Uvidevši da imam odbojnost prema istini i da se suprotstavljam Bogu, shvatila sam koliko je moja sotonska narav strašna! Pomislila sam na neke antihriste koji su bili izbačeni iz crkve. Kada su ih ljudi pomagali, korigovali i orezivali ih, nikada nisu prihvatali istinu niti razmišljali o sebi. Ako bi neko nadgledao njihov rad ili im davao predloge, razbesneli bi se zbog osećaja poniženosti, a onda su na tu osobu gledali kao na neprijatelja. Tvrdoglavo su vikali, bunili se i suprotstavljali do samog kraja, pa čak i činili zlo koje je ozbiljno naškodilo radu crkve, ali se nisu kajali. Na kraju ih je crkva izopštila. Uzrok svega bila je njihova priroda antihrista, koja je imala odbojnost prema istini i mrzela ju je. Nisam li ja pokazala istu narav kao i ti antihristi? Da se nisam pokajala, pre ili kasnije, i mene bi Bog razotkrio i uklonio.

Kasnije sam takođe razmišljala o tome zašto sam podsticala sestre da se suprotstave nadzoru starešina i šta je bio osnovni uzrok tome. U svom traganju, naišla sam na ovaj odlomak Božjih reči: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg. Sve što Sotona čini je zarad sopstvenih želja, ambicija i ciljeva. Želi da prevaziđe Boga, da se oslobodi od Boga i preuzme kontrolu nad svim stvarima koje je Bog stvorio. U toj meri je Sotona danas iskvario ljude: svi imaju sotonsku prirodu, svi pokušavaju da poreknu Boga i suprotstave Mu se i žele da kontrolišu sopstvenu sudbinu i usprotive se Božjim orkestracijama i uređenjima. Njihove ambicije i želje su potpuno iste kao Sotonine. Prema tome, čovekova priroda je Sotonina priroda” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Nakon što sam završila sa čitanjem Božjih reči, shvatila sam da je glavni razlog za moje ponašanje bila moja sotonska priroda, sotonska narav u meni. Živela sam po sotonskoj filozofiji koja kaže: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, i postala sam neverovatno sebična i lažljiva. Sve što sam učinila i rekla bilo je da bih zaštitila sebe i branila sopstvene interese. Plašila sam se da ću, ako starešine budu nadgledali naš rad i otkriju probleme u tome kako vršim svoju dužnost, biti smenjena. Zato sam kovala zaveru i spletkarila, sejući nezadovoljstvo protiv starešina, da bih zatim pridobila i podstakla braću i sestre da mi se pridruže i da se sa mnom jedinstveno suprotstave nadzoru starešina. Time bih starešinama stavila do znanja da nisam samo ja imala nisku radnu efikasnost, već da je to bio kolektivni problem. Da bih sačuvala svoj status, razmišljala sam kako da se nosim sa starešinama i da se zaštitim, a to je štetilo radu crkve. Što sam više razmišljala, to sam više osećala nedostatak ljudskosti. U srcu sam osećala duboko kajanje i molila se Bogu: „O Bože! Počinila sam zlo i ometala rad crkve. Spremna sam da se u potpunosti pokajem, prihvatim nadzor i usmeravanje starešina, i da savesno ispunjavam svoju dužnost stvorenog bića.”

Čitajući Božje reči, kasnije sam shvatila kako da se pravilno odnosim prema nadzoru i usmeravanju starešina. Svemogući Bog kaže: „Iako u današnje vreme, ima mnogo ljudi koji obavljaju dužnost, a samo nekolicina njih stremi ka istini. Veoma malo ljudi stremi ka istini i ulazi u stvarnost dok obavljaju svoju dužnost; za većinu ljudi i dalje ne postoje načela u načinu na koji obavljaju stvari, oni i dalje nisu ljudi koji se istinski pokoravaju Bogu; oni samo tvrde da vole istinu, da su voljni da streme ka istini i da su voljni da teže istini, ali još uvek nije poznato koliko će trajati njihova odlučnost. Ljudi koji ne streme ka istini skloni su tome da u svakom trenutku i na svakom mestu otkriju svoje iskvarene naravi. Lišeni su svakog osećaja odgovornosti prema svojoj dužnosti, često su površni, postupaju kako oni žele i čak su nesposobni da prihvate orezivanje. Čim postanu negativni i slabi, skloni su napuštanju svoje dužnosti – ovo se često dešava, ništa se ne dešava češće; ovo je način na koji se ponašaju svi koji ne streme ka istini. Prema tome, kada ljudi tek treba da zadobiju istinu, oni su nepoverljivi i nepouzdani. Šta to znači da su nepouzdani? To znači da će verovatno pasti i postati negativni i slabi kada naiđu na poteškoće ili prepreke. Da li je pouzdan neko ko je često negativan i slab? Definitivno da nije. Ali ljudi koji razumeju istinu su drugačiji. Ljudi koji zaista razumeju istinu zasigurno imaju bogobojažljivo i bogopokorno srce, a pouzdani su samo oni sa bogobojažljivim srcem; ljudi koji nemaju bogobojažljivo srce nisu pouzdani. Kako treba pristupiti ljudima koji nemaju bogobojažljivo srce? Naravno, s ljubavlju im treba pružiti pomoć i podršku. Dok obavljaju svoju dužnost, treba ih bolje pratiti i pružiti im više pomoći i uputstava; tek tada se može garantovati da će efikasno obavljati svoju dužnost. A šta je cilj ovakvog postupanja? Glavni cilj je održavanje rada Božje kuće. Sekundarni cilj je da se blagovremeno identifikuju problemi, da se takvi ljudi blagovremeno obezbede, da im se pruži podrška ili da budu orezani, da se isprave njihova odstupanja i nadoknade njihovi nedostaci i mane. To je za ljude korisno i u tome nema ničeg zlonamernog. Nadgledati, posmatrati i pokušati razumeti ljude – sve to ima za cilj da im se pomogne da uđu na pravi put vere u Boga, da im se omogući da svoju dužnost obavljaju onako kako Bog zahteva i u skladu sa načelima, da bi se sprečilo da uzrokuju bilo kakva ometanja ili prekidanja, i da bi se sprečilo da rade neki uzaludan posao. Cilj ovakvog postupanja jeste da se u potpunosti pokaže odgovornost prema njima i prema radu Božje kuće; u tome nema ničeg zlonamernog” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). „Božja kuća nadgleda, posmatra i nastoji da razume one koji obavljaju dužnost. Da li ste sposobni da prihvatite ovo načelo Božje kuće? (Jesmo.) Divna je stvar ako možeš da prihvatiš da te Božja kuća nadgleda, posmatra i nastoji da te razume. To ti pomaže u ispunjavanju dužnosti, i osposobljava te da svoju dužnost obavljaš shodno standardima i da udovoljiš Božjim namerama. Koristi ti i pomaže, a nema nikakvih negativnih posledica. Kada na ovaj način razumeš načelo, zar onda ne bi trebalo da prestaneš da imaš osećaj otpora ili otklona prema nadgledanju starešina, delatnika i Božjeg izabranog naroda? I ako se dogodi da neko nekada pokuša da te razume, da te posmatra i da nadgleda tvoj rad, ne treba to shvatiti lično. Zašto to kažem? Zato što zadaci koji su sada tvoji i dužnost koju obavljaš, kao i bilo koji posao koji radiš nisu privatne stvari niti lični posao neke osobe, već se tiču rada Božje kuće i odnose se na jedan segment Božjeg dela. Prema tome, kada te neko izvesno vreme nadgleda ili posmatra, kada nastoji da te razume na dubljem nivou, u pokušaju da prisno popriča sa tobom i da ustanovi u kakvom si stanju u tom periodu; pa čak i ako je njegov stav ponekad malo oštriji, ako orezuje, dovodi u red i malo prekoreva, sve to je zato što se savesno i odgovorno odnosi prema radu Božje kuće. Zbog toga ne treba da imaš ikakvu negativnu misao niti emociju. Šta znači to da možeš da prihvatiš kada te drugi nadgledaju, posmatraju i nastoje da te razumeju? Znači da u srcu prihvataš Božje istraživanje. Ako ne prihvataš da te ljudi nadgledaju, posmatraju i da nastoje da te razumeju – ako se opireš svemu tome – da li si u stanju da prihvataš Božje istraživanje? Božje istraživanje je detaljnije, dublje i preciznije nego kada ljudi pokušavaju da te razumeju. Božji zahtevi su konkretniji, stroži i temeljniji. Ako ne možeš da prihvatiš da te Božji izabranici nadgledaju, zar tvoje tvrdnje da možeš da prihvatiš Božje istraživanje nisu samo prazne reči? Da bi bio u stanju da prihvatiš Božje istraživanje i ispitivanje, prvo moraš da prihvatiš da te nadgleda Božja kuća, starešine i delatnici ili braća i sestre” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Kroz Božje reči sam uvidela da zbog sotonske iskvarene naravi u nama, često vršimo svoju dužnost kako nam se prohte. A s obzirom na našu tešku pokvarenost i lenjost, često smo površni u izvršavanju svoje dužnosti, ne težimo da postignemo rezultate i kršimo načela u mnogim oblastima. Zato nam je potrebno više nadzora i praćenja našeg rada od strane starešina i delatnika, kako bi se osiguralo da svi delovi crkvenog rada nesmetano napreduju. To je ono što Bog zahteva od starešina i delatnika – to je njihov posao. Trebalo je da se pokorim i prihvatim nadzor i usmeravanje starešina i delatnika. Takođe sam imala pogrešno gledište, misleći da nam stalni nadzor starešina i detaljno ispitivanje oduzimaju vreme koje bismo mogli da iskoristimo da vršimo svoju dužnost, što bi uticalo na rezultate našeg rada. Ali u stvari, starešine su želele da budu detaljno upoznate s našim radom kako bi pronašle probleme, pomogle nam da ih rešimo i otklonimo odstupanja, što bi naš rad učinilo efikasnijim. To nije bilo gubljenje vremena. Na primer, jednom kada su starešine pratile naš rad, otkrile su da nam u zalivanju pridošlica nedostaje osećaj brige i strpljenja, kao i da smo im postavili previsoke zahteve. Zbog toga su neke pridošlice postale negativne i nisu izvršavale svoju dužnost. Tek smo kroz razgovor i usmeravanje starešina shvatili sopstvena odstupanja u izvršavanju naše dužnosti. Nakon toga, našli smo Božje reči usmerene na poteškoće pridošlica koje smo podelili s njima kako bi razumeli šta znači izvršavanje svoje dužnosti. Sačinili smo i razumne aranžmane za njihove dužnosti zasnovane na njihovom stvarnom rastu. Nakon toga, stanje pridošlica se popravilo i oni su mogli normalno da izvršavaju svoju dužnost. Videla sam da nadzor i usmeravanje starešina ne samo da nisu negativno uticali na rezultate našeg rada, već su nam i pomogli da dokučimo načela dok izvršavamo naše dužnosti. Sve su to bile prednosti prihvatanja nadzora i usmeravanja starešina i delatnika u našem radu. Shvatila sam da je prihvatanje nadzora starešina i delatnika odgovoran stav prema crkvenom radu i suštinsko načelo primene u izvršavanju svoje dužnosti.

Posle nekog vremena, starešine su sredile da nastavim sa zalivanjem pridošlica, a srce mi je bilo puno zahvalnosti Bogu. Nakon toga, kad god bi starešine pratile i davale smernice za rad, nisam toliko pružala otpor. Mogla sam da kombinujem probleme koje su starešine otkrile i da proaktivno razgovaram o njima zajedno sa svojom braćom i sestrama saradnicima, a zatim smo sumirali odstupanja u našoj dužnosti. Kako smo jasnije sagledavali postojeće probleme, naš rad je postepeno postajao efikasniji. Da bismo postigli dobre rezultate u obavljanju naše dužnosti, zaista sam smatrala da moramo prihvatiti nadzor i usmeravanje starešina i delatnika, usvojiti stav prihvatanja istine i postupati u skladu sa istina-načelima. Hvala Bogu!