2021. sam bila zadužena za rad na zalivanju u crkvi. Tokom tog perioda, naš starešina se često raspitivao o tome kako napreduje naš posao kako bi nas nadzirao i bio u toku sa našim radom. Starešina bi me takođe pitao da li ima nekih problema u radu. U početku sam aktivno odgovarala, ali nakon izvesnog vremena sam postala nestrpljiva. Mislila sam: „Baš zamara to što starešina mora da bude u toku i što gubimo vreme na to. Zar to neće uticati na moj učinak? Ako je moj učinak slab, zar me starešina neće otpustiti?“ Shvativši to, počela sam da se snažno protivim nadzoru našeg rada od strane starešine.

Jednom prilikom, starešina mi je poslao pismo sa pitanjem kako rad napreduje. Pitao je koliko ljudi je prihvatilo jevanđelje tog meseca, koliko članova je neredovno na skupovima i zašto, koje su njihove verske predstave i kako ih rezrešavamo kroz razgovor. Suočena sa svim tim pitanjima, osećala sam se pomalo nelagodno. Toliko sadržaja je trebalo pokriti i morala bih sve to da prođem i raspravim sa delatnicima zaduženim za zalivanje. To bi uveliko usporilo naš rad, pa sam bila protiv toga: „Tražiš toliko detalja u vezi sa ovim pitanjima – koliko će nas to usporiti? Ako ne budemo dali rezultate svojim zalivanjem, da li ćeš reći da ja ne radim stvaran posao i da nisam kompetentna?“ Kada sam primetila da sestre sa kojima sam radila takođe imaju sumnje, pomislila sam: „Ako one takođe misle da će ovo izazvati kašnjenje, možda bismo mogle da izađemo sa zajedničkim predlogom, i onda starešina neće postavljati tako detaljna pitanja prilikom praćenja našeg rada. Tako moji nedostaci neće biti toliko razotkriveni.“ Pa sam onda, u polušali, rekla: „Mora da starešina zaista brine o svima nama kada postavlja tako detaljna pitanja.“ Čim sam to izgovorila, jedna sestra se složila i rekla: „Ovo je kao unakrsno ispitivanje!“ Čim sam čula da se ta sestra slaže sa mnom, smejući se, odgovorila sam: „Imamo dovoljno posla i bez toga. To što moramo da odgovaramo na tako detaljna pitanja nas prosto previše zamara. Zar to neće uticati na rezultate našeg zalivanja?“ Ostale sestre su klimale glavom u znak slaganja. Potajno sam se radovala: „Izgleda da nisam jedina koja se protivi ovome. Možemo zajedno da uputimo predloge starešini, pa on onda neće stalno tražiti da čuje šta se dešava sa našim radom.“ Uz moje podsticanje, kad god je starešina došao kako bi saznao šta je novo u našem radu, moje saradnice bi pravile grimase, a čak i kada bi odgovorile, davale su nekoliko površnih komentara. Nisu davale detaljne izveštaje o smetnjama i problemima u vezi sa našim radom i, kao rezultat, starešina nije mogao da dokuči smetnje koje smo imali, a rad na zalivanju se nije poboljšao.

Jednom drugom prilikom, starešina je primetio da nismo fokusirane na negovanje delatnika na zalivanju, pa nam je poslao pismo u kojem je govorio o važnosti ovog aspekta rada i dao nam je nekoliko puteva primene. Takođe je istakao da nismo nosili breme odgovornosti ovog projekta, da smo spore i neefikasne. Kao rezultat, pridošlice nisu dobijale obuku i to je direktno uticalo na rad na zalivanju. Tražio je od nas da se fokusiramo na ovu smetnju, i da brzo obučimo neke od pridošlica da zalivaju. Osećala sam blagi otpor kada sam videla pismo: „Previše traži. Ove pridošlice su tek počele da se bave svojim dužnostima – nije tako lako negovati ih! Ti imaš mnogo iskustva u negovanju ljudi, ne možeš od nas očekivati da smo na tvom nivou!“ Ali onda sam pomislila: „Ako se budem direktno požalila, zar on neće misliti da nisam kompetentna delatnica? Ne valja tako! Moram da mu pokažem da je ceo naš tim nesposoban da ispuni ove zahteve, tako neće imati drugog izbora već da popusti i ja neću biti jedina odgovorna.“ Tako da sam se namrštila i bojažljivo rekla: „Zahtevi starešine su malo previsoki. Mi nemamo toliko iskustva kao on.“ Druge sestre su odmah klimnule glavama i složile se. Jedna od njih je rekla: „Starešina ima dobar kov i veoma je efikasan u svom poslu, kako se mi uopšte možemo porediti sa njim?“ Druga je rekla: „Starešina traži previše od nas. Kako da završimo ovaj posao?“ Bila sam presrećna kada sam videla da se svi slažemo. Starešina neće imati izbora, već da popusti. Na kraju krajeva, ne bi mogao da otpusti ceo tim! Sledećeg dana, odgovorila sam na starešinino pismo i opisala sam probleme koje imamo u poslu kako bi stekao ideju o našoj trenutnoj situaciji. Na kraju sam dodala jedan red i napisala: „Ovo je naš optimalni učinak na poslu u ovom trenutku. Bilo bi teško povećati ga.“ Postarala sam se da naglasim reč „naš“ u pismu, kako bi starešina znao da je to naše zajedničko mišljenje. Na ovaj način, starešina nam ne bi postavljao tako visoke standarde. Međutim, na moje iznenađenje, tokom sledećeg skupa, starešina me je orezao i razotkrio, rekavši da nisam nosila breme u svojoj dužnosti, da nisam motivisana da se poboljšam, da širim negativne ideje među braćom i sestrama, da formiram klike i provociram druge da se zajedno sa mnom opiru starešini. Takođe je rekao da sam presporo negovala pridošlice, ometala rad crkve i da nisam imala nikakvu ulogu u radu tima. Na kraju sam bila otpuštena.

Nakon otpuštanja, osećala sam krivicu i uznemirenost. Znala sam da sam izazvala problem, počinila zlo i da sam uvredila Boga. Nisam tragala za istinom kada su se problemi pojavili i čak sam širila predstave koje su dovele do toga da svi žive u stanju negativnosti i pasivnosti. Zaista sam ometala rad crkve. Nešto kasnije, dok sam razmišljala, naišla sam na ovaj odlomak Božjih reči: „Zato što, u svojim srcima, antihristi uvek sumnjaju u božansku suštinu Hrista i uvek imaju neposlušnu narav, kada Hristos od njih traži da nešto učine, oni to uvek ispituju i raspravljaju o tome i traže od ljudi da utvrde da li je to ispravno ili nije. Da li je to ozbiljan problem? (Jeste.) Oni ne pristupaju tim stvarima iz perspektive pokoravanja istini; namesto toga, oni im pristupaju protiveći se Bogu. Takva je narav antihrista. Kada čuju Hristove zapovesti i radna uređenja, ne prihvataju ih i ne pokoravaju im se, već počinju da raspravljaju. A o čemu oni raspravljaju? Da li raspravljaju o tome kako da primenjuju pokornost? (Ne.) Oni raspravljaju o tome da li su Hristove reči i zapovesti ispravne ili pogrešne i proučavaju da li treba da se izvrše. Da li je njihov stav da zaista žele da sprovedu te stvari? Ne. Oni žele da podstaknu više ljudi da budu poput njih, da ne rade takve stvari. A da li je ne činiti takve stvari istina pokornosti? Očigledno da nije. Šta onda oni rade? (Protive se.) Ne samo da se oni sami protive Bogu, već traže i kolektivno protivljenje. Takva je priroda njihovih postupaka, zar ne? Kolektivno protivljenje: učiniti da svi budu isti kao oni, učiniti da svi misle isto kao oni, da govore isto što i oni, da odlučuju isto što i oni, kolektivno se protiviti Hristovoj odluci i zapovestima. To je modus operandi antihristȃ. Verovanje antihristȃ je sledeće: ’Nije zločin ako svi to čine’, i zato podstiču druge da se usprotive Bogu zajedno sa njima, misleći da im u tom slučaju Božja kuća neće moći ništa. Zar to nije glupo? Sposobnost antihristȃ da se suprotstave Bogu izuzetno je ograničena, oni su sasvim sami. Zato pokušavaju da vrbuju ljude da se kolektivno protive Bogu, misleći u svom srcu ovako: ’Izvešću grupu ljudi na stranputicu i naterati ih da razmišljaju i ponašaju se na isti način kao i ja. Zajedno ćemo odbaciti Hristove reči, ometati Božje reči i sprečiti ih da se ostvare. A kada neko dođe da proveri moj rad, reći ću da je to bila zajednička odluka – a onda ćemo videti kako ćeš Ti s tim izaći na kraj. Neću to učiniti za Tebe, neću to sprovesti – i hajde da vidimo šta mi možeš!’ (…) Zar te stvari koje se ispoljavaju u antihristima nisu mrske? (Izuzetno su mrske.) A šta ih čini mrskim? Ti antihristi žele da preuzmu vlast u Božjoj kući; oni ne mogu da sprovedu Hristove reči, oni ih neće sprovesti. Naravno, druga vrsta situacije može da iskrsne kada ljudi nisu u stanju da se pokore Hristovim rečima: neki ljudi su lošeg kova, ne mogu da shvate Božje reči kada ih čuju i ne znaju kako da ih sprovedu; čak i ako ih naučiš kako to da rade, oni i dalje ne uspevaju. To je već druga priča. Tema o kojoj sada razgovaramo u zajedništvu je suština antihrista, koja se ne odnosi na to da li su ljudi sposobni da urade nešto, ili kakav je njihov kov; ona se odnosi na narav i suštinu antihrista. Oni se u potpunosti protive Hristu, uređenju rada Božje kuće i istina-načelima. Nisu pokorni, samo se protive. To čini jednog antihrista“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (4. deo)“). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da je ono što sam uradila bio ozbiljan prekršaj. Pogotovo me je pogodilo Božje razotkrivanje kako antihristi imaju buntovnu narav, kako nisu ni najmanje spremni ili voljni da se pokore Božjim zahtevima i radnim aranžmanima Božje kuće, kako su puni otpora i prkosa i kako čak navode druge na stranputicu kako bi se opirali sa njima. Kada razmislim o onome što se dogodilo, ja sam takođe prikazala takvo ponašanje. Kada je starešina želeo da detaljno analizira napredak u našem radu, ja sam se iznervirala i brinula sam da bi me to usporilo u obavljanju dužnosti i uticalo na moj učinak u radu, tako da jednostavno nisam mogla to da prihvatim, širila sam pristrasne ideje o starešini i ujedinila sam ostale sestre kako bi ustale i pobunile se protiv njega zajedno sa mnom. Kada je starešina ukazao na to da je naš napredak spor i da ne postižemo rezultate i kada je sa nama podelio kako da poboljšamo efikasnost u radu, ja sam se opirala, raspravljala i nisam želela da se pokorim. Mislila sam da nam je starešina postavio previsok standard i da ne razume naše stvarne smetnje. Kada je starešina razgovarao o načinima da poboljšamo našu efikasnost, nisam htela da slušam. Kako bih naterala starešinu da popusti i spusti standarde koje nam je postavio, i kako bih bila sigurna da on zna da nisam samo ja uzrok slabih rezultata, širila sam ideju među drugima da su zahtevi starešine previsoki, čime sam ih huškala da veruju da nas starešina previše pritiska i podsticala ih da se opiru sa mnom, kako ne bih bila jedina odgovorna. Lagala sam, imala skrivene motive i služila se sotonskim trikovima. Mislila sam jedino na to kako da iskoristim druge ljude da ostvarim svoje motive. Starešina je zatražio detalje našeg rada, kako bi na vreme otkrio i ispravio smetnje koje smo imali, kako bi nam pomogao da povećamo efikasnost u radu i da obučimo pridošlice da izvršavaju svoju dužnost što je pre moguće. On je samo delovao u skladu sa Božjim zahtevima i uređenjima crkve, ali ja nisam htela da se pokorim i opirala sam se. To nije bilo neslaganje sa mojim starešinom, to je bio otpor prema radu crkve i Božjim zahtevima. Ponašala sam se u potpunoj suprotnosti Bogu. Navodila sam sve na pogrešan put i podsticala ih da stanu na moju stranu, kako bismo svi imali ista verovanja i istu priču dok se suprotstavljamo uređenjima crkve. Prikazala sam narav antihrista i ponašala sam se kao Sotonin sluga. Govorila sam negativno kako bih braću i sestre navela na pogrešan put, izazvavši time da izgube želju za poboljšanjem, da se zadovolje trenutnim nivoom i da samo otaljavaju svoj posao. Kao rezultat, rad na zalivanju konstantno nije davao rezultate. Ta prepreka i ometanje obuke pridošlica bili su čin zla! Nakon što sam to shvatila, bila sam pomalo uplašena. Kada bih nastavila tako, samo bih nanela još zla i na kraju bih postala antihrist i bila razotkrivena i uklonjena. To što me je crkva otpustila bio je znak Božje pravednosti i zaštite. Stala sam pred Boga u molitvi: „Dragi Bože, moje otpuštanje bilo je znak Tvoje pravednosti. Nakon što si me razotkrio Svojim rečima i sudio mi, prepoznala sam svoju narav antihrista. Ti si me štitio i spasavao kroz ovo otpuštanje i ja Ti se zahvaljujem!“

Nakon toga, pronašla sam još dva odlomka Božjih reči koji su otkrili ovu vrstu iskvarene naravi: „Antihristi često plasiraju skup teorija da bi ljude naveli na stranputicu, i bez obzira na to koji radni zadatak sprovode, oni imaju poslednju reč, potpuno kršeći istina-načela. Gledajući na to iz perspektive ispoljavanja antihrista, kakva je zapravo njihova narav? Da li su to ljudi koji vole pozitivne stvari i istinu? Da li su uistinu pokorni Bogu? (Nisu.) Njihova suština je u tome što imaju odbojnost prema istini i mrze je. Štaviše, toliko su nadmeni da gube svu razumnost, čak i bez osnovne savesti i razuma koje ljudi treba da imaju. Takvi ljudi nisu dostojni da se nazovu ljudima. Za njih se može samo reći da su Sotonin soj; oni su đavoli. Svako ko ni najmanje ne prihvata istinu je đavo – to je van svake sumnje“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (4. deo)“). „Kakav je stav u srcu antihrista prema primenjivanju istine i pokoravanju Hristu? Jednom rečju: protivljenje. Stalno se protive. A kakva je narav sadržana u tom protivljenju? Šta je uzrok protivljenja? Uzrok je neposlušnost. Iz perspektive naravi, uzrok je odbojnost prema istini, uzrok je neposlušnost u njihovim srcima, uzrok su oni koji ne žele da se pokore. Dakle, šta antihristi u svojim srcima misle kada Božja kuća traži da starešine i delatnici nauče da složno rade, umesto da jedna osoba odlučuje, da nauče kako da diskutuju sa drugima? ’Mnogo je teško razgovarati o svemu sa ljudima! Ja mogu da odlučujem o tome. Raditi sa drugima, razglabati s njima, raditi stvari prema načelu – to je za mlakonje, to je ponižavajuće!’ Antihristi misle da shvataju istinu, da im je sve jasno, da imaju svoje uvide i načine rada, i zato nisu u stanju da sarađuju sa drugima, ni o čemu ne raspravljaju sa ljudima, sve rade na svoj način i nikome ne popuštaju! Iako su antihristi na rečima voljni da se pokore i da sarađuju sa drugima, bez obzira na to koliko su njihovi odgovori naizgled dobri, koliko njihove reči lepo zvuče, oni nisu u stanju da promene svoje buntovno stanje, nisu u stanju da promene svoju sotonsku narav. Međutim, iznutra se žestoko suprotstavljaju – u kojoj meri? Stručnije rečeno, to je fenomen koji se javlja kada se dve stvari različite prirode spoje: javlja se odbojnost, koju možemo da tumačimo kao ’protivljenje’. Upravo je to narav antihrista: protivljenje Svevišnjem. Vole da se protive Svevišnjem i nikoga ne slušaju“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Deseta stavka: Istinu preziru, drsko se rugaju načelima i zanemaruju uređenja Božje kuće (4. deo)“). Bog kaže da priroda-suština antihrista mrzi istinu i protivi se Bogu. Shvatila sam da je moja narav nalik naravi nekog antihrista. Nervirao me je nadzor starešine i opirala sam mu se, misleći da će me usporiti u radu i mislila sam da previše traži od nas kada zahteva da povećamo naš učinak, pa nisam želela da se pokorim i neprekidno sam dizala buku i protestovala. Zapravo, trebalo je da budem prijemčiva kada je starešina isticao probleme u našem radu, kao i da poslušno razmišljam o tome zašto nismo postigli rezultate u našem radu, bilo to zbog prevelike ležernosti u našoj dužnosti ili zbog nedostatka uvida, kao i nemogućnosti da putem istine razrešimo probleme braće i sestara. Nakon što je smetnja identifikovana, trebalo je da brzo reagujem, ispravim je i poboljšam se. Ali ja nisam prihvatila istinu, uopšte nisam razmišljala niti sam krivila sebe ili se osećala krivom zato što nisam izvršavala svoju dužnost dobro. Kako bih izbegla otpuštanje, mnogo sam se namučila da nahuškam druge da se opiru starešni zajedno sa mnom. To da starešina prati i nadzire rad je bilo nešto pozitivno i to je bio Božji zahtev, ali ja sam se opirala i protestovala. Spolja je izgledalo da sam ukrstila rogove sa starešinom, ali u suštini, osećala sam odbojnost prema istini i mrzela sam pozitivne stvari. Prekidala sam i ometala rad crkve. Videvši kako imam odbojnost prema istini i kako se čak bunim protiv Boga, bila sam užasnuta svojom sotonskom naravi. Pomislila sam na neke antihriste koji su bili izopšteni iz crkve. Kada su ih ljudi usmeravali, pomagali im i orezivali ih, oni nikada nisu prihvatali istinu niti razmišljali o sebi. Kada bi ljudi nadzirali njihov rad ili im davali predloge, oni bi bili posramljeni od besa i smatrali bi te ljude svojim neprijateljima. Tvrdoglavo i glasno bi protestovali i opirali se do samog kraja. Čak i kada bi počinili zlo koje je izazvalo ozbiljnu štetu radu crkve, oni se i dalje ne bi pokajali, da bi na kraju bili izopšteni iz crkve. To je sve bilo zbog njihove naravi antihrista, koja je mrzela istinu i imala odbojnost prema njoj. Zar narav koju sam ja ispoljila nije bila nalik antihristovoj? Kada se ne bih pokajala, na kraju bih bila razotkrivena i isključena.

Nešto kasnije, takođe sam razmišljala o tome zašto sam podsticala druge da se opiru starešini. Šta je bio osnovni uzrok svega toga? Tokom svog traganja, naišla sam na ovaj odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njihovim bićem. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš sva ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle sve te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi.’ Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe i znači da žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala stub postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg. Sve što Sotona čini je radi zadovoljenja sopstvenih želja, ambicija i ciljeva. Želi da prevaziđe Boga, da se oslobodi od Boga i preuzme kontrolu nad svim stvarima koje je Bog stvorio. U toj meri je Sotona danas iskvario ljude: svi imaju sotonsku prirodu, svi pokušavaju da poreknu Boga i suprotstave Mu se i žele da kontrolišu sopstvenu sudbinu i usprotive se onome što Bog uređuje i organizuje. Njihove ambicije i želje su potpuno isti kao Sotonini. Prema tome, čovekova priroda je Sotonina priroda“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Kako hodati Petrovim putem“). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da to što sam sposobna da počinim tako ozbiljan čin otpora Bogu nije bilo samo ispoljavanje moje iskvarene naravi, već posledica moje sotonske prirode i sotonske naravi. Kao rezultat, bila sam u stanju da se opirem Bogu u bilo kom trenutku. Videla sam koliko duboko me je Sotona iskvario. Živela sam u skladu sa sotonskom filozofijom „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi“ i postala sam neverovatno sebična i lažljiva. Sve što sam radila i govorila imalo je za cilj da me zaštiti i očuva moje interese. Kada je tokom nadozora starešina otkrio smetnje i probleme u mom radu, pošto sam brinula da će starešina reći da sam nekompetentna i da će me otpustiti, pravila sam se da ne vidim i kovala sam zavere, time sejući nezadovoljstvo prema starešini, varala sam i podsticala druge da se sa mnom jedinstveno suprotstave, kako bismo protestovali protiv nadzora starešine i da bih mu stavila do znanja da nisam jedina koja nije efikasna u radu, da je to bio problem koji smo svi delili. Kako bih održala svoj status, osmislila sam detaljnu šemu kako da se borim protiv starešine i zaštitim sebe. To je nanelo ozbiljnu štetu radu crkve. Što sam više razmišljala, to sam više shvatala koliko sam bila sebična, ogavna i bestidna. Biti u stanju da uradiš nešto tako zlokobno – jasno je bilo da nisam imala nimalo ljudskosti! Osećala sam duboko pokajanje i molila sam se Bogu: „Dragi Bože, počinila sam zlo i ometala sam rad crkve. Spremna sam da se potpuno pokajem, da prihvatim nadzor i usmeravanje svog starešine, kao i da iskreno obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće.“

Nakon toga, pročitala sam nekoliko odlomaka Božjih reči koje su mi pokazale pravi stav koji treba imati prema nadzoru i usmeravanju starešine. Svemogući Bog kaže: „Iako u današnje vreme ima mnogo ljudi koji obavljaju dužnost, samo nekolicina njih stremi ka istini. Veoma malo ljudi stremi ka istini i ulazi u stvarnost dok obavljaju svoju dužnost; za većinu ljudi i dalje ne postoje načela u načinu na koji obavljaju stvari, oni i dalje nisu ljudi koji se istinski pokoravaju Bogu, njihova usta samo govore da vole istinu, da su voljni da streme ka istini i da su voljni da teže istini, ali još uvek nije poznato koliko će trajati njihova odlučnost. Ljudi koji ne streme ka istini skloni su tome da u svakom trenutku i na svakom mestu otkriju svoje iskvarene naravi. Lišeni su svakog osećaja odgovornosti prema svojoj dužnosti, često su površni, postupaju kako oni žele i čak su nesposobni da prihvate orezivanje. Čim postanu negativni i slabi, skloni su tome da odustanu – ovo se često dešava, ništa se ne dešava češće; ovo je način na koji se ponašaju svi koji ne streme ka istini. Prema tome, kada ljudi tek treba da zadobiju istinu, oni su nepoverljivi i nepouzdani. Šta to znači da su nepouzdani? To znači da će verovatno propasti i postati negativni i slabi kada naiđu na poteškoće ili prepreke. Da li je pouzdan neko ko je često negativan i slab? Definitivno da nije. Ali ljudi koji razumeju istinu su drugačiji. Ljudi koji zaista razumeju istinu zasigurno imaju bogobojažljivo i bogoposlušno srce, a pouzdani su samo oni sa bogobojažljivim srcem; ljudi koji nemaju bogobojažljivo srce nisu pouzdani. Kako treba pristupiti ljudima koji nemaju bogobojažljivo srce? Naravno, ljubazno im treba pružiti pomoć i podršku. Dok obavljaju svoju dužnost, treba ih češće proveravati i pružiti im više pomoći i smernica; tek tada se može garantovati da će efikasno obavljati svoju dužnost. A šta je cilj ovakvog postupanja? Glavni cilj je održavanje rada Božje kuće. Sekundarni cilj je da se blagovremeno identifikuju problemi, da se takvi ljudi blagovremeno obezbede, da im se pruži podrška ili da budu orezani, da se isprave njihova odstupanja i nadoknade njihovi nedostaci i mane. To je za ljude korisno i u tome nema ničeg zlonamernog. Nadgledanje, posmatranje i raspitivanje o ljudima – sve to ima za cilj da im se pomogne da uđu na pravi put vere u Boga, da im se omogući da svoju dužnost obavljaju onako kako Bog zahteva i u skladu sa načelima, da bi se sprečilo da uzrokuju bilo kakva ometanja ili prekidanja i da bi se sprečilo da gube vreme. Cilj ovakvog postupanja je da se u potpunosti pokaže odgovornost prema njima i prema radu Božje kuće; u tome nema ničeg zlonamernog“ („Reč“, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika“, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)“). „Božja kuća nadgleda, posmatra i raspituje se o onima koji obavljaju dužnost. Da li ste sposobni da prihvatite ovo načelo Božje kuće? (Jesmo.) Divna je stvar ako možeš da prihvatiš da te Božja kuća nadgleda, posmatra i raspituje se o tebi. To ti pomaže u obavljanju dužnosti, kao i u tome da svoju dužnost obavljaš zadovoljavajuće i da udovoljiš Božjim namerama. Koristi ti i pomaže, a nema nikakvih negativnih posledica. Kada neko na ovaj način razume načela, zar onda ne bi trebalo da prestane da ima osećaj otpora ili odbrambeni stav prema nadgledanju starešina, delatnika i Božjeg izabranog naroda? Može se desiti da se Božja kuća povremeno raspituje o tebi i da te posmatra, kao i da nadgleda tvoj rad, ali to ne treba da shvatiš lično. Zašto je to tako? Zato što zadaci koji su sada tvoji i dužnost koju obavljaš, kao i bilo koji posao koji radiš nisu privatne stvari niti lični posao neke osobe, već se tiču rada Božje kuće i odnose se na jedan segment Božjeg dela. Prema tome, kada te neko izvesno vreme nadgleda ili posmatra, ili postavlja detaljna pitanja o tebi u pokušaju da prisno popriča sa tobom i da ustanovi u kakvom si stanju u tom periodu; pa čak i ako je njegov stav ponekad malo oštriji, pomalo te orezuje, dovodi te u red i prekoreva, sve to je zato što se savesno i odgovorno odnosi prema radu Božje kuće. Zbog toga ne treba da imaš negativne misli ni osećanja. Šta znači to da možeš da prihvatiš kada te drugi nadgledaju, posmatraju i postavljaju pitanja o tebi? Znači da u srcu prihvataš Božje istraživanje. Ako ne prihvataš da te ljudi nadgledaju, posmatraju i postavljaju pitanja o tebi – ako se opireš svemu tome – da li si u stanju da prihvataš Božje istraživanje? Božje istraživanje je detaljnije, dublje i preciznije nego kada ljudi postavljaju pitanja o tebi. Ono što Bog pita je konkretnije, strože i detaljnije od toga. Ako ne možeš da prihvatiš da te Božji izabranici nadgledaju, zar tvoje tvrdnje da možeš da prihvatiš Božje istraživanje nisu samo prazne reči? Da bi bio u stanju da prihvatiš Božje istraživanje i proučavanje, prvo moraš da prihvatiš da te nadgleda Božja kuća, starešine i delatnici, kao i braća i sestre“ („Reč“, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika“, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)“). Kroz Božje reči shvatila sam da, pošto u nama postoji sotonska, iskvarena narav, mi se često ponašamo svojevoljno u svom poslu. Štaviše, zbog naše prljave i trome prirode, često smo površni u svojim dužnostima i ne tragamo za postizanjem dobrih rezultata. Takođe, na mnogo načina se suprotstavljamo načelima, pa su nam potrebne starešine i delatnici da nas nadziru i proveravaju kako bi bili sigurni da crkveni rad teče glatko. To je ono što Bog zahteva od starešina i delatnika i to je važan aspekt njihovog rada. Tako da bi trebalo da se pokorim i prihvatim nadzor i usmeravanje starešina i delatnika. Štaviše, imala sam netačnu predstavu, misleći da će me nadzor i provera starešine usporiti u mojoj dužnosti i da će uticati na moj učinak. Ali, zapravo, starešine ispituju detalje našeg rada kako bi pronašli probleme, pomogli nam da razrešimo naše smetnje i ispravimo probleme. To, zapravo, ne usporava naš napredak, već poboljašava naš učinak. Na primer, jednom prilikom kada je starešina proveravao naš rad, primetio je da nismo zalivali pridošlice s ljubavlju i strpljenjem i da su naši zahtevi prema njima previsoki. To je dovelo do toga da su neke pridošlice postale negativne i nisu izvršavale svoje dužnosti. Jedino smo kroz starešininu besedu bili u stanju da prepoznamo smetnje koje postoje u našem radu. Nakon toga, razgovarali smo sa pridošlicama koristeći Božje reči kako bismo rešili njihove probleme, obavestili ih o značenju izvršavanja njihovih dužnosti i dodelili posao pridošlicama na osnovu njihovog stvarnog rasta. Nakon toga, njihova stanja su se poboljšala i oni su bili u stanju da normalno izvršavaju svoje dužnosti. Videla sam da nadzor i usmeravanje starešine ne samo da neće imati negativan uticaj na naš rad, već će mi omogućiti da bolje dokučim načela u svojoj dužnosti. Prihvatanje starešininog nadzora i usmeravanja je bilo od koristi za naš rad. Shvatila sam da, prihvatanjem starešininog nadzora, zauzimamo odgovoran stav prema radu crkve kao i da je to načelo primene koje čovek mora da ima u svojoj dužnosti.

Nakon izvesnog vremena, starešina mi je poverio zadatak da nastavim da zalivam pridošlice i ja sam bila neverovatno zahvalna Bogu. Nakon toga, kada nas je starešina proveravao i usmeravao u našem radu, nisam se toliko opirala i bila sam u stanju da primim k znanju smetnje koje je starešina okrio i da sa saradnicima aktivno raspravljam i sažmem probleme u našim dužnostima. Kako su nam postajale jasnije smetnje u našem radu, naš učinak je postepeno počeo da se menja. Zaista sam osetila da jedino ako prihvatimo nadzor i usmeravanje starešina u našoj dužnosti, ako imamo stav prihvatanja istine i obavljanja posla u skladu sa istina-načelima, možemo da ostvarimo dobre rezultate u svojim dužnostima. Hvala Bogu!