Rođen sam u običnoj zemljoradničkoj porodici i odmalena sam gledao majku kako stalno kuva i čisti. Nikada nisam video oca da kuva ili obavlja kućne poslove. Moj deda je bio isti takav. Kada bi baka ponekad bila odsutna ceo dan, deda bi pre gladovao nego da nešto skuva, jer je verovao da je kuvanje ženski posao. Video sam da u većini porodica „muškarci rade van kuće, a žene obavljaju kućne poslove”. Žene su se bavile kuvanjem u kući, dok su muškarci bili zauzeti poslom napolju. Nakon što sam se oženio, moja žena je naravno preuzela sve kućne poslove. Ponekad bi me zamolila da uradim nešto po kući, ali sam to uvek radio nevoljno i nerado. Oduvek sam smatrao da su kuvanje i kućni poslovi zadaci za žene.

U leto 2020. godine, starešina mi je rekao da su jednom timu hitno potrebni domaćini i pitao me je da li želim da odem i budem domaćin. Nisam ništa rekao, ali sam pomislio u sebi: „Nikada nisam obavljao dužnost domaćina, a ne znam ni da kuvam.” Ali, uzimajući u obzir to da im je hitno bio potreban neko, ipak sam pristao. Dok sam obavljao dužnost domaćina, svakog dana sam bio u kuhinji, prao i čistio, razmišljajući u sebi: „Ova dužnost je za sestre; zašto mene teraju da ja ovo radim? Takođe je sramota da odrastao muškarac često ide na pijacu da kupuje povrće, a ponekad čak mora i da se cenjka sa prodavcima!” Kad god bih išao na pijacu da kupim povrće, bio bih zabrinut, bojeći se da će me drugi gledati s visine. Uvek bih užurbano ulazio i izlazio, ne želeći da se zadržavam predugo. Pojedina braća bi ponekad komentarisala da je povrće previše slano ili previše bljutavo i meni bi bilo neprijatno. Negodovao sam u sebi: „Kod kuće, moja žena kuva i obavlja kućne poslove, a ne ja! Osim toga, ja sam muškarac, a ovo su ženski poslovi, pa je normalno da nisam dobar u tome. Zašto ne možete da sagledate stvari iz mog ugla?” Nisam mogao a da ne budem donekle ogorčen, pitajući se kada će se ova dužnost konačno završiti. Često sam viđao braću kako ćaskaju o poslu i smeju se, ali ja jednostavno nisam mogao biti srećan. Osećao sam se kao da nosim težak kamen na leđima. Samo sam čeznuo za danom kada neću morati više da obavljam tu dužnost. Tih dana nisam ulagao mnogo truda u hranu koju sam spremao. Svakog jutra sam kuvao nudle. Video sam da ne jedu puno, ali ih nikada nisam pitao da li im ta hrana prija. U to vreme, bilo je puno kupusa, koji bih ja samo obario. Iako su braća jela vrlo malo, ja nisam mario za to. Samo sam pomislio: „Kako god ga skuvaš, kupus neće biti nešto naročito ukusan.” Braća su kasnije preraspodeljena na druge dužnosti i iselili su se, ali je nadzornik mene zamolio da nastavim da obavljam dužnost domaćina. Jednostavno nisam mogao da shvatim: „Zašto od mene, odraslog muškarca, stalno traže da obavljam dužnost domaćina? Kuvanje, pranje i čišćenje su stvari koje obično rade sestre. Hoće li se drugi pitati ’Zašto brat obavlja tu dužnost?’ Kako ću da se izvučem iz ovoga?” Razmišljajući o tome, osećao sam se inferiorno. Tokom tog perioda bio sam u lošem stanju. Verovao sam da sam zaista izgubio obraz. Kada bih odustao od dužnosti domaćina, ponašao bih se nerazumno, ali kada bih nastavio sa dužnošću, ne znam kako bih izdržao. Delovalo je kao da obavljam svoju dužnost, ali sam se iznutra osećao sputano. Nisam bio ni preduzimljiv ni pažljiv šta god da sam radio. Ne bih čistio ni kada bih video da nešto treba da se očisti. Nekoliko puta su mi drugi pomogli da očistim jer nisu mogli da gledaju više tu prljavštinu. Takođe, nisam na vreme osušio namirnice koje je crkva poslala i morali smo da ih bacimo jer su se pokvarile. Nakon što je starešina saznao za to, rekao mi je: „Sve namirnice su se ubuđale. Da si bio pažljiv, osušio bi ih, pobrinuo bi se da se kvarljiva hrana pojede na vreme, i ne bi se bacila. Pošto je došlo do ovakvih problema, treba da razmisliš o stavu koji imaš prema svojoj dužnosti.” Kada sam čuo te starešinine reči, osetio sam krivicu. Zaista su se mojom nepažnjom pokvarile namirnice, ali onda sam počeo da smišljam izgovore: „U mojoj kući su uvek moja majka i žena sušile namirnice. Ja se time nikada nisam bavio. To što od mene traže je tako sramotno!” Stalno sam imao osećaj kao da me ponižavaju i više nisam želeo to da trpim, pa sam se nadao da će mi starešina dodeliti neke druge dužnosti. Postao sam toliko negativan da nisam znao šta da kažem u svojoj molitvi Bogu, a kada sam čitao Božje reči, nisam pronalazio nikakvo svetlo. Svaki dan sam bio iscrpljen i osećao sam se sputano.

Tokom jednog okupljanja, jedna sestra je primetila da sam u lošem stanju i podsetila me da promislim o sebi i izvučem neke pouke. Jednog dana, pročitao sam odlomak Božjih reči: „Šta je dužnost? Nalog koji Bog poverava čoveku je dužnost koju čovek treba da izvrši. Šta god ti Bog poveri je dužnost koju treba da izvršiš. (…) Čovek mora pronaći i precizno odrediti sopstvenu ulogu i položaj – to je ono što čine razumni ljudi. Zatim treba valjano vršiti svoju dužnost sa obe noge na zemlji kako bi se čovek odužio Bogu za Njegovu ljubav i udovoljio Mu. Ako čovek ima takav stav u obavljanju svoje dužnosti, srce će mu biti stabilno i spokojno, moći će da prihvati istinu u svojoj dužnosti i postepeno će tu dužnost obavljati u skladu sa Božjim zahtevima. Moći će da odbaci svoje iskvarene naravi, da se pokori se svim Božjim uređenjima i valjano obavlja svoju dužnost. Na taj način se stiče Božje odobrenje. Ako stvarno možeš da se daš za Boga i obavljaš svoju dužnost uz pravilan način razmišljanja – način razmišljanja koji podrazumeva ljubav prema Bogu i udovoljavanje Bogu – vodiće te i usmeravati delo Svetog Duha, želećeš da primenjuješ istinu i postupaćeš u skladu sa načelima dok obavljaš svoju dužnost i postaćeš osoba koja se boji Boga i kloni se zla. Na taj način ćeš potpuno proživljavati pravo ljudsko obličje. Životi ljudi se postepeno razvijaju dok obavljaju svoje dužnosti. Oni koji ne obavljaju dužnosti ne mogu da steknu istinu i život, ma koliko godina unazad verovali u Boga, jer nemaju Božji blagoslov. Bog blagosilja samo one koji se istinski daju za Njega i obavljaju svoje dužnosti najbolje što mogu. Koju god dužnost da obavljaš, šta god možeš da radiš, smatraj to svojom odgovornošću i dužnošću, prihvati i radi to valjano. Kako da to valjano radiš? Tako što ćeš raditi tačno onako kako Bog zahteva – svim srcem, svim umom i svom svojom snagom. Treba da se zamisliš nad ovim rečima i razmisliš kako možeš svim srcem da obavljaš svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam uvideo da koji god zadatak ljudi da dobiju, moraju da ga tretiraju kao svoju odgovornost i dužnost i treba da ga obavljaju svim svojim srcem i umom. Božje odobravanje mogu da dobiju samo kada su svojim načinom razmišljanja fokusirani na to da u svojim dužnostima udovolje Bogu. Ali ja sam mislio da sestre treba da obavljaju dužnost domaćina i da ja, kao brat, ne bi trebalo to da radim. Smatrao sam da me, time što mi traže da obavljam dužnost domaćina, omalovažavaju i gledaju s visine. Zbog takvog pogrešnog viđenja, nisam imao nikakav osećaj ozbiljnosti ili odgovornosti prema svojoj dužnosti i kada bih ugostio braću, uvek bih kuvao samo rezance ili bih bario kupus. Video sam da se braći ta hrana nije dopadala, ali mi nije padalo na pamet da nešto promenim u receptu kako bih se pobrinuo da dobro jedu i budu siti. Nisam na vreme obavio čišćenje niti sam na vreme obradio namirnice koje je crkva poslala, zbog čega su se pokvarile. Na koji sam ja to način obavljao svoju dužnost svim srcem i svom snagom? Jasno je da sam bio nemaran i površan! Nisam cenio priliku koju mi je crkva dala da vršim svoju dužnost, već sam se stalno žalio, pružao otpor i samo otaljavao posao. Time sam zaista ražalostio i razočarao Boga! Kada se ne bih promenio, vremenom bih izgubio priliku da obavljam svoje dužnosti. Shvativši to, odlučio sam da od tog trenutka budem voljan da Božje reči sprovodim u delo i ozbiljno obavljam dužnost domaćina. Počeo sam da učim da kuvam, češće sam čistio i trudio sam se da sve što je vezano za dužnost obavljam dobro.

Kasnije sam pročitao neke Božje reči i stekao izvesno razumevanje uzroka svog konstantnog otpora prema dužnosti domaćina. Svemogući Bog kaže: „Ako si dobio dužnost koju treba da izvršiš i prvobitno nisi bio u stanju da se pokoriš, u kojoj meri si sada u stanju da se pokoriš? Na primer, ti si brat i ako bi se od tebe tražilo da svakodnevno pripremaš obroke i pereš sudove za ostalu braću i sestre, da li bi se pokorio? (Mislim da bi.) Možda bi kratkoročno, ali ako se od tebe traži da obavljaš tu dužnost dugoročno, da li bi se pokorio? (Mogao bih povremeno da se pokorim, ali kako vreme prolazi možda i ne bih.) To znači da se nisi pokorio. Šta uzrokuje nepokornost ljudi? (Uzrokuje to što ljudi imaju tradicionalne predstave u svojim srcima. Oni misle da muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave kućnim poslovima, da je kuvanje ženski posao i da muškarac kuvanjem gubi obraz. Zato nije lako pokoriti se.) Tako je. Postoji polna diskriminacija kada je u pitanju podela rada. Muškarci misle: ’Mi muškarci bi trebalo da zarađujemo za život van kuće. Stvari kao što su kuvanje i pranje treba da rade žene. Ne bi trebalo da nas muškarce teraju da to radimo.’ Ali sada su to posebne okolnosti i od tebe se traži da to učiniš, pa šta da radiš? Koje prepreke moraš da savladaš da bi se pokorio? To je suština pitanja. Moraš prevazići svoju polnu diskriminaciju. Ne postoji posao koji moraju da rade muškarci niti posao koji moraju da rade žene. Ne deli rad na taj način. Dužnosti koje ljudi obavljaju ne treba određivati prema polu. Ti možeš da podeliš rad na taj način u svom domu i svakodnevnom životu, ali sada ovo ima veze sa tvojom dužnošću, pa kako bi to trebalo da tumačiš? Ti bi trebalo da primiš tu dužnost od Boga i da je prihvatiš, kao i da promeniš pogrešne poglede koje imaš u sebi. Trebalo bi da kažeš: ’Tačno je da sam muškarac, ali ja sam član crkve i stvoreno biće u Božjim očima. Uradiću sve što mi crkva odredi; stvari se ne dele prema polu.’ Prvo bi trebalo da otpustiš svoje pogrešne poglede, a zatim da prihvatiš svoju dužnost. Da li je tvoje prihvatanje dužnosti prava pokornost? (Ne.) U danima koji slede, ako neko kaže da ti je hrana previše slana ili bljutava, ili kaže da neko jelo nisi dobro napravio i ne želi to da jede, ili ti kaže da napraviš nešto drugo, hoćeš li biti u stanju da to prihvatiš? U tom trenutku, ti ćeš se osećati neprijatno i pomislićeš: ’Ja sam čovek koji poštuje sebe i već sam pao tako nisko da spremam obroke za svu tu braću i sestre, a oni i dalje ukazuju na sve te probleme. Nemam više nimalo ponosa.’ U tom trenutku, ne želiš da se pokoriš, zar ne? (Ne.) U tome je teškoća. Kad god ne možeš da se pokoriš, to je uzrokovano iskvarenom naravi koja se razotkriva i izaziva nevolje, čineći te nesposobnim da upražnjavaš istinu i pokoriš se Bogu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino kroz primenu istine čovek može da postigne život-ulazak”). „Muškarci gaje ovakve šovinističke stavove i s nipodaštavanjem gledaju na određene poslove, poput brige o deci, spremanja kuće, pranja i čišćenja. Neki čak imaju snažne šovinističke sklonosti i preziru ove kućne poslove, ne žele da ih obavljaju ili, ako ih i obavljaju, čine to nerado, plašeći se da će ih drugi zbog toga manje ceniti. Oni misle: ’Zar neću postati feminiziran ako se budem stalno bavio ovim poslovima?’ Iz kojih se mišljenja i stanovišta rađa takva misao? Zar ona nije problematična? (Jeste.) Ta njihova misao je problematična. U pojedinim regionima, muškarci po čitav dan nose kecelju i stalno nešto kuvaju. Kad se žena vrati kući, muž servira hranu i kaže joj: ’Hajde, pojedi nešto. Stvarno je ukusno; danas sam ti spremio sve ono što najviše voliš.’ Žena će s pravom pojesti obrok koji joj je muž s pravom pripremio, a da se pritom ni na trenutak nije osetio kao domaćica. Kad skine kecelju i izađe iz kuće, zar on i dalje nije muško? U nekim drugim regionima, sa naročito izraženim šovinizmom, muškarci su nesumnjivo iskvareni uslovljavanjem i uticajem porodice. Da li ih to uslovljavanje spasava ili im nanosi štetu? (Nanosi im štetu.) Ono je veoma štetno po njih. (…) Mišljenja i stanovišta koja im roditelji usađuju tiču se nekih najosnovnijih i najjednostavnijih životnih pravila, kao i nekih pogrešnih stavova o ljudima. Jednom rečju, sve se to može podvesti pod uslovljavanje čovekovog mišljenja od strane porodice. Ma koliko da to uslovljavanje utiče na čovekov život tokom njegove vere u Boga i na njegovo postojanje, i ma koliko problema i nelagodnosti da mu stvara, ono je, na određeni način, suštinski povezano sa ideološkim vaspitanjem roditelja” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (14)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, shvatio sam da su moja sputanost i bol pri obavljanju dužnosti domaćina, kao i nedostatak pokornosti, uglavnom uzrokovani pogrešnim gledištem da „Muškarci treba da rade poslove van kuće, a žene u kući.” Ranije smo obrađivali njive na selu, a moja majka i žena, nakon rada na njivi, dolazile bi kući i morale da peru veš, da kuvaju i hrane životinje. Toliko su radile da su jedva uspevale da sve završe. Sve sam to video, a ipak im nikada nisam pomogao. Mislio sam da je pranje veša, kuvanje i obavljanje kućnih poslova isključivo ženski posao, a da muškarci samo treba da zarađuju kako bi izdržavali porodicu, kao i da rade poslove van kuće. Mislio sam da muškarce koji obavljaju kućne poslove smatraju beskorisnim i inferiornim. Živeći prema takvom gledištu, retko sam učestvovao u kućnim poslovima i nisam bio ni pažljiv ni brižan prema svojoj porodici. Nakon što sam pronašao Boga, kada su me zamolili da obavljam dužnost domaćina, mislio sam da su čišćenje, kupovina povrća i kuvanje dužnosti namenjene sestrama i da ne treba terati braću da obavljaju te zadatke. Pod uticajem tog šovinističkog načina razmišljanja, pružao sam otpor i nisam se posvećivao svojoj dužnosti. Odlazak na pijacu da kupim povrće, cenkanje sa prodavcima i kupovina jeftinog ali kvalitetnog povrća je sasvim normalna stvar. Ali meni je uvek bilo neprijatno i bojao sam se da će me gledati sa omalovažavanjem. Kada bih kuvao, kuvao bih kako sam ja hteo, ne vodeći računa o tome da li se to braći sviđa ili ne. Zato što sam se opirao dužnosti domaćina, nisam čak ni čistio kada je to bilo neophodno. Zaista sam bio tako lišen ljudskosti i razuma! Takav šovinistički način razmišljanja mi je potpuno iskrivio shvatanja. Razmišljao sam o tome kako dužnosti dolaze od Boga, kako tu status, pol i godine nisu bitni, i da bi trebalo da ih prihvatim od Boga, da ih tretiram kao odgovornost koju treba da cenim i volim i da se odano posvetim svojoj dužnosti i udovoljim Bogu. Ali sam se vodio načinom razmišljanja da „Muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave kućnim poslovima”. Razmatrao sam isključivo svoja osećanja, a nikada ono što mi je stvarno bila odgovornost i dužnost. Nisam imao nikakvu pokornost. Zar se tako nisam protivio Bogu? Shvativši to, osetio sam duboko kajanje i krivicu, pa sam došao pred Boga i pomolio se: „Bože, pod uticajem sam načina razmišljanja da ’Muškarci treba da rade van kuće, a žene da se bave kućnim poslovima’, i nemam nikakvu pokornost u obavljanju dužnosti domaćina. Konstantno Ti se opirem. Tako sam nerazuman! Bože, pogrešio sam, ali sam voljan da se pokajem pred Tobom.”

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči i shvatio sam kojim merilom Bog procenjuje ljude. Svemogući Bog kaže: „Bog nema ništa posebno da kaže u vezi sa polovima ljudskog roda, jer su i muškarci i žene Božja stvorenja i potiču od Boga. Da upotrebimo izraz ljudskog roda: ’Dlan i nadlanica od istog su mesa’ – Bog nema posebnu pristrasnost ni prema muškarcima ni prema ženama, niti On postavlja različite zahteve prema ijednom polu, oba su Mu ista. Prema tome, Bog koristi nekoliko istih merila da te proceni bez obzira na to jesi li muško ili žensko – On će posmatrati kakvu ljudskost-suštinu poseduješ, kojim putem ideš, kakav je tvoj stav prema istini, da li voliš istinu, da li imaš bogobojažljivo srce i da li možeš da Mu se pokoriš. Kada nekoga bira i neguje za izvršavanje određene dužnosti ili za obavljanje određene odgovornosti, Bog ne posmatra da li je to muškarac ili žena. Bog unapređuje i upotrebljava ljude, nezavisno od toga jesu li muškarci ili žene, time što posmatra da li imaju savest i razum, da li imaju prihvatljiv kov, da li prihvataju istinu i kojim putem idu. Naravno, kada spasava i usavršava ljudski rod, Bog ne zastaje da proveri njihov pol. Ako si žena, Bog ne razmatra da li si čestita, ljubazna, nežna i moralna niti da li si lepo vaspitana, a muškarce ne procenjuje na osnovu njihove muževnosti i muškosti – to nisu merila prema kojima Bog procenjuje muškarce i žene” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (7)”). Iz Božjih reči sam shvatio da je Božja narav pravedna i da se On ne postupa sa ljudima drugačije zbog njihovog pola. Kada je Bog stvorio Adama i Evu, On ih nije diskriminisao na osnovu toga kog su pola. Bog ih je voleo i brinuo o njima podjednako, ne izdvajajući nijedno. Reči koje Bog izgovara u poslednjim danima kako bi spasio ljudski rod upućene su svim ljudima, bez obzira na njihovu nacionalnost, rasu ili pol. Iz svog iskustva, takođe sam video da Božja kuća ne razmatra pol prilikom promovisanja i upotrebe ljudi, već razmatra to da li osoba voli istinu, da li ima savest i razum, i kakav je put kojim ide. Ne postoji pravilo koje kaže da starešine i delatnici smeju da budu braća, a da dužnost domaćina moraju da obavljaju sestre. Na primer, znao sam jednog brata koji je takođe obavljao dužnost domaćina i koji bi se, kad god je imao vremena, fokusirao na čitanje Božjih reči. Tokom okupljanja, otvarao bi se u zajedništvu o svom stanju i o teškoćama, a kada bi se suočavao sa njima, tragao bi za istinom i fokusirao se na to da primenjuje prema istina-načelima. Taj brat je obavljao svoju dužnost nesputan polom. Tada sam shvatio da je živeti prema tom apsurdnom šovinističkom gledištu pogrešno i ekstremno i da je u potpunoj suprotnosti sa Božjim rečima. Nakon što sam razumeo te istine, stekao sam izvesnu moć raspoznavanja tog šovinističkog mentaliteta i bio sam voljan da ga odbacim iz svog srca. Takođe sam u potpunosti prihvatio dužnost domaćina.

Kasnije sam čitao još Božjih reči i bilo mi je jasnije kako da dužnost domaćina obavljam dobro. Bog kaže: „Bez obzira na to koju dužnost obavljate, načela koja morate da razumete i istine koje morate da sprovodite u delo su isti. Bilo da se od tebe traži da budeš starešina ili delatnik, da kao domaćin kuvaš jela, da brineš o nekim spoljnim poslovima ili da obavljaš neki fizički posao, istina-načela koja treba poštovati u obavljanju svih tih različitih dužnosti su ista, u smislu da se moraju zasnivati na istini i na Božjim rečima. Koje je onda najvažnije i glavno među ovim načelima? Posvetiti svoje srce, razum i sav svoj trud dobrom obavljanju dužnosti, i obavljati je prema zahtevanim standardima. (…) Na primer, ako si zadužen da za svoju braću i sestre spremaš hranu, to je tvoja dužnost. Kako treba da se odnosiš prema ovom zadatku? (Treba da tragam za istina-načelima.) Kako se traga za istina-načelima? Ovo se dotiče stvarnosti i istine. Moraš da razmisliš o tome kako da istinu sprovodiš u delo, kako da ovu dužnost obavljaš pravilno i koje aspekte istine ova dužnost podrazumeva. Prvi korak je da moraš najpre da spoznaš sledeće: ’Ja ne kuvam za sebe. Ovo je dužnost koju obavljam.’ Ovim je obuhvaćen aspekt vizije. Šta je sa drugim korakom? (Moram da razmislim kako da dobro skuvam obrok.) Koji je kriterijum za dobro kuvanje? (Moram da težim Božjim zahtevima.) Tako je. Jedino su Božji zahtevi istina, merilo i načelo. Kuvanje prema Božjim zahtevima jeste jedan aspekt istine. Moraš pre svega da razmotriš ovaj aspekt istine, a zatim da razmisliš: ’Bog mi je poverio ovu dužnost da je obavljam. Koje merilo Bog zahteva?’ Ovakvo polazište je neophodno. Dakle, kako treba da kuvaš da bi ispunio Božje merilo? Hrana koju kuvaš mora da bude zdrava, ukusna, čista i da ne škodi telu – to su pojedinosti koje se podrazumevaju. Dokle god kuvaš prema ovom načelu, hrana koju spremaš biće u skladu s Božjim zahtevima. Zašto ovo kažem? Zato što si težio načelima ove dužnosti i nisi prekoračio domen koji je Bog odredio. Ovo je pravi način pripreme hrane. Svoju dužnost si obavio kako treba i učinio si to na zadovoljavajući način” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo traganjem za istina-načelima čovek može dobro da obavlja svoju dužnost”). Iz Božjih reči sam shvatio da, bez obzira na to koju dužnost obavljamo, mi moramo da primenjujemo u skladu sa istina-načelima i mi treba da uložimo i srce i trud kako bismo je obavili dobro prema Božjim rečima. Na primer, dok obavljam dužnost domaćina, ako ne pripremim dobro hranu, uzrokujući to da drugi ne žele da je jedu ili im narušava zdravlje, onda ja nisam dobro obavio svoju dužnost. Što se tiče hrane, treba da osušim ono što treba da se osuši i poslužim ono što treba odmah da se pojede da bismo izbegli rasipanje hrane. Štaviše, u Kini, zemlji koja se najžešće protivi Bogu, moramo uvek da budemo na oprezu dok obavljamo dužnost domaćina, moramo da obratimo pažnju na okolinu i da se pobrinemo za bezbednost braće i sestara. Shvativši to, kada sam opet otišao na pijacu da kupim povrće, razmišljao sam o tome kako da kupim kvalitetno i pristupačno povrće i nije me bilo briga šta drugi misle. Utvrdio sam sebi pravilo da da pripremam hranu koja je ukusna, hranljiva i zdrava. Što se tiče jela koja nisam znao da spremim, pitao bih braću i sestre ili bih učio iz video-tutorijala. Nakon izvesnog vremena, situacija sa kuvanjem i čišćenjem u kući se značajno poboljšala. Kasnije, kada sam sarađivao s jednim bratom na popravci elektronskih uređaja, ja bih preuzeo inicijativu da kuvam i obavljam kućne poslove. Ponekad, kada bi braća i sestre dolazili kod nas, obasipali bi nas pohvalama, govoreći stvari poput: „Kuća vam je tako čista!” i „Ova hrana izgleda tako primamljivo!” Čuvši to, zahvalio sam se Bogu iz sveg srca.

Shvatio sam da su dužnosti nalog koji je Bog poverio ljudima, kao i naša odgovornost i obaveza koje treba da ispunimo bez obzira na pol. Treba da ih bezuslovno prihvatimo i da damo sve od sebe da ih ispunimo. Takođe sam shvatio da nije važno koju dužnost obavljamo, već da je najbitnije da u njoj tražimo istinu i da rešavamo svoju iskvarenu narav. Najvažnije je da tražimo da primenjujemo po istina-načelima. Sve te moje promene i dobici jesu rezultat usmeravanja Božjom reči. Hvala Bogu!