Koliko danas voliš Boga? A koliko tek znaš o svemu onome što je Bog učinio u tebi? To je ono što treba da naučiš. Kada je Bog stigao na zemlju, sve što je učinio u čoveku i dozvolio čoveku da vidi bilo je da bi Ga čovek zavoleo i istinski spoznao. Uzrok tome što je čovek sposoban da pati za Boga i što je uspeo da stigne ovako daleko, s jedne strane je Božja ljubav, a s druge Božje spasenje; štaviše, to je zbog suda i dela grdnje koje je Bog sproveo u čoveku. Ako ste lišeni Božjeg suda, grdnje i kušnji, i ako vas Bog nije izložio patnji, onda, iskreno rečeno, ne volite Boga istinski. Što je veće Božje delo u čoveku i što je veća čovekova patnja, to je očiglednije koliko je Božje delo smisleno, i za toliko je čovekovo srce sposobnije da istinski voli Boga. Kako da naučiš da voliš Boga? Bez muke i oplemenjivanja, bez bolnih kušnji – i da je, povrh toga, Bog čoveku dao samo blagodat, ljubav i milost – da li bi bio u stanju da dostigneš tačku istinske ljubavi prema Bogu? S jedne strane, tokom Božjih kušnji čovek upoznaje svoje nedostatke i shvata da je beznačajan, dostojan prezira i neugledan, da nema ništa i da nije ništa; s druge strane, kada ga kuša, Bog stvara za čoveka različita okruženja koja ga čine sposobnijim da iskusi divotu Boga. Iako je bol veliki, a ponekad i neizdrživ – dostiže čak i nivo slamajuće tuge – kada to iskusi, čovek uviđa kako je divno Božje delo u njemu, i tek na tom temelju se u čoveku rađa prava ljubav prema Bogu. Danas čovek shvata da Božja blagodat, ljubav i milost same po sebi nisu dovoljne da bi on mogao istinski da spozna sebe, a još manje da upozna suštinu čoveka. Samo kroz Božje oplemenjivanje i sud i za vreme samog procesa oplemenjivanja čovek može spoznati svoje nedostatke i saznati da nema ništa. Stoga je čovekova ljubav prema Bogu izgrađena na temelju oplemenjivanja i suda od Boga. Ako uživaš samo u blagodati Božjoj, imajući miran porodični život ili materijalne blagoslove, onda nisi zadobio Boga i tvoje verovanje u Boga se ne može smatrati uspešnim. Bog je već izveo jednu etapu dela blagodati u telu, i već je ljudima podario materijalne blagoslove, ali čovek ne može biti usavršen samo putem blagodati, ljubavi i milosti. Kroz svoja iskustva, čovek donekle susreće Božju ljubav i vidi Božju ljubav i milost, ali pošto ih je iskusio neko vreme, uviđa da Božja blagodat i Njegova ljubav i milost nisu u stanju da usavrše čoveka, niti su u stanju da otkriju ono što je iskvareno u čoveku; nisu u stanju da oslobode čoveka od njegove iskvarene naravi niti da usavrše njegovu ljubav i veru. Božje delo blagodati bilo je delo u jednom razdoblju, a čovek se ne može osloniti na uživanje u Božjoj blagodati da bi spoznao Boga.

Kojim sredstvima se postiže Božje usavršavanje čoveka? Postiže se Njegovom pravednom naravi. Božja narav se prvenstveno sastoji od pravednosti, gneva, veličanstva, suda i kletve, a On usavršava čoveka prvenstveno Svojim sudom. Neki ljudi ne razumeju i pitaju zašto je Bog u stanju da čoveka učini savršenim samo putem suda i kletve. Oni kažu: „Kada bi Bog prokleo čoveka, zar ne bi čovek umro? Kada bi Bog sudio čoveku, ne bi li čovek bio osuđen? Kako onda uopšte može da bude usavršen?“ To su reči ljudi koji ne poznaju Božje delo. Bog proklinje buntovništvo čoveka i sudi čovekovim grehovima. Iako govori grubo i nemilosrdno, On razotkriva sve što je u čoveku, raskrinkavajući tim strogim rečima ono što je suštinsko u čoveku, te takvim sudom On daje čoveku duboko znanje o suštini tela, i tako se čovek pokorava Bogu. Telo čovečje pripada grehu i Sotoni, buntovno je i predmet je Božje grdnje. Stoga, da bi čovek spoznao sebe, reči Božjeg suda moraju da ga zadese i nužno je primeniti svaku vrstu oplemenjivanja; tek tada Božje delo može biti delotvorno.

Iz reči koje je Bog izgovorio može se videti da je On već osudio ljudsko telo. Nisu li onda te reči kletve? Reči koje je izgovorio Bog otkrivaju čovekovu pravu prirodu i kroz takvo otkrivenje njemu se sudi; a kada vidi da nije u stanju da udovolji Božjim namerama, u sebi oseća tugu i kajanje, oseća da mnogo duguje Bogu i da ne može da dostigne Božje namere. Postoje trenuci kada te Sveti Duh iznutra dovodi u red, a ta disciplina dolazi od Božjeg suda; dođe vreme kada te Bog prekoreva i sakriva Svoje lice od tebe, kada na tebe ne obraća pažnju i ne dela u tebi, nemo te grdeći kako bi te oplemenio. Božje delovanje u čoveku prvenstveno ima za cilj da Njegova pravedna narav postane jasna. Kakvo svedočanstvo čovek, na kraju, daje o Bogu? Čovek svedoči da je Bog pravedan Bog, da je Njegova narav pravednost, gnev, grdnja i sud; čovek svedoči o pravednoj naravi Božjoj. Bog koristi Svoj sud da bi čoveka usavršio, On je voleo čoveka i spasio ga je – ali koliko toga Njegova ljubav sadrži? Postoje sud, veličanstvo, gnev i kletva. Iako je Bog u prošlosti proklinjao čoveka, On nije sasvim bacio čoveka u bezdan, već je to sredstvo koristio da bi oplemenio čovekovu veru; nije ubio čoveka, već je delao tako da čoveka usavrši. Suština tela potiče od Sotone – Bog je to tačno rekao – ali Božja ostvarenja nisu dovršena u skladu sa Njegovim rečima. On te proklinje da bi Ga ti voleo i da bi spoznao suštinu tela; On te grdi da bi te probudio, da ti omogući da spoznaš nedostatke u sebi i da spoznaš krajnju bezvrednost čoveka. Stoga, Božje kletve, Njegov sud i Njegovo veličanstvo i gnev – sve to je da bi usavršio čoveka. Sve što Bog danas čini i pravedna narav koju On razjašnjava u vama – sve to je da bi usavršio čoveka. Takva je ljubav Božja.

Prema ustaljenim ljudskim predstavama, čovek veruje da je Božja ljubav Njegova blagodat, milost i saosećanje za čovekovu slabost. Iako su sve te stvari deo Božje ljubavi, one su isuviše jednostrane i nisu glavno sredstvo kojim Bog usavršava čoveka. Neki ljudi zbog bolesti počnu da veruju u Boga. Ta bolest je Božja blagodat za tebe; bez nje ne bi verovao u Boga, a da nisi verovao u Boga, ne bi stigao ovako daleko – pa je tako čak i ta blagodat ljubav Božja. U vreme verovanja u Isusa, ljudi su činili mnogo toga što Bog nije voleo jer nisu razumeli istinu, ali Bog poseduje ljubav i milost i On je doveo čoveka dovde; a iako čovek ništa ne razume, Bog ipak dozvoljava čoveku da ga sledi i, štaviše, On je doveo čoveka do današnjih dana. Zar to nije ljubav Božja? Ono što se ispoljava u Božjoj naravi je Božja ljubav – to je apsolutno tačno! Kada je izgradnja crkve dostigla svoj vrhunac, Bog je načinio korak u delu služitelja i bacio čoveka u bezdan. Reči u vreme služitelja sve behu kletve: kletve tvog mesa, kletve tvoje iskvarene sotonske naravi i kletve tvojih osobina koje ne udovoljavaju Božjim namerama. Delo koje je Bog izveo u tom koraku ispoljilo se kao veličanstvo, ubrzo nakon čega je Bog izvršio korak dela grdnje, a zatim je došla kušnja smrću. U takvom delu, čovek je video gnev, veličanstvo, sud i grdnju Božju, ali je takođe video Božju blagodat, Njegovu ljubav i Njegovu milost. Sve što je Bog učinio i sve što se ispoljilo kao Njegova narav, bila je Božja ljubav prema čoveku, a sve što je Bog učinio bilo je dovoljno da zadovolji potrebe čoveka. On je to uradio da bi usavršio čoveka i opskrbio ga je u skladu s njegovim rastom. Da Bog to nije učinio, čovek ne bi bio u stanju da stane pred Boga i ne bi imao načina da spozna pravo Božje lice. Od vremena kada je čovek počeo da veruje u Boga pa do danas, Bog je postepeno opskrbljivao čoveka u skladu sa njegovim rastom, tako da je čovek iznutra postepeno počeo da Ga spoznaje. Samim tim što je stigao do današnjih dana, čovek shvata koliko je divan sud Božji. Korak dela služitelja bio je prvi slučaj dela proklinjanja od vremena postanja do danas. Čovek je proklet u bezdan. Da Bog to nije učinio, danas čovek ne bi imao istinsko znanje o Bogu; samo se kroz Božje prokletstvo čovek zvanično susreo sa Njegovom naravi. Čovek je otkriven kroz kušnje služitelja. Video je da je njegova odanost neprihvatljiva, da mu je rast isuviše mali, da nije u stanju da udovolji Božjim namerama i da njegove tvrdnje o udovoljavanju Bogu nikada nisu bile ništa drugo do prazne reči. Iako je Bog prokleo čoveka u koraku dela služitelja, gledajući unazad, taj korak Božjeg dela bio je divan: doneo je veliku prekretnicu za čoveka i izazvao veliku promenu u njegovoj životnoj dispoziciji. Pre doba služitelja, čovek nije razumeo ništa o traganju u životu, šta znači verovati u Boga ili o mudrosti Božjeg dela, niti je razumeo da Božje delo može da isprobava čoveka. Od doba služitelja do danas, čovek uviđa koliko je čudesno delo Božje – čoveku nedokučivo. Koristeći svoj mozak, čovek nije u stanju da zamisli kako Bog deluje, a takođe shvata koliko je mali njegov rast, te da u njemu ima previše buntovništva. Kada je Bog prokleo ljude, učinio je to da bi postigao dejstvo i nije ubio čoveka. Iako je prokleo ljude, učinio je to rečima, a Njegove kletve zapravo nisu pale na čoveka, jer je Bog prokleo ljudsko buntovništvo, pa su tako i reči Njegovih kletvi izrečene da bi usavršile ljude. Bez obzira na to da li Bog sudi čoveku ili ga proklinje, oba načina su tu da se čovek usavrši: oba se primenjuju da usavrše ono što je nečisto u čoveku. Na taj način čovek se oplemenjuje, a ono što nedostaje u čoveku se usavršava kroz Njegove reči i dela. Svaki korak Božjeg dela – bilo da je to gruba reč, sud ili grdnja – usavršava čoveka i potpuno je prikladan. Nikada tokom vekova Bog nije činio ovakvo delo; danas, On deluje u vama da biste cenili Njegovu mudrost. Iako ste u sebi pretrpeli nešto bola, u srcu se osećate postojano i smireno; to je vaš blagoslov da biste mogli da uživate u ovoj etapi dela Božjeg. Bez obzira na ono što možete da dobijete u budućnosti, sve što danas vidite od Božjeg dela u vama jeste ljubav. Ako čovek ne iskusi Božji sud i oplemenjivanje, njegova dela i žar će zauvek ostati površni, a njegova narav će zauvek ostati nepromenjena. Da li se to računa kao da je Bog nekoga zadobio? Danas, iako u čoveku još uvek ima mnogo toga što je nadmeno i uobraženo, čovekova narav je mnogo postojanija nego ranije. Bog te orezuje da bi te spasao i iako u tim trenucima možeš da osetiš određenu bol, doći će dan kada će nastupiti promena u tvojoj naravi. Tada ćeš se osvrnuti i uvideti koliko je Božje delo mudro, i tada ćeš zaista moći da razumeš Božje namere. Danas pojedini ljudi kažu da razumeju Božje namere, ali to nije nimalo realno. U stvari, oni izgovaraju laži, jer u ovom trenutku tek treba da shvate da li su namere Božje da spase čoveka ili da ga prokune. Možda to sada ne možeš jasno da vidiš, ali doći će vreme kada ćeš shvatiti da je stigao dan kada Bog dobija slavu i uvidećeš koliko je smisleno voleti Boga, tako da ćeš spoznati ljudski život i tvoje telo će živeti u svetu ljubavi prema Bogu, te će tvoj duh biti oslobođen, život će ti biti pun radosti i uvek ćeš biti blizu Boga i gledati u Njega. Tada ćeš zaista znati koliko je dragoceno Božje delo danas.

Danas većina ljudi nema to znanje. Oni veruju da patnja ničemu ne služi, da ih se svet odrekao, da je njihov lični život mučan, da ih Bog ne voli i da su im izgledi sumorni. Patnja kod nekih ljudi dostiže krajnost, a njihove misli se okreću smrti. To nije istinska ljubav prema Bogu; takvi ljudi su kukavice, nisu istrajni, slabi su i nemoćni! Bog je željan da Ga čovek voli, ali što Ga čovek više voli, to je veća čovekova patnja, i što Ga čovek više voli, to su teže njegove kušnje. Ako Ga voliš, onda će te zadesiti svakakve patnje – a ako Ga ne voliš, tada će ti možda sve ići glatko i sve će biti mirno oko tebe. Kada voliš Boga, osetićeš da je mnogo toga oko tebe nesavladivo, a zato što je tvoj rast isuviše mali bićeš oplemenjen; štaviše, nećeš biti sposoban da udovoljiš Bogu i uvek ćeš osećati da su Božje namere previše uzvišene, da su izvan domašaja čoveka. Zbog svega toga bićeš oplemenjen – zato što u tebi ima mnogo slabosti i mnogo toga što nije u stanju da udovolji Božjim namerama, bićeš oplemenjen iznutra. Ipak, mora vam biti jasno da se pročišćenje postiže samo putem oplemenjivanja. Stoga, u ovim poslednjim danima nužno je da svedočite o Bogu. Bez obzira na to kolika je vaša patnja, treba da idete do samog kraja, pa i prilikom poslednjeg daha, ipak morate biti verni Bogu i pokoriti se Božjoj milosti; samo to je istinska ljubav prema Bogu, i samo to je snažno i odlučno svedočanstvo. Kada vas Sotona bude iskušavao, recite: „Moje je srce Božje i Bog me je već zadobio. Ne mogu da ti udovoljim – moram sve svoje da posvetim udovoljavanju Bogu.“ Što više udovoljavaš Bogu, to te Bog više blagosilja i to je veća snaga tvoje ljubavi prema Njemu; tako ćeš i ti posedovati veru i odlučnost i osetićeš da ništa nije vrednije ili značajnije od života provedenog u ljubavi prema Bogu. Može se reći da dokle god čovek voli Boga, neće tugovati. Premda naiđu vremena kada ti je telo slabo i opterećeno mnogim stvarnim neprilikama, ako se tokom takvih vremena budeš zaista oslanjao na Boga, u duhu ćeš biti utešen, bićeš mentalno i duševno stabilan i imaćeš u šta da se pouzdaš. Na taj način ćeš moći da prevaziđeš mnoge okolnosti i tako se nećeš žaliti na Boga zbog patnje koju podnosiš. Umesto toga, poželećeš da pevaš, plešeš i moliš se, da se okupljaš sa drugima i razgovaraš, da razmišljaš o Bogu i osetićeš da se svi ljudi, pitanja i stvari oko tebe koje je Bog organizovao, uklapaju. Ako ne voliš Boga, sve na šta spustiš pogled biće ti nepodnošljivo, a tvojim očima ništa neće prijati; u duhu nećeš biti slobodan, već potlačen, u srcu ćeš se uvek žaliti na Boga, uvek ćeš osećati da si na velikim mukama i da je to veoma nepravedno. Ako ne tragaš zarad sreće, već da bi zadovoljio Boga i da te Sotona ne bi optužio, onda će ti takvo traganje pružiti veliku snagu da voliš Boga. Čovek je u stanju da ispuni sve što je rečeno od Boga, i sve što čini je u stanju da zadovolji Boga – upravo to znači biti obuzet stvarnošću. Traganje za udovoljavanjem Bogu je upotreba tvog bogoljubivog srca da Njegove reči sprovedeš u delo; bez obzira na vreme – čak i kada drugi onemoćaju – u tebi još uvek postoji bogoljubivo srce i ti čezneš za Bogom i Bog ti nedostaje iz dubine duše. To je pravi rast. Veličina tvog rasta zavisi od toga koliko je tvoje srce bogoljubivo, od toga da li si u stanju da budeš postojan kad si na probi, da li si slab u određenim okolnostima, i da li možeš da ostaneš čvrst kada te tvoja braća i sestre odbacuju; činjenice će pokazati kakvo je tačno tvoje bogoljubivo srce. Iz mnogih Božjih dela može se videti da Bog zaista voli čoveka, iako oči čovekovog duha tek treba da budu potpuno otvorene i on nije u stanju da jasno vidi veliki deo Božjeg dela i Njegovih namera, niti mnoge divne stvari o Bogu; čovek ima premalo istinske ljubavi prema Bogu. Sve ovo vreme si verovao u Boga, a danas je Bog ukinuo sva sredstva za bekstvo. Realno govoreći, i nemaš drugog izbora nego da odabereš pravi put, pravi put na koji su te naveli strogi sud i vrhovno spasenje Božje. Tek pošto iskusi teškoće i oplemenjivanje, čovek spozna da je Bog divan. Na osnovu iskustva sve do današnjeg dana, može se reći da je čovek spoznao deo Božje divote, ali to još uvek nije dovoljno, jer čoveku toliko toga nedostaje. Čovek mora da iskusi više Božjeg čudesnog dela, a više od svega oplemenjivanje kroz patnju koju je Bog obezbedio. Tek tada se čovekova životna dispozicija može promeniti.