Sa ljudskog stanovišta, potomke Moava nije moguće upotpuniti, niti su oni sposobni da budu upotpunjeni. Za Davidovu decu, s druge strane, zasigurno ima nade i ona zaista mogu biti upotpunjena. Ako je neko potomak Moava, on ne može biti upotpunjen. Čak ni sada, vi još uvek ne znate koliki je značaj dela koje se među vama obavlja; čak i u ovoj etapi, vi u srcu još uvek čuvate svoje izglede za budućnost i nerado ih se odričete. Nikoga nije briga zašto je Bog danas odabrao da radi upravo na najmanje dostojnoj grupi ljudi, kakvi ste vi. Može li biti da je On u ovom delu napravio grešku? Da li ovo delo predstavlja trenutni previd? Zašto je Bog, koji je oduvek znao da ste deca Moavska, sišao upravo da bi delao među vama? Zar vam to nikad ne pada na pamet? Zar Bog to nikad ne razmatra dok obavlja Svoje delo? Da li se On ponaša drsko? Zar On nije od početka znao da ste vi potomci Moava? Zar ne znate da razmotrite ove stvari? Kud su se denule vaše predstave? Je l’ ono vaše zdravo razmišljanje postalo neprilagođeno? Gde su nestale vaša pamet i mudrost? Je l’ stvar u tome da je vaše držanje toliko velikodušno da ne vodite računa o tako malim stvarima? Vaši su umovi najosetljiviji na stvari poput vaših šansi za budućnost i vaše sudbine, ali su za sve ostalo tupi, usporeni i potpuno neuki. U šta, zaboga, vi verujete? U svoje šanse za budućnost? Ili u Boga? Nije li to u šta veruješ tvoje prelepo odredište? Zar to nisu tvoji budući izgledi? Koliko si od načina života razumeo? Koliko si toga postigao? Misliš li da se delo koje se upravo obavlja na potomcima Moava obavlja zato da bi vas ponizilo? Da li se ono obavlja s namerom da razotkrije vašu ružnoću? Da li se ono namerno obavlja da bi vas nateralo da prihvatite grdnju i da vas zatim baci u ognjeno jezero? Ja nikad nisam rekao da nemate šansi za budućnost, a još manje da morate biti uništeni ili pretrpeti propast. Jesam li Ja ikada tako nešto javno saopštio? Kažeš da u tebi nema nade, ali, nije li to presuda koju si ti sâm doneo? Nije li to posledica tvog sopstvenog načina razmišljanja? Da li se tvoje presude računaju? Ako kažem da nisi blagosloven, zasigurno ćeš biti izložen propadanju; a ako kažem da si blagosloven, onda definitivno nećeš biti uništen. Ja samo kažem da si potomak Moava; nisam rekao da ćeš biti uništen. Jednostavno, stvar je u tome da su potomci Moava prokleti i da pripadaju soju pokvarenih ljudi. Greh je već ranije pomenut; zar vi niste svi grešni? Zar Sotona nije iskvario sve grešnike? Zar se svi grešnici ne opiru Bogu i zar se ne bune protiv Njega? Zar oni koji se opiru Bogu ne treba da budu prokleti? Zar ne moraju svi grešnici da budu uništeni? U tom slučaju, ko bi među ljudima od krvi i mesa mogao da bude spasen? Da li biste mogli da preživite do dana današnjeg? Postali ste negativni zato što ste potomci Moava; zar se i vi ne ubrajate u ljude koji su grešnici? Kako ste uopšte potrajali do danas? Kad se spomene usavršavanje, vi postajete srećni, a nakon što čujete da ćete doživeti veliku nedaću, osećate da ste zbog toga još više blagosloveni. Mislite da će to što ste postali pobednici nakon što ste izašli iz nedaće biti još veći Božji blagoslov i da vas On time još više uzdiže. Čim se spomene Moav, među vama nastaje metež; odrasli i deca podjednako osećaju neizrecivu tugu, u vašem srcu nema ni trunke radosti i kajete se što ste se uopšte rodili. Vi ne razumete značaj ove etape dela koja se obavlja na potomcima Moava; znate samo da težite visokim položajima, a kad god vam se učini da nema nade, vi ponovo zapadate u greh. Obuzima vas sreća na svaki pomen toga da budete usavršeni i budućeg odredišta. U Boga verujete da biste zadobili blagoslove i da biste imali dobro odredište. Pojedini ljudi sada osećaju strepnju zbog svog statusa. Pošto je njihova vrednost mala a njihov status nizak, oni ne žele da traže da budu usavršeni. Najpre se pričalo o savršenstvu, a zatim su spomenuti potomci Moava, pa su ljudi porekli prethodno pomenuti put usavršavanja. To je zato što vi, od početka do kraja, nikada niste spoznali značaj ovog dela, niti vas njegov značaj uopšte zanima. Previše ste mali rastom i ne možete da podnesete ni najmanji prekid. Kada uvidite da vam je identitet isuviše nizak, postajete negativni i gubite veru da nastavite da stremite. Ljudi samo sticanje blagodati i uživanje u spokoju smatraju simbolima vere, a težnju ka blagoslova vide kao temelj svoje vere u Boga. Veoma malo ljudi traga da spozna Boga ili traga da promeni svoju narav. Verujući u Boga, ljudi od Njega traže da im podari prikladno odredište i svu blagodat koju bi mogli da požele, nastoje da Ga učine svojim slugom, da Ga nateraju da s njima održava miran, prijateljski odnos, kako među njima nikada, ni u koje doba, ne bi došlo ni do kakvih sukoba. Drugim rečima, njihova vera u Boga zahteva od Njega obećanje da će ispuniti sve njihove zahteve i da će im podariti sve ono što traže, saglasno rečima koje su pročitali u Bibliji: „Slušaću sve što tražite.” Oni od Boga zahtevaju da nikome ne sudi, niti da ikoga orezuje, jer je On oduvek bio milosrdni Spasitelj Isus, koji u svako doba i na svakom mestu održava dobre odnose s ljudima. Ljudi veruju u Boga na sledeći način: oni naprosto, bez ikakvog stida, Bogu ispostavljaju zahteve, verujući da, bilo da su buntovnički nastrojeni ili poslušni, On sve to mora da nastavlja da ispunjava. Oni samo neprestano „naplaćuju dugove” od Boga, verujući da On mora da im se „oduži” bez ikakvog otpora i da im, štaviše, mora platiti dvostruko. Misle da mogu da manipulišu Bogom, bez obzira na to da li je Bog od njih nešto dobio ili nije, te da Bog ne može da orkestrira ljudima kako poželi, a još manje da, kad god Mu se prohte i bez njihove dozvole, ljudima otkriva Svoju dugo godina skrivanu mudrost i pravednu narav. Oni svoje grehe naprosto ispovedaju Bogu, verujući da On samo mora da im ih oprosti, ne osećajući nikakvu odbojnost prema tome, te da će tako doveka trajati. Oni samo zapovedaju Bogu verujući da On mora da im bude poslušan, jer je u Bibliji zapisano kako Bog nije došao da bi mu ljudi služili, već da bi On služio njima, te da je On došao da bi im bio sluga. Čak i sada, zar i dalje ne verujete na ovaj način? Kad god niste u stanju da od Boga nešto dobijete, vi biste da pobegnete; kad nešto ne razumete, postajete jako ozlojeđeni, pa idete čak dotle da Ga obasipate svakojakim psovkama. Vi jednostavno nećete Samom Bogu dopustiti da do kraja izrazi Svoju mudrost i čudesnost; umesto toga, želite samo da se prepuštate privremenoj lagodnosti i udobnosti. Sve do sada, vaš stav u pogledu vere u Boga sastojao se samo od istih starih nazora. Ako vam Bog pokaže makar i sićušni deo Svog veličanstva, postajete nesrećni. Da li sada shvatate koliko je veliki vaš rast? Nemojte pretpostavljati da ste svi odani Bogu kad se vaši stari nazori, zapravo, uopšte nisu promenili. Dok vas nešto ne zadesi, verujete kako sve ide glatko, a vaša ljubav prema Bogu dostiže vrhunac. Čim vas nešto snađe, ma koliko to nevažno bilo, vi propadate u Ad. Je li to odanost Bogu?

Ako bi poslednja etapa dela osvajanja bila započeta u Izraelu, onda takvo delo osvajanja ne bi imalo nikakvog smisla. Ovo delo je najznačajnije kad se obavlja u Kini i kad se izvršava na vama. Vi ste najniži od svih ljudi, vi ste ljudi s najnižim statusom; na najnižem ste nivou ovog društva i vi ste oni koji su u početku najmanje priznavali Boga. Vi ste oni koji su odlutali najdalje od Boga i koji su najteže povređeni. S obzirom na to da se ova etapa dela obavlja samo zarad osvajanja, nije li za vas najprikladnije da budete odabrani za buduće svedoke? Da prvi korak dela osvajanja nije obavljen na ljudima, onda bi bilo teško unaprediti delo osvajanja koje će uslediti, zato što će rezultati budućeg dela osvajanja biti ostvareni na osnovu činjenice da se ovo delo danas obavlja. Aktuelno delo osvajanja predstavlja samo početak sveukupnog dela osvajanja. Vi ste prva grupa ljudi koji će biti osvojeni; vi ste predstavnici čitavog ljudskog roda koji će biti osvojen. Ljudi koji zaista poseduju znanje uvideće da je celokupno delo koje Bog danas obavlja veliko. Ne samo da On ljudima omogućava da spoznaju svoje buntovništvo, već i otkriva njihov identitet. Svrha i smisao Njegovih reči ne sastoje se u tome da učine ljude negativnim, niti da ih sruše. One treba da im omoguće da dostignu prosvećenje i spasenje kroz Njegove reči; da probude njihov duh putem Njegovih reči. Od samog stvaranja sveta čovek živi pod Sotoninom vlašću, a da pritom niti zna niti veruje da postoji nekakav Bog. To što ovi ljudi mogu da dobiju veliko Božje spasenje i veliko uzdizanje od Boga zaista je znak ljubavi Božje; tako će misliti svi oni koji imaju istinsko znanje. No, šta je sa onima koji ne poseduju takvo znanje? Oni će reći: „Ah, Bog je rekao da smo potomci Moava; Svojim rečima je to rekao. Možemo li i dalje da se nadamo dobrom ishodu? Mi smo potomci Moava i opirali smo Mu se u prošlosti. Bog je došao da nas osudi; zar ne vidiš kako nam je On uvek sudio, od samog početka? Pošto smo se opirali Bogu, ovako treba da budemo prekoreni.” Jesu li ove reči tačne? Bog vam danas sudi, grdi vas i osuđuje vas, ali ti treba da znaš da si osuđen zato da bi mogao da spoznaš sebe. On osuđuje, proklinje, sudi i grdi zato da bi ti mogao da spoznaš sebe, da bi se tvoja narav promenila i, još više od toga, da bi mogao da spoznaš koliko vrediš, da bi video da su svi Božji postupci pravedni i u skladu sa Njegovom naravi i sa potrebama Njegovog dela, da On dela u skladu sa Svojim planom za spasenje čoveka i da je On pravedan Bog koji čoveka voli i spasava i koji mu sudi i grdi ga. Ako znaš samo da ti je status nizak, da si iskvaren i buntovan, ali ne znaš da Bog namerava da Svoje spasenje jasno otkrije kroz sud i grdnju koje danas obavlja na tebi, onda nema načina da doživiš neke stvari, a još manje si sposoban da nastaviš da napreduješ. Bog nije došao da bi udario ili uništio ljude, već da bi im sudio, proklinjao ih, grdio i spasio. Pre nego što Njegov plan upravljanja od 6000 godina bude priveden kraju – pre nego što On otkrije kakav ishod čeka svaku od kategorija ljudi – Božje delo na zemlji je u potpunosti zarad spasenja; svrha tog dela je isključivo u tome da one koji Ga vole temeljno upotpuni i da ih natera da se predaju Njegovoj vrhovnoj vlasti. Bez obzira na to kako Bog spasava ljude, sve se to postiže tako što oni bivaju navedeni da se otrgnu od svoje stare đavolske prirode; drugim rečima, On ih spasava tako što ih primorava da streme ka životu. Ako to ne učine, oni onda ni na koji način neće moći da prihvate Božje spasenje. Spasenje je delo Samoga Boga, dok je stremljenje ka životu nešto što čovek mora da ima kako bi prihvatio spasenje. U očima čoveka, spasenje je ljubav Božja, a ljubav Božja ne može biti grdnja, sud i kletve; spasenje mora u sebi sadržati milost, ljubaznost i, ponajviše, reči utehe, kao i bezgranične blagoslove koje Bog daruje. Ljudi veruju da Bog, kada spasava čoveka, to čini tako što ga dirne svojim blagoslovima i blagodatima, kako bi čovek svoje srce mogao predati Bogu. Drugim rečima, kada On čoveka dirne, time ga On spasava. Ovakvo spasenje je transakcione prirode. Tek nakon što ga Bog stostruko daruje zauzvrat, čovek pristaje da se preda pred imenom Božjim, pa time čini Boga ponosnim i služi Mu na čast. To nije Božja namera za ljudski rod. Bog je na zemlju došao da dela kako bi spasao iskvareni ljudski rod; tu nema nikakve neistine. Jer, da nije tako, onda On zasigurno ne bi došao da lično obavi Svoje delo. U prošlosti, Njegovi načini spasavanja podrazumevali su pokazivanje krajnje milosti i ljubaznosti, u toj meri da je On sve Svoje dao Sotoni u zamenu za čitav ljudski rod. Sadašnjost nema nikakve sličnosti sa prošlošću: vaše današnje spasenje događa se u vreme poslednjih dana, kada se sve razvrstava prema svojoj vrsti; sredstvo za vaše spasenje nije milost, nije ni ljubaznost, već grdnja i sud, kako bi čovek što temeljnije bio spasen. Prema tome, vi primate jedino grdnju, sud i bezosećajne udarce, ali znajte ovo: u tom bezosećajnom udarcu nema ni trunke kazne. Ma koliko Moje reči bile oštre, ono što vam se događa jeste svega par reči koje vam se možda mogu učiniti krajnje bezdušnim i, ma koliko da sam Ja možda ljut, ono što vam se događa i dalje čine reči prekora, a Ja nemam nameru ni da vam naudim niti da vas ubijem. Zar sve ovo nisu činjenice? Znajte da u današnje vreme, bilo da je reč o pravednom sudu ili o bezosećajnom oplemenjivanju i grdnji, sve je zarad spasenja. Bez obzira na to da li će danas svako biti klasifikovan prema svojoj vrsti ili da li će sve sorte ljudi biti otkrivene, svrha svih Božjih reči i dela sastoji se u spasenju onih koji istinski vole Boga. Pravedni sud je donet da pročisti čoveka, a bezosećajno oplemenjivanje se vrši da bi ga pročistilo; oštre reči ili prekor imaju za cilj očišćenje i spasenje. Prema tome, današnji metod spasenja razlikuje se od metoda iz prošlosti. Danas pravedni sud služi kao vaše spasenje i kao dobro oruđe koje vas razvrstava prema vrsti, a bezosećajna grdnja služi kao vaše potpuno spasenje. Šta vi imate da kažete na takvu grdnju i sud? Zar niste uvek, od početka do kraja, uživali u spasenju? Videli ste ovaploćenog Boga i spoznali Njegovu svemoć i mudrost; pored toga, više puta ste iskusili udarce i dovođenje u red. Niste li, međutim, ujedno primili i vrhunsku blagodat? Nisu li vaši blagoslovi veći od blagoslova koje su svi ostali primili? Vaše su blagodati izdašnije čak i od slave i bogatstva u kojima je Solomon uživao! Razmislite malo o tome: da sam Ja došao s namerom da vas osudim i kaznim, umesto da vas spasem, da li bi onda vaši dani potrajali ovoliko dugo? Da li biste vi, grešna stvorenja od krvi i mesa, opstali do današnjeg dana? Da je Moj cilj bio samo da vas kaznim, zašto bih se Ja onda ovaplotio i upustio se u tako veliki poduhvat? Zar vas, ništarije, ne bih mogao da kaznim izgovaranjem jedne jedine reči? Zar bih morao još i da vas uništim, nakon što sam vas namerno osudio? Zar još uvek ne verujete ovim rečima Mojim? Da li sam čoveka mogao da spasem jedino milošću i ljubaznošću? Ili sam samo uz pomoć raspeća mogao da spasem čoveka? Zar Moja pravedna narav nije pogodnija za to da čoveka učinim potpuno pokornim? Zar ona nije sposobnija za potpuno spasenje čoveka?

Iako su Moje reči stroge, one su sve spasenje za čoveka, jer Ja samo izgovaram reči, a ne kažnjavam ljudsko telo. Ove reči dovode do toga da čovek živi u svetlosti, da spozna da svetlost postoji, da spozna da je svetlost dragocena i, još i više, da spozna koliko su mu te reči korisne, kao i da spozna da je Bog spasenje. Iako sam izgovorio mnoge reči grdnje i suda, ništa vas zaista nije zadesilo. Došao sam upravo da obavim Svoje delo i da govorim Svoje reči. I premda su Moje reči stroge, izgovorene su kao sud o vašoj iskvarenosti i vašem buntovništvu. Svrha ovakvog Mog delovanja ostaje u tome da spasim ljude iz vlasti Sotone. Svrha je da upotrebim Svoje reči da spasim čoveka; nije da Svojim rečima naudim ljudima. Moje su reči stroge da bih postigao rezultate u Svom delu. Samo kroz takvo delo čovek može spoznati sebe i otrgnuti se od svoje buntovne naravi. Najveći značaj dela reči je u tome što ljudima omogućava da istinu sprovedu u delo nakon što je razumeju i time postignu promene u svojoj naravi i steknu spoznaju o sebi i o delu Božjem. Samo delo reči može izgraditi odnos između Boga i čoveka, i samo reči mogu objasniti istinu. Ovakav način delanja najbolje je sredstvo za osvajanje ljudi; osim kroz izgovorene reči, nijednim drugim metodom ne može se ljudima omogućiti da jasnije shvate istinu i delo Božje. Prema tome, u Svojoj poslednjoj etapi delovanja, Bog koristi metodu obraćanja ljudima da bi im otkrio sve istine i tajne koje ne shvataju, omogućavajući im da od Boga zadobiju istiniti put i život, čime udovoljavaju Njegovim namerama. Svrha Božjeg dela na ljudima jeste u tome da im omogući da udovolje Božjim namerama, a to se čini kako bi oni bili spaseni. Stoga, za vreme Njegovog spasenja ljudi, On ne obavlja delo njihovog kažnjavanja. Dok spasava čoveka, Bog ne kažnjava zle i ne nagrađuje dobre, niti On otkriva odredišta svih vrsta ljudi. Umesto toga, tek nakon što završna etapa Njegovog dela bude dovršena, On će obaviti delo kažnjavanja zlih i nagrađivanja dobrih, pa će tek tada otkriti ishode svih vrsta ljudi. Oni kažnjeni biće oni koji zapravo neće moći da budu spaseni, dok će oni spaseni biti oni koji su zadobili Božje spasenje u vreme Njegovog spasenja ljudi. Dok sprovodi Svoje delo spasenja, Bog u najvećoj mogućoj meri spasava svaku pojedinačnu osoba koja može da bude spasena i nikog od njih ne odbacuje, jer je spasavanje ljudi svrha Božjeg dela. Svi oni koji u vreme Božjeg spasenja ljudi ne budu mogli da postignu promene u svojoj naravi – kao i svi oni koji nisu u stanju da se potpuno pokore Bogu – postaće predmeti kažnjavanja. Ova etapa dela – delo reči – otkriva ljudima celokupnu Reč koju oni ne shvataju, kao i sve tajne koje ne razumeju. To im omogućava da shvate namere Božje i zahteve koje je Bog postavio za njih i da imaju preduslove kako bi Božje reči sproveli u telo i postigli promene u svojoj naravi. Za obavljanje Svog dela Bog koristi samo reči i ne kažnjava ljude zbog sitnog buntovništva. A to je zato što je sada vreme za delo spasenja, te kad bi ljudi bili kažnjeni svaki put kad su buntovni, tad niko ne bi imao priliku da bude spasen, svi bi bili kažnjeni i pali bi u Ad. Svrha upotrebe reči da bi se sudilo ljudima jeste u tome da im omogući da spoznaju sebe i pokore se Bogu; a ne da ih kazni takvim sudom. U vreme dela reči, mnogi ljudi će razotkriti svoje buntovništvo i otpor, kao i odsustvo svoje pokornosti prema ovaploćenom Bogu. Ipak, On zbog toga neće kazniti sve ove ljude, već će samo odbaciti one koji su iskvareni do srži i koji ne mogu biti spašeni. On će njihovo telo predati Sotoni, a u pojedinim slučajevima uništiće njihovo telo. Svi koji su preostali nastaviće da slede i proći će kroz čin orezivanja. Ako, tokom svog sledbeništva, ovi ljudi i dalje ne mogu da prihvate čin orezivanja, postajući sve više i više izopačeni, tada će izgubiti svoju priliku za spasenje. Svaka osoba koja je prihvatila da je Božje reči osvoje dobiće nekoliko prilika za spasenje; u Božjem spasenju svake osobe On će joj popuštati do krajnjih granica. Drugim rečima, prema njoj će ispoljiti najveću popustljivost. Sve dok se ljudi vraćaju sa pogrešnog puta i sve dok se mogu pokajati, Bog će im pružati prilike da zadobiju Njegovo spasenje. Kada se ljudi prvi put pobune protiv Boga, On nema želju da ih uništi; naprotiv, On čini sve što može kako bi ih spasao. Ako za nekoga zaista nema mogućnosti za spasenje, Bog će ga tada napustiti. Razlog Božje sporosti u kažnjavanju čoveka samo je u tome što On želi da spase svakog onog ko može da bude spasen. On samo koristi reči da bi ljudima sudio, prosvećivao ih i usmeravao; On ne koristi štap da bi ih obarao. Korišćenje reči zarad ljudskog spasenja predstavlja svrhu i značaj završne etape dela.