Sa ljudskog stanovišta, potomke Moava nije moguće upotpuniti, niti su oni sposobni da budu upotpunjeni. Za Davidovu decu, s druge strane, zasigurno ima nade i ona zaista mogu biti upotpunjena. Ako je neko potomak Moava, on ne može biti upotpunjen. Vi čak ni sada još uvek ne znate koliki je značaj dela koje se među vama obavlja; u ovoj etapi, vi u srcu još uvek čuvate svoje šanse za budućnost i nerado ih se odričete. Nikoga nije briga zašto je Bog danas odabrao da radi upravo na najmanje dostojnoj grupi ljudi, kakvi ste vi. Može li biti da je On u ovom delu napravio grešku? Da li ovo delo predstavlja trenutni previd? Zašto je Bog, koji je oduvek znao da ste deca Moavska, sišao upravo da bi delao među vama? Zar vam to nikad ne pada na pamet? Zar Bog to nikad ne razmatra dok obavlja Svoje delo? Da li se On ponaša drsko? Zar On nije od početka znao da ste vi potomci Moava? Zar ne znate da razmotrite ove stvari? Kud su se denule vaše predstave? Je l’ ono vaše zdravo razmišljanje postalo neprilagođeno? Gde su nestale vaša pamet i mudrost? Je l’ stvar u tome da je vaše držanje toliko velikodušno da ne vodite računa o tako malim stvarima? Vaši su umovi najosetljiviji na stvari poput vaših šansi za budućnost i vaše sudbine, ali su za sve ostalo tupi, usporeni i potpuno neuki. U šta, zaboga, vi verujete? U svoje šanse za budućnost? Ili u Boga? Nije li sve u šta veruješ tvoje prelepo odredište? Zar to nisu tvoje šanse za budućnost? Koliko od načina života sada razumeš? Koliko si toga postigao? Misliš li da se delo koje se upravo obavlja na potomcima Moava obavlja zato da bi vas ponizilo? Da li se ono obavlja s namerom da razotkrije vašu ružnoću? Da li se ono namerno obavlja da bi vas nateralo da prihvatite grdnju i da vas zatim baci u ognjeno jezero? Ja nikad nisam rekao da nemate šansi za budućnost, a još manje da morate biti uništeni ili pretrpeti propast. Jesam li Ja ikada tako nešto javno saopštio? Kažeš da u tebi nema nade, ali, nije li to zaključak koji si ti sam izveo? Nije li on posledica tvog sopstvenog načina razmišljanja? Da li se tvoji zaključci računaju? Ako kažem da nisi blagosloven, zasigurno ćeš biti izložen propadanju; a ako kažem da si blagosloven, onda definitivno nećeš biti uništen. Ja samo kažem da si potomak Moava; nisam rekao da ćeš biti uništen. Jednostavno, stvar je u tome da su potomci Moava prokleti i da pripadaju soju pokvarenih ljudi. Greh je već ranije pomenut; zar vi niste svi grešni? Zar Sotona nije iskvario sve grešnike? Zar ne prkose svi grešnici Bogu i zar se ne bune protiv Njega? Zar oni koji prkose Bogu ne treba da budu prokleti? Zar ne moraju svi grešnici biti uništeni? U tom slučaju, ko među ljudima od krvi i mesa može da bude spasen? Kako ste mogli da opstanete do dana današnjeg? Postali ste negativni zato što ste potomci Moava; zar se i vi ne ubrajate u ljude koji su grešnici? Kako ste uopšte potrajali do danas? Kad se spomene usavršavanje, vi ste srećni. Nakon što čujete da morate da doživite veliko stradanje, osećate da ste zbog toga još više blagosloveni. Mislite da, nakon izdržanog stradanja, možete da budete pobednici, te da to, štaviše, predstavlja veliki Božji blagoslov i da vas On time veliča. Čim se spomene Moav, među vama nastaje metež; odrasli i deca podjednako osećaju neizrecivu tugu, u vašim srcima nema ni trunke radosti i kajete se što ste se uopšte rodili. Vi ne razumete značaj ove etape dela koje se obavlja na potomcima Moava; znate samo da tražite visoke položaje, a kad god vam se učini da nema nade, vi ponovo zapadate u greh. Obuzima vas sreća na svaki pomen savršenstva i budućeg odredišta; svoju ste veru u Boga uložili da biste stekli blagoslove i da biste imali dobro odredište. Pojedini ljudi sada osećaju strepnju zbog svog statusa. Pošto je njihova vrednost mala a njihov status nizak, oni ne žele da traže da budu usavršeni. Najpre se pričalo o savršenstvu, a zatim su spomenuti potomci Moava, pa su ljudi stoga negirali prethodno pomenuti put usavršavanja. To je zato što vi, od početka do kraja, nikada niste spoznali značaj ovog dela, niti vas njegov značaj uopšte zanima. Suviše ste malog rasta i ne možete da izdržite ni najmanju smetnju. Kada uvidite da je vaš status isuviše nizak, postajete negativni i gubite samopouzdanje za nastavak traženja. Ljudi samo sticanje blagodati i uživanje u spokoju smatraju simbolima vere, a traženje blagoslova vide kao osnovu svoje vere u Boga. Veoma malo ljudi traži da spozna Boga ili traži da promeni svoju narav. Verujući u Boga, ljudi od Njega traže da im podari prikladno odredište i svu potrebnu blagodat, nastoje da Ga učine svojim slugom, da Ga nateraju da s njima održava miran, prijateljski odnos, kako među njima nikada, ni u koje doba, ne bi došlo ni do kakvih sukoba. Drugim rečima, njihova vera u Boga zahteva od Njega obećanje da će ispuniti sve njihove zahteve i da će im podariti sve ono za šta se mole, saglasno rečima koje su pročitali u Bibliji: „Slušaću sve vaše molitve.“ Oni od Boga ne očekuju da ikome sudi, niti da se bilo s kim obračunava, jer je On oduvek bio milosrdni Spasitelj Isus, koji u svako doba i na svakom mestu održava dobre odnose s ljudima. Evo kako ljudi veruju u Boga: oni naprosto, bez ikakvog stida, Bogu ispostavljaju zahteve, verujući da će im On sve te zahteve slepo ispunjavati, bilo da su oni buntovnički nastrojeni ili poslušni. Oni samo neprestano „naplaćuju dugove“ od Boga, verujući da im se On mora „odužiti“ bez ikakvog otpora i da im, štaviše, mora platiti duplo; misle da mogu po volji da manipulišu Bogom, bez obzira da li je Bog od njih nešto dobio ili nije, te da Bog ne može proizvoljno da orkestrira ljudima, a još manje da, kad god Mu se prohte i bez njihove dozvole, ljudima otkriva Svoju dugo godina skrivanu mudrost i pravednu narav. Oni svoje grehe prosto ispovedaju Bogu, verujući da će im Bog te grehe jednostavno oprostiti, da Mu to nikad neće dozlogrditi i da će tako doveka trajati. Oni samo zapovedaju Bogu verujući da će im se On pokoravati, jer je u Bibliji zapisano kako Bog nije došao da bi mu ljudi služili, već da bi On služio njima, da je On tu samo zato da bi im bio sluga. Zar niste oduvek verovali upravo na ovaj način? Kad god niste u stanju da od Boga nešto dobijete, vi biste da pobegnete; kad nešto ne razumete, postajete jako ozlojeđeni, pa idete čak dotle da Ga obasipate svakojakim psovkama. Vi jednostavno nećete Samom Bogu dopustiti da do kraja izrazi Svoju mudrost i čudesnost; umesto toga, želite samo da uživate u privremenoj lagodnosti i udobnosti. Sve do sada, vaš stav u pogledu vere u Boga sastojao se samo od istih starih nazora. Ako vam Bog pokaže makar i sićušni deo Svog veličanstva, postajete nesrećni. Da li sada shvatate koliko je veliki vaš rast? Nemojte pretpostavljati da ste svi odani Bogu kad se vaši stari nazori, zapravo, uopšte nisu promenili. Dok vas nešto ne zadesi, verujete kako sve ide glatko, a vaša ljubav prema Bogu dostiže vrhunac. Čim vas nešto snađe, ma koliko to nevažno bilo, vi propadate u Ad. Je li to odanost Bogu?

Ako bi poslednja etapa dela osvajanja bila započeta u Izraelu, onda takvo delo osvajanja ne bi imalo nikakvog smisla. Ovo delo je najznačajnije kad se obavlja u Kini i kad se izvršava na vama. Vi ste najniži od svih ljudi, vi ste ljudi s najnižim statusom; na najnižem ste nivou ovog društva i vi ste oni koji su u početku najmanje priznavali Boga. Vi ste oni koji su odlutali najdalje od Boga i koji su najteže povređeni. S obzirom na to da se ova etapa dela obavlja samo zarad osvajanja, nije li za vas najprikladnije da budete odabrani za buduće svedoke? Ako prvi korak dela osvajanja ne bi bio obavljen na vama, onda bi bilo teško unaprediti delo osvajanja koje će uslediti, zato što će rezultati budućeg dela osvajanja biti ostvareni na osnovu činjenice da se ovo delo danas obavlja. Aktuelno delo osvajanja predstavlja samo početak sveukupnog dela osvajanja. Vi ste prva grupa ljudi koji će biti osvojeni; vi ste predstavnici čitavog ljudskog roda koji će biti osvojen. Ljudi koji zaista poseduju znanje uvideće da je celokupno delo koje Bog danas obavlja sjajno i da On pored toga što ljudima omogućava da spoznaju svoje buntovništvo, takođe otkriva i njihov status. Svrha i smisao Njegovih reči ne sastoje se u tome da ljude obeshrabre, niti da ih sruše. One treba da im omoguće da dostignu prosvećenje i spasenje kroz Njegove reči; da probude njihov duh putem Njegovih reči. Od samog stvaranja sveta čovek živi pod Sotoninom vlašću, a da pritom niti zna niti veruje da postoji nekakav Bog. To što ovi ljudi mogu biti obuhvaćeni velikim Božjim spasenjem i toliko snažno uzdignuti od Boga zaista je znak ljubavi Božje; u to će poverovati svi oni koji to istinski razumeju. Ali šta je sa onima koji ne poseduju takvo znanje? Oni će reći: „Ah, Bog kaže da smo potomci Moava; Svojim rečima je to rekao. Možemo li i dalje da se nadamo dobrom ishodu? Mi smo potomci Moava i opirali smo Mu se u prošlosti. Bog je došao da nas osudi; zar ne vidiš kako nam je On uvek sudio, od samog početka? Pošto smo se opirali Bogu, ovako treba da budemo prekoreni.“ Jesu li ove reči tačne? Bog vam danas sudi, prekoreva vas i osuđuje vas, ali ti moraš da znaš da si osuđen zato da bi mogao da spoznaš sebe. On osuđuje, proklinje, sudi i prekoreva zato da bi ti mogao da spoznaš sebe, da bi se tvoja narav promenila i, štaviše, da bi mogao da spoznaš koliko vrediš, da bi shvatio da su svi Božji postupci pravedni i u skladu sa Njegovom naravi i sa zahtevima Njegovog dela, da On dela u skladu sa Svojim planom za spasenje čoveka i da je On pravedni Bog koji čoveka voli, spasava ga, sudi mu i prekoreva ga. Ako znaš samo da ti je status nizak, da si iskvaren i neposlušan, ali ne znaš da Bog želi da Svoje spasenje jasno pokaže kroz sud i grdnju koje danas u tebi obavlja, onda nema načina da stekneš iskustvo, a još manje si sposoban da nastaviš da napreduješ. Bog nije došao da bi ubijao i uništavao, već da bi sudio, proklinjao, grdio i spasavao. Pre nego što Njegov plan upravljanja od 6000 godina bude priveden kraju – pre nego što On otkrije kakav ishod čeka svaku od kategorija ljudi – Božje delo na zemlji obavljaće se zarad spasenja; svrha tog dela je isključivo u tome da one koji Ga ljube upotpuni – i to temeljno – i da ih natera da se potčine Njegovoj vlasti. Bez obzira na to kako Bog spasava ljude, sve se to postiže tako što oni bivaju primorani da se otrgnu od svoje stare đavolske prirode; drugim rečima, On ih spasava tako što ih primorava da traže život. Ako to ne učine, oni onda ni na koji način neće moći da prihvate Božje spasenje. Spasenje je delo Samoga Boga, dok je traženje života nešto što čovek mora da preduzme kako bi prihvatio spasenje. U očima čoveka, spasenje je ljubav Božja, a ljubav Božja ne može biti grdnja, sud i kletve; spasenje mora u sebi sadržati ljubav, saosećanje i, ponajviše, reči utehe, kao i bezgranične blagoslove koje Bog daruje. Ljudi veruju da Bog, kada spasava čoveka, to čini tako što ga dirne svojim blagoslovima i blagodatima, kako bi čovek svoje srce mogao predati Bogu. Drugim rečima, kada On čoveka dirne, time ga On spasava. Ovakvo spasenje se, dakle, obavlja sklapanjem dogovora. Tek nakon što ga Bog stostruko daruje zauzvrat, čovek pristaje da se potčini pred imenom Božjim, trudi se da Mu čini dobro i da Ga ovenča slavom. To nije ono što Bog namerava da učini s ljudskim rodom. Bog je na zemlju došao da dela kako bi spasao iskvareni ljudski rod; tu nema nikakve neistine. Jer, da ima, onda On zasigurno ne bi došao da lično obavi Svoje delo. U prošlosti, Njegovi načini spasavanja podrazumevali su pokazivanje krajnje ljubavi i saosećanja, u toj meri da je On sve Svoje dao Sotoni u zamenu za čitav ljudski rod. Sadašnjost nema nikakve sličnosti sa prošlošću: spasenje koje vam je danas darovano dešava se u vreme poslednjih dana, tokom kojih svako biva klasifikovan prema svojoj vrsti; sredstva za tvoje spasenje nisu ljubav ili saosećanje, već grdnja i sud, a sve je to u cilju što potpunijeg čovekovog spasenja. Prema tome, iako primate jedino grdnju, sud i nemilosrdne udarce, znajte ovo: u tim bezdušnim udarcima nema ni trunke kazne. Ma koliko Moje reči bile oštre, ono što vas je zadesilo jeste svega par reči koje vam se možda mogu učiniti krajnje bezdušnim, i ma koliko sam Ja možda ljut, kišu koja se na vas sručila i dalje čine reči učenja, a Ja ne želim ni da vam naudim niti da vas ubijem. Zar sve ovo nisu činjenice? Znajte da sve što se danas čini, bilo da je reč o pravednom sudu ili o bezdušnom oplemenjivanju i grdnji, ima za cilj jedino vaše spasenje. Bez obzira na to da li je danas svako klasifikovan prema svojoj vrsti i da li su kategorije ljudi razotkrivene, svrha svih Božjih reči i dela sastoji se u spasenju onih koji istinski vole Boga. Pravedni sud je donet da pročisti čoveka i bezdušno oplemenjivanje se vrši da bi se ljudi prečistili; i oštre reči i prekor imaju za cilj očišćenje i čovekovo spasenje. Prema tome, današnji metod spasenja razlikuje se od metoda iz prošlosti. Vi danas bivate spaseni putem pravednog suda, koji predstavlja prikladnu alatku za klasifikovanje svih ljudi prema vrsti. Štaviše, nemilosrdna grdnja služi vašem potpunom spasenju – a šta vi imate da kažete na takvu grdnju i sud? Zar niste uvek, od početka do kraja, uživali u spasenju? Videli ste ovaploćenog Boga i spoznali Njegovu svemoć i mudrost; pored toga, više puta ste iskusili udarce i dovođenje u red. Niste li, međutim, ujedno primili i vrhunsku blagodat? Nisu li vaši blagoslovi veći od blagoslova koje su svi ostali primili? Vaše su blagodati izdašnije čak i od slave i bogatstva u kojima je Solomon uživao! Razmislite malo o tome: da sam Ja došao s namerom da vas osudim i kaznim, umesto da vas spasem, da li bi onda vaši dani potrajali ovoliko dugo? Da li biste vi, grešna stvorenja od krvi i mesa opstali do današnjeg dana? Da je Moj cilj bio samo da vas kaznim, zašto bih se Ja onda ovaplotio i upustio se u tako veliki poduhvat? Zar vas, puke smrtnike, ne bih mogao da kaznim izgovaranjem jedne jedine reči? Zar bih morao još i da vas uništim, nakon što sam vas namerno osudio? Zar još uvek ne verujete ovim rečima Mojim? Da li sam čoveka mogao da spasem jedino ljubavlju i saosećanjem? Ili sam samo uz pomoć raspeća mogao da spasem čoveka? Zar Moja pravedna narav nije pogodnija za to da čoveka učinim potpuno poslušnim? Zar ona nije sposobnija za potpuno spasenje čoveka?

Iako su Moje reči možda stroge, sve su izgovorene radi ljudskog spasenja, jer Ja samo izgovaram reči, a ne kažnjavam ljudsko telo. Ove reči dovode do toga da ljudi žive u svetlosti, da spoznaju da svetlost postoji, da spoznaju da je svetlost dragocena i, još i više, da spoznaju koliko su im te reči korisne, kao i da spoznaju da je Bog spasenje. Iako sam izgovorio mnoge reči grdnje i suda, ono što one predstavljaju nije vam i kroz dela učinjeno. Došao sam da obavim Svoje delo i da govorim Svoje reči. I premda Moje reči možda jesu stroge, izgovorene su kao sud o vašoj iskvarenosti i vašem buntovništvu. Svrha ovakvog Mog delovanja ostaje u tome da spasim ljude iz vlasti Sotone; koristim Svoje reči da spasim ljude. Moj cilj nije da Svojim rečima naudim ljudima. Moje su reči stroge da bih postigao rezultate u Svom delovanju. Samo kroz takvo delo ljudi mogu spoznati sebe i otrgnuti se od svoje buntovne naravi. Najveći značaj dela reči jeste u omogućavanju ljudima da u praksi primene istinu nakon što su je razumeli, da ostvare promene u svojoj naravi i da spoznaju sebe i delo Božje. Jedino obavljanje dela kroz izgovaranje reči omogućava komunikaciju između Boga i ljudi i jedino reči mogu objasniti istinu. Ovakav način delovanja najbolje je sredstvo za osvajanje ljudi; osim kroz izgovorene reči, nijednim drugim metodom ne može se ljudima pružiti jasnije shvatanje istine i dela Božjeg. Prema tome, u svojoj poslednjoj etapi delovanja, Bog govori ljudima da bi im otkrio sve istine i tajne koje još ne shvataju, omogućavajući im da od Boga zadobiju istiniti put i život, čime ispunjavaju Njegovu volju. Svrha Božjeg rada na ljudima jeste u tome da im omogući da ispune Božju volju, a to se čini kako bi im donelo spasenje. Stoga, za vreme Njegovog spasenja čoveka, On ne obavlja delo kažnjavanja. Dok ljudima donosi spasenje, Bog ne kažnjava zle i ne nagrađuje dobre, niti otkriva odredišta raznih sojeva ljudi. Umesto toga, tek nakon što završna etapa Njegovog dela bude dovršena, On će obaviti delo kažnjavanja zlih i nagrađivanja dobrih, i tek tada će otkriti kraj svih različitih sojeva ljudi. Oni kažnjeni, biće oni koji zapravo neće moći da budu spašeni, dok će oni spašeni, biti oni koji su zadobili Božje spasenje u vreme Njegovog spasenja ljudi. Dok se sprovodi Božje delo spasenja, svaka pojedinačna osoba koja se može spasiti biće spasena, u meri u kojoj je to moguće, i niko od njih neće biti odbačen, jer je spasavanje ljudi svrha Božjeg dela. Svi oni koji u vreme Božjeg spasenja ljudi ne budu mogli da promene svoju narav – kao i svi oni koji nisu u stanju da se potpuno pokore Bogu – biće kažnjeni. Ova etapa dela – delo reči – otkriće ljudima sve puteve i tajne koje oni ne shvataju, kako bi mogli da shvate volju Božju i zahteve koje je Bog postavio spram njih, i kako bi imali preduslove da u praksi primene Božje reči i postignu promene u svojoj naravi. Za obavljanje Svog dela Bog koristi samo reči i ne kažnjava ljude zbog sitne buntovnosti; a to je stoga jer je sada vreme za delo spasenja. Kad bi svako ko je buntovan bio i kažnjen, tada niko ne bi imao priliku da bude spasen; svi bi bili kažnjeni i pali bi u Ad. Svrha reči kojima se sudi ljudima jeste u tome da im omogući da spoznaju sebe i pokore se Bogu; a ne da ih kazni takvim sudom. U vreme dela reči, mnogi ljudi će razotkriti svoje buntovništvo i prkos, kao i svoju neposlušnost prema ovaploćenom Bogu. Ipak, On zbog toga neće kazniti sve ove ljude, već će samo odbaciti one koji su iskvareni do srži i koji ne mogu biti spašeni. On će njihovo telo predati Sotoni, a u pojedinim slučajevima uništiće njihovo telo. Svi koji su preostali nastaviće da slede i proći će kroz čin obračunavanja i orezivanja. Ako, tokom svog sledbeništva, ovi ljudi i dalje ne mogu da prihvate čin obračunavanja i orezivanja, postajući sve više i više izopačeni, tada će izgubiti svoju priliku za spasenje. Svaka osoba koja se pokorava tome da je Božje reči osvoje dobiće dovoljno prilika za spasenje; Božje spasenje svakog od ovih ljudi pokazaće Njegovu krajnju popustljivost. Drugim rečima, prema njima će ispoljiti najveću toleranciju. Sve dok se ljudi vraćaju sa pogrešnog puta i sve dok se mogu pokajati, Bog će im pružati priliku da zadobiju Njegovo spasenje. Kada se ljudi prvi put pobune protiv Boga, On nema želju da ih usmrti; već čini sve što može kako bi ih spasio. Ako za nekog zaista nema nade za spasenje, Bog će ga tada odbaciti. Bog sporo kažnjava određene ljude samo zato jer želi da spase svakog onog ko može biti spasen. On sudi, prosvećuje i vodi ljude samo rečima, a ne koristi štap da ih usmrti. Korišćenje reči zarad ljudskog spasenja predstavlja svrhu i značaj završne etape dela.