Neki kažu: „Pavle je obavio ogroman posao, ogromno je breme poneo zarad crkava i toliko im je mnogo doprineo. Doba blagodati se punih 2000 godina oslanjalo na trinaest Pavlovih poslanica, od kojih je značajnije jedino Četvorojevanđelje. Ko bi se s njim mogao porediti? Jovanovo Otkrivenje niko nije u stanju da dešifruje, dok Pavlove poslanice pružaju život, a delo koje je obavio bilo je od koristi crkvama. Ko bi drugi mogao tako nešto da postigne? A koje je delo Petar obavio?“ Kad čovek ocenjuje druge ljude, on to čini prema njihovom doprinosu. Kad čoveka ocenjuje Bog, On to čini na osnovu čovekove prirode. Među onima koji tragaju za životom, Pavle je bio neko ko nije poznavao vlastitu suštinu. On nipošto nije bio ni skroman ni poslušan, niti je poznavao svoju suštinu, koja je Bogu bila suprotstavljena. Stoga je on bio neko ko nije prošao kroz podrobna iskustva i neko ko istinu nije sproveo u delo. Petar je bio drugačiji. Poznavao je svoje nesavršenosti, svoje slabosti i svoju iskvarenu narav Božjeg stvorenja, što znači da je posedovao praktični put promene svoje naravi; nije bio od onih koji samo poseduju doktrinu, ali ne i stvarnost. Oni koji se menjaju jesu novi ljudi koji su spaseni, to su oni koji su osposobljeni da tragaju za istinom. Ljudi koji se ne menjaju pripadaju onima koji su prirodno zastareli; to su oni koji nisu spaseni, odnosno, oni koji su od Boga omraženi i odbačeni. Bog ih neće upamtiti, ma koliko bilo njihovo delo. Kad ovo uporediš sa svojim traganjem, trebalo bi da samo po sebi bude očigledno da li si isti kao Petar, ili kao Pavle. Ako u onome za čim tragaš još uvek nema istine, ako si ti čak i danas nadmen i drzak kao Pavle i ako si još uvek, poput njega, vešt na rečima i hvalisav, onda si ti, bez sumnje, jedan neuspešni izrod. Ako težiš istom onom čemu je i Petar težio, ako težiš praktičnom delovanju i istinskim promenama, te ako nisi nadmen ni samovoljan, već nastojiš da izvršavaš svoju dužnost, bićeš Božje stvorenje koje može da ostvari pobedu. Pavle nije poznavao svoju vlastitu suštinu i iskvarenost, a još je manje bio svestan svoje neposlušnosti. Nikad nije spomenuo svoje sramno prkošenje Hristu, niti se preterano kajao. Ponudio je samo kratko objašnjenje, a duboko u svom srcu nije se potčinio Bogu u celosti. Iako je, na putu za Damask, pao, on se nije zagledao duboko u sebe. Zadovoljio se time što je nastavio da radi, a spoznaju samoga sebe i promenu svoje stare naravi nije smatrao najvažnijim problemima. Bio je zadovoljan time što je govorio istinu, što je, potpomažući druge, lečio sopstvenu savest i što više nije progonio Isusove učenike da bi se utešio i oprostio sebi grehe iz prošlosti. Cilj kojem je težio bio je samo buduća kruna i prolazno delo; cilj kojem je težio bilo je obilje blagodati. Nije tragao za dovoljnom istinom, niti je nastojao da prodre dublje u istinu koju ranije nije razumeo. Stoga se može reći da je njegovo znanje o samom sebi bilo lažno i da on nije prihvatao grdnju i sud. To što je bio u stanju da radi ne znači da je posedovao znanje o sopstvenoj prirodi ili suštini; bio je usredsređen isključivo na spoljašnje praktično delovanje. Štaviše, ono čemu je težio nije bila promena, već znanje. Njegovo je delo u potpunosti nastalo kao rezultat Isusovog pojavljivanja na putu za Damask. To nije nešto što je on prvobitno bio rešen da učini, niti je to delo nastalo nakon što je prihvatio orezivanje svoje stare naravi. Ma kako da je radio, njegova se stara narav nije menjala, tako da svojim delom nije iskupio grehe iz prošlosti, već je samo odigrao izvesnu ulogu među crkvama tog vremena. Takav jedan čovek, čija se stara narav nije menjala – to jest, čovek koji nije zadobio spasenje i kome je još više nedostajalo istine – bio je krajnje nesposoban da postane jedan od onih koje je Gospod Isus prihvatio. On nije bio neko ko je prema Isusu Hristu bio pun ljubavi i strahopoštovanja, niti je bio vičan u traganju za istinom, a ponajmanje je bio neko ko je tragao za tajnom ovaploćenja. Bio je tek neko ko je vešt u sofistici, ko nije uzmicao ni pred kim višim od sebe i ni pred kim ko je posedovao istinu. Zavideo je ljudima i istinama koji su mu se suprotstavljali ili prema njemu bili neprijateljski nastrojeni, radije se priklanjajući nadarenim ljudima uzvišenog lika i temeljnog znanja. Nije voleo da komunicira sa siromasima koji su tragali za istinitim putem, ne mareći ni za šta osim za istinu, već se zanimao za uglednike iz verskih organizacija, koji su govorili samo o doktrinama i posedovali opsežno znanje. Nije gajio ljubav prema novom delu Svetog Duha i nije mario za pokret novog dela Svetog Duha. Umesto toga, prednost je davao pravilima i doktrinama uzvišenijim od opštih istina. Na osnovu svoje urođene suštine i celine onoga za čim je tragao, on ne zaslužuje da se nazove hrišćaninom koji traga za istinom, a kamoli vernim slugom u Božjoj kući, jer je bio isuviše licemeran, a njegova je neposlušnost bila prevelika. Mada ga znamo kao slugu Gospoda Isusa, on uopšte nije bio prikladan za ulazak kroz vrata nebeskog carstva, jer se za njegove postupke ne može reći da su od početka do kraja bili pravedni. Možemo ga posmatrati samo kao nekoga ko je bio licemeran i ko je činio nepravdu, ali je ujedno ipak radio za Hrista. Mada se ne može kazati da je bio zao, sasvim ga je prikladno nazvati čovekom koji je činio nepravdu. Iako je učinio mnoga dela, o njemu se ne sme suditi na osnovu količine, već isključivo na osnovu kvaliteta i suštine obavljenog posla. Jedino se na taj način može dokučiti prava istina o njemu. Uvek je verovao: „Sposoban sam da radim i bolji sam od većine ljudi; više od ikoga drugog vodim računa o bremenu Gospodnjem i niko se ne kaje tako duboko kao ja, jer, velika me je svetlost obasjala i video sam veliku svetlost, te je stoga moje kajanje dublje od ičijeg drugog.“ Takve je misli on u to vreme nosio u svom srcu. Na kraju svog dela, Pavle je rekao: „Bitku sam izborio, trku dovršio i venac pravednosti pripravljen je za mene.“ Njegova borba, delo i smer kojim je išao imali su jedino za cilj sticanje krune pravednosti, a njegovo napredovanje nije bilo aktivno. Mada u svom poslu nije bio površan, može se reći da je svoje delo obavljao samo kao nadoknadu za počinjene greške, kao nadoknadu za optužbe od strane sopstvene savesti. Nadao se samo da će što pre dovršiti svoje delo, doći do kraja svog puta i izboriti svoju bitku, kako bi što pre stekao krunu pravednosti za kojom je odavno čeznuo. On nije čeznuo da se, sa svojim iskustvima i istinskim znanjem, susretne sa Gospodom Isusom, već da što pre dovrši svoje delo kako bi, kad se sretne sa Gospodom Isusom, za obavljeno delo dobio nagradu. Svoje je delo koristio da sebe uteši i da sklopi pogodbu u zamenu za buduću krunu. Ono za čim je tragao nije bila istina, niti Bog, već samo kruna. Kako bi takva potraga mogla da zadovolji normu? Njegova pobuda, njegovo delo, cena koju je platio i sav njegov trud – sve je to bilo prožeto njegovim čudesnim fantazijama i on je radio sasvim u skladu sa vlastitim željama. U čitavom njegovom delu nije bilo ni trunke volje u ceni koju je platio; on se samo bavio sklapanjem pogodbe. On svoj trud nije svojevoljno ulagao da bi izvršio svoju dužnost, već ga je svojevoljno ulagao zarad postizanja cilja te pogodbe. Ima li takav trud ikakvu vrednost? Ko bi pohvalio njegove nečiste napore? Koga bi takvi napori uopšte zanimali? Njegovo je delo bilo ispunjeno snovima o budućnosti, bilo je prepuno predivnih planova i nije sadržavalo put ka promeni ljudske naravi. Ogroman deo njegove blagonaklonosti bio je pretvaranje; njegovo delo nije pružalo život, već je predstavljalo lažnu uljudnost; bilo je to samo sklapanje pogodbe. Kako bi jedno takvo delo moglo da izvede čoveka na put povratka svojoj prvobitnoj dužnosti?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“