Niko nije prikladniji, niti bolje osposobljen za delo suda o iskvarenosti tela ljudskog od Boga u telu. Kad bi sud neposredno obavljao Duh Božji, on ne bi bio sveobuhvatan, i, štaviše, čovek bi to teško prihvatio, jer Duh ne može da se sa čovekom suoči licem u lice. Samo u svetlu ove tačke, efekti ne bi bili neposredni, a kamoli da bi čovek mogao jasnije da sagleda neuvredljivu narav Božju. Sotonu je moguće potpuno dotući samo tako što će čovekovoj iskvarenosti suditi Bog u telu. Bog u telu je takođe osoba sa normalnom ljudskošću, i On može neposredno da sudi čovekovoj nepravednosti; to je znak urođene svetosti Njegove i Njegove jedinstvenosti. Samo je Bog podoban i samo je On u poziciji da sudi čoveku, jer poseduje istinu i pravednost, te je stoga u stanju da čoveku sudi. Oni koji ne poseduju istinu i pravednost nisu prikladni da sude drugima. Kad bi ovo delo obavljao Duh Božji, ono ne bi značilo pobedu nad Sotonom. Duh je, po svojoj suštini, uzvišeniji od smrtnih bića, a Duh Božji po prirodi poseduje svetost i trijumfuje nad telom. Kad bi Duh neposredno obavljao ovo delo, On ne bi mogao da sudi celokupnom buntovništvu ljudskom i ne bi mogao da otkrije svu čovekovu nepravednost. Jer, delo suda se takođe izvršava kroz čovekove predstave o Bogu, a čovek nikada nije imao nikakve predstave o Duhu, te stoga Duh nije u stanju da čovekovu nepravednost bolje otkrije, a još manje da tu njegovu nepravednost detaljno raskrinka. Ovaploćeni Bog je neprijatelj svima onima koji Ga ne spoznaju. Kroz suđenje čovekovim predstavama i čovekovom protivljenju Njemu, On raskrinkava sve buntovništvo ljudskog roda. Efekti Njegovog dela u telu očigledniji su od efekata ostvarenih delovanjem Duha. Iz tog razloga, sud nad čitavim ljudskim rodom ne obavlja neposredno Duh, već je to delo ovaploćenog Boga. Bog u telu može da bude viđen i dodirnut od čoveka, i Bog u telu u stanju je da čoveka u potpunosti osvoji. Čovek napreduje od protivljenja Njemu do pokoravanja Njemu, od proganjanja Njega do prihvatanja Njega, od stvaranja predstava o Njemu do spoznaje Njega, i od odbacivanja Njega do voljenja Njega – to su efekti dela ovaploćenog Boga. Čovek biva spasen samo prihvatanjem Njegovog suda, spoznaje Ga tek postepeno, kroz reči iz usta Njegovih, čoveka On osvaja upravo dok Mu se ovaj suprotstavlja, a opskrbu za život čovek od Njega dobija tokom prihvatanja Njegove grdnje. Sve je ovo delo ovaploćenog Boga, a ne delo Boga pod Njegovim identitetom Duha. Delo koje obavlja ovaploćeni Bog najveće je i najtemeljnije delo, a ključnu komponentu tri etape Božjeg dela predstavljaju dve etape dela ovaploćenja. Čovekova duboka iskvarenost predstavlja veliku prepreku izvršenju dela ovaploćenog Boga. Naročito težak posao predstavlja delo koje se sprovodi na ljudima poslednjih dana; i okruženje je neprijateljski nastrojeno i sve su osobe prilično lošega kova. Pa ipak, po okončanju ovog dela, odgovarajući efekat će biti ostvaren bez ijedne greške; to je efekat dela koje obavlja telo, i on je ubedljiviji od efekta koji se postiže delovanjem Duha. Tri etape Božjeg dela biće dovršene u telu, a to mora učiniti ovaploćeni Bog. Najvažnije i najpresudnije delo obavlja se u telu, a spasenje čovekovo mora da obavi ovaploćeni Bog lično. Mada se svim ljudima čini kako ovaploćeni Bog nema sa čovekom nikakve veze, upravo od tog tela zavisi sudbina i egzistencija čitavog ljudskog roda.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Iskvareni ljudski rod ima veću potrebu za spasenjem od strane ovaploćenog Boga”