Bog se ovaplotio zato što predmet Njegovog dela nije duh Sotonin, niti bilo šta što nije od tela, već čovek, koji je od tela i iskvaren od strane Sotone. Upravo stoga što je čovekovo telo iskvareno, Bog je telesnog čoveka učinio predmetom Svog dela; još i više, upravo zato što je čovek predmet iskvarenosti, Bog je izabrao čoveka kao jedini predmet Svog dela, u svim etapama Svog dela spasenja. Čovek je smrtno biće, od krvi je i mesa, a Bog je Jedini koji može da spase čoveka. Stoga, da bi obavio Svoje delo, Bog mora da se ovaploti u telu čije su odlike istovetne čovekovim, kako bi Njegovo delo moglo da ostvari bolje efekte. Bog mora da se ovaploti da bi izvršio Svoje delo, a razlog je upravo to što je čovek sazdan od tela, što nije u stanju da pobedi greh, niti da se liši tela. Mada se suština i identitet ovaploćenog Boga umnogome razlikuju od čovekove suštine i identiteta, Njegova je pojava ipak identična čovekovoj; On nalikuje normalnoj osobi i živi životom normalnog čoveka, tako da oni koji Ga vide ne mogu da uoče nikakve razlike u odnosu na normalnu osobu. Ova normalna pojava i normalna ljudskost Njemu su dovoljne da Svoje božansko delo obavlja u normalnoj ljudskosti. Telo Njegovo dozvoljava Mu da Svoje delo obavlja u normalnoj ljudskosti i da ga obavlja među ljudima, a Njegova normalna ljudskost Mu, povrh toga, pomaže da među ljudima obavi delo spasenja. Iako je Njegova normalna ljudskost izazvala mnogo vreve među ljudima, ta vreva nije uticala na normalne efekte Njegovog dela. Ukratko, delo Njegovog normalnog tela od najveće je moguće koristi za čoveka. Iako većina ljudi ne prihvata Njegovu normalnu ljudskost, Njegovo delo ipak može da ostvari rezultate, a ti rezultati se postižu zahvaljujući Njegovoj normalnoj ljudskosti. U to nema nikakve sumnje. Od Njegovog dela u telu čovek dobija deset puta više, ili čak nekoliko desetina puta više, nego od predstava koje među ljudima vladaju u vezi s Njegovom normalnom ljudskošću, a Njegovo će delo na kraju progutati sve te predstave. A efekat koji je Njegovim delom ostvaren, odnosno, znanje koje je čovek stekao u vezi s Njim, daleko prevazilazi čovekove predstave o Njemu. Nema načina da se delo koje On obavlja u telu zamisli ili izmeri, jer telo Njegovo nije ni nalik telu ma kog telesnog ljudskog bića; iako su im spoljašnje ljuske identične, suština nije ista. Njegovo telo rađa među ljudima mnoge predstave o Bogu, ali ono takođe može čoveku da omogući sticanje mnogih znanja, a može čak i da osvoji svaku osobu koja poseduje sličnu spoljašnju ljušturu. Jer, On nije samo čovek, već Bog sa spoljašnjom ljušturom čoveka, i niko ne može da Ga u potpunosti dokuči, niti razume. Nevidljivog i neopipljivog Boga svi vole i svi Ga pozdravljaju. Ako je Bog samo Duh, za čoveka nevidljiv, čoveku je veoma lako da veruje u Njega. Ljudi mogu da puste mašti na volju i da bilo koji lik, po svom nahođenju, odaberu kao lik Božji, kako bi ugodili sebi i učinili sebe srećnima. Na taj način, ljudi mogu bez imalo ustručavanja da rade sve što se njihovom sopstvenom „Bogu” najviše dopada i što On poželi. Štaviše, oni veruju da niko nije pobožniji ni odaniji „Bogu” od njih, te da su svi drugi samo neznabožački psi, neverni Bogu. Može se reći da oni čije je verovanje u Boga nejasno i zasnovano na doktrini streme na ovaj način; sve je to manje-više isto, uz neznatna odstupanja. Radi se samo o tome da se likovi bogova razlikuju u njihovoj mašti, ali je suština, zapravo, ista.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Iskvareni ljudski rod ima veću potrebu za spasenjem od strane ovaploćenog Boga”