Bog ne dolazi na zemlju da usavrši Svoju normalnu ljudskost niti da obavi delo normalne ljudskosti. On dolazi jedino da obavi delo božanstva u normalnoj ljudskosti. Ono što Bog govori o normalnoj ljudskosti nije ono što ljudi zamišljaju. Za čoveka, definicija „normalne ljudskosti“ jeste imati ženu ili muža, i sinove i kćeri, koji su dokaz da je neko normalna osoba; međutim, Bog to ne vidi na taj način. Za njega je normalna ljudskost imati normalne ljudske misli, normalan ljudski život i biti rođen od normalnih ljudi. Međutim, Njegova normalnost ne uključuje to da ima ženu ili muža, i decu na način na koji čovek govori o normalnosti. Odnosno, za čoveka, normalna ljudskost o kojoj Bog govori jeste ono što bi čovek smatrao odsustvom ljudskosti, gotovo bez emocija i naizgled lišeno telesnih potreba, baš poput Isusa, koji je imao samo spoljašnjost normalne osobe i na sebe preuzeo izgled normalne osobe, dok u suštini nije sasvim posedovao sve ono što bi normalna osoba trebalo da poseduje. Iz ovoga se može videti da suština ovaploćenog Boga ne obuhvata celokupnu normalnu ljudskost, već samo deo stvari koje bi ljudi trebalo da poseduju, kako bi se podržale rutine normalnog ljudskog života i održale moći razuma normalnog čoveka. Ipak, ove stvari nemaju nikakve veze sa onim što čovek smatra normalnom ljudskošću. One su ono što ovaploćeni Bog treba da poseduje. Međutim, postoje oni koji tvrde da se za ovaploćenog Boga može reći da poseduje normalnu ljudskost jedino ako On ima ženu, sinove i kćeri, porodicu; bez ovih stvari, kažu oni, On nije normalna osoba. U tom slučaju te pitam: „Ima li Bog ženu? Da li je moguće da Bog ima muža? Može li Bog imati decu?“ Nisu li ovo zablude? Ipak, ovaploćeni Bog ne može da iskoči iz pukotine između stena ili da padne sa neba. On može samo da se rodi u normalnoj ljudskoj porodici. Zato On ima roditelje i sestre. To su stvari koje normalna ljudskost ovaploćenog Boga treba da ima. Takav je bio slučaj sa Isusom; Isus je imao oca i majku, sestre i braću i sve ovo je bilo normalno. Međutim, da je imao ženu i sinove i kćeri, tada Njegova ljudskost ne bi bila normalna ljudskost kakvu je Bog nameravao da ovaploćeni Bog poseduje. Da je to bio slučaj, On ne bi bio u stanju da dela u ime božanstva. Upravo zato što nije imao ženu niti decu, a ipak je bio rođen od normalnih ljudi u normalnoj porodici, On je bio u stanju da obavi delo božanstva. Da dodatno pojasnim: ono što Bog smatra normalnom osobom jeste osoba rođena u normalnoj porodici. Jedino je takva osoba podobna da obavi božansko delo. Kada bi, sa druge strane, ta osoba imala ženu, decu ili muža, ona ne bi bila u stanju da obavi božansko delo, jer bi posedovala samo normalnu ljudskost koju ljudi zahtevaju, a ne normalnu ljudskost koju zahteva Bog. Između onoga što Bog smatra i onoga što ljudi razumeju često je ogromna razlika, bez dodirnih tačaka. U ovoj etapi Božjeg dela mnogo je toga što je oprečno ljudskim predstavama i uveliko se od njih razlikuje. Moglo bi se reći da se ova etapa Božjeg dela u potpunosti sastoji od neposrednog delovanja božanstva, dok ljudski rod obavlja sporednu ulogu. Budući da Bog dolazi na zemlju da Sâm obavi Svoje delo, umesto da čoveku dozvoli da on pokuša da ga obavi, On se Sâm ovaploćuje u telu (u nepotpunoj, normalnoj osobi) da obavi Svoje delo. On koristi ovo ovaploćenje da ljudskom rodu predstavi novo doba, da ljudskom rodu saopšti novi korak u Svom delu i da od ljudi traži da praktično deluju saglasno putu opisanom u Njegovim rečima. Tako je Božje delo u telu okončano; On se sprema da napusti ljudski rod, ne boraveći više u telu normalne ljudskosti, već se udaljavajući od čoveka da bi prešao na sledeći segment Svog dela. Zatim, koristeći ljude po Svom sopstvenom srcu, On nastavlja Svoje delo na zemlji među ovom grupom ljudi, ali u njihovoj ljudskosti.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suštinska razlika između ovaploćenog Boga i ljudi koje Bog koristi“