Svaka etapa Božjeg dela sprovodi se zarad celog ljudskog roda i usmerena je ka čitavom čovečanstvu. Čak i ako se Njegovo delo obavlja u telu, ono je i dalje usmereno ka celom ljudskom rodu; On je Bog svekolikog čovečanstva i Bog svih stvorenih i nestvorenih bića. Iako je Njegovo delo u telu ograničenog obima i premda je predmet tog dela takođe ograničen, svaki put kad se Bog ovaploti da bi obavio Svoj posao, On za predmet svog dela bira ono što je krajnje reprezentativno; On ne bira neku grupu prostih i neupadljivih ljudi na kojima će raditi, već za predmet Svog dela bira grupu ljudi sposobnih da budu predstavnici Njegovog dela u telu. Tu grupu ljudi On bira zato što je obim Njegovog dela u telu ograničen, zato što su ti ljudi naročito pripremljeni za Njegovo ovaploćeno telo i što je ta grupa naročito odabrana za Njegovo delo u telu. Predmete Svog dela Bog ne bira nasumično, već prema sledećem načelu: predmet Njegovog dela mora biti od koristi za delo ovaploćenog Boga i mora biti u stanju da predstavlja sav ljudski rod. Primera radi, u prihvatanju ličnog iskupljenja od strane Isusa, Jevreji su mogli da predstavljaju celo čovečanstvo, dok su Kinezi u stanju da čitav ljudski rod predstavljaju u prihvatanju ličnog osvajanja od strane ovaploćenog Boga. Ima osnove u predstavljanju čitavog čovečanstva kod Jevreja, kao što ima osnove i u predstavljanju celog ljudskog roda kod Kineza, u pogledu prihvatanja ličnog osvajanja od strane Boga. Značaj iskupljenja ništa ne otkriva više od dela iskupljenja koje je učinjeno među Jevrejima, dok revnost i uspeh osvajanja ništa ne otkriva više od dela osvajanja koje se vrši među kineskim narodom. Čini se da su reč i delo ovaploćenog Boga usmereni samo na malu grupu ljudi, ali Njegovo delo među ovom malom grupom zapravo predstavlja delo čitave vaseljene, a Njegova je reč usmerena ka celom ljudskom rodu. Nakon što Njegovo delo u telu bude privedeno kraju, oni koji Ga slede počeće da šire delo koje je On među njima učinio. Najveća snaga Njegovog dela u telu jeste u tome što onima koji Ga slede može ostaviti tačne reči i podsticaje, i Svoje precizne namere za ljudski rod, tako da Njegovi sledbenici mogu celokupno Njegovo delo u telu i Njegove namere za ceo ljudski rod preciznije i u praktičnijem smislu da prenesu onima koji taj put prihvataju. Samo Bog u telu koji deluje među ljudima istinski ostvaruje Božji boravak i život sa čovekom i ispunjava čovekovu želju da gleda Božje lice, vidi delo Božje i čuje ličnu reč Božju. Ovaploćeni Bog privodi kraju doba u kojem su se ljudima javljala samo leđa Jahveova i ujedno zaključuje doba u kojem ljudi veruju u nejasne bogove. Naročito, delo poslednjeg Božjeg ovaploćenja uvodi čitav ljudski rod u doba koje je stvarnije, praktičnije i lepše. Ovo delo ne samo da zaključuje doba zakona i propisa, već, što je još važnije, ljudima razotkriva Boga koji je praktičan i normalan, koji je pravedan i svet, koji otključava delo plana upravljanja i koji prikazuje tajne i odredište čovečanstva, koji je stvorio ljudski rod i privodi kraju delo upravljanja i koji je hiljadama godina bio skriven. Ovo delo privodi potpunom kraju doba nejasnoće, zaključuje doba u kojem su svi ljudi hteli, ali nisu mogli da traže Božje lice, dovršava doba u kojem je celo čovečanstvo služilo Sotoni i čitav ljudski rod predvodi sve do ulaska u jednu potpuno novu eru. Sve je to rezultat dela koje Bog obavlja u telu namesto Božjeg Duha. Tek kada Bog deluje u Svom telu, oni koji Ga slede više ne tragaju, niti naslepo napipavaju stvari koje kao da ujedno postoje i ne postoje, te prestaju da nagađaju namere nejasnih bogova. Kad Bog širi Svoje delo u telu, oni koji ga slede preneće svim religijama i veroispovestima delo koje je On učinio u telu i proneće sve Njegove reči do ušiju čitavog čovečanstva. Sve što oni koji prime Njegovo jevanđelje budu čuli biće činjenice o Njegovom delu, biće stvari koje je čovek lično čuo i video, i biće to činjenice, a ne glasine. Te su činjenice dokaz kojim On pronosi Svoje delo, a ujedno su i oruđe koje On koristi u širenju tog dela. Kad ne bi bilo činjenica, Njegovo se jevanđelje ne bi proširilo na sve zemlje i na sva mesta; kad bi, umesto činjenica, postojale samo čovekove maštarije, On nikad ne bi mogao da obavi delo osvajanja čitave vaseljene. Za čoveka je Duh neopipljiv i nevidljiv, a delo Duha ne može čoveku ostaviti više bilo kakvih dokaza niti činjenica o Božjem delu. Čovek nikada neće videti pravo Božje lice i uvek će verovati u nejasnog boga koji ne postoji. Čovek nikada neće videti lice Božje, niti će ikada čuti reči koje Bog lično izgovara. Naposletku, čovekove maštarije su isprazne i one ne mogu da zamene pravo lice Boga; urođenu narav Božju, kao ni delo Samoga Boga, čovek ne može da imitira. Nevidljivog nebeskog Boga i Njegovo delo na zemlju može doneti samo Bog koji postaje telo i dolazi među ljude da lično obavlja Svoje delo. Ovo je najidealniji način Božjeg javljanja čoveku, kad čovek Boga vidi i spoznaje Njegovo pravo lice, dok neovaploćeni Bog to ne može da postigne. Pošto je Svoje delo doveo do ove etape, ono je time već postiglo optimalni efekat i ostvarilo potpuni uspeh. Božjim ličnim delom u telu već je dovršeno devedeset odsto celokupnog Njegovog upravljanja. To je telo omogućilo bolji početak i zaključak čitavog Njegovog dela, ono je celokupno Njegovo delo objavilo i učinilo poslednju temeljnu dopunu celog tog dela. Stoga se neće pojaviti još neki ovaploćeni Bog, koji bi obavio četvrtu etapu Božjeg dela, i nikad više neće biti nikakvog čudesnog dela trećeg Božjeg ovaploćenja.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Iskvareni ljudski rod ima veću potrebu za spasenjem od strane ovaploćenog Boga”