U celokupnom delu upravljanja, najvažnije delo odnosi se na spasavanje čoveka od uticaja Sotone. Ovo ključno delo sastoji se u tome da se potpuno osvoje iskvareni ljudi, tako da se u onima koji su osvojeni obnovi prvobitno bogobojažljivo srce i da mogu da ostvare normalan ljudski život, što će reći, normalan život jednog stvorenog bića. Ovo delo ima presudni značaj i predstavlja samu srž čitavog dela upravljanja. Od tri etape dela spasenja, prva etapa dela iz Doba zakona nije ni izbliza pripadala srži dela upravljanja; ona je samo neznatno nalikovala delu spasenja i nije predstavljala početak Božjeg dela izbavljenja čoveka iz Sotonine vlasti. Prvu etapu dela neposredno je obavio Duh, zato što je čovek, po zakonu, znao samo da se pridržava zakona i nije u sebi imao više istine, te zato što delo iz Doba zakona jedva da je obuhvatalo promene u naravi čovekovoj, a još manje se bavilo načinima delovanja kojima se čovek može izbaviti iz Sotonine vlasti. Stoga je Duh Božji dovršio ovu krajnje jednostavnu etapu dela, koja se nije ticala čovekove iskvarene naravi. Ova etapa dela nije imala mnogo veze sa jezgrom upravljanja i nije bila u nekoj naročitoj korelaciji sa zvaničnim delom spasenja čoveka, te stoga nije bilo potrebe da se Bog ovaploćuje kako bi Svoje delo lično obavio. Delo koje obavlja Duh, implicitno je i nedokučivo, te je za čoveka duboko zastrašujuće i nepristupačno; Duh nije pogodan za neposredno izvršenje dela spasenja i nije prikladan za to da čoveka neposredno opskrbljuje životom. Čoveku najviše odgovara da delo Duha preobrazi u pristup koji mu je blizak; drugim rečima, ono što je čoveku najprikladnije jeste da Bog, zarad obavljanja Svoga dela, postane obična, normalna osoba. To od Boga zahteva da se ovaploti kako bi u obavljanju Svog dela preuzeo mesto Duha, a za čoveka ne postoji prikladniji način Božjeg delovanja. Od ove tri etape Božjeg dela, dve etape obavlja telo, a one predstavljaju ključne etape dela upravljanja. Ova dva ovaploćenja međusobno su komplementarna i savršeno se dopunjuju. Prvom etapom Božjeg ovaploćenja postavljeni su temelji za drugu etapu, a može se reći da ova dva ovaploćenja Božja čine jednu celinu i da nisu u neskladu jedno s drugim. Dve etape dela Bog obavlja pod Svojim ovaploćenim identitetom, zbog toga što su one veoma važne za celokupno delo upravljanja. Gotovo da bi se moglo reći kako bi, bez delovanja ova dva Božja ovaploćenja, celokupno delo upravljanja bilo obustavljeno, a spasavanje ljudskog roda ne bi bilo ništa drugo do prazna priča. Da li je ovo delo važno ili nije, prvenstveno zavisi od potreba ljudskog roda, od realnosti ljudske izopačenosti, te od stepena Sotoninog buntovništva i njegovog ometanja prilikom obavljanja ovog dela. Ko je prava osoba, dorasla ovom zadatku, zavisi od prirode posla koji treba obaviti, kao i od važnosti tog posla. Što se značaja ovog dela tiče, u smislu metoda delovanja koji treba usvojiti – da li ga neposredno treba obaviti Duh Božji ili ovaploćeni Bog, ili pak ono treba da bude učinjeno preko čoveka – najpre se odbacuje njegovo izvršenje putem čoveka, da bi, na osnovu prirode samog dela i različitosti dela Duha naspram dela tela, na kraju bilo odlučeno da je delo koje obavlja telo korisnije za čoveka od dela koje Duh obavlja neposredno, te da ono nudi više prednosti. Tako je Bog razmišljao kada je odlučivao o tome da li ovo delo treba da obavi Duhom ili telom. Svaka etapa dela ima svoj značaj i svoju osnovu. Nijedna od ovih etapa dela nije zasnovana na neosnovanim maštarijama, niti se one sprovode proizvoljno; u njima postoji izvesna mudrost. Takva je stvarna priča koja stoji iza celokupnog Božjeg dela. Konkretno govoreći, tako uzvišeno delo, kakvo je lično delovanje ovaploćenog Boga među ljudima, sadrži u sebi još veći deo Božjeg plana. Prema tome, mudrost Božja i celokupnost Njegovog bića ogledaju se u svakom postupku, misli i ideji iz Njegovog dela; ovo je konkretnije i sistematičnije biće Božje. Čoveku je teško da zamisli, teško mu je da poveruje, a povrh svega mu je teško da spozna ove suptilne misli i ideje. Posao koji izvršava čovek obavlja se prema opštem načelu, što je za čoveka veoma zadovoljavajuće. Pa ipak, u poređenju s Božjim delom, razlika je, jednostavno, prevelika; mada su Božji postupci veliki, a delo Božje veličanstvenih razmera, oni se zasnivaju na mnogobrojnim detaljnim i preciznim planovima i aranžmanima, koje čovek ne može ni da zamisli. Ne samo što se svaka etapa Njegovog dela obavlja u skladu s načelom, već svaka etapa takođe sadrži mnogo toga što se ljudskim jezikom ne može precizno izraziti, a to su stvari koje su čoveku nevidljive. Bilo da se radi o delu Duha ili delu ovaploćenog Boga, u svakom od njih sadržani su planovi Njegovog dela. Njegovo delo nije bez osnova i nije beznačajno. Kada delo neposredno obavlja Duh, to je u skladu s Njegovim ciljevima, a kada se On pretvori u čoveka (to jest, kad preobrazi Svoju spoljašnju ljusku) da bi obavio delo, ono je u još većem skladu sa Njegovom svrhom. Zbog čega bi inače On tako spremno menjao Svoj identitet? Zbog čega bi se inače On tako spremno pretvarao u osobu koju smatraju tako niskom i koju progone?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Iskvareni ljudski rod ima veću potrebu za spasenjem od strane ovaploćenog Boga”