Tokom Svog prvog ovaploćenja, Bog delo ovaploćenja nije dovršio; On je samo obavio prvi korak dela koje je Bog morao da izvrši u telu. Da bi, dakle, dovršio delo ovaploćenja, Bog se još jednom vratio u telo i proživeo svu stvarnost i normalnost tela, to jest, učinio je da se Božja Reč ispolji u jednom potpuno normalnom i običnom telu, te tako dovršio Svoje delo u telu, koje prethodno nije bio do kraja obavio. U suštini, drugo ovaploćeno telo je nalik prvom, samo još stvarnije i čak normalnije od prvog. Kao posledica toga, stradanje koje trpi drugo ovaploćeno telo veće je od stradanja prvog, ali je ovo stradanje rezultat Njegove službe u telu, koje se razlikuje od stradanja iskvarenog čoveka. Ono, takođe, proizlazi iz normalnosti i stvarnosti tela Njegovog. Pošto On Svoju službu obavlja u sasvim normalnom i stvarnom telu, to telo mora da podnese ogromne teškoće. Što je ovo telo normalnije i stvarnije, to će On više propatiti tokom vršenja Svoje službe. Delo Božje izražava se u vrlo uobičajenom telu, telu koje nije nimalo natprirodno. Budući da je Njegovo telo normalno i da pritom mora da ponese delo čovekovog spasenja, On strada u većoj meri nego što bi natprirodno telo stradalo – a sva ta stradanja proizilaze iz stvarnosti i normalnosti Njegovog tela. Na osnovu stradanja koja su dva ovaploćena tela pretrpela tokom obavljanja Svoje službe, može se sagledati suština ovaploćenog tela. Što je telo normalnije, to su veće poteškoće koje On mora da podnese dok obavlja Svoje delo; što je telo koje se posla prihvata stvarnije, to su ljudske predstave grublje i veća je opasnost koja će Ga, po svoj prilici, snaći. Pa ipak, što je to telo stvarnije i što ono u većoj meri poseduje potrebe i razum normalnog ljudskog bića, to je On sposobniji da na sebe preuzme obavljanje Božjeg dela u telu. Upravo je telo Isusovo bilo prikovano za krst, telo Njegovo koje je on predao kao žrtvu za greh; upravo je posredstvom tela sa normalnom ljudskošću On porazio Sotonu i u potpunosti spasao čoveka od krsta. I baš kao kompletno telo, Bog u Svom drugom ovaploćenju čini delo osvajanja i odnosi pobedu nad Sotonom. Samo telo koje je potpuno normalno i stvarno može u celosti da izvrši delo osvajanja i da snažno posvedoči. To, drugim rečima, znači da osvajanje čoveka postaje delotvorno posredstvom stvarnosti i normalnosti ovaploćenog Boga, a ne uz pomoć natprirodnih čuda i otkrivenja. Služba ovog ovaploćenog Boga sastoji se u izgovaranju reči, čime On čoveka osvaja i usavršava; drugim rečima, delo Duha ostvarenog u telu, to jest, dužnost toga tela, jeste da govori i da time u potpunosti osvoji, razotkrije, usavrši i izgna čoveka. Prema tome, upravo će delom osvajanja Božje delo u telu biti do kraja ostvareno. Inicijalno delo iskupljenja predstavljalo je samo početak dela ovaploćenja; telo koje vrši delo osvajanja dovršiće celokupno delo ovaploćenja. Jedno je telo muškog, a drugo ženskog roda, čime se upotpunjuje značaj Božjeg ovaploćenja i ujedno raspršuju čovekove predstave o Bogu: Bog se može pretvoriti bilo u muško ili u žensko biće, tako da je ovaploćeni Bog, u suštini, bespolan. On je stvorio i muškarca i ženu, te za Njega ne postoji podela polova. U ovoj etapi dela, Bog ne čini znamenja i čuda, tako da će rezultati Njegovog dela biti ostvareni posredstvom reči. Razlog za to leži u činjenici da se delo ovaploćenog Boga ovoga puta ne sastoji u lečenju bolesnih i isterivanju demona, već u osvajanju čoveka govorom, što znači da se urođena sposobnost ovog ovaploćenog tela Božjeg ogleda u izgovaranju reči i osvajanju čoveka, a ne u isceljivanju bolesnih i izgonu demona. Svrha Njegovog dela u normalnoj ljudskosti nije da čini čuda, niti da leči bolesne i izgoni demone, već da govori, te stoga ovo drugo ovaploćeno telo ljudima izgleda znatno normalnije od prvog. Ljudi vide da Božje ovaploćenje nije laž; ovaj ovaploćeni Bog se, međutim, razlikuje od ovaploćenog Isusa; iako oboje predstavljaju ovaploćenog Boga, oni nisu potpuno identični. Isus jeste posedovao normalnu, običnu ljudskost, ali su Ga pratila mnoga znamenja i čuda. Kod ovog ovaploćenog Boga, ljudske oči neće videti ni znamenja ni čuda, ni lečenje bolesnih, ni isterivanje demona, ni hodanje po moru, ni četrdesetodnevni post… On ne obavlja isto ono delo koje je Isus učinio, ali ne zbog toga što se Njegovo telo suštinski razlikuje od Isusovog, već zato što svrha Njegove službe nije u lečenju bolesnih, niti u izgonu demona. On Svoje delo ne ruši, niti ga remeti. Pošto čoveka osvaja posredstvom Svojih stvarnih reči, On nema potrebu da ga potčinjava prikazivanjem čuda, te stoga ovom etapom treba da bude dovršeno delo ovaploćenja. Ovaploćeni Bog kojeg danas vidiš u celosti je sazdan od tela i nema ničeg natprirodnog u vezi s Njim. On oboleva kao i drugi, potrebni su mu hrana i odeća kao i drugima; On je u celosti sazdan od tela. Ako bi ovaploćeni Bog i ovoga puta činio natprirodna znamenja i čuda, ako bi lečio bolesne, izgonio demone ili ako bi mogao da ubije jednom rečju, kako bi onda delo osvajanja moglo da bude izvršeno? Kako bi delo Njegovo moglo da se proširi među neznabožačkim narodima? Lečenje bolesnih i isterivanje demona bilo je delo iz Doba blagodati i predstavljalo je prvi korak dela iskupljenja, a sada, nakon što je čoveka spasao od krsta, Bog to delo više ne obavlja. Ako bi se, tokom poslednjih dana, pojavio „Bog“ koji bi bio isti kao Isus, koji je lečio bolesne, izgonio demone i zarad čoveka bio razapet na krst, taj „Bog“, iako identičan biblijskom opisu Boga i čoveku lako prihvatljiv, ne bi, po svojoj suštini, predstavljao telo Duha Božjeg, već telo zloduha. Jer, načelo Božjeg delovanja jeste da nikad ne ponavlja ono što je jednom već dovršio. Stoga se delo drugog Božjeg ovaploćenja razlikuje od dela prvog ovaploćenja. U poslednjim danima, Bog ostvaruje delo osvajanja u običnom, normalnom telu; On ne isceljuje bolesne i neće biti razapet na krst zarad čoveka, već prosto izgovara reči u telu i osvaja čoveka u telu. Jedino takvo telo je Božje ovaploćeno telo; jedino takvo telo može da dovrši Božje delo u telu.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“