Bog ćuti i nikada nam se nije pojavio, ali Njegovo delo nikada nije prestajalo. On ispituje svu zemlju i zapoveda svim stvarima i gleda sve čovekove reči i dela. Svoje upravljanje sprovodi odmerenim koracima i prema Svom planu, nečujno i bez drame, a ipak Njegovi koraci napreduju, jedan po jedan, sve bliže ljudskom rodu, a mesto Njegovog suda se širi vaseljenom brzinom munje, nakon čega se Njegov presto smesta spušta među nas. Kakav je to veličanstven prizor, kakav impozantan i svečan prizor! Kao golub i kao lav koji riče, Duh dolazi među nas. On je mudrost, On je pravednost i veličanstvo i potajno dolazi među nas, noseći autoritet i ispunjen ljubavlju i milošću. Niko nije svestan Njegovog dolaska, niko ne pozdravlja Njegov dolazak, i, štaviše, niko ne zna šta će On učiniti. Čovekov život teče kao i pre, njegovo srce nije drugačije, a dani prolaze kao i obično. Bog živi među nama, kao čovek nalik drugim ljudima, kao jedan od najbeznačajnijih sledbenika i običan vernik. On ima Svoje težnje, Svoje ciljeve; i, štaviše, On ima božanstvo koje ne poseduju obični ljudi. Niko nije primetio postojanje Njegovog božanstva, i niko nije uočio razliku između Njegove suštine i suštine čoveka. Živimo zajedno sa Njim, nesputani i neustrašivi, jer je On u našim očima samo beznačajni vernik. On posmatra svaki naš pokret i sve naše misli i ideje se otkrivaju pred Njim. Niko se ne zanima za Njegovo postojanje, niko ne razmišlja o Njegovoj ulozi i, štaviše, niko ni najmanje ne sumnja u Njegov identitet. Mi samo nastavljamo sa našim težnjama, kao da On nema ništa sa nama…

Igrom slučaja, Sveti Duh izražava prolazak reči „kroz“ Njega i iako se to čini veoma neočekivanim, mi to ipak prepoznajemo kao izraz koji dolazi od Boga i spremno ga prihvatamo od Boga. To je zato što, bez obzira na to ko izražava ove reči, sve dok dolaze od Svetog Duha, treba da ih prihvatimo i ne smemo da ih poričemo. Sledeći izraz bi mogao doći preko mene ili preko tebe ili preko nekog drugog. Ko god to bio, sve je to blagodat Božja. Ipak, bez obzira na to ko je u pitanju, možda nećemo obožavati ovu osobu, jer bez obzira na sve, ta osoba nikako ne može biti Bog, niti bismo na bilo koji način izabrali ovakvu običnu osobu da bude naš Bog. Naš Bog je tako veliki i častan; kako bi tako beznačajna osoba mogla zauzeti Njegovo mesto? Štaviše, čekamo da Bog dođe i vrati nas u carstvo nebesko, pa kako bi neko tako beznačajan mogao da bude dorastao tako važnom i teškom zadatku? Ako Gospod ponovo dođe, mora doći na belom oblaku tako da ga vide mnogi. Kako će to biti veličanstveno! Kako je moguće da se On potajno skriva u grupi običnih ljudi?

Pa ipak, ova obična osoba, skrivena među ljudima, obavlja novo delo našeg spasenja. On nam ne nudi nikakva objašnjenja, niti nam govori zašto je došao, već jednostavno obavlja delo koje namerava da uradi odmerenim koracima i prema Svom planu. Njegove reči i izrazi postaju sve češći. Od utehe, ohrabrivanja, podsećanja i upozorenja, do prekora i dovođenja u red; od tona koji je nežan i blag, do reči žestokih i veličanstvenih – sve to daje milost čoveku i uliva u njega strepnju. Sve što On kaže pogađa tajne skrivene duboko u nama; Njegove reči probadaju naša srca, probadaju naš duh i ostavljaju nas ispunjene nepodnošljivim stidom i mi gotovo da ne znamo gde da se sakrijemo. Počinjemo da se pitamo da li nas Bog u srcu ove osobe zaista voli i šta tačno namerava. Možda možemo da budemo vazneseni tek nakon što izdržimo ove patnje? U svojim glavama kalkulišemo… o odredištu na koje ćemo stići i o našoj budućoj sudbini. Ipak, kao i pre, niko od nas ne veruje da je Bog već preuzeo telo da bi obavljao delo među nama. Iako nas je pratio tako dugo, iako nam je već izgovorio toliko reči licem u lice, mi i dalje ne želimo da prihvatimo tako običnog čoveka kao Boga naše budućnosti, a još manje smo voljni da ovoj beznačajnoj ličnosti poverimo kontrolu nad svojom budućnošću i svojom sudbinom. Od Njega dobijamo nepresušnu zalihu žive vode i kroz Njega živimo licem u lice sa Bogom. Ali mi smo samo zahvalni za blagodati Gospoda Isusa na nebu i nikada nismo obraćali pažnju na osećanja ove obične osobe koja je u posedu božanstva. I dalje, kao i ranije, On obavlja Svoje delo ponizno skriven u telu, dajući izraz Svom najdubljem srcu, kao da ne oseća da ga ljudski rod odbacuje, kao da večno prašta čovekovu detinjastost i neznanje i zauvek toleriše to što Ga čovek ne poštuje.

Bez naše spoznaje, ovaj beznačajni čovek nas je vodio korak po korak kroz Božje delo. Prolazimo bezbrojne kušnje, trpimo bezbrojne prekore i smrt nas testira. Učimo o Božjoj pravednoj i veličanstvenoj naravi i uživamo u Njegovoj ljubavi i milosti, počinjemo da cenimo Božju veliku silu i mudrost, svedočimo divoti Božjoj i gledamo Božju žarku želju da spase čoveka. Prema rečima ovog običnog čoveka, spoznajemo narav i suštinu Božju, shvatamo Božju volju, spoznajemo prirodu i suštinu čoveka i vidimo put ka spasenju i savršenstvu. Njegove reči dovode do toga da „umremo“ i da se „ponovo rodimo“; Njegove reči nam donose utehu, ali nas takođe ostavljaju skrhane krivicom i osećanjem da nešto dugujemo; Njegove reči nam donose radost i mir, ali i beskrajni bol. Nekad smo kao jaganjci na klanju u Njegovim rukama; nekad smo kao zenica oka Njegovog i uživamo u Njegovoj nežnoj ljubavi; nekad smo kao Njegovi neprijatelji i Njegov gnevni pogled nas pretvara u pepeo. Mi smo ljudska rasa koju je On spasio, mi smo crvi u Njegovim očima i mi smo izgubljena jagnjad koju On danonoćno želi da pronađe. On je milostiv prema nama, On nas prezire, On nas podiže, On nas teši i bodri, On nas vodi, On nas prosvećuje, On nas prekoreva i dovodi u red, pa nas čak i proklinje. I noću i danju, On stalno brine o nama, štiti nas i stara se o nama, danju i noću, nikada nas ne napuštajući, već proliva krv Svoga srca zbog nas i plaća svaku cenu zbog nas. U izrazima ovog malog i običnog tela, uživali smo u celosti Boga i videli odredište koje nam je Bog podario. Uprkos tome, sujeta i dalje uznemirava naše srce, a mi još uvek nismo voljni da takvu osobu prihvatimo kao svog Boga. Iako nam je dao toliko mane, toliko toga da uživamo, ništa od ovoga ne može zauzeti Gospodnje mesto u našim srcima. Mi poštujemo poseban identitet i status ove osobe, ali sa velikim oklevanjem. Sve dok On ne otvori svoja usta da zatraži od nas da priznamo da je On Bog, mi nikada nećemo preuzeti na sebe da Ga priznamo za Boga koji će uskoro doći, a koji već dugo dela među nama.

Bog nastavlja svoje izjave, koristeći različite metode i perspektive da nas upozori šta treba da radimo, dok istovremeno daje glas Svom srcu. Njegove reči nose životnu snagu, pokazuju nam put kojim treba da koračamo i omogućavaju nam da shvatimo šta je istina. Počinju da nas privlače Njegove reči, počinjemo da se usredsređujemo na ton i način Njegovog govora i podsvesno počinjemo da se zanimamo za najdublja osećanja ove neupadljive osobe. On bljuje krv Svoga srca obavljajući delo za nas, gubi san i apetit zbog nas, plače zbog nas, uzdiše zbog nas, stenje u bolesti zbog nas, trpi poniženje zarad našeg odredišta i spasenja, a naša obamrlost i buntovništvo cede suze i krv iz Njegovog srca. Ono što On ima i ono što On jeste ne pripada nijednoj običnoj osobi niti to može imati niti steći ijedno iskvareno ljudsko biće. On pokazuje toleranciju i strpljenje koje nema nijedan običan čovek, a Njegovom ljubavlju nije obdareno nijedno stvoreno biće. Niko osim Njega ne može da zna sve naše misli, niti da tako jasno i potpuno dokuči našu prirodu i suštinu, niti da sudi o buntovništvu i iskvarenosti ljudskog roda, niti da nam govori i obavlja ovakvo delo na nama u ime Boga na nebu. Niko osim Njega nije obdaren autoritetom, mudrošću i dostojanstvom Božjim; Božja narav i ono što Bog ima i jeste rađaju se, u celini, u Njemu. Niko sem Njega nam ne može pokazati put i doneti svetlost. Niko sem Njega ne može otkriti tajne koje Bog nije otkrio od stvaranja do danas. Niko sem Njega nas ne može spasti od Sotoninog ropstva i naše iskvarene naravi. On predstavlja Boga. On izražava najdublje srce Božje, opomene Božje i Božje reči suda prema celom ljudskom rodu. On je započeo novo doba, novu eru, i uveo novo nebo i zemlju i novo delo, i doneo nam je nadu, okončavajući život koji smo vodili u nedorečenosti i omogućavajući celom našem biću da posmatra, potpuno jasno, put ka spasenju. On je osvojio celo naše biće i zadobio naša srca. Od tog trenutka pa nadalje, naši umovi su postali svesni, a naš duh kao da je oživeo: ova obična, beznačajna osoba, koja živi među nama i koju smo dugo odbacivali, zar to nije Gospod Isus, koji je uvek u našim mislima, budnim ili usnulim, i za kojim čeznemo i noću i danju? To je On! To je zaista On! On je naš Bog! On je istina, put i život! Omogućio nam je da ponovo živimo i da vidimo svetlost i sprečio je da naša srca lutaju. Vratili smo se u dom Božji, vratili smo se pred Njegov presto, licem u lice smo s Njim, bili smo svedoci Njegovog lika i videli smo put koji je pred nama. U ovo vreme, On je potpuno osvojio naša srca; mi više ne sumnjamo ko je On, ne protivimo se Njegovom delu i Njegovoj reči i padamo ničice pred Njim. Samo želimo da sledimo korake Božje do kraja svog života, da nas On usavrši, da uzvratimo Njegove blagodati i ljubav prema nama, da poslušamo Njegove orkestracije i planove, da sarađujemo sa Njegovim delom i da činimo sve što možemo da dovršimo ono što nam On poveri.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Dodatak 4: Posmatranje pojave Božje u Njegovom sudu i grdnji“