Pošto se nalazite među pripadnicima naroda Moje kuće i budući da ste verni Mom carstvu, u svemu što činite morate se pridržavati merila Mojih zahteva. Ne tražim od tebe da budeš samo oblak koji lebdi, već da budeš blistavi sneg, da poseduješ njegovu suštinu i, još i više, njegovu vrednost. Pošto dolazim iz svete zemlje, Ja nisam poput lotosa, koji ima samo ime i nikakvu suštinu, jer potiče iz kaljuge, a ne iz svete zemlje. Vreme u kome se novo nebo spušta na zemlju i nova zemlja širi nebom upravo je i ono vreme kada zvanično delujem među ljudima. Ko Me među ljudskim rodom spoznaje? Ko je video trenutak Mog dolaska? Ko je video da Ja ne samo da posedujem ime, već da, povrh toga, posedujem i suštinu? Svojom rukom sklanjam bele oblake i pomno posmatram nebo; u svemiru nema ničeg što nije uređeno Mojom rukom, a ispod njega, ne postoji niko ko svojim majušnim naporima ne doprinosi ostvarenju Mog moćnog poduhvata. Ljudima na zemlji ne postavljam iscrpljujuće zahteve, jer Ja sam oduvek bio praktični Bog, ali i stoga što sam Svemogući koji je ljude stvorio i dobro ih poznaje. Svi ljudi su izloženi pogledu Svemogućeg. Kako bi čak i oni u najudaljenijim krajevima zemlje mogli da izbegnu ispitivanje od strane Moga Duha? Iako je Moj Duh „poznat” ljudima, oni Ga i dalje vređaju. Moje reči ogoljavaju ružna lica svih ljudi, kao i njihove najdublje misli, i zbog njih se sve na zemlji razotkriva Mojom svetlošću i ruši usred Mog ispitivanja. Međutim, uprkos tom padanju, njihova srca se ne usuđuju da odlutaju daleko od Mene. Među stvorenim bićima, ko zbog Mojih dela ne počinje da Me voli? Ko zbog Mojih reči ne žudi za Mnom? U kome se zbog Moje ljubavi ne rađaju osećanja privrženosti? Jedino usled iskvarenosti koja dolazi od Sotone ljudi nisu mogli da dostignu stanje koje zahtevam. Čak i ona najniža merila koja zahtevam kod ljudi izazivaju zabrinutost, a da ne govorimo ništa o današnjici – ovoj eri, u kojoj se Sotona ponaša nekontrolisano i sumanuto poput tiranina – ili o vremenu kada je Sotona u toj meri pregazio ljude da im se na telima u potpunosti skorila prljavština. Kada to neuspeh ljudi da zbog svoje izopačenosti brinu o Mom srcu nije kod Mene izazvao tugu? Da li je moguće da sažaljevam Sotonu? Da li je moguće da grešim u Svojoj ljubavi? Kada se ljudi bune protiv Mene, Moje srce potajno jeca; kada Mi se opiru, Ja ih grdim; kada ih spasim i vaskrsnem ih iz mrtvih, negujem ih uz najveću brigu; kada Mi se pokore, Moje srce je smireno i istog trena počinjem da osećam velike promene na nebu i zemlji i u svim stvorenjima. Kada Me ljudi veličaju, kako bih mogao da ne uživam u tome? Kada Mi svedoče i zadobijem ih, kako bih mogao da ne steknem slavu? Da li je moguće da Ja nisam taj koji upravlja i opskrbljuje kako god da ljudi postupaju i ponašaju se? Kada ne dajem uputstva, ljudi su besposleni i tromi; štaviše, iza Mojih leđa, oni se upuštaju u one „pohvalne” prljave rabote. Misliš li da telo, kojim Sebe zaodevam, ne zna ništa o tvojim postupcima, o tvom ponašanju i o tvojim rečima? Mnogo sam godina trpeo vetar i kišu, pa sam tako iskusio i gorčinu ljudskog sveta; međutim, nakon pažljivijeg razmišljanja, nema te patnje koja telesnu ljudskost može naterati da izgubi nadu u Mene, a još manje mogu ikakve slasti navesti ljude u telu da prema Meni postanu hladni, malodušni i prezrivi. Da li je njihova ljubav prema Meni zaista ograničena na nedostatak patnje ili na nedostatak slasti?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 9. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”