Od trenutka kada plačući dođeš na ovaj svet, počinješ da ispunjavaš svoju dužnost. Zarad Božjeg plana i Njegovog predodređenja, obavljaš svoju ulogu i započinješ svoj životni put. Ma kakvo bilo tvoje poreklo i ma kakav bio put pred tobom, niko ne može izbeći Nebesko usmeravanje i planove i niko ne upravlja sopstvenom sudbinom, jer je samo On, koji vlada svim stvarima, sposoban za takvo delo. Od nastanka čoveka Bog je tako radio, upravljajući vaseljenom, usmeravajući pravila promene za sve stvari i putanju njihovog kretanja. Kao i sve stvari, čovek se tiho i nesvesno hrani slašću i kišom i rosom od Boga; kao i sve stvari, čovek nesvesno živi rukovođen Božjom rukom. Čovekovo srce i duh su u Božjim rukama, celokupan njegov život vidi se u Božjim očima. Bez obzira da li veruješ u ovo ili ne, sve stvari bez izuzetka, kako žive tako i one mrtve, smenjivaće se, menjati, obnavljati i nestajati u skladu sa Božjim mislima. Na takav način Bog upravlja svim stvarima.

Dok noć tiho pada, čovek je nesvestan, jer ljudsko srce ne može da opazi kako se noć približava, niti odakle dolazi. Dok noć tiho izmiče, čovek dočekuje svetlost dana, ali još manje zna odakle je došla ta svetlost i kako je oterala noćnu tamu i još manje je toga svestan. Ove stalne smene dana i noći vode čoveka iz jednog perioda u drugi, iz jednog istorijskog konteksta u drugi, istovremeno obezbeđujući da se Božje delo izvršava u svakom periodu i da se sprovodi Njegov plan za svako doba. Čovek je prošao kroz ove periode zajedno s Bogom, pa ipak ne zna da Bog upravlja sudbinom svih stvari i živih bića, niti zna kako Bog rukovodi svim stvarima i usmerava ih. Ovo je čoveku izmicalo od pamtiveka do dana današnjeg. Što se tiče razloga, on nije u tome što su Božja dela previše skrivena, niti što Božji plan tek treba da se ostvari, već u tome što su čovekovo srce i duh previše udaljeni od Boga, do te mere da čovek ostaje u službi Sotone čak i dok sledi Boga – a još uvek to ne zna. Niko aktivno ne traga za Božjim stopama i Božjom pojavom i niko nije voljan da živi pod Božjom brigom i staranjem. Umesto toga, ljudi žele da se oslone na pokvarenost Sotone, zlikovca, kako bi se prilagodili ovom svetu i pravilima postojanja koje zlo čovečanstvo sledi. U ovom trenutku, čovekovo srce i duh postali su čovekov poklon u čast Sotone i Sotonina hrana. Štaviše, ljudsko srce i duh postali su mesto na kom Sotona može da boravi i njegovo prikladno igralište. Tako čovek nesvesno prestaje da razume načela ljudskosti, te vrednost i značenje čovekovog postojanja. Božji zakoni i zavet između Boga i čoveka postepeno blede u čovekovom srcu i on prestaje da traga za Bogom i da obraća pažnju na Njega. Kako vreme prolazi, čovek više ne razume zašto ga je Bog stvorio, niti razume reči iz usta Božjih i sve ono što dolazi od Boga. Tada čovek počinje da se opire Božjim zakonima i uredbama, a njegovo srce i duh obamiru… Bog gubi čoveka kojeg je prvobitno stvorio, a čovek gubi koren koji je prvobitno imao: to je tuga ovog ljudskog roda. U stvari, od samog početka pa do sada, Bog je za čovečanstvo inscenirao tragediju, onu u kojoj je čovek ujedno i protagonista i žrtva. I niko ne može da odgovori na pitanje ko je režiser ove tragedije.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bog je izvor čovekovog života“