Kako se Moje reči upotpunjuju, carstvo se na zemlji postepeno gradi i čovek se postepeno vraća u normalno stanje, te se tako na zemlji uspostavlja carstvo u Mom srcu. U tom carstvu, sav narod Božji počinje ponovo da živi životom normalnog čoveka. Nema više ciče zime, koju je zamenio svet sačinjen od gradova proleća, u kojima proleće traje čitave godine. Ljudi više nisu izloženi tmurnosti čovečjeg sveta, niti više moraju da podnose njegovu hladnoću. Ljudi se ne tuku međusobno, države više ne idu u rat jedne protiv drugih, niti više ima pokolja i krvi koja iz tih pokolja teče; sva je zemlja ispunjena srećom i toplina vrvi posvuda među ljudima. Krećem se po tom svetu, uživam sa vrha Svog prestola i živim među zvezdama. Anđeli Mi nude nove pesme i nove plesove. Oni više ne liju suze zbog sopstvene krhkosti. Preda Mnom se više ne čuje plač anđela i niko Mi se više ne žali na težak život. Danas svi vi živite preda Mnom; sutra ćete svi biti u Mom carstvu. Nije li to najveći blagoslov kojim sam darovao čoveka? Zbog cene koju danas plaćate, nasledićete blagoslove budućnosti i živećete u Mojoj slavi. Da li i dalje ne želite da se pozabavite suštinom Moga duha? Da li i dalje želite da uništite sami sebe? Ljudi su voljni da slede ona obećanja koja mogu da vide, čak i ako su ona kratkog daha, ali niko nije voljan da prihvati obećanja sutrašnjice, iako će ona trajati večno. Ono što je čoveku vidljivo Ja ću uništiti, a ono što čovek ne može da opipa, Ja ću ostvariti. U tome je razlika između Boga i čoveka.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 20. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”