Iz iskustva se može videti da je stišavanje srca pred Bogom od presudne važnosti. Ono se odnosi na pitanja duhovnog života i životnog napretka ljudi. Tvoje stremljenje ka istini i promeni svoje naravi urodiće plodom samo ako je tvoje srce tiho pred Bogom. To je zato što si pred Njega došao noseći breme, zato što stalno osećaš da ti toliko toga nedostaje, da postoje mnoge istine koje treba da spoznaš, da postoji veliki deo stvarnosti koji treba da doživiš, i da treba da pokažeš razumevanje prema Božjim namerama. Ove stvari su ti uvek na umu, osećaš kao da te pritiskaju silom zbog koje ostaješ bez daha, i nesrećan si zbog toga (mada nisi u negativnom stanju). Samo takva osoba ispunjava uslove da prihvati prosvećenje Božjih reči i da bude dirnuta Duhom Božjim. Upravo zbog svog bremena, zbog toga što su nesrećni i, može se reći, zbog cene koju su platili i stradanja koje su pretrpeli pred Bogom, oni primaju Njegovo prosvećenje i prosvetljenje. Jer Bog nikome ne daje poseban tretman. On je uvek pravičan u ophođenju prema ljudima, ali im i ne daje proizvoljno ili bezuslovno. Ovo je jedna strana Njegove pravedne naravi. U stvarnom životu, većina ljudi još nije dostigla ovaj nivo. U najmanju ruku, njihovo srce tek treba da se u potpunosti okrene Bogu, te stoga još uvek nije došlo do velike promene u njihovoj život-naravi. To je zato što oni samo žive u Božjoj blagodati i tek treba da zadobiju delo Svetog Duha. Da bi Bog mogao da ih upotrebi, ljudi moraju da zadovolje sledeće kriterijume: njihovo srce mora biti okrenuto Bogu, oni moraju nositi breme Njegovih reči, njihovo srce mora biti ispunjeno žudnjom i oni moraju biti rešeni da traže istinu. Samo takvi ljudi mogu da zadobiju delo Svetog Duha, a često i da od Njega dobiju prosvećenje i prosvetljenje. Ljudi koje Bog upotrebljava spolja izgledaju kao da im manjka razuma i normalnih odnosa sa drugima, ali zato govore pažljivo, pristojno i uvek su u stanju da svoje srce utišaju pred Bogom. Upravo jedna ovakva osoba zavređuje da je Duh Sveti upotrebi. Čini se da ovi ljudi „bez razuma”, o kojima Bog govori, nemaju normalne odnose s drugima, i da im nije stalo do ljubavi i postupaka usmerenih ka spoljašnjem svetu, ali kada komuniciraju o duhovnim stvarima, u stanju su da otvore svoje srce i da drugima nesebično pruže prosvećenje i prosvetljenje stečeno stvarnim iskustvom pred Bogom. Tako oni izražavaju svoju ljubav prema Bogu i tako udovoljavaju Njegovim namerama. Kada ih drugi klevetaju i ismevaju, oni izbegavaju da padnu pod uticaj ljudi, događaja ili stvari iz spoljašnjeg sveta i ostaju tihi pred Bogom. Čini se kao da oni imaju svoje jedinstvene uvide. Bez obzira na to šta drugi rade, njihovo srce nikad ne napušta Boga. Dok drugi ljudi pričaju i smeju se, njihovo srce ostaje pred Bogom, oni promišljaju o Njegovoj reči, ili se tiho u srcu mole Bogu, tražeći Njegove želje. Ovi ljudi ne pridaju važnost očuvanju normalnih međuljudskih odnosa i čini se kao da nemaju nikakvu filozofiju za ophođenje prema svetu. Oni su naizgled živahni, simpatični i nevini, ali takođe poseduju izvesnu smirenost. Takvo je obličje onih osoba koje Bog upotrebljava. Nešto poput filozofije za ophođenje prema svetu ili „normalnog razuma” kod ovakvih osoba jednostavno ne funkcioniše. Oni su čitavo svoje srce izlili u reč Božju, i čini se da u svom srcu imaju samo Boga. Ovo je ona vrsta osobe „bez razuma” o kojoj Bog govori, i upravo takve osobe Bog upotrebljava. Obeležje osobe koju Bog upotrebljava je sledeće: u svako vreme i na svakom mestu, njeno je srce uvek pred Bogom, i ma koliko drugi ljudi bili raskalašni, i ma koliko se odavali požudi i telesnim stvarima, srce ove osobe nikada ne napušta Boga i ona ne sledi gomilu. Samo je ovakva osoba prikladna da je Bog upotrebljava, i samo ovakvu osobu Sveti Duh usavršava. Ako nisi u stanju da ovo postigneš, onda ti ne ispunjavaš uslove da budeš zadobijen od Boga, niti da te Duh Sveti usavrši.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno uspostaviti normalan odnos sa Bogom”