Dok hodaš današnjom stazom, koja je najpogodnija vrsta stremljenja? Kao kakvu osobu treba da vidiš sebe u svom stremljenju? Trebalo bi da spoznaš kako treba da pristupiš svemu što te danas snalazi, bilo da se radi o kušnjama ili teškoćama, ili o nemilosrdnoj grdnji i prokletstvu. Suočen sa svim ovim stvarima, treba pažljivo da razmisliš o njima u svakom pojedinačnom slučaju. Zašto to govorim? Zato što su stvari koje ti se danas dešavaju, na kraju krajeva, kratkoročne kušnje koje se uvek iznova ponavljaju; možda, što se tebe tiče, one nisu posebno naporne za duh, pa puštaš da stvari idu svojim prirodnim tokom i ne smatraš ih dragocenim resursom u potrazi za napretkom. Kako si samo nepromišljen! Toliko da o ovoj dragocenosti razmišljaš kao o oblaku koji ti lebdi pred očima i ne ceniš ove grube udarce koji se uvek iznova ponavljaju – udarce koji su kratki i koji ti izgledaju kao da nisu teški – već ih posmatraš sa hladnom distancom, ne primajući ih k srcu, i smatraš ih samo slučajnim udarcima. Tako si nadmen! Prema tim svirepim napadima, napadima sličnim olujama, koji se uvek iznova ponavljaju, pokazuješ samo lakomisleni nehaj; ponekad čak ideš toliko daleko da upućuješ hladan osmeh, otkrivajući izraz potpune ravnodušnosti – zato što nikada nisi pomislio zašto i dalje patiš od takvih „nesreća”. Da nisam možda Ja užasno nepravedan prema čoveku? Da li je Moj posao da ti pronalazim mane? Iako problemi sa tvojim mentalitetom možda nisu tako ozbiljni kao što sam opisao, ti si, svojom spoljašnjom pribranošću, odavno naslikao savršen portret svog unutrašnjeg sveta. Nema potrebe da ti Ja kažem da su jedine stvari skrivene u dubini tvog srca nerazumne reči uvrede i bledi tragovi tuge koji su jedva primetni drugima. Pošto osećaš da je vrlo nepravedno to što si pretrpeo takve kušnje, ti proklinješ; i zato što zbog tih kušnji osećaš pustoš sveta, ispunjen si setom. Umesto da vidiš ove ponovljene udarce i zavođenje discipline kao najbolju zaštitu, vidiš ih kao besmisleno izazivanje nevolja od strane Neba, ili kao odgovarajuću odmazdu prema tebi. Tako si neuk! Ti nemilosrdno držiš dobra vremena zatočena u mraku; uvek iznova posmatraš divne kušnje i zavođenje discipline kao napade svojih neprijatelja. Ne znaš kako da se prilagodiš svom okruženju, a još si manje voljan da to pokušaš, jer nisi voljan da zadobiješ bilo šta od ovih ponovljenih – i tebi okrutnih – grdnji. Ne pokušavaš ni da tražiš ni da istražuješ i, prepuštajući se samo svojoj sudbini, ideš gde god te ona vodi. Ono što ti se može činiti kao divljački čin prekora nije promenilo tvoje srce niti je ovladalo tvojim srcem; umesto toga, zabada ti se u srce. Ti vidiš ovu „okrutnu grdnju” samo kao svog neprijatelja u ovom životu, te tako ništa nisi dobio. Tako si samopravedan! Retko smatraš da trpiš takve kušnje usled toga što si sam vredan prezira; umesto toga, smatraš sebe nesrećnikom, govoreći, štaviše, da ti uvek tražim mane. I sada kada su stvari stigle do ove tačke, koliko zaista znaš o onome što Ja govorim i radim? Nemoj misliti da si bogomdano čudo, samo malo niže od nebesa, ali beskrajno više od zemlje. Daleko od toga da si pametniji od bilo koga drugog – čak bi se moglo reći da je naprosto dražesno koliko si gluplji od bilo koje osobe na svetu koja poseduje razum, jer imaš previše visoko mišljenje o sebi i nikada nisi imao osećaj inferiornosti, kao da možeš da prozreš Moja dela do najsitnijih pojedinosti. U stvari, ti si neko kome suštinski nedostaje razum, jer nemaš predstavu šta nameravam da uradim, a još manje si svestan onoga što sada radim. I zato kažem da nisi ravan ni starom seljaku koji kuluči na njivi, seljaku koji nema ni najmanju percepciju ljudskog života, a ipak se potpuno oslanja na blagoslove Neba dok obrađuje zemlju. Nimalo ne razmišljaš o svom životu, ne znaš šta je ugled, a još manje imaš bilo kakvu samospoznaju. Tako si „iznad svega”!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji ne nauče i ostanu u neznanju: zar oni nisu zveri?”