Pošto se Božje delo neprestano razvija, pojedina Njegova dela neminovno zastarevaju s pojavom novih dela. Ova različita dela, stara i nova, nisu međusobno protivrečna, već se dopunjavaju, pri čemu svaki korak sledi iz prethodnog. Budući da ima novih dela, prirodno je da ona stara moraju da budu uklonjena. Primera radi, neki od davno ustanovljenih običaja i neke izreke koje ljudi po navici koriste, zajedno s čovekovim dugogodišnjim iskustvom i učenjima, stvorile su u njegovom umu svakojake predstave. To što Bog čoveku tek treba da otkrije Svoje pravo lice i Svoju suštinsku narav, kao i dugo godina prenošene tradicionalne teorije iz drevnih vremena, sve to još više doprinosi formiranju takvih predstava kod čoveka. Moglo bi se reći da je, tokom čitavog perioda verovanja u Boga, zbog uticaja raznih predstava, kod ljudi došlo do formiranja i stalnog razvoja svakojakih pojmovnih shvatanja o Bogu, usled čega su mnogi religiozni ljudi koji služe Bogu postali Njegovi neprijatelji. Što su, dakle, verske predstave u ljudima jače, to se oni više protive Bogu i sve više postaju Božji neprijatelji. Božje delo je uvek novo i nikad ne zastareva; ono nikad ne prerasta u doktrinu, već se stalno menja i, u većoj ili manjoj meri, obnavlja. Takav način delovanja izraz je suštinske naravi Samog Boga. To je ujedno i suštinsko načelo Božjeg delovanja i jedno od sredstava kojima On ostvaruje Svoje upravljanje. Kad Bog ne bi delovao na taj način, čovek se ne bi menjao, niti bi bio sposoban da Ga spozna, a Sotona ne bi bio poražen. Stoga se u Njegovom delu stalno javljaju promene koje su na prvi pogled slučajne, ali su zapravo periodične. Način na koji čovek veruje u Boga, međutim, sasvim je drugačiji. On se drži starih, oprobanih doktrina i sistema, koji su mu utoliko više po volji što su stariji. Kako bi nerazborit ljudski um, tvrdoglav poput mazge, mogao da prihvati toliko nedokučivih novih dela i reči Božjih? Čovek se gnuša Boga koji je uvek nov i nikada star; sviđa mu se jedino stari Bog, s dugom bradom i sedom kosom, koji nikud ne mrda sa Svog mesta. I tako je čovek, zbog toga što se njegov i Božji ukus međusobno razlikuju, postao Božji neprijatelj. Mnoge od ovih protivrečnosti aktuelne su čak i danas, kad je od početka izvršenja uvek novih Božjih dela prošlo gotovo šest hiljada godina. One se, dakle, ne mogu ispraviti. Razloge za to možda treba tražiti u ljudskoj tvrdoglavosti, ili u tome što su Božje upravne odluke neprikosnovene za sve ljude – bilo kako bilo, sveštenici i sveštenice još uvek se uporno drže memljivih starih knjiga i hartija, dok za to vreme Bog Svoje nedovršeno delo upravljanja i dalje obavlja kao da je sâm samcit. Mada su ove protivrečnosti uzrok neprijateljstva između Boga i čoveka, a čak su i nerešive, Bog na njih ne obraća pažnju, baš kao da one istovremeno i postoje i ne postoje. Čovek se, međutim, još uvek čvrsto drži svojih uverenja i predstava, i nikad ih ne odbacuje. Jedna je stvar ipak očigledna: iako čovek ne odstupa od svog stava, Božje stope nikad ne miruju i On Svoje stavove uvek menja spram okruženja. Naposletku, čovek je taj koji će biti poražen bez borbe. U međuvremenu, Bog je najveći neprijatelj svih protivnika koje je porazio, ali je ujedno i šampion svih ljudi, kako onih poraženih tako i neporaženih. Ko je taj ko bi, u takmičenju s Bogom, mogao da pobedi? Čovekove predstave naizgled potiču od Boga, jer su mnoge od njih začete na tragu Božjeg dela. Bog, međutim, ne prašta čoveku zbog toga, niti ga obasipa pohvalama zbog toga što, na tragu Njegovog dela, pravi seriju za serijom proizvoda „namenjenih Bogu“, koji uopšte ne pripadaju Božjem delu. Umesto toga, On je do krajnosti zgađen čovekovim predstavama i starim, pobožnim verovanjima, te čak ni ne namerava da prizna datum njihovog nastanka. On uopšte ne prihvata mišljenje da su sve te predstave posledica Njegovog dela, jer čovekove predstave pronose ljudi; one izviru iz čovekovih misli i uma – one dakle, ne potiču od Boga, već od Sotone. Božja je namera oduvek bila da Njegovo delo bude novo i živo, a ne staro i mrtvo, a to čega bi On hteo da se čovek pridržava menja se saglasno dobu i periodu, drugim rečima, to nije ni večno ni nepromenljivo. To je zato što je On Bog, čijom zaslugom čovek živi i obnavlja se, a ne đavo, zbog kojeg čovek stari i umire. Zar vi to još uvek ne shvatate? Ti imaš predstave o Bogu i nisi u stanju da ih odbaciš od sebe, zato što si zadrt. Razlog za to nije taj što u Božjem delu ima premalo smisla, niti što ono odstupa od čovekovih želja, a ponajmanje je u tome što je Bog uvek nemaran u vršenju Svoje dužnosti. Ti svoje predstave ne možeš da odbaciš zato što si previše neposlušan i što nimalo ne ličiš na Božje stvorenje, a ne zato što ti Bog to otežava. Uzrok svemu tome si ti i to nikakve veze s Bogom nema; svu patnju i nesreću skrivio je čovek. Božje su misli uvek dobre: On ne želi da ti zbog Njega stvaraš predstave, već želi da se, kako vreme prolazi, menjaš i obnavljaš. Ti, međutim, ne znaš šta je za tebe dobro, pa stoga stalno nešto razmatraš i analiziraš. Nije stvar u tome da Bog tebi otežava život, već u tome da se ti Njega ne bojiš i da si preterano neposlušan. Majušno stvoreno biće usuđuje se da uzme nebitno parče onoga što mu je Bog prethodno dao, a zatim se okreće i baš to parče koristi za napad na Boga – zar to nije ljudska neposlušnost? Ljudi su, slobodno se može reći, krajnje nekompetentni da svoje stavove izraze pred Bogom, a još manje zavređuju da se unaokolo šepure svojim bezvrednim, smrdljivim, trulim i kitnjastim izrazima – da i ne pominjem one njihove memljive predstave. Nisu li one još bezvrednije?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Bogu mogu da služe samo oni koji poznaju današnje Božje delo“