Mnogi istaknu Božje reči kako bi ih iz dana u dan čitali, posvećuju se do te mere da sve klasične odlomke Božjih reči pamte kao nešto najdragocenije, a uz to ih posvuda propovedaju, snabdevajući tim rečima druge ljude i pružajući im pomoć putem njih. Oni misle da time svedoče o Bogu i o Njegovim rečima, da na taj način slede Božji put; misle da na taj način žive po Božjim rečima, da takvim postupanjem unose Njegove reči u svoje stvarne živote, te da će im to omogućiti da od Boga dobiju pohvalu i da budu spaseni i usavršeni. Oni se, međutim, čak i dok propovedaju Božje reči, u praksi nikad ne pridržavaju tih reči, niti pokušavaju da sebe uporede s onim što se u Božjim rečima otkriva. Umesto toga, oni Božje reči koriste da bi na prevaru zadobili divljenje i poverenje drugih ljudi, te da bi na sebe preuzeli upravljanje i tako proneverili i ukrali Božju slavu. Uzaludno se nadaju da će priliku, koja im se pruža širenjem Božjih reči, iskoristiti tako da budu nagrađeni Božjim radom i Njegovom pohvalom. Prošlo je toliko godina, a ovi ljudi ne samo da su bili nesposobni da propovedanjem Božjih reči zasluže Njegovu pohvalu, ne samo da nisu bili u stanju da otkriju put koji treba da slede prilikom svedočenja o Božjim rečima, ne samo da, pomažući drugima i snabdevajući ih Božjim rečima, nisu pomogli niti snabdeli sami sebe, i ne samo da su, čineći sve to, bili nesposobni da spoznaju Boga ili da u sebi probude istinsku bogobojažljivost, već se, naprotiv, njihovo pogrešno razumevanje Boga produbljuje, njihovo nepoverenje u Njega pogoršava, a njihove maštarije o Njemu sve su više prenaglašene. Opremljeni i vođeni vlastitom teorijom o Božjim rečima, oni odaju sliku kao da su sasvim u svom elementu, kao da s lakoćom koriste svoje veštine, kao da su pronašli životnu svrhu i misiju, kao da su osvojili novi život i da su spaseni, kao da su, kristalno jasno recitujući Božje reči, zadobili istinu, shvatili Božje namere i otkrili put ka poznanju Boga, te kao da su se, tokom propovedanja Božjih reči, s Njim često susretali licem u lice. Uz to, oni su često „dirnuti“ do suza i, često pod vođstvom „Boga“ u Božjim rečima, kao da se neprestano hvataju za Njegovu iskrenu zabrinutost i dobre namere, i kao da su, u isto vreme, shvatili Božje spasenje čoveka i Njegovo upravljanje, da su spoznali Njegovu suštinu i razumeli Njegovu pravednu narav. Na temelju ovoga, oni kao da još čvršće veruju u postojanje Boga, kao da su svesniji Njegovog uzvišenog stanja i da još dublje osećaju Njegovu veličinu i transcendentnost. Ogrezli u površnom poznavanju Božjih reči, oni odaju utisak da im je vera dobila na snazi, da im je rešenost da izdrže stradanje ojačala, te da se njihovo znanje o Bogu produbilo. Oni, međutim, pojma nemaju da, dok zaista ne iskuse Božje reči, sve njihovo znanje o Bogu i njihove ideje o Njemu proizlaze iz njihovih vlastitih prepuštanja maštarijama i nagađanju. Njihova vera ne bi izdržala nikakvu Božju proveru, njihova takozvana duhovnost i rast naprosto ne bi izdržali Božju kušnju i nadzor, njihova rešenost je tek kula od peska, a njihovo takozvano bogopoznanje nije ništa drugo do plod njihove mašte. Ovi ljudi, koji su, na izvestan način, u Božje reči uložili mnogo truda, zapravo nikad nisu shvatili šta je prava vera, šta je prava poslušnost, šta je prava briga i pravo bogopoznanje. Oni od teorije, mašte, znanja, talenta, tradicije, sujeverja, pa čak i od moralnih vrednosti čovečanstva prave „kapital“ i „oružje“ svoje vere u Boga i svog sledbeništva, te ih čak smatraju osnovom svoje vere i sledbeništva. U isto vreme, oni od tog kapitala i od tog oružja prave čarobne talismane, pomoću kojih spoznaju Boga, suočavaju se i obračunavaju s Božjim nadzorom, kušnjama, grdnjom i sudom. Naposletku, sve ono do čega oni dolaze i dalje se ne sastoji ni od čega drugog do od zaključaka o Bogu, koji su prožeti verskim konotacijama, feudalnim praznoverjem i svime onim što je romantično, groteskno i zagonetno. Način na koji oni poznaju i definišu Boga istim je kalupom izliven kao kod ljudi koji veruju samo u Nebesa ili u Starca na nebu, dok Božja stvarnost, Njegova suština, Njegova narav, sve što On ima i što jeste – sve ono što se odnosi na stvarnog Boga Samoga – jesu stvari koje njihovo znanje nije uspelo da dokuči, od kojih je njihovo znanje potpuno odvojeno, pa čak i od njih udaljeno kao severni od južnog pola. Stoga, ovi ljudi, iako žive snabdeveni i hranjeni Božjim rečima, ipak nisu u stanju da uistinu koračaju putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla. Pravi razlog za to je što se oni nikad nisu upoznali sa Bogom, niti su ikada s Njim imali istinski dodir i prisnu vezu, te je za njih stoga nemoguće da postignu međusobno razumevanje s Bogom, niti u sebi mogu da probude istinsku veru u Boga, da slede Boga i da mu se klanjaju. Zbog njihovog gledišta i stava da Božje reči treba na taj način da posmatraju i da treba tako da gledaju na Boga, suđeno im je da iz svojih poduhvata izađu praznih ruku, da do kraja večnosti ne budu u stanju da koračaju putem koji vodi ka strahu od Boga i izbegavanju zla. Cilj kojem oni teže i smer u kojem idu ukazuju na to da će oni večno biti Božji neprijatelji i da nikad, do kraja večnosti, neće moći da prime spasenje.

– „Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Predgovor“