Bog koristi reči da stvori sve stvari (Odabrani odlomci)

Petoga dana život različitih i raznovrsnih oblika na različite načine pokazuje autoritet Stvoritelja

U Svetom pismu piše: „Zatim reče Bog: ’Neka provrve vodom živa bića, i ptice nek polete nad zemljom po nebeskom svodu!’ Bog je stvorio i morske nemani i svakojaka živa bića što se kreću i vrve u vodi, te sve ptice krilate po svojim vrstama. Vide Bog da je to dobro” (1. Mojsijeva 1:20-21). Sveto pismo nam jasno govori da je na ovaj dan Bog stvorio stvorenja u vodi i ptice u vazduhu, što će reći da je stvorio različite ribe i ptice, i rasporedio svaku od njih prema vrsti. Na ovaj način su zemlja, nebo i vode bili obogaćeni Božjim stvaranjem…

I dok je Bog izgovarao Svoje reči, svež novi život, u različitim pojedinačnim oblicima, istog trenutka je oživljavao usred reči Stvoritelja. Dolazili su na svet boreći se za svoje mesto, skačući, poigravajući od radosti… Ribe svih oblika i veličina plivale su kroz vodu; iz peska su izrasle školjke svih vrsta; stvorenja sa krljuštima, ljušturama i bez kičme žurno su rasla u različitim oblicima, bilo da su velika ili mala, dugačka ili kratka. Tako su i razne vrste morske trave počele žustro da rastu, njišući se prema kretanju raznih morskih životinja, talasajući se, pokrećući ustajale vode, kao da im poručuju: „Pokreni se! Dovedi prijatelje! Jer više nikada nećeš biti sam!” Od trenutka kada su se različita, od Boga stvorena, živa bića pojavila u vodi, svaki sveži novi život donosio je životnu snagu vodama koje su tako dugo bile u stanju mirovanja, i uvodio ih u novu eru… Od tog trenutka pa nadalje, gnezdili su se jedni pored drugih, pravili su jedni drugima društvo i među sobom nisu držali rastojanje. Voda je postojala radi stvorenja u njoj, hraneći svaki život koji je boravio u njenom zagrljaju, a svaki život je postojao zarad vode i njene mogućnosti da hrani. Svaki je drugome darivao život i svaki je, istovremeno i na isti način, svedočio o čudesnosti i veličini tvorevine Stvoritelja, kao i o nenadmašnoj sili Stvoriteljevog autoriteta…

Kako more više nije bilo tiho, tako je život počeo da ispunjava i nebo. Velike i male ptice su, jedna po jedna, sa zemlje poletale ka nebu. Za razliku od morskih stvorenja, imale su krila, a perje je prekrivalo njihove vitke i graciozne figure. Lepršale su krilima, ponosno i nadmeno pokazujući svoju raskošnu odoru od perja i svoje posebne sposobnosti i veštine koje im je podario Stvoritelj. Slobodno su jedrile i vešto se kretale između neba i zemlje, preko pašnjaka i šuma… One su bile miljenice vazduha, bile su miljenice svih stvorenja. Uskoro će postati spona između nebesa i zemlje, i prenosiće poruke svim stvorenjima… Pevale su, radosno se obrušavale, donosile veselje, smeh i živost u ovaj nekada prazan svet… Koristile su svoje jasno, melodično pevanje, koristile su reči u svojim srcima da hvale Stvoritelja za život koji im je podario. Veselo su plesale da pokažu savršenstvo i čudesnost Stvoriteljevog stvaranja, a ceo svoj život koji im je Stvoritelj podario posvetiće svedočenju o Njegovom autoritetu…

Bez obzira na to jesu li bili u vodi ili na nebu, ovo mnoštvo živih bića je prema zapovesti Stvoritelja postojalo u različitim životnim konfiguracijama i prema zapovesti Stvoritelja se okupljalo prema svojim vrstama – a ovaj zakon, ovo pravilo, nijedno stvorenje nije moglo da promeni. Nikada se nisu usuđivali da pređu granice koje im je postavio Stvoritelj, niti su to mogli. Živeli su i razmnožavali se kako im je Stvoritelj odredio, strogo su se pridržavali životnog toka i zakona koje im je Stvoritelj odredio, a svesno su se sve do danas pridržavali Njegovih neizrečenih zapovesti, kao i nebeskih uredbi i pouka koje im je On dao. Razgovarali su sa Stvoriteljem na svoj poseban način, počeli su da cene šta znači Stvoritelj i slušali su Njegove zapovesti. Niko nikada nije prekršio autoritet Stvoritelja, a Njegova suverenost i zapovedništvo nad njima izvršavali su se u Njegovim mislima; nisu izgovarane nikakve reči, ali je autoritet svojstven isključivo Stvoritelju u tišini kontrolisao sva stvorenja bez sposobnosti govora i drugačija od ljudskog roda. Poseban način sprovođenja Njegovog autoriteta primorao je čoveka da stekne novo znanje o jedinstvenom autoritetu Stvoritelja i da ga iznova protumači. Moram ovde da vam kažem da se, ovog novog dana, ispoljavanjem Stvoriteljevog autoriteta još jednom pokazala jedinstvenost Stvoritelja.

Pogledajmo u nastavku poslednju rečenicu ovog pasusa svetog spisa: „Vide Bog da je to dobro.” Šta mislite, šta ovo znači? U ovim rečima su sadržane Božje emocije. Bog je posmatrao kako sve Njegove tvorevine putem Njegovih reči nastaju i čvrsto stoje, i kako postepeno počinju da se menjaju. Da li je u tom trenutku Bog bio zadovoljan raznim stvarima koje je Svojim rečima stvorio i različitim delima koja je postigao? Odgovor glasi: „Vide Bog da je to dobro.” Šta ovde zapažate? Šta predstavljaju reči „Vide Bog da je to dobro”? Šta one simbolizuju? One znače da je Bog imao silu i mudrost da ostvari ono što je planirao i propisao, da ostvari ciljeve koje je nameravao da ostvari. Kada je Bog dovršio svaki zadatak, da li je zažalio? Odgovor i dalje glasi: „Vide Bog da je to dobro.” Drugim rečima, ne samo da On nije zažalio, već je umesto žaljenja osetio zadovoljstvo. Šta znači to da nije osećao žaljenje? To znači da je Božji plan savršen, da su Njegova sila i mudrost savršeni, te da se samo Njegovim autoritetom može postići takvo savršenstvo. Kada čovek obavlja neki zadatak, može li on, poput Boga, da vidi da je to dobro? Može li se svime što čovek čini postići savršenstvo? Može li čovek da dovrši nešto za vek vekova? Baš kao što se kaže: „ništa nije savršeno, već samo bolje”, ništa što čovek uradi ne može dostići savršenstvo. Kad je Bog video da je sve ono što je uradio i postigao bilo dobro, a sve što je Bog učinio bilo je uspostavljeno Njegovim rečima, odnosno, kad „Vide Bog da je to dobro”, sve što je On bio stvorio poprimilo je trajni oblik, raspoređeno je prema vrsti i dobilo je utvrđen položaj, svrhu i funkciju, za vek vekova. Štaviše, njihovu ulogu među svim stvorenjima i put koji moraju da pređu tokom Božjeg upravljanja svim stvorenjima, Bog je već bio odredio i oni su bili nepromenljivi. Bio je to nebeski zakon koji je Stvoritelj dao svim stvorenjima.

„Vide Bog da je to dobro” – ove jednostavne, nedovoljno cenjene i često zanemarene reči jesu reči nebeskog zakona i nebeske uredbe koje je Bog dao svim stvorenjima. One su još jedno oličenje autoriteta Stvoritelja, praktičnije i dublje. Kroz svoje reči, Stvoritelj je mogao ne samo da zadobije sve što je nameravao da zadobije i da postigne sve što je nameravao da postigne, već je Svojim rukama mogao da kontroliše sve što je stvorio i da vlada svim stvorenjima koja je stvorio pod Svojim autoritetom i, povrh toga, sve je bilo sistematično i pravilno. Sva su se stvorenja, takođe, prema Njegovoj reči razmnožavala, postojala i propadala i, štaviše, putem Njegovog autoriteta postojala su usred zakona koji je On doneo, i nijedno od njih nije bilo izuzeto! Ovaj zakon je počeo da važi onog trenutka kad „Vide Bog da je to dobro”, i postojaće, trajaće i delovaće zarad Božjeg plana upravljanja sve do dana kada ga Stvoritelj bude opozvao! Jedinstveni autoritet Stvoritelja nije se ispoljavao samo u Njegovoj sposobnosti da stvori sve stvari i zapovedi svim stvarima da nastanu, već i u Njegovoj sposobnosti da upravlja i ima suverenost nad svim stvorenjima, da daruje energičnost i vitalnost svim stvorenjima i, povrh svega, ispoljavao se u Njegovoj sposobnosti da zauvek navede sva stvorenja koja bi u Svom planu stvorio da se, u svetu koji je On stvorio, pojave i postoje u savršenom obliku, savršenoj životnoj strukturi i sa savršenom ulogom. To se takođe ispoljavalo i time što misli Stvoritelja nisu bile podložne nikakvim ograničenjima, niti su bile ograničene vremenom, prostorom i geografijom. Jedinstveni identitet Stvoritelja, kao i Njegov autoritet, ostaće neizmenjeni za vek vekova. Njegov autoritet će zauvek predstavljati i simbolizovati Njegov jedinstveni identitet, i Njegov autoritet će zauvek stajati rame uz rame sa Njegovim identitetom!

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni I”