1. Mojsijeva 19:1-11 Stignu ona dva anđela uveče u Sodomu baš kada je Lot sedeo kod gradskih vrata. Kad ih je video, Lot im je pošao u susret, poklonio se licem do zemlje i rekao: „Molim vas, gospodo, svratite u dom svoga sluge da provedete noć i operete noge; onda uranite, pa nastavite svojim putem.” Oni odgovoriše: „Ne, prespavaćemo na ulici.” No, Lot ih je toliko saletao da su oni konačno svratili k njemu i ušli u njegovu kuću. Onda ih je ugostio, ispekao beskvasni hleb, pa su jeli. Ali pre nego što su legli na počinak, žitelji grada – muškarci Sodome, stari i mladi – sav narod do poslednjeg čoveka, opkole kuću. Onda pozvaše Lota i rekoše mu: „Gde su oni ljudi što noćas dođoše k tebi? Izvedi ih pred nas, da se upoznamo!” Lot izađe k njima na ulaz, a vrata zatvori za sobom. Onda im reče: „Braćo moja, molim vas, ne činite tog zla! Evo, imam ovde dve ćerke koje još nisu bile u dodiru ni s jednim čovekom. Njih ću vam izvesti, pa činite s njima što vam je volja; ali ovim ljudima ne činite ništa, jer su došli pod senku moga krova.” Oni mu rekoše: „Skloni se odatle! Došao si ovde kao došljak, a već se postavljaš za sudiju. Sad ćemo s tobom da uradimo gore nego s njima.” Onda silovito nasrnu na Lota i primaknu se vratima da ih razvale. Ali ona dvojica ispruže ruke, uvuku Lota k sebi i zatvore vrata. A one ljude što su bili pred vratima, stare i mlade, udare slepilom tako da nisu mogli da pronađu vrata.

1. Mojsijeva 19:24-25 Tada je Jahve Sodomu i Gomoru zasuo kišom od sumpora i ognja – s neba, od Jahvea – pa je uništio ove gradove i celu tu ravnicu, sve žitelje gradova i sve što je raslo na zemlji.

Nakon ponovljenog neprijateljstva i otpora Sodome prema Njemu, Bog je sasvim istrebljuje

Iz ljudske perspektive, Sodoma je bila grad koji je u potpunosti mogao da zadovolji ljudsku pohlepu i ljudsku rđavost. Primamljiv i očaravajuć, uz muziku i ples iz noći u noć, njegov napredak je ljude dovodio do očaranosti i ludila. Njegova rđavost je nagrizala ljudska srca i očarala ih do stanja izopačenosti. Bio je to grad u kome su divljali nečisti i zli duhovi; vrveo je od greha i ubistava, a vazduh je bio gust od krvavog, trulog smrada. Bio je to grad od kojeg se ljudima ledila krv u žilama, grad iz kojeg se odlazilo u stanju užasa. Niko u ovom gradu – ni muško ni žensko, ni mlado ni staro – nije tražio istiniti put; niko nije žudeo za svetlošću niti je čeznuo da se udalji od greha. Živeli su pod Sotoninom kontrolom, pod Sotoninom iskvarenošću i obmanom. Izgubili su svoju ljudskost, izgubili su razum i prvobitni cilj ljudskog postojanja. Počinili su bezbrojna zla dela protivljenja Bogu; odbijali su Božje vođstvo i opirali se Njegovoj volji. I upravo su njihova zla dela vodila ove ljude, grad i sve živo u njemu, korak po korak, do puta uništenja.

Iako u ova dva pasusa nisu zabeležene sve pojedinosti u vezi sa stepenom iskvarenosti stanovnika Sodome, već je umesto toga zabeleženo njihovo ponašanje prema dvojici Božjih slugu nakon njihovog dolaska u grad, postoji jednostavna činjenica koja otkriva stepen u kome je stanovništvo Sodome bilo iskvareno, rđavo i opiralo se Bogu. Time se, takođe, razotkrivaju pravo lice i suština stanovnika grada. Ovi ljudi ne samo da su odbili da prihvate Božja upozorenja, već se nisu ni plašili Njegove kazne. Naprotiv, nipodaštavali su Božji bes. Slepo su se opirali Bogu. Ma šta da je On činio ili kako je to činio, njihova zlobna priroda se samo pojačavala i neprekidno su se suprotstavljali Bogu. Stanovništvo Sodome je bilo neprijateljski nastrojeno prema Božjem postojanju, Njegovom dolasku, Njegovoj kazni, a još i više prema Njegovim upozorenjima. Bili su izuzetno nadmeni. Proždirali su i povređivali sve ljude koji su mogli biti proždrani i povređeni, a nisu se drugačije poneli ni prema Božjim slugama. Kada je reč o svim zlim delima koja su počinili stanovnici Sodome, nanošenje štete Božjim slugama bio je samo vrh ledenog brega, a njihova poročna priroda koja se time otkrila zapravo je bila samo kap u ogromnom moru. Stoga je Bog odlučio da ih uništi ognjem. Nije koristio potop niti je koristio uragan, zemljotres, cunami niti bilo koji drugi metod da uništi grad. Šta je značilo to što je Bog koristio oganj da uništi ovaj grad? Značilo je potpuno uništenje grada; značilo je da je ovaj grad potpuno zbrisan sa lica zemlje da više ne postoji. „Uništenje” se ovde ne odnosi samo na nestajanje oblika i strukture grada ili njegovog spoljnog izgleda; takođe znači da su duše ljudi u gradu prestale da postoje, da su potpuno istrebljene. Jednostavno rečeno, bili su uništeni svi ljudi, događaji i stvari koji su povezani sa gradom. Za stanovništvo tog grada neće biti narednog života niti reinkarnacije; Bog ih je istrebio iz ljudskog roda Svog stvaranja, za vek vekova. Upotreba ognja označila je kraj greha na ovom mestu, kao i to da je greh bio zauzdan na tom mestu; ovaj greh će prestati da postoji i širi se. To je značilo da je Sotonina rđavost izgubila svoje plodno tle, kao i groblje koje mu je pružalo mesto za boravak i život. U ratu između Boga i Sotone, Božje korišćenje ognja jeste žig Njegove pobede kojim je Sotona žigosan. Uništenje Sodome predstavlja veliki pogrešan korak u Sotoninoj ambiciji da se suprotstavi Bogu kvarenjem i proždiranjem ljudi, a takođe je i ponižavajući znak vremena u razvoju ljudskog roda kada je čovek odbijao Božje vođstvo i prepustio se poroku. Pored toga, to je i zapis o pravom otkrivenju Božje pravedne naravi.

Kada je oganj koji je Bog poslao sa nebesa Sodomu pretvorio samo u pepeo, to je značilo da je grad nazvan „Sodoma” nakon toga prestao da postoji, kao i sve u tom gradu. Uništen je Božjim besom, nestajući u Božjem gnevu i veličanstvu. Zahvaljujući Božjoj pravednoj naravi, Sodoma je dobila svoju pravednu kaznu i pravičan kraj. Do kraja postojanja Sodome došlo je zbog njene rđavosti, a i zahvaljujući Božjoj želji da više nikada ne pogleda ovaj grad, nijednog čoveka koji je u njemu živeo, niti jedno živo biće koje je izraslo u tom gradu. Božja „želja da više nikada ne pogleda ovaj grad” jeste Njegov gnev, kao i Njegovo veličanstvo. Bog je spalio grad jer su njegova rđavost i greh doveli do toga da oseća bes, gađenje i gnušanje prema njemu i da poželi da više nikada ne vidi ovaj grad niti ijednog čoveka ili živo biće u njemu. Nakon što je grad potpuno izgoreo, ostavljajući za sobom samo pepeo, on je zaista prestao da postoji u Božjim očima; čak je i Njegovo sećanje na njega nestalo, bilo je izbrisano. To znači da oganj poslat sa nebesa nije samo uništio čitav grad Sodomu, nije samo uništio ljude u gradu koji su bili tako ispunjeni grehom, nije samo uništio sve stvari u gradu koje su bile ukaljane grehom; pored svih ovih stvari, oganj je, takođe, uništio sećanje na rđavost ljudskog roda i njegov otpor prema Bogu. U ovome je bila Božja namera da spali grad.

Ovaj ljudski rod je postao iskvaren do krajnjih granica. Ovi ljudi nisu znali ko je Bog, niti odakle su sami poticali. Ako bi im pomenuo Boga, oni bi napadali, klevetali i bogohulili. Čak i kad su Božje sluge došle da prenesu Njegovo upozorenje, ovi iskvareni ljudi ne samo da nisu pokazivali znakove pokajanja i nisu napustili svoje poročno ponašanje, već su, naprotiv, drsko naudili Božjim slugama. Ono što su izrazili i otkrili bila je njihova priroda-suština krajnjeg neprijateljstva prema Bogu. Možemo da vidimo da je otpor ovih iskvarenih ljudi protiv Boga bio više od otkrivenja njihove iskvarene naravi, baš kao što je bio i više od slučaja klevete ili ruganja koji su naprosto nastajali zbog nedostatka razumevanja istine. Ni glupost ni neznanje nisu izazvali njihovo poročno ponašanje; na ovaj način su postupili ne zato što su bili prevareni, a zasigurno ne zato što su bili zavedeni. Njihovo ponašanje je dostiglo stepen nepodnošljivo drskog antagonizma, opiranja Bogu i galame upućene Njemu. Bez sumnje, ovakvo ljudsko ponašanje bi razbesnelo Boga i razbesnelo bi Njegovu narav – narav koja se ne sme vređati. Stoga je Bog direktno i otvoreno pustio Svoj gnev i Svoje veličanstvo; bilo je to istinsko otkrivenje Njegove pravedne naravi. Suočen sa gradom ogrezlim u grehu, Bog je poželeo da ga uništi na najbrži mogući način, da istrebi sve ljude u njemu i sveukupnost njihovih grehova na najpotpuniji način, da učini da stanovništvo ovog grada prestane da postoji i da zaustavi umnožavanje greha sa ovog mesta. Najbrži i najpotpuniji način da se to učini bio je da ga spali ognjem. Božji stav prema stanovništvu Sodome nije bilo napuštanje ni zanemarivanje. Umesto toga, On je upotrebio Svoj gnev, veličanstvo i autoritet da kazni, obori i potpuno uništi ove ljude. Njegov stav prema njima nije bio samo fizičko uništenje, već i uništenje duše, večno istrebljenje. Ovo je pravo značenje onoga što Bog misli pod rečima „da prestane da postoji”.

– „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”