U poređenju s prethodnim dobima, Božje delo tokom Doba carstva je praktičnije, više usmereno ka čovekovoj suštini i promenama u njegovoj naravi i sposobnije da svedoči o Sâmom Bogu za sve one koji ga slede. Drugim rečima, Bog se, tokom delovanja u Dobu carstva, čoveku pokazuje više nego ikad ranije, što znači da su vizije koje čovek treba da poznaje uzvišenije nego u bilo kojem od prethodnih doba. Pošto je Božje delo među ljudima zašlo na nepoznati teren, vizije koje čovek poznaje tokom Doba carstva sada su najviše u celom delu upravljanja. Božje delo je zašlo na nepoznati teren, te su stoga vizije koje čovek treba da spozna postale najviše od svih vizija, a i posledična čovekova praksa takođe je uzvišenija nego u bilo kojem od prethodnih doba, jer se ljudska praksa menja ukorak sa vizijama, a savršenstvo vizija ujedno označava i savršenstvo zahteva prema čoveku. Onog trenutka kad u Božjem upravljanju dođe do zastoja, obustavlja se i ljudska praksa, a čovek bez Božjeg dela neće imati drugog izbora nego da se pridržava doktrina iz prošlih vremena, jer inače naprosto neće imati kuda da krene. Bez novih vizija, neće biti nove čovekove prakse; bez celovitih vizija, neće biti ni savršene prakse od strane čoveka; bez uzvišenih vizija, neće biti ni čovekove uzvišenije prakse. Čovekova praksa menja se ukorak s Božjim stopama, a slično tome se i čovekovo znanje i iskustvo takođe menjaju zajedno s Božjim delom. Ma koliko da je sposoban, čovek je ipak neodvojiv od Boga i ako bi Bog makar samo na tren prestao da dela, čovek bi odmah umro od Njegovog gneva. Čovek nema čime da se pohvali, jer, ma koliko da je njegovo sadašnje znanje veliko i ma koliko da je duboko njegovo iskustvo, on je neodvojiv od Božjeg dela – jer su čovekova praksa i ono za čime treba da traga u svojoj veri u Boga neodvojivi od vizija. U svakom primeru Božjeg dela postoje vizije koje čovek treba da poznaje i, zajedno s njima, prikladni zahtevi koji se pred čoveka postavljaju. Bez ovih vizija kao temelja, čovek naprosto ne bi bio sposoban za praktično delovanje, niti bi mogao da nepokolebljivo sledi Boga. Ukoliko čovek ne poznaje Boga ili ne razume Božju volju, onda je sve što on čini uzaludno i ne može da bude od Boga priznato. Ma koliko da su brojni čovekovi talenti, on je ipak neodvojiv od Božjeg dela i od Božjeg usmeravanja. Ma koliko da su čovekovi postupci dobri i ma koliko postupaka da preduzima, oni ipak ne mogu da zamene Božje delo. Prema tome, čovekova se praksa ni pod kojim okolnostima ne može odvojiti od vizija. Oni koji ne prihvataju nove vizije, nemaju ni novu praksu. Njihova praksa nema nikakve veze sa istinom, jer se oni pridržavaju doktrine i poštuju zakone samo na papiru; oni uopšte nemaju nove vizije i, kao rezultat toga, oni ništa iz novog doba ne sprovode u delo. Izgubili su vizije, a time su ujedno izgubili i delo Svetog Duha i izgubili su istinu. Oni koji u sebi nemaju istine čeda su apsurda i oličenje Sotone. Ma o kakvoj osobi da se radi, ona ne može biti bez vizija Božjeg dela i ne može biti lišena prisustva Svetog Duha; čim čovek izgubi vizije, on istog trenutka silazi u Ad i živi u tami. Ljudi bez vizija su oni koji Boga slede bezumno, oni koji su lišeni dela Svetog Duha i koji žive u paklu. Takvi ljudi ne tragaju za istinom, već, umesto toga, Božje ime nose kao transparent. Oni koji ne poznaju delo Svetog Duha, koji ne poznaju ovaploćenog Boga i koji ne poznaju tri etape celovitog Božjeg upravljanja – to su ljudi koji ne poznaju vizije, te stoga ne poseduju ni istinu. A zar nisu zlotvori svi oni koji ne poseduju istinu? Oni koji su voljni da istinu sprovode u delo, koji su spremni da tragaju za bogopoznanjem i koji istinski sarađuju s Bogom, jesu ljudi kojima vizije predstavljaju temelj. Njih Bog priznaje, jer oni sarađuju s Njim, a upravo je ta saradnja ono što čovek treba da sprovede u delo.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“