Delo upravljanja nastalo je isključivo zbog ljudskog roda, što znači da je nastalo samo zbog postojanja ljudskog roda. Nikakvog upravljanja nije bilo pre postanka čoveka, kao ni u početku, kad su stvarani nebo i zemlja i sva stvorenja. Kad u čitavom Božjem delu ne bi bilo prakse korisne za čoveka, to jest, kad Bog ne bi iskvarenom čovečanstvu postavljao prikladne zahteve (kad u delu koje Bog obavlja ne bi bilo odgovarajućeg puta za čovekovu praksu), ovo se delo ne bi moglo nazvati Božjim upravljanjem. Kad bi celokupno Božje delo iskvarenom čovečanstvu samo nalagalo kako da praktično deluje, kad Bog ne bi preduzimao nikakav sopstveni poduhvat i kad ne bi pokazivao ni trunku Svoje svemoći ili mudrosti, onda čovek, ma koliko da su Božji zahtevi prema njemu visoki i ma koliko dugo Bog živeo među ljudima, ne bi ništa znao o Božjoj naravi; kad bi tako bilo, onda bi takvo delo bilo još manje dostojno da se nazove Božjim upravljanjem. Jednostavno rečeno, Božjem delu upravljanja pripada delo koje obavlja Sâm Bog, kao i celokupan posao koji pod Božjim usmeravanjem obavljaju oni koje je Bog zadobio. Takvo se delo može sažeti pod pojam upravljanja. Drugim rečima, delo koje Bog obavlja među ljudima, kao i saradnja s Njim svih onih koji Ga slede, jednim se imenom nazivaju upravljanje. Ovde se Božje delo naziva vizijama, a čovekova saradnja praksom. Što je Božje delo uzvišenije (to jest, što su uzvišenije vizije), to se Božja narav jasnije pokazuje čoveku i u većoj je suprotnosti s čovekovim predstavama, a to uzvišenije postaju i čovekova praksa i saradnja. Što su zahtevi prema čoveku viši, to je Božje delo u većoj suprotnosti s čovekovim predstavama, usled čega i čovekove kušnje, kao i standardi koje mora da ispuni, takođe postaju sve viši. Po završetku ovog dela, sve će vizije biti upotpunjene, a ono što se od čoveka zahteva da sprovede u delo dostići će vrhunac savršenstva. U to će vreme, takođe, svako biti klasifikovan prema svojoj vrsti, jer će čoveku biti prikazano ono što on mora da zna. Kada, dakle, vizije dostignu svoj apogej, shodno tome će i delo biti privedeno kraju, a ujedno će i ljudska praksa dostići svoj zenit. Čovekova praksa zasniva se na Božjem delu, a Božje se upravljanje u celosti izražava samo zahvaljujući čovekovoj praksi i saradnji. Čovek je eksponat Božjeg dela i predmet delovanja celokupnog Božjeg upravljanja, a takođe i produkt čitavog Božjeg upravljanja. Kada bi Bog delovao samostalno, bez saradnje čoveka, ne bi bilo ničega što bi moglo da posluži kao kristalizacija celokupnog Njegovog dela, te stoga ni Božje upravljanje ne bi imalo nikakav značaj. Osim Svojim delom, cilj Svoga upravljanja i cilj upotrebe celokupnog ovog dela radi potpune pobede nad Sotonom Bog može da ostvari samo tako što će odabrati prikladne objekte kojima će izraziti Svoje delo i dokazati Svoju svemoć i mudrost. Čovek je, dakle, neizostavni element Božjeg dela upravljanja i jedino zahvaljujući njemu Božje upravljanje može uroditi plodom i postići svoj krajnji cilj; osim čoveka, tu ulogu ne može da odigra nijedan drugi oblik života. Ako već čovek treba da postane istinska kristalizacija Božjeg dela upravljanja, onda neposlušnost iskvarenog čovečanstva mora u potpunosti da bude raspršena. Ovo zahteva da se čoveku dodeli praksa prikladna za različita vremena i da Bog među ljudima obavi odgovarajuće delo. Jedino će na taj način na kraju biti zadobijena grupa ljudi koji predstavljaju kristalizaciju Božjeg dela upravljanja. Božje delo među ljudima ne može da o Sâmom Bogu svedoči isključivo kroz Božje samostalno delovanje; da bi se takvo svedočanstvo ostvarilo, ono takođe zahteva učešće živih ljudi, prikladnih za Njegovo delo. Bog će najpre delovati na ove ljude, kroz koje će se zatim izraziti Njegovo delo, da bi se, na kraju, među stvorenjima pronelo takvo svedočanstvo o Njemu, čime će Bog ujedno postići cilj Svoga dela. Bog ne deluje samostalno da bi porazio Sotonu, zato što ne može neposredno da svedoči o Sebi među svim stvorenjima. Kad bi tako radio, čoveka bi bilo nemoguće potpuno ubediti, te stoga Bog mora da radi na čoveku da bi ga osvojio, i tek će tada On moći da stekne svedočanstvo među svim stvorenjima. Kad bi Bog delovao samostalno, bez saradnje čoveka, ili kad se od čoveka ne bi zahtevalo da sarađuje, onda čovek nikad ne bi mogao da spozna Božju narav i zauvek bi ostao nesvestan Božje volje; Božje delo se tada ne bi moglo nazvati delom Božjeg upravljanja. Kada bi, pak, samo čovek nastojao, težio i naporno radio, ne razumevajući pritom Božje delo, čovek bi se na taj način samo šegačio. Bez delovanja Svetog Duha, čovek čini ono što potiče od Sotone, buntovnik je i zlotvor; Sotona se pokazuje u svemu što čini iskvareno čovečanstvo, tu nema ničega što je u skladu s Bogom i sve što čovek čini manifestacija je Sotone. Od svega što je rečeno, ništa ne isključuje vizije i praksu. Na temelju vizija čovek pronalazi praksu i put pokoravanja, kako bi mogao da po strani ostavi svoje predstave i stekne ono što ranije nije posedovao. Bog od čoveka zahteva da sarađuje s Njim i potpuno se potčini Njegovim zahtevima, dok čovek traži da vidi delo koje obavlja Sâm Bog, da iskusi svemoguću silu Božju i da spozna Božju narav. Ovo je, ukratko, Božje upravljanje. Upravljanje je Božji savez sa čovekom, a to je ujedno i najuzvišenije upravljanje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“