Kada Božje delo dođe do određene tačke i kad Njegovo upravljanje dostigne određenu tačku, svi oni koji su Mu po srcu sposobni su da ispune Njegove zahteve. Bog čoveku postavlja zahteve prema Svojim sopstvenim merilima i prema onome što je čovek sposoban da ostvari. Kad govori o Svom upravljanju, Bog čoveku ujedno pokazuje put i pruža mu stazu koja vodi ka opstanku. Božje upravljanje i čovekova praksa pripadaju istoj etapi dela i sprovode se istovremeno. Priča o Božjem upravljanju odnosi se na promene u čovekovoj naravi, dok se priča o onome što čovek treba da uradi i o promenama u njegovoj naravi odnosi na Božje delo; to se dvoje ni u kom trenutku ne može razdvojiti. Čovekova se praksa menja, korak po korak. To je zato što se Božji zahtevi prema čoveku takođe menjaju i zato što se Božje delo stalno menja i napreduje. Ako čovekova praksa ostane u zatočeništvu doktrine, to dokazuje da je čovek lišen Božjeg dela i usmeravanja; ako se čovekova praksa nikada ne menja niti produbljuje, onda to dokazuje da se ona vrši po volji čoveka i da to nije praktikovanje istine; ako čovek nema puta kojim bi hodio, onda je on već pao Sotoni u šake i njime upravlja Sotona, što znači da je pod kontrolom zlih duhova. Ako se čovekova praksa ne produbljuje, Božje se delo neće razvijati, a ako nema promene u Božjem delu, čovekov će ulazak biti obustavljen; to je neminovno. Ako bi se čovek tokom čitavog Božjeg dela pridržavao Jahveovog zakona, Božje delo ne bi moglo da napreduje, a još manje bi čitavo doba moglo da bude privedeno kraju. Kad bi se čovek stalno držao krsta i primenjivao strpljenje i poniznost, bilo bi nemoguće da Božje delo nastavi da napreduje. Šest hiljada godina upravljanja naprosto se ne može okončati među ljudima koji samo poštuju zakon ili se samo drže krsta i primenjuju strpljenje i poniznost. Umesto toga, celokupno delo Božjeg upravljanja dovršava se među ljudima poslednjih dana, među onima koji poznaju Boga, koji su izbavljeni iz Sotoninih kandži i koji su se potpuno oslobodili uticaja Sotone. Ovo je neumitni smer izvršavanja Božjeg dela. Zašto se kaže da je praksa pripadnika religijskih crkava zastarela? Zato što je to što oni u praksi sprovode razdvojeno od današnjeg dela. Ono što su praktično primenjivali u Dobu blagodati bilo je ispravno, ali kako je to doba prošlo i Božje se delo promenilo, njihova praksa je postepeno postala zastarela. Pretekli su je novo delo i nova svetlost. Delo Svetog Duha je, oslanjajući se na svoj prvobitni temelj, napredovalo nekoliko koraka dublje. Pa ipak, ovi su ljudi i dalje zaglavljeni u prvobitnoj etapi Božjeg dela i još uvek se drže starih običaja i stare svetlosti. Božje se delo može uveliko promeniti za tri ili pet godina, pa zar se ne bi još veće transformacije dogodile tokom 2000 godina? Ako čovek ne poseduje novu svetlost ili praksu, to znači da nije išao u korak sa delom Svetog Duha. To je čovekov neuspeh; postojanje novog Božjeg dela ne može se osporiti, zato što se oni koji su ranije posedovali delo Svetog Duha danas još uvek drže zastarele prakse. Delo Svetog Duha stalno napreduje, te stoga svi koji se nalaze u bujici Svetog Duha takođe treba da prodiru dublje i da se, korak po korak, menjaju. Ne treba da se zaustave na jednoj jedinoj etapi. Samo bi oni koji ne poznaju delo Svetog Duha ostali zaglavljeni u Njegovom prvobitnom delu i ne bi prihvatili novo delo Svetog Duha. Samo oni neposlušni ne bi mogli da zadobiju delo Svetog Duha. Ako čovekova praksa ne ide u korak s novim delom Svetog Duha, onda je ona zasigurno odsečena od današnjeg dela i u neskladu je s njim. Ovako zastareli ljudi naprosto nisu u stanju da ostvare Božju volju, a još bi manje mogli da postanu oni koji će na kraju svedočiti o Bogu. Osim toga, među takvom grupom ljudi ne bi moglo da bude dovršeno celokupno delo upravljanja. Što se tiče onih koji su nekad poštovali Jahveov zakon i onih koji su jednom stradali za krst, sve što su činili biće uzaludno i beskorisno ako ne mogu da prihvate etapu dela poslednjih dana. Najjasniji izraz dela Svetog Duha jeste prihvatanje onoga što postoji ovde i sada, a ne nostalgija za prošlim vremenima. Oni koji nisu išli u korak sa delom današnjice i koji su se odvojili od današnje prakse, jesu oni koji se delu Svetog Duha protive i ne prihvataju ga. Takvi ljudi prkose sadašnjem Božjem delu. Iako se čvrsto drže za svetlost prošlosti, ne može im se poreći poznavanje dela Svetog Duha. Zašto se toliko mnogo govori o promenama u čovekovoj praksi, o razlikama između nekadašnje i sadašnje prakse, o tome kako se praktično delovalo u prethodnom dobu, a kako se to radi danas? O takvim podelama u čovekovoj praksi stalno se govori zato što delo Svetog Duha neprestano napreduje, te se stoga i od čovekove prakse zahteva da se neprestano menja. Ako čovek ostane zaglavljen u jednoj etapi, to dokazuje da on nije u stanju da održi korak s novim Božjim delom i novom svetlošću; to nije dokaz da je Božji plan upravljanja ostao nepromenjen. Ljudi izvan bujice Svetog Duha stalno misle da su u pravu, ali je, zapravo, Božje delo u njima odavno usahnulo, dok dela Svetog Duha u njima uopšte i nema. Božje delo je već odavno preneto na drugu grupu ljudi, grupu na kojoj On namerava da dovrši Svoje novo delo. Pošto religiozni ljudi nisu u stanju da prihvate novo Božje delo i drže se samo starog dela iz prošlosti, Bog se tih ljudi odrekao i Svoje novo delo obavlja na ljudima koji to novo delo prihvataju. To su ljudi koji sarađuju u obavljanju Njegovog novog dela, a jedino se na taj način može ostvariti Njegovo upravljanje. Božje upravljanje stalno napreduje, a čovekova se praksa stalno uzdiže. Bog stalno deluje, a čoveku stalno nešto treba, tako da oboje dostižu svoj zenit i Bog se sa čovekom potpuno sjedinjuje. To je izraz ostvarenja Božjeg dela i konačni ishod celokupnog Božjeg upravljanja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“