Biblija je istorijski zapis Božjeg dela u Izraelu i zapisuje mnoga predskazanja starih proroka, kao i neke Jahveove izjave u Njegovom delu u to vreme. Stoga svi smatraju ovu knjigu svetom (jer je Bog svet i velik). Naravno, sve je to produkt njihovog srca koje se boji Jahvea i njihovog srca koje obožava Boga. Ljudi na taj način govore o ovoj knjizi samo zato što se stvorena bića tako boje svog Stvoritelja i obožavaju Ga, a ima čak i onih koji ovu knjigu nazivaju nebeskom knjigom. U stvari, to je samo ljudski zapis. Jahve joj nije lično dao ime, niti je Jahve lično usmeravao njeno stvaranje. Drugim rečima, autor ove knjige nije Bog, već ljudi. „Sveto pismo” je samo naslov pun poštovanja koji joj je dao čovek. O ovom nazivu nisu odlučivali Jahve i Isus nakon što su zajedno raspravili o tome; on nije ništa drugo do ljudska zamisao. Jer ovu knjigu nije napisao Jahve, a još manje Isus. Umesto toga, to su zapisi koje su dali mnogi stari proroci, apostoli i vidovnjaci, koje su kasnije generacije okupile u knjigu drevnih spisa, koja se ljudima čini posebno svetom, knjigu za koju veruju da sadrži mnoge nedokučive i duboke tajne koje čekaju da ih buduće generacije odgonetnu. Tim pre su ljudi još skloniji da veruju da je ova knjiga nebeska knjiga. Uz dodatak četiri jevanđelja i Otkrivenje Jovanovo, stav ljudi prema njoj posebno se razlikuje od onog prema bilo kojoj drugoj knjizi, i stoga se niko ne usuđuje da detaljno analizira ovu „nebesku knjigu” jer je previše „sveta”.

Zašto, čim pročitaju Bibliju, ljudi uspevaju da u njoj pronađu prikladan put primene? Zašto uspevaju da zadobiju mnogo toga što im je bilo nerazumljivo? Danas detaljno analiziram Bibliju na ovaj način i to ne znači da je mrzim ili da poričem njenu referentnu vrednost. Objašnjavam ti i razjašnjavam sadržanu vrednost i poreklo Biblije kako ne bi i dalje tavorio u mraku. Jer ljudi imaju raznorazna viđenja Biblije i većina njih je pogrešna; čitanje Biblije na ovaj način ne samo da ih sprečava da steknu ono što bi trebalo, već, što je još važnije, ometa delo koje Ja nameravam da obavim. To strahovito prekida delo budućnosti i donosi samo mane, ne i prednosti. Dakle, ono čemu te Ja učim jeste naprosto suština i unutrašnja priča Biblije. Ne tražim od tebe da ne čitaš Bibliju, niti da ideš okolo i izjavljuješ da je bezvredna, već samo da imaš ispravno znanje i mišljenje o Bibliji. Nemoj biti previše jednostran! Iako je Biblija istorijska knjiga koju su napisali ljudi, ona takođe opisuje mnoge principe po kojima su drevni sveci i proroci služili Bogu, kao i iskustva skorašnjih apostola u služenju Bogu – sve što su ti ljudi zaista videli i znali i što za ljude ovog doba može poslužiti kao smernica u traganju za istinitim putem. Stoga, čitajući Bibliju, ljudi takođe mogu da steknu mnogo puteva života koji se ne mogu naći u drugim knjigama. Ovi putevi su putevi života dela Svetog Duha koje su proroci i apostoli iskusili u prošlim vremenima, i mnoge od tih reči su dragocene i mogu pružiti ono što je ljudima potrebno. Zato svi vole da čitaju Bibliju. Pošto je toliko toga skriveno u Bibliji, ljudi na nju gledaju drugačije nego na sve ostale spise velikih duhovnih ličnosti. Biblija je zapis i zbirka iskustava i znanja ljudi koji su služili Jahveu i Isusu u starom i novom dobu, pa su kasnije generacije uspele da iz nje steknu mnogo prosvećenja, prosvetljenja i puteva primene. Razlog zašto je Biblija uzvišenija od spisa bilo koje velike duhovne ličnosti jeste taj što svi njihovi spisi proističu iz Biblije, sva njihova iskustva potiču iz Biblije, i svi oni tumače Bibliju. Tako da, iako ljudi mogu da budu opskrbljeni iz knjiga bilo koje velike duhovne ličnosti, oni i dalje obožavaju Bibliju, i zato im se ona čini tako uzvišenom i dubokom! Iako Biblija objedinjuje neke od knjiga koje pružaju reči života, kao što su Pavlove i Petrove poslanice, i mada se ljudi mogu opskrbiti i pronaći pomoć u ovim knjigama, one su i dalje zastarele, i dalje pripadaju starom dobu, i bez obzira koliko su dobre, pogodne su samo za jedno razdoblje i nisu večne. Jer se Božje delo stalno razvija, i ne može se naprosto zaustaviti u vremenu Pavla i Petra, ili zauvek ostati u Dobu blagodati u kojem je Isus bio razapet. Dakle, ove knjige pogodne su samo za Doba blagodati, a ne za Doba carstva poslednjih dana. One mogu da opskrbe samo vernike Doba blagodati, ne i svece Doba carstva, i bez obzira koliko su dobre, one su ipak zastarele. Isto je i sa Jahveovim delom stvaranja ili Njegovim delom u Izraelu: bez obzira na to koliko je ovo delo bilo veliko, ono će i dalje biti zastarelo i doći će vreme kada će i ono proći. S Božjim delom je isto: veliko je, ali će doći vreme kada će se završiti; ne može zauvek ostati u delu stvaranja, niti u delu raspeća. Bez obzira koliko je uverljivo delo raspeća, bez obzira koliko je ono bilo delotvorno u poražavanju Sotone, delo je, na kraju krajeva, i dalje delo, a doba su, na kraju krajeva, i dalje doba; delo ne može uvek ostati na istom temelju, niti doba mogu zauvek ostati nepromenjena, jer je postojalo stvaranje i moraju postojati poslednji dani. To je neizbežno! Stoga su danas reči života u Novom zavetu – poslanice apostola i četiri jevanđelja – postale istorijske knjige, postale su stari almanasi, a kako stari almanasi mogu da povedu ljude u novo doba? Bez obzira na to koliko su ovi almanasi u stanju da opskrbe ljude životom, bez obzira na to koliko su u stanju da dovedu ljude do krsta, nisu li oni zastareli? Zar nisu lišeni vrednosti? Zato kažem da ne treba slepo da veruješ u ove almanahe. Oni su prestari, ne mogu te uvesti u novo delo, i mogu te samo opteretiti. Ne samo da te ne mogu uvesti u novo delo i omogućiti ti nov ulazak, već te vode u stare verske crkve – a ako je to slučaj, zar ne bi tako nazadovao u svom verovanju u Boga?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „O Bibliji (4)”