Život kojim je Isus živeo na zemlji bio je normalan život tela. On je živeo u normalnoj ljudskosti tela Svojega. Njegov autoritet – u pogledu obavljanja Njegovog dela i izgovaranja Njegovih reči, lečenja bolesnih, izgona demona i sličnih izvanrednih dela – uglavnom se nije ispoljavao, sve dok On nije započeo sa Svojom službom. Njegov život pre dvadeset devete godine, pre nego što je počeo da obavlja Svoju službu, bio je dovoljan dokaz da je On samo jedno normalno biće od krvi i mesa. Zbog svega toga, kao i zbog činjenice da On još uvek nije bio započeo sa Svojom službom, ljudi u Njemu nisu videli ništa božansko, ništa više od normalnog ljudskog bića, od običnog čoveka – baš kao što su u to vreme neki za Njega mislili da je sin Josifov. Ljudi su mislili da je On sin običnog čoveka i nikako nisu mogli za Njega da kažu da je ovaploćeno telo Božje; čak i dok je, tokom vršenja Svoje službe, činio mnoga čuda, većina je i dalje govorila da je On sin Josifov, jer je bio Hristos sa spoljašnjom ljuskom normalnog čoveka. Njegova normalna ljudskost i delo Njegovo postojali su da bi ostvarili značaj prvog ovaploćenja, da bi dokazali da se Bog u celosti ovaplotio, postavši sasvim običan čovek. To što je On, pre otpočinjanja Svog dela, posedovao normalnu ljudskost, dokazivalo je da je ujedno bio i obično telo; nadalje, činjenica da je On i nakon toga delao takođe je dokazivala da je bio obično telo, jer je, boraveći u telu sa normalnom ljudskošću, činio znamenja i čuda, isceljivao bolesne i izgonio demone. Razlog zbog kojeg je On mogao da čini čuda bio je taj što je Njegovo telo posedovalo Božji autoritet, što je to bilo telo u koje se Duh Božji zaodenuo. On je Svoj autoritet posedovao zahvaljujući Božjem Duhu, što ne znači da On nije bio telo. Lečenje bolesnih i isterivanje demona bilo je delo koje je On morao da izvrši tokom Svoje službe, ono je bilo izraz Njegovog božanskog bića, skrivenog unutar Njegove ljudskosti i, bez obzira na znamenja koja je činio i na način na koji je pokazivao Svoj autoritet, On je i dalje živeo u normalnoj ljudskosti i još uvek je bio normalno telo. Sve do trenutka vaskrsenja, nakon smrti na krstu, On je boravio u normalnom telu. Darivanje blagodati, isceljivanje bolesnih i isterivanje demona – sve je to bilo deo Njegove službe, sve je bilo delo koje je On obavljao u svom normalnom telu. Šta god da je radio, pre nego što je razapet na krst, On nikada nije napuštao Svoje normalno ljudsko telo. On je bio Sâm Bog i obavljao je sopstveno Božje delo, ali je takođe, budući da je bio ovaploćeno telo Božje, jeo hranu i nosio odeću, imao normalne ljudske potrebe, normalno ljudsko rezonovanje i normalan ljudski um. Sve je to dokaz da je On bio normalan čovek, čime se ujedno dokazuje da je ovaploćeno telo Božje bilo telo s normalnom ljudskošću, a ne neko natprirodno telo. Njegov se posao sastojao u tome da dovrši delo prvog Božjeg ovaploćenja, da obavi službu koju je prvo ovaploćenje trebalo da izvrši. Značaj ovaploćenja ogleda se u tome da jedan običan, normalan čovek izvrši delo Boga Samoga; to jest, da Bog Svoje božansko delo izvrši u ljudskom obličju, te da time porazi Sotonu. Ovaploćenje podrazumeva da Duh Božji postane telo, to jest, da Bog postane telo; delo koje to telo obavlja jeste delo Duha koje se ostvaruje u telu, koje se putem tela izražava. Niko sem tela Božjeg ne može da obavi službu ovaploćenog Boga; drugim rečima, samo ovaploćeno telo Božje, samo ovo normalno ljudsko telo – i niko drugi – može božansko delo da izrazi. Da Bog, tokom Svog prvog dolaska, nije posedovao normalnu ljudskost pre Svoje dvadeset devete godine – da je, čim se rodio, mogao da čini čuda, da je, čim je progovorio, mogao da govori jezikom neba, te da je, onog trena kad je kročio na zemlju, mogao da shvati sve ovozemaljske stvari, da razazna misli i namere svake osobe – takva osoba se ne bi mogla nazvati normalnim čovekom i takvo se telo ne bi moglo nazvati ljudskim telom. Kada bi to bio slučaj sa Hristom, smisao i suština Božjeg ovaploćenja bili bi izgubljeni. To što On poseduje normalnu ljudskost dokazuje da je On Bog ovaploćen u telu; nadalje, činjenica da On prolazi kroz normalan proces ljudskog razvoja pokazuje da je On normalno telo; povrh toga, delo Njegovo predstavlja dovoljan dokaz da je On Reč Božja, ovaploćeni Božji Duh. Bog se ovaploćuje zarad Svog dela; drugim rečima, ova etapa dela mora biti obavljena u telu, u normalnoj ljudskosti. Ovo je preduslov da se „Reč ovaploti“, da se „Reč pojavi u telu“ – to je istinita priča koja stoji u pozadini dvaju ovaploćenja Božjih. Ljudi možda veruju da je Isus celog svog života činio čuda, da nije pokazivao nikakve znake ljudskosti sve dok delo Njegovo na zemlji nije okončano, da nije imao normalne ljudske potrebe, slabosti, ni emocije, da nije morao da zadovoljava osnovne životne potrebe, te da nije bio u stanju da razmišlja kao normalno ljudsko biće. Oni Ga zamišljaju kao nekoga ko poseduje natprirodni um, transcendentnu ljudskost. Veruju kako On, pošto je Bog, ne treba da razmišlja i živi kao normalni ljudi, te da samo normalna osoba, samo pravo ljudsko biće može da ima normalne ljudske misli i da živi normalnim ljudskim životom. Sve su to ljudske ideje i predstave, a te su predstave u suprotnosti sa prvobitnim namerama Božjeg dela. Normalno ljudsko razmišljanje održava normalan ljudski razum i normalnu ljudskost; normalna ljudskost održava normalne funkcije tela; a normalne funkcije tela omogućavaju normalan život tela u celini. Jedino delovanjem u takvom telu Bog može da ispuni svrhu svog ovaploćenja. Kad bi ovaploćeni Bog posedovao samo spoljašnju ljusku tela, ali ne i normalne ljudske misli, onda to telo ne bi posedovalo ljudski razum, a kamoli pravu ljudskost. Kako bi jedno ovakvo telo, lišeno ljudskosti, moglo da obavlja službu koju ovaploćeni Bog treba da obavi? Normalan razum održava sve aspekte ljudskog života; bez normalnog uma, čovek ne bi bio čovek. Drugim rečima, osoba koja ne razmišlja normalno, mentalno je obolela, a za Hrista koji ne bi posedovao ljudsku, već samo božansku prirodu, ne bi se moglo reći da je ovaploćeno telo Božje. Kako bi, onda, ovaploćeno telo Božje moglo da bude lišeno normalne ljudskosti? Nije li bogohulno reći da Hristos nije imao ljudskosti? Sve aktivnosti kojima se normalni ljudi bave oslanjaju se na funkcionisanje normalnog ljudskog uma. Da nije tako, ljudi bi se nenormalno ponašali, ne bi čak bili u stanju da razlikuju crno od belog, dobro od zla; uz to, oni ne bi posedovali ljudsku etiku, niti moralna načela. Slično tome, kad ovaploćeni Bog ne bi razmišljao kao normalan čovek, On ne bi bio pravo, normalno ljudsko telo. Jedno takvo, nemisleće telo, ne bi bilo u stanju da se lati božanskog posla. On tada ne bi mogao normalno da se bavi aktivnostima normalnog tela, a kamoli da na zemlji živi zajedno s ljudima. Na taj bi način, Božje ovaploćenje, odnosno, sama suština Božjeg ulaska u telo, izgubili na značaju. Ljudskost ovaploćenog Boga postoji zarad očuvanja normalnog božanskog dela u telu; Njegovo normalno ljudsko razmišljanje održava Njegovu normalnu ljudskost i sve Njegove normalne telesne aktivnosti. Moglo bi se reći da Njegovo normalno ljudsko razmišljanje postoji kako bi se očuvalo celokupno delo Božje u telu. Kad ovo telo ne bi posedovalo normalan ljudski um, Bog ne bi mogao da deluje u telu, a ono što On u telu treba da obavi ne bi nikad moglo da se ostvari. Iako, dakle, ovaploćeni Bog poseduje normalan ljudski um, Njegovo delo nije onečišćeno ljudskom mišlju; uz preduslov posedovanja ljudskosti sa razumom, On svoje delo preduzima u ljudskom obličju sa normalnim umom, ali pri tom ne koristi normalan ljudski način razmišljanja. Ma koliko misli Njegovog tela bile uzvišene, delo Njegovo nije ukaljano logikom, niti razmišljanjem. Drugim rečima, Njegovo delo nije osmišljeno umom tela Njegovog, već predstavlja neposredni izraz božanskog dela u Njegovoj ljudskosti. Celokupno se Njegovo delo sastoji od službe koju mora da obavi i ništa od toga nije osmišljeno razumom Njegovim. Primera radi, isceljenje bolesnih, isterivanje demona i raspeće nisu bili proizvodi Njegovog ljudskog uma, i ništa od toga nijedan čovek sa ljudskim umom ne bi mogao da postigne. Isto tako, današnje delo osvajanja takođe je služba koju ovaploćeni Bog mora da obavi, ali to nije delo ljudske volje, već delo koje treba da učini Njegovo božansko biće, delo za koje nije sposoban nijedan čovek od krvi i mesa. Prema tome, ovaploćeni Bog mora da ima normalan ljudski um, mora da ima normalnu ljudskost, jer On Svoje delo u ljudskom obličju mora da obavi normalnim razumom. To je suština dela ovaploćenog Boga i sâma Njegova suština.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“