Pre nego što je obavio Svoje delo, Isus je samo živeo u Svojoj normalnoj ljudskosti. Niko nije mogao reći da je On Bog i niko nije otkrio da je On ovaploćeni Bog; ljudi su Ga, jednostavno, poznavali kao sasvim običnog čoveka. Njegova sasvim obična, normalna ljudskost bila je dokaz da je On ovaploćeni Bog i da je Doba blagodati razdoblje u kojem delo obavlja ovaploćeni Bog, a ne Duh. To je bio dokaz da se Duh Božji potpuno ostvario u telu, da će u doba Božjeg ovaploćenja Njegovo telo obaviti celokupno delo Duha. Hristos sa normalnom ljudskošću je telo u kome se ostvaruje Duh, telo koje ima normalnu ljudskost, normalan razum, koje razmišlja kao čovek. Izraz „ostvaruje se“ znači da Bog postaje čovek, da Duh postaje telo; da budem jasniji, to je ono kad se Sâm Bog nastani u telu normalnog čoveka, da bi kroz njega izrazio Svoje božansko delo – to je ono što znači biti ostvaren, ili ovaploćen. Tokom Njegovog prvog ovaploćenja, bilo je neophodno da Bog isceli bolesne i da izgna demone, jer je svrha Njegovog dela bilo iskupljenje. Da bi iskupio čitav ljudski rod, On je morao da bude saosećajan i da prašta. Delo koje je učinio pre nego što je razapet na krst bilo je isceljivanje bolesnih i izgon demona, čime je nagovestio spasenje čoveka od greha i prljavštine. Pošto je to bilo Doba blagodati, bilo je neophodno da On isceljuje bolesne, pokazujući na taj način znamenja i čuda, što je u to doba predstavljalo blagodat – jer, Doba blagodati usredsređeno je na davanje blagodati, koju simbolizuju mir, radost i materijalno blagostanje, što su sve znamenja ljudske vere u Isusa. Drugim rečima, isceljivanje bolesnih, izgon demona i davanje blagodati bile su sposobnosti koje je Isusovo telo u Dobu blagodati nagonski posedovalo, one su bile delo koje je Duh ostvario u telu. On je, međutim, dok je obavljao sav taj posao, sve vreme živeo u telu i nije prevazilazio Svoje telesne okvire. Bez obzira na dela isceljenja koja je učinio, On je i dalje posedovao normalnu ljudskost, i dalje je živeo normalnim ljudskim životom. Kada kažem da je, tokom doba Božjeg ovaploćenja, telo obavilo celokupno delo Duha, to je zato što je On baš sva Svoja dela obavio u telu. Međutim, zbog dela koje je obavljao, ljudi su smatrali da suština tela Njegovog nije u potpunosti telesna, jer je to telo bilo u stanju da čini čuda, dok je u nekim posebnim trenucima moglo čak da čini stvari koje prevazilaze telesnost. Naravno, sve se to dešavalo nakon što je On započeo sa Svojom službom, poput Njegovog četrdesetodnevnog iskušavanja ili preobraženja na gori. Značenje Božjeg ovaploćenja, dakle, nije sa Isusom bilo dovršeno, već je bilo samo delimično ispunjeno. Život kojim je živeo u telu pre otpočinjanja Svog dela bio je u svakom pogledu potpuno normalan. Nakon što je započeo Svoje delo, zadržao je samo spoljašnju ljusku Svoga tela. Pošto je delo Njegovo bilo izraz božanskog, ono je prevazilazilo normalne funkcije tela. Ovaploćeno telo Božje se, na kraju krajeva, razlikovalo od ljudskog tela, sazdanog od krvi i mesa. Njemu su, naravno, u svakodnevnom životu bili potrebni hrana, odeća, san i sklonište, bile su Mu neophodne sve uobičajene ljudske potrepštine, imao je razum normalnog ljudskog bića i razmišljao je kao normalno ljudsko biće. Ljudi su Ga i dalje smatrali normalnim čovekom, osim što je delo koje je obavljao bilo natprirodno. Šta god da je radio, On je, zapravo, živeo u običnoj i normalnoj ljudskosti i, dokle god je obavljao Svoje delo, Njegov je razum bio naročito normalan, a Njegove misli naročito lucidne, više nego kod ikojeg drugog normalnog čoveka. Bilo je neophodno da ovaploćeni Bog ima takav razum i da upravo tako razmišlja, jer je božansko delo trebalo da bude izraženo telom čiji je razum sasvim normalan i čije su misli bile veoma lucidne – jedino je na taj način telo Njegovo moglo da izrazi božansko delo. Tokom trideset tri i po godine, koliko je živeo na zemlji, Isus je sve vreme zadržao svoju normalnu ljudskost, ali su Ga, zbog dela koje je obavljao tokom Svoje troipogodišnje službe, ljudi smatrali veoma transcendentnim i u mnogo većoj meri natprirodnim nego pre. U stvarnosti se, međutim, Isusova normalna ljudskost pre i posle otpočinjanja Njegove službe nije menjala; Njegova ljudskost je sve vreme ostala ista, ali su se, zbog razlika u Njegovom telu pre i nakon što je započeo Svoju službu, javila dva različita gledišta u odnosu na to telo. Šta god ljudi mislili, ovaploćeni Bog je za sve to vreme zadržao svoju prvobitnu, normalnu ljudskost, jer je On, pošto se ovaplotio, živeo u telu – telu koje se odlikovalo normalnom ljudskošću. Bilo da je vršio Svoju službu ili ne, normalna ljudskost tela Njegovog nije mogla da bude izbrisana, jer ljudskost predstavlja osnovnu suštinu tela. Pre no što je Isus počeo da vrši Svoju službu, Njegovo je telo bilo sasvim normalno i bavilo se svim uobičajenim ljudskim aktivnostima; On uopšte nije izgledao natprirodno i nije prikazivao nikakve čudesne znakove. On je u to vreme, jednostavno, bio sasvim običan čovek koji obožava Boga, mada je Njegovo traganje bilo poštenije i iskrenije od bilo čijeg drugog. Na taj se način Njegova krajnje normalna ljudskost ispoljavala. Budući da On, pre no što je preuzeo Svoju službu, nikakvo delo nije učinio, to niko nije bio ni svestan Njegovog identiteta; niko nije mogao da kaže da se telo Njegovo razlikovalo od tela svih ostalih ljudi, jer On do tog vremena nije učinio ni jedno jedino čudo, niti je obavio i trunčicu Božjeg dela. On je, međutim, i nakon što je počeo da obavlja Svoju službu, zadržao spoljašnju ljusku normalnog ljudskog bića i još uvek je živeo s normalnim ljudskim razumom, ali su, zbog toga što je počeo da obavlja delo Boga Samoga, da preuzima službu Hrista i da obavlja delo koje smrtna bića, ljudi od krvi i mesa, nisu bili u stanju da obave, ljudi pretpostavili da On nema normalnu ljudskost i da nije sazdan od sasvim normalnog, već od nepotpunog tela. Zbog dela koje je obavljao, ljudi su govorili da je On ovaploćeni Bog koji ne poseduje normalnu ljudskost. Takvo je shvatanje pogrešno, jer ljudi nisu razumeli značaj Božjeg ovaploćenja. Ovaj nesporazum je proizašao iz činjenice da je delo koje je Bog izrazio u telu bilo božansko delo, izraženo u telu koje je posedovalo normalnu ljudskost. Bog je bio zaodenut telom, boravio je unutar tela, te je, stoga, Njegovo delo u ljudskom obličju zamaglilo normalnost Njegove ljudskosti. Iz tog su razloga ljudi verovali da Bog ne poseduje ljudske, već samo božanske odlike.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“