Zašto kažem da značenje ovaploćenja nije bilo dovršeno Isusovim delom? Zato što se Reč tada nije u celosti ovaplotila. Ono što je Isus učinio bilo je samo deo Božjeg dela u telu; On je obavio samo delo iskupljenja, ali ne i delo potpunog zadobijanja čoveka. Iz tog razloga, Bog se u poslednjim danima iznova ovaplotio. Ova etapa dela se takođe obavlja u običnom telu, a izvodi je jedno sasvim normalno ljudsko biće, čija ljudskost nije ni najmanje transcendentna. Drugim rečima, Bog je postao jedno celovito ljudsko biće; On je osoba sa identitetom Boga, kompletno ljudsko biće, celovito telo, koje obavlja delo. Pred čovekovim očima je telo od krvi i mesa, koje uopšte nije transcendentno, jedna sasvim obična osoba koja govori nebeskim jezikom, koja ne pokazuje čudesna znamenja, koja ne čini čuda, a još manje razotkriva unutrašnju istinu religije u prostranim aulama. Delo drugog ovaploćenog tela ljudima izgleda potpuno drugačije od onog prvog, čak u toj meri da ta dva dela naizgled nemaju ničeg zajedničkog i da se ovog puta ne može videti ništa od dela učinjenog prvim ovaploćenjem. Iako se delo drugog ovaploćenog tela razlikuje od prvog, time se ne dokazuje da Njihov izvor nije jedan te isti. Da li je Njihov izvor isti ili nije zavisi od prirode posla koji ta tela obavljaju, a ne od Njihove spoljašnje ljuske. Tokom tri etape Svog dela, Bog se dvaput ovaplotio, a oba puta je delom ovaploćenog Boga inaugurisano novo doba i započeto novo delo; Božja se ovaploćenja međusobno dopunjuju. Ljudskim je očima nemoguće dokučiti da ta dva tela zapravo potiču iz istog izvora. Podrazumeva se da je to izvan mogućnosti ljudskog oka i ljudskog uma. Ta su dva tela, međutim, po svojoj suštini istovetna, jer Njihova dela potiču od istog Duha. O tome da li ova dva ovaploćena tela potiču iz istog izvora, ne može se suditi prema razdoblju i mestu u kojem su rođeni, niti na osnovu drugih sličnih faktora, već prema božanskom delu koje Ona izražavaju. Drugo ovaploćeno telo ne čini ništa od dela koje je Isus obavio, jer se Božje delo ne pridržava konvencija, već uvek otvara novi put. Drugo ovaploćeno telo nema za cilj da produbi ili učvrsti utisak koji je u glavama ljudi ostavilo prvo telo, već da ga dopuni i usavrši, da produbi čovekovo bogopoznanje, da poruši sva pravila koja postoje u srcima ljudi, te da u njihovim srcima zatre pogrešne slike Boga. Može se reći da nijedna pojedinačna etapa Božjeg dela ne može čoveku da pruži potpuno znanje o Njemu; svaka mu etapa otkriva samo jedan deo, ali ne i celinu. Iako je Bog Svoju narav u celosti izrazio, čovekovo znanje o Bogu, usled njegovih ograničenih sposobnosti razumevanja, ostaje i dalje nepotpuno. Ljudskim je jezikom nemoguće preneti celokupnu narav Božju; osim toga, kako bi samo jedna etapa Njegovog dela mogla da u potpunosti izrazi Boga? On u telu deluje pod okriljem Svoje normalne ljudskosti i čovek ga može spoznati samo na osnovu izraza Njegove božanske prirode, a ne po Njegovoj telesnoj ljusci. Bog se ovaploćuje kako bi čoveku omogućio da Ga spozna posredstvom Njegovog raznolikog dela, a ne postoje dve etape Njegovog dela koje liče jedna na drugu. Jedino na taj način čovek može steći potpuno znanje o Božjem delu u telu, znanje koje nije ograničeno samo na jedan aspekt tog dela. Iako ova dva ovaploćena tela obavljaju različita dela, suština tih tela i izvor Njihovih dela međusobno su identični; stvar je samo u tome da Ona postoje zarad obavljanja dve različite etape dela i da se pojavljuju u dva različita doba. Bez obzira na sve, oba ovaploćena tela Božja dele istu suštinu i isto poreklo – to je istina koju niko ne može da ospori.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Suština tela nastanjenog Bogom“