Bog se ovaploćuje samo zato da bi predvodio dato doba i započeo novo delo. Neophodno je da ovo razumete. To se umnogome razlikuje od funkcije čoveka i to dvoje se ne može u jednom dahu pominjati. Čoveka treba jedno duže vreme odgajati i usavršavati da bi mogao da se upotrebi za obavljanje posla, pri čemu je neophodno da on poseduje ljudskost naročito visokog reda. Čovek ne samo što mora biti u stanju da očuva osećaj normalne ljudskosti, već mora još i da razume mnoga načela i pravila kojima se reguliše njegovo ponašanje u odnosu na druge i, povrh toga, mora još više da se posveti proučavanju ljudske mudrosti i moralnog znanja. To je ono čime čovek treba da bude opremljen. To, međutim, ne važi za ovaploćenog Boga, jer Njegovo delo niti predstavlja čoveka niti je delo čoveka; pre će biti da je ono neposredan izraz Njegovog bića i neposredna primena dela koje On treba da obavi. (Njegovo delo se, naravno, ne obavlja slučajno niti nasumično, već u odgovarajuće vreme, i započinje onda kad dođe vreme da se izvrši Njegova služba.) On ne učestvuje u čovekovom životu i radu; to jest, Njegova ljudskost nije opremljena ničim od toga (mada to ne utiče na Njegovo delo). On Svoju službu izvršava samo onda kad Mu za to dođe vreme; ma kakav da je Njegov status, On jednostavno ubrzava sa poslom koji treba da obavi. Šta god da čovek zna o Njemu i ma kakvo da je čovekovo mišljenje o Njemu, to nimalo ne utiče na Njegovo delo. Primera radi, kad je Isus obavljao Svoje delo, niko nije znao ko je On tačno, ali je On naprosto brzo odmicao sa Svojim poslom. Ništa od ovoga nije Ga omelo u obavljanju dela koje je trebalo da učini. Zato On isprva nije ispovedao niti objavljivao Svoj identitet, već je samo navodio ljude da Ga slede. Ovo, naravno, nije bila samo Božja poniznost, već i način na koji je Bog delovao u telu. Jedino je na taj način i mogao da radi, jer čovek nikako nije mogao da Ga golim okom prepozna. Čak i da Ga je prepoznao, ne bi mogao da Mu pomogne u obavljanju Njegovog dela. Nadalje, On se nije ovaplotio zato da bi čovek upoznao Njegovo telo, već da bi obavio Svoje delo i izvršio Svoju službu. Stoga On nije pridavao nikakav značaj objavljivanju Svog identiteta. Nakon što je On dovršio sav posao koji je trebalo da obavi, čoveku se prirodno razjasnio celokupan Njegov identitet i status. Ovaploćeni Bog ćuti i nikad ništa ne objavljuje. On ne obraća pažnju ni na čoveka, ni na to kako čovek uspeva da Ga sledi, već samo ubrzano napreduje u vršenju Svoje službe i obavljanju dela koje treba da obavi. Niko nije u stanju da Njegovom delu stane na put. Kad dođe vreme da Svoje delo dovrši, ono će bez ijedne greške biti dovršeno i privedeno kraju, i to niko ne može da preinači. Tek pošto On, dovršivši Svoje delo, ode od čoveka, čovek će razumeti delo koje je obavio, mada mu ono još uvek neće u celosti biti jasno. I mnogo će vremena proteći dok čovek u potpunosti ne shvati prvobitnu nameru s kojom je On Svoje delo obavio. Drugim rečima, delo koje pripada dobu ovaploćenog Boga deli se na dva dela. Jedan deo se sastoji od posla koji obavlja ovaploćeno telo Samog Boga i reči koje ovaploćeno telo Samog Boga izgovara. Nakon što služba Njegovog tela bude u celosti izvršena, preostali deo posla obavljaju oni koje Sveti Duh upotrebljava. Upravo u tom trenutku čovek treba da ispuni svoju funkciju, jer je Bog već otvorio put kojim sâm čovek treba da korača. Drugim rečima, ovaploćeni Bog obavlja jedan deo posla, da bi taj posao zatim preuzeli Sveti Duh i oni koje Sveti Duh upotrebljava. Prema tome, čovek treba da zna od čega se sastoji delo koje u ovoj etapi prvenstveno obavlja ovaploćeni Bog i mora tačno da razume značenje Božjeg ovaploćenja i posla koji On treba da obavi, a ne da pred Boga postavlja zahteve nalik zahtevima koji se postavljaju pred ljude. U tome je čovekova greška, njegova predstava i, ponajviše, njegova neposlušnost.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Tajna ovaploćenja (3)“