Spasavanje čoveka od strane Boga nije učinjeno neposrednim korišćenjem metoda delovanja Duha, niti upotrebom identiteta Duha, jer Duh Njegov čovek ne može ni da vidi, niti da Ga dodirne, a ne može ni da Mu se približi. Da je On čoveka pokušao da spase neposrednim korišćenjem perspektive Duha, čovek ne bi bio u stanju da primi Njegovo spasenje. Da se Bog nije odenuo spoljašnjim oblikom stvorenog čoveka, čovek ni na koji način ne bi mogao da primi ovo spasenje. Jer, nema načina na koji bi čovek mogao da Mu priđe, baš kao što niko nije mogao da se približi Jahveovom oblaku. Jedino preobražajem u stvoreno ljudsko biće, to jest, jedino tako što će Reč Svoju uneti u telo od krvi i mesa, u koje namerava da se preobrazi, Bog može Svoju Reč lično da usadi u sve one koji Ga slede. Tek tada čovek može lično da vidi i čuje Njegovu Reč i da, povrh toga, da zadobije Njegovu Reč i na taj način bude u potpunosti spasen. Da se Bog nije ovaplotio, niko ko je sazdan od krvi i mesa ne bi mogao da dobije tako uzvišeno spasenje, niti bi ijedna osoba bila spasena. Da je Duh Božji Svoje delo učinio neposredno među ljudima, čitavo bi čovečanstvo palo kao pokošeno ili bi, nemajući načina da dođe u dodir s Bogom, bilo u celosti porobljeno od Sotone. Prvo ovaploćenje imalo je za cilj da čoveka iskupi od greha, da ga iskupi posredstvom Isusovog tela od krvi i mesa; On je, drugim rečima, čoveka spasao sa krsta, ali se u čoveku i dalje zadržala iskvarena narav sotonska. Drugo ovaploćenje ne treba više da služi kao žrtva za greh, već treba u potpunosti da spase one koji su od greha iskupljeni. Ovo se delo obavlja da bi oni kojima su gresi oprošteni mogli da budu oslobođeni grehova svojih i potpuno očišćeni, da bi postigli promenu naravi i tako se oslobodili mračnog uticaja Sotone i vratili se pred Božji presto. Jedino na taj način čovek može biti u potpunosti osvećen. Po završetku Doba zakona i sa otpočinjanjem Doba blagodati, Bog je započeo Svoje delo spasenja, koje se nastavlja sve do poslednjih dana, tokom kojih će On, sudeći ljudskoj rasi i grdeći je zbog buntovništva, do kraja pročistiti ljudski rod. Tek tada će Bog dovršiti svoje delo spasenja i tek tada će moći da uđe u počinak. Bog se, dakle, tokom tri etape Svog dela, samo dvaput ovaplotio kako bi Svoje delo među ljudima obavio lično. To je zato što samo jedna od tri etape podrazumeva usmeravanje čoveka u pogledu načina življenja, dok se preostale dve sastoje od dela spasenja. Jedino uz pomoć ovaploćenja, Bog može da živi kraj čoveka, da iskusi stradanje sveta i da živi u normalnom telu od krvi i mesa. Samo na taj način, On može ljudima da obezbedi praktičan put koji im je, kao stvorenim bićima, potreban. Čovek prima potpuno spasenje od Boga upravo kroz ovaploćenje Božje, a ne direktno s neba, kao odgovor na svoje molitve. Čovek je sazdan od krvi i mesa, ni na koji način ne može da vidi Božji Duh, a kamoli da se približi Duhu Njegovom tako da on može da dođe u dodir samo s ovaploćenim Bogom. Jedino na taj način može da dokuči sve puteve i sve istine i da bude u potpunosti spasen. Drugo će ovaploćenje biti dovoljno da odagna grehe čovekove i da ga u potpunosti pročisti. Tako će, sa drugim ovaploćenjem, celokupno Božje delo u telu biti privedeno kraju, a značaj Božjeg ovaploćenja biće upotpunjen. U tom trenutku, Božje delo u telu biće u potpunosti dovršeno. Nakon ovog drugog ovaploćenja, On se neće po treći put ovaplotiti zarad Svog dela, jer će celokupno Njegovo upravljanje biti privedeno kraju. Ovaploćenjem u poslednjim danima, izabrani narod Njegov biće u celosti zadobijen, a čitav će ljudski rod u poslednjim danima biti klasifikovan prema vrstama. Bog više neće obavljati delo spasenja, niti će se vraćati u telo zarad obavljanja bilo kog drugog dela.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tajna ovaploćenja (4)”