Bog je došao na zemlju da obavi Svoje delo među ljudima, da Se lično otkrije čoveku i da mu omogući da Ga posmatra; zar je to mala stvar? Zaista nije jednostavno! Nije onako kako čovek zamišlja: da je Bog došao kako bi čovek mogao da Ga vidi, kako bi mogao da shvati da je Bog stvaran, a ne šupalj ili proziran, te da je Bog uzvišen, ali i ponizan. Da li je moguće da je tako jednostavno? Upravo zato što je Sotona iskvario čovekovo telo, a čovek je onaj koga Bog namerava da spase, Bog mora da preuzme čovekovo telo da bi se borio sa Sotonom i da bi lično predvodio čoveka. Samo je to od koristi za Njegovo delo. Dva ovaploćena tela Božja su postojala kako bi porazila Sotonu i kako bi čoveka što bolje spasla. Jer onaj koji vodi borbu sa Sotonom može biti samo Bog, bilo da je to Duh Božji ili ovaploćeno telo Božje. Ukratko, anđeli ne mogu biti ti koji će voditi borbu sa Sotonom, a još manje to može čovek koga je iskvario Sotona. Anđeli su nemoćni da vode ovu borbu, a čovek još manje. Budući da je tako, ako Bog želi da radi na čovekovom životu, ako želi da lično dođe na zemlju i spasi čoveka, On onda mora lično da se ovaploti – odnosno, mora lično da preuzme čovečije telo i da Svojim suštinskim identitetom i delom koje mora da obavi, dođe među ljude i lično spasi čoveka. U suprotnom, kad bi Duh Božji ili čovek obavljali ovo delo, onda od ove borbe nikada ništa ne bi bilo i ona se nikada ne bi završila. Samo onda kada se Bog ovaploti da bi lično krenuo u rat protiv Sotone među ljudima, čovek ima priliku za spasenje. Štaviše, jedino tada Sotona može biti osramoćen i ostavljen bez ikakvih mogućnosti da iskorištava ili sprovodi bilo kakve planove. Delo koje obavlja ovaploćeni Bog ne može da ostvari Duh Božji, a bilo bi još teže ijednom čoveku u čovečijem telu da ga obavi u ime Boga, jer je delo koje On obavlja zarad čovekovog života i zarad promene iskvarene čovekove naravi. Kada bi čovek morao da učestvuje u ovoj borbi, pobegao bi čim pre iz tog strašnog rasula i naprosto ne bi bio u stanju da promeni svoju iskvarenu narav. On ne bi mogao da spase čoveka od krsta niti da osvoji ceo buntovan ljudski rod, već samo da obavi neko sitno delo od ranije koje ne prevazilazi očekivanja ili pak neko drugo delo koje se ne odnosi na Sotonin poraz. Pa, zašto se onda mučiti? U čemu je značaj dela koje ne može pridobiti ljudski rod, a još manje poraziti Sotonu? I stoga, borbu sa Sotonom može da izvede jedino Sâm Bog, a čoveku bi to bilo naprosto nemoguće. Čovekova dužnost je da bude poslušan i da sledi, jer čovek nije u stanju da obavi delo kao što je stvaranje neba i zemlje, niti, povrh toga, može da obavi delo borbe sa Sotonom. Čovek može da udovolji Stvoritelju samo pod vođstvom Samoga Boga kojim je Sotona poražen; ovo je jedino što čovek može da uradi. I tako, svaki put kada započne nova borba, odnosno, svaki put kada se započne delo novog doba, to delo lično obavlja Sâm Bog i kroz njega On vodi čitavo doba i otvara novi put celom ljudskom rodu. Osvit novog doba je novi početak u borbi sa Sotonom, kojim čovek ulazi u novije, lepše carstvo, i u novo doba koje lično vodi Sâm Bog. Čovek je gospodar svega, ali će oni koji su zadobijeni postati plodovi svih bitaka sa Sotonom. Sotona je onaj koji kvari sve i svakoga, poražen je na kraju svih bitaka, stoga je i onaj koji će nakon ovih bitaka biti kažnjen. Između Boga, čoveka i Sotone, samo je Sotona taj koji će biti prezren i odbačen. Međutim, oni koje je Sotona zadobio, ali koje Bog nije povratio, oni se kažnjavaju u ime Sotone. Od ovo troje, sva stvorenja treba da poštuju samo Boga. Oni koje je Sotona iskvario, ali ih je Bog povratio i koji slede put Božji, međutim, postaju oni koji će primiti Božje obećanje i koji će suditi zlikovcima umesto Boga. Bog će zasigurno biti pobednik, a Sotona će zasigurno biti gubitnik, ali i među ljudima ima onih koji će pobediti i onih koji će izgubiti. Oni koji pobede pripadaće pobednicima, a oni koji izgube pripadaće gubitnicima; ovo je razvrstavanje svakoga prema vrsti i predstavlja konačni završetak celokupnog Božjeg dela. To je, takođe, cilj celog Božjeg dela i nikada se neće promeniti. Težište srži glavnog dela Božjeg upravljanja jeste u spasenju čoveka, te se Bog ovaploćuje prvenstveno radi ove srži, radi ovog dela i radi Sotoninog poraza. Stoga se Bog prvi put ovaplotio da bi porazio Sotonu: On se lično ovaplotio i lično je bio prikovan za krst kako bi dovršio delo prve bitke, koja je predstavljala delo iskupljenja ljudskog roda. Na isti način, ovu etapu dela lično obavlja Bog, koji se ovaplotio da bi obavio Svoje delo među ljudima, da bi lično izgovorio Svoju reč i omogućio čoveku da Ga vidi. Naravno, neizbežno je da On usput obavlja i neko drugo delo, međutim, glavni razlog što On lično obavlja Svoje delo je taj što želi da porazi Sotonu, da osvoji ceo ljudski rod i da zadobije ove ljude. Prema tome, delo Božjeg ovaploćenja zaista nije jednostavno. Ako je Njegova namera bila samo da pokaže čoveku da je Bog ponizan, skriven i stvaran, ako je sve to bilo samo radi obavljanja ovog dela, onda nije ni bilo potrebe za ovaploćenjem. Čak i da se Bog nije ovaplotio, On bi mogao čoveku direktno da otkrije Svoju poniznost i skrivenost, Svoju veličinu i svetost, međutim, takve stvari nemaju nikakve veze sa delom upravljanja ljudskim rodom. One nisu u stanju da spasu čoveka niti da ga upotpune, a još manje mogu da poraze Sotonu. Ako bi poraz Sotone podrazumevao samo borbu Duha protiv duha, onda bi takvo delo imalo još manju praktičnu vrednost; ne bi bilo u stanju da zadobije čoveka i uništilo bi njegovu sudbinu i njegove izglede. Kao takvo, današnje Božje delo je od velikog značaja. Njegova svrha nije samo ta da bi Ga čovek mogao videti, niti da bi čovek progledao, niti da bi mu se pružio neznatan osećaj da se pokrenuo i ohrabrio; takvo delo nema nikakvog značaja. Ako možeš da pričaš samo o takvoj vrsti spoznaje, onda to dokazuje da nisi spoznao pravi značaj Božjeg ovaploćenja.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta“