Budući da je Bog najveći u celoj vaseljeni i u carstvu nad njom, bi li On mogao da Sebe u celosti objasni samo Svojim telesnim obličjem? Bog zaodeva Sebe telom kako bi obavio jednu etapu Svog dela. Ovaj telesni lik Njegov nema nikakav poseban značaj, nije ni u kakvoj vezi sa prolaskom doba, niti ima išta zajedničko sa Božjom naravi. Zašto Isus nije dopustio da Njegov lik ostane i posle Njega? Zašto čoveku nije dozvolio da naslika Njegov lik, kako bi se taj lik prenosio na nova pokoljenja? Zašto ljudima nije dopustio da priznaju da Njegov lik predstavlja lik Božji? Iako je čovekov lik stvoren prema liku Božjem, je li bilo moguće da se čovekovom pojavom predstavi uzvišeni lik Božji? Prilikom Božjeg ovaploćenja, On jednostavno silazi s neba u neko konkretno telo. Njegov Duh je taj koji silazi u telo, kroz koje On zatim obavlja delo Duha. Duh je taj koji se izražava u telu i Duh je taj koji Svoje delo obavlja u telu. Duh je u potpunosti predstavljen delom koje se obavlja u telu, a telo je tu samo zarad obavljanja dela, što ne znači da telesni lik može biti zamena za istinski lik Boga Samoga; nije u tome svrha, niti značaj Božjeg ovaploćenja. On se ovaploćuje samo zato da bi Duh mogao da pronađe boravište koje odgovara Njegovom delu, da bi bolje ostvario Svoje delo u telu, da bi ljudi mogli da vide Njegove postupke, razumeju Njegovu narav, čuju Njegove reči i spoznaju čudo dela Njegovog. Njegovo ime predstavlja Njegovu narav, delo Njegovo predstavlja Njegov identitet, ali On nikad nije rekao da Njegovo pojavljivanje u telu predstavlja Njegov lik; to je samo čovekova predstava. Stoga, ime Njegovo, Njegovo delo, narav Njegova i Njegov pol predstavljaju ključne aspekte Božjeg ovaploćenja. Oni služe da predstave Njegovo upravljanje u ovom dobu. Budući da je ono tu samo zarad Njegovog dela u datom vremenu, Njegovo pojavljivanje u telu nema nikakve veze s Njegovim upravljanjem. Kako bi, međutim, bilo nemoguće da ovaploćeni Bog nema nikakvu konkretnu pojavu, to On bira prikladnu porodicu koja će odrediti Njegovu pojavu. Kad bi Božja pojava imala reprezentativan značaj, onda bi svi oni sa crtama lica nalik Njegovim takođe predstavljali Boga. Zar to ne bi bila nečuvena greška? Čovek je Isusov portret naslikao zato da bi ljudi mogli da Ga obožavaju. Sveti Duh u to vreme nije dao nikakva posebna uputstva, te je čovek do današnjeg dana prenosio taj zamišljeni portret. Prema prvobitnoj Božjoj nameri, doduše, čovek to nije trebalo da radi. Jedino je zahvaljujući revnosti čovekovoj Isusov portret još i danas tu. Bog je Duh, i čovek u svojoj završnoj analizi nikad neće moći da obuhvati sve što je Njegov lik. Jedino Njegova narav može predstaviti Njegov lik. A što se tiče izgleda Njegovog nosa, usta Njegovih, Njegovih očiju i Njegove kose, sve je to izvan tvoje sposobnosti sveukupnog sagledavanja. Kad se Jovanu prikazalo otkrivenje, on je video lik Sina čovečijeg: iz usta Njegovih virio je mač oštar s obe strane, oči Mu behu poput užarenog ognja, glava i kosa Njegova bejahu kao vuna beli, Njegova stopala nalik uglačanoj bronzi, a oko prsiju bejaše opasan zlatnim pojasom. Iako su mu reči bile izuzetno živopisne, lik Božji koji je on opisao nije bio lik nekog stvorenja. Ono što je video bila je samo vizija, a ne lik osobe iz materijalnog sveta. Jovan je ugledao viziju, ali nije svedočio istinskoj pojavi Boga. Budući da predstavlja lik stvorenog bića, likom ovaploćenog Boga ne može se u celosti predstaviti Božja narav. Kad je stvorio ljudski rod, Jahve je rekao da ga je načinio prema Svom liku i da je stvorio muškarca i ženu. U to je vreme On govorio kako je i muškarca i ženu stvorio prema Božjem liku. Mada čovek svojim likom podseća na lik Božji, iz toga se ne može izvući zaključak da čovekov izgled predstavlja Božji lik. Isto tako ne možeš ljudskim jezikom lik Božji u celini sažeto izraziti, jer je Bog tako uzvišen, tako velik, tako čudesan i nedokučiv!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”