Iako mnogi ljudi veruju u Boga, malo njih razume šta vera u Boga znači i šta moraju da urade da bi bili u skladu s Božjim namerama. To je zato što, iako im je bliska reč „Bog” i izrazi kao što je „Božje delo”, ljudi ne poznaju Boga, a još manje poznaju Njegovo delo. Stoga ne treba da čudi to što su svi oni koji ne poznaju Boga smeteni u svojoj veri u Njega. Veru u Boga ljudi ne shvataju ozbiljno, i to isključivo zbog toga što im je verovanje u Boga isuviše strano, isuviše čudno. Na taj način, oni ne uspevaju da ispune Božje zahteve. Drugim rečima, ako ljudi ne poznaju Boga i ne poznaju Njegovo delo, onda oni nisu prikladni za Božju upotrebu, a još manje su u stanju da udovolje Njegovim namerama. „Vera u Boga” znači verovanje da Bog postoji; to je najjednostavniji koncept kada je reč o verovanju u Boga. Nadalje, verovati u postojanje Boga nije isto što i istinski verovati u Boga, već je to pre neka vrsta proste vere, sa snažnim religijskim prizvukom. Istinska vera u Boga podrazumeva sledeće: na osnovu vere da je Bog suveren nad svim stvarima, čovek doživljava Njegove reči i Njegovo delo, pročišćuje svoju iskvarenu narav, udovoljava Božjim namerama i spoznaje Boga. Samo se takvo putovanje može nazvati „verom u Boga”. Pa ipak, ljudi na veru u Boga često gledaju kao na jednostavnu i beznačajnu stvar. Ljudi koji na ovaj način veruju u Boga izgubili su značenje vere u Boga i, premda bi mogli verovati do samog kraja, nikada neće dobiti Božje odobravanje jer koračaju pogrešnim putem. Danas još uvek ima onih koji u Boga veruju na osnovu reči i prazne doktrine. Oni ne znaju da im nedostaje suština vere u Boga, te ne mogu da prime Božje odobravanje. Uprkos tome, oni se Bogu i dalje mole da ih blagoslovi sigurnošću i dovoljnom blagodati. Zastanimo, utišajmo svoja srca i zapitajmo se: je li moguće da je verovanje u Boga zaista najlakša stvar na svetu? Je li moguće da verovanje u Boga ne znači ništa više od primanja obilja blagodati od Boga? Jesu li ljudi koji u Boga veruju, a da Ga pritom ni ne poznaju, ili pak veruju u Boga, a ipak Mu se protive, zaista sposobni da udovolje Božjim namerama?

O Bogu i o čoveku ne može se govoriti kao o jednakima. Njegova suština i Njegovo delo za čoveka su nešto najnedokučivije i najneshvatljivije. Da Bog lično ne obavlja Svoje delo i da Svoje reči ne izgovara u čovekovom svetu, čovek nikada ne bi mogao da razume namere Božje. Na taj način, čak ni oni koji su čitav život posvetili Bogu ne bi mogli da prime Njegovo odobravanje. Ako se Bog ne lati posla, ma koliko da čoveku dobro ide, sve će biti uzalud, jer Božje će misli uvek biti uzvišenije od čovekovih, a Božja mudrost prevazilazi čovekovu moć spoznaje. Zato vam kažem da su oni koji tvrde kako „u potpunosti razumeju” Boga i Njegovo delo jedna nesposobna gomila; svi su oni drski i neuki. Ne treba čovek da definiše Božje delo; štaviše, čovek nije u stanju da definiše Božje delo. Čovek je u Božjim očima beznačajan kao mrav; kako bi onda čovek mogao da dokuči Božje delo? Ne govore li nadmeno oni koji vole da razglabaju o tome kako „Bog ne radi na taj i taj način”, ili kako je „Bog ovakav ili onakav”? Svi treba da znamo da je čoveka, sazdanog od krvi i mesa, Sotona iskvario. U samoj je prirodi ljudskog roda da se suprotstavlja Bogu. Ljudski rod ne može biti u istoj ravni s Bogom, a kamoli nadati se da Boga savetuje u vezi s Njegovim delom. A što se tiče načina na koji Bog usmerava čoveka, to je delo Boga Samoga. Prikladno je da čovek treba da se potčini, da ne propoveda o ovom ili onom gledištu, jer čovek nije ništa drugo do prah. Pošto nam je namera da tražimo Boga, mi ne treba svoje predstave da preslikavamo preko Njegovog dela kako bi ih Bog razmatrao, a još manje da svoju iskvarenu narav maksimalno koristimo da bismo se namerno i energično suprotstavljali Božjem delu. Zar na taj način ne bismo i sami postali antihristi? Kako bi takvi ljudi mogli da veruju u Boga? Pošto verujemo da Bog postoji i pošto želimo da Mu udovoljimo i da Ga vidimo, mi onda treba da tražimo put istine i put koji vodi do usklađenosti sa Bogom. Ne treba da Mu se tvrdoglavo suprotstavljamo. Šta bi iole dobro moglo proizaći iz takvih postupaka?

Danas je Bog obavio novo delo. Možda nisi u stanju da prihvatiš ove reči i one ti se mogu činiti čudnim, ali ti savetujem da ne ističeš svoju prirodnost, jer samo oni koji su zaista gladni i žedni pravednosti pred Bogom mogu zadobiti istinu, i samo će one koji su istinski pobožni On moći da prosvećuje i usmerava. Rezultati se postižu tako što se istina traži sa trezvenim spokojstvom, a ne kroz svađu i prepirke. Kada kažem „Danas je Bog obavio novo delo”, zapravo mislim na Božji povratak u telo. Možda ti ove reči ne smetaju, možda ih prezireš, a možda te čak izuzetno zanimaju. U svakom slučaju, nadam se da će svi oni koji istinski žude za Božjom pojavom moći da se suoče sa ovom činjenicom i da je pažljivo istraže, umesto da o njoj brzopleto donose zaključke; mudar čovek treba tako da postupi.

Istražiti nešto takvo nije teško, ali zahteva da svako od nas poznaje ovu jednu istinu: Onaj koji je ovaploćeni Bog posedovaće suštinu Božju i Onaj koji je ovaploćeni Bog posedovaće izraz Božji. Pošto se Bog ovaploćuje, On će izneti delo koje namerava da učini i, pošto se Bog ovaploćuje, izraziće ono što jeste i biće u stanju da pred čoveka iznese istinu, da mu podari život i pokaže put. Telo koje nema Božju suštinu zasigurno nije ovaploćeni Bog; u to nema nikakve sumnje. Ako čovek namerava da istraži da li je to zaista Božje ovaploćeno telo, on to mora da utvrdi na osnovu naravi koju On izražava i na osnovu reči koje izgovara. Drugim rečima, da bi utvrdio da li se radi o Božjem ovaploćenom telu ili ne, i da li je to istiniti put ili nije, čovek to mora da razabere na osnovu Njegove suštine. Prema tome, ključ za utvrđivanje da li je u pitanju ovaploćeno telo Božje leži u Njegovoj suštini (Njegovom delu, Njegovim izjavama, Njegovoj naravi i mnogim drugim aspektima), a ne u Njegovom spoljašnjem izgledu. Ako čovek proučava samo Njegov spoljašnji izgled, i ako usled toga previdi Njegovu suštinu, to pokazuje da je čovek neprosvećen i neuk. Spoljašnji izgled ne može da odredi suštinu; uz to, delo Božje se nikada ne može uskladiti sa čovekovim predstavama. Zar Isusov spoljašnji izgled nije bio u suprotnosti sa čovekovim predstavama? Nisu li lice Njegovo i odeća bili lišeni bilo kakve naznake Njegovog pravog identiteta? Zar se nekadašnji fariseji nisu usprotivili Isusu upravo zato što su gledali samo Njegovu spoljašnjost, a reči iz Njegovih usta nisu primali k srcu? Nadam se da nijedno od braće i sestara koji traže Božju pojavu neće ponoviti ovu tragediju iz prošlosti. Ne smete postati fariseji modernog vremena i ponovo prikovati Boga za krst. Treba pažljivo da razmislite o tome kako da dočekate povratak Boga i treba da ste načisto s tim kako da postanete neko ko se potčinjava istini. To je obaveza svakoga ko čeka da se Isus vrati jašući na oblaku. Treba da protrljamo svoje duhovne oči i da razbistrimo pogled, umesto da se zaglibljujemo u preterano maštovite reči. Treba da razmišljamo o realističnom delu Božjem i da osmotrimo praktičnu stranu Boga. Nemojte se zanositi, niti prepuštati maštarijama, neprestano žudeći za danom u kojem će se Gospod Isus, jašući na oblaku, iznenada spustiti među vas i povesti vas – vas koji Ga nikada niste poznavali niti videli i koji ne znate kako da sledite volju Njegovu. Bolje razmišljajte o nekim praktičnijim stvarima!

Možda si ovu knjigu otvorio zarad istraživanja, ili sa namerom da je prihvatiš; kakav god bio tvoj stav, nadam se da ćeš je pročitati do kraja i da je nećeš lako ostaviti po strani. Možda će se nakon čitanja ovih reči tvoj stav promeniti, ali to će zavisiti samo od tvoje motivacije i od stepena tvog razumevanja. Postoji, međutim, jedna stvar koju treba da znaš: reč Božju nije moguće opisati kao reč čovekovu, a još je teže predstaviti reč čovekovu kao reč Božju. Čovek kojeg Bog upotrebljava nije ovaploćeni Bog, a ovaploćeni Bog nije čovek kojeg Bog upotrebljava. U ovome postoji suštinska razlika. Možda ove reči, nakon što si ih pročitao, ne priznaješ kao reči Božje, već ih priznaješsamo kao prosvećenje koje je čovek stekao. U tom slučaju, zaslepljen si neznanjem. Kako bi reči Božje mogle da budu isto što i prosvećenje koje je čovek stekao? Reči ovaploćenog Boga otvaraju novo doba, usmeravaju vascelo čovečanstvo, otkrivaju tajne i pokazuju čoveku smer kojim treba da se kreće u novom dobu. Prosvećenje koje je čovek stekao samo je skup prostih uputstava za praktično delovanje ili znanje. Ono ne može sav ljudski rod da usmerava ka novom dobu, niti da razotkriva tajne Boga Samoga. Kada se sve uzme u obzir, Bog je Bog, a čovek je čovek. Bog ima suštinu Božju, a čovek ima suštinu čoveka. Ako bi reči koje Bog izgovara čovek posmatrao kao prosto prosvećenje Svetim Duhom, a reči apostola i proroka smatrao rečima koje je lično Bog izgovorio, bila bi to čovekova greška. Bez obzira na sve, nikada ne smeš mešati ispravno s pogrešnim, niti od visokog praviti nisko, niti nešto duboko greškom tumačiti kao plitko; bez obzira na sve, nikad ne treba namerno da opovrgavaš ono za šta znaš da je istina. Svako ko veruje u postojanje Boga treba probleme da istražuje sa ispravnog stanovišta, a novo delo Božje i Njegove nove reči treba da prihvati iz perspektive bića koje je On stvorio; u suprotnom, Bog će ga eliminisati.

Nakon Jahveovog dela, Isus se ovaplotio kako bi među ljudima obavio Svoje delo. On Svoje delo nije obavljao izolovano, već Ga je nadogradio na delo Jahveovo. Bilo je to delo za jedno novo doba, koje je Bog obavio nakon što je dovršio Doba zakona. Slično tome, nakon što se Isusovo delo završilo, Bog je nastavio sa svojim delom za sledeće doba, jer se celokupno Božje upravljanje kreće uvek napred. Kad prođe staro doba, zameniće ga novo, a čim staro delo bude dovršeno, pojaviće se novo delo radi nastavka Božjeg upravljanja. Ovo ovaploćenje je drugo Božje ovaploćenje, koje se nastavlja na Isusovo delo. Naravno, ovo ovaploćenje ne dešava se nezavisno; ono predstavlja treću etapu dela nakon Doba zakona i Doba blagodati. Svaki put kada Bog započne novu etapu dela, uvek mora postojati novi početak i ona uvek mora doneti novo doba. Isto tako se dešavaju i odgovarajuće promene u naravi Božjoj, u načinu Njegovog delovanja, mestu odvijanja Njegovog dela, kao i u Njegovom imenu. Nije, dakle, čudo što je čoveku teško da prihvati delo Božje u novom dobu. Međutim, bez obzira koliko mu se čovek suprotstavlja, Bog uvek obavlja Svoje delo i uvek vodi čitavo čovečanstvo napred. Kada je Isus došao u čovekov svet, On je uspostavio Doba blagodati i okončao Doba zakona. Tokom poslednjih dana, Bog se ponovo ovaplotio, te ovim ovaploćenjem okončao Doba blagodati i obeležio početak Doba carstva. Svi oni koji su u stanju da prihvate ovo drugo Božje ovaploćenje biće uvedeni u Doba carstva i, štaviše, moći će lično da prihvate usmeravanje od Boga. Iako je došao među ljude i obavio mnogo posla, Isus je samo dovršio delo iskupljenja vascelog čovečanstva i služio kao čovekova žrtva za greh; On čoveka nije oslobodio njegove celokupne iskvarene naravi. Potpuno čovekovo spasenje od uticaja Sotone zahtevalo je od Isusa ne samo da postane žrtva za greh i da ljudske grehe ponese na Svojim plećima, ali je takođe zahtevalo od Boga još veće delo na čovekovom potpunom oslobađanju od njegove sotonski iskvarene naravi. I tako, nakon što su čoveku gresi oprošteni, Bog se ponovo ovaplotio kako bi čoveka uveo u novo doba, i otpočeo delo grdnje i suda. Ovo je delo čoveka uvelo u jedno više carstvo. Svi koji se pokore Njegovoj vrhovnoj vlasti uživaće u višoj istini i primiće veće blagoslove. Oni će zaista živeti u svetlosti, i zadobiti istinu, put i život.

Ako ljudi ostanu zaglavljeni u Dobu blagodati, oni se nikad neće rešiti svoje iskvarene naravi, a kamoli spoznati urođenu narav Božju. Ako ljudi stalno žive usred obilja blagodati, ali nemaju životni put koji im omogućava da spoznaju Boga, niti da Mu udovolje, oni nikad neće istinski zadobiti Boga u svojoj veri u Njega. Ovakva vrsta vere zaista je žalosna. Kad budeš završio sa čitanjem ove knjige, kad budeš iskusio svaki korak dela ovaploćenog Boga u Dobu carstva, osetićeš kako se tvoje dugogodišnje želje konačno ostvaruju. Osetićeš da tek tada zaista posmatraš Boga licem u lice, da si se tek tada zagledao u Njegovo lice, čuo Njegove lične izjave, shvatio mudrost Njegovog dela i istinski osetio koliko je On praktičan i svemoguć. Osetićeš kako si stekao mnogo toga što ljudi u prošlim vremenima nikad nisu videli niti posedovali. U tom trenutku ćeš jasno spoznati šta znači verovati u Boga i šta znači uskladiti se s Božjim namerama. Naravno, ako se budeš uporno držao gledišta iz prošlosti i odbacivao ili poricao činjenicu o drugom ovaploćenju Božjem, ostaćeš praznih ruku, ne stekavši ništa, a na kraju ćeš još biti proglašen krivim zbog suprotstavljanja Bogu. One koji su u stanju da se pokore istini i delu Božjem, biće prisvojeni u ime drugog ovaploćenog Boga – Svemogući. Moći će da prihvate usmeravanje od Boga lično, te da stiču sve veće i više istine, kao i stvarni život. Oni će ugledati viziju koju ljudi iz prošlosti nikada ranije nisu videli: „Kad sam se okrenuo da vidim čiji je to glas, ugledao sam sedam zlatnih svećnjaka, i usred svećnjaka nekoga ’kao sin čovečiji’. Bio je obučen u dugu odeždu i opasan zlatnim pojasem oko prsiju. Kosa na njegovoj glavi bila je bela kao vuna, ili kao sneg, a njegove oči kao užareni oganj. Noge su mu bile kao blistava bronza kaljena u peći, a njegov glas kao huk mnogih voda. U svojoj desnoj ruci držao je sedam zvezda, a iz njegovih usta je izlazio mač oštar s obe strane. Lice mu je sijalo kao kad sunce sija punom snagom” (Otkrivenje 1:12-16). Ova je vizija izraz sveukupne Božje naravi, a izraz Njegove sveukupne naravi takođe je izraz dela Božjeg u Njegovom sadašnjem ovaploćenju. U bujicama grdnji i sudova, Sin čovečji Svoju urođenu narav izražava putem izjava, dopuštajući svima koji prihvataju Njegovu grdnju i sud da vide pravo lice Sina čovečjeg, koje verno odslikava ono lice Sina čovečjeg koje je video Jovan. (Naravno, onima koji ne prihvataju delo Božje u Dobu carstva, sve će ovo biti nevidljivo.) Pravo lice Božje ne može se do kraja opisati ljudskim jezikom, te stoga Bog koristi metode kojima izražava Svoju urođenu narav da bi čoveku pokazao Svoje pravo lice. Što, drugim rečima, znači da su svi oni koji su okusili urođenu narav Sina čovečjeg zaista i videli pravo lice Sina čovečjeg, jer je Bog prevelik i ne može se do kraja opisati ljudskim jezikom. Nakon što čovek bude iskusio svaki korak Božjeg dela u Dobu carstva, on će spoznati pravo značenje Jovanovih reči kada je govorio o Sinu čovečjem među svećnjacima: „Kosa na njegovoj glavi bila je bela kao vuna, ili kao sneg, a njegove oči kao užareni oganj. Noge su mu bile kao blistava bronza kaljena u peći, a njegov glas kao huk mnogih voda. U svojoj desnoj ruci držao je sedam zvezda, a iz njegovih usta je izlazio mač oštar s obe strane. Lice mu je sijalo kao kad sunce sija punom snagom.” U tom trenutku, ti ćeš van svake sumnje znati da ovo obično telo, koje je toliko toga izreklo, nesumnjivo jeste drugi ovaploćeni Bog. Štaviše, istinski ćeš osetiti koliko si blagosloven i osetićeš da imaš više sreće od svih. Zar nisi voljan da prihvatiš ovaj blagoslov?