Novi zavet Biblije sadrži trinaest Pavlovih poslanica. Dok je obavljao svoje delo, Pavle je napisao ovih trinaest pisama crkvama koje su verovale u Isusa Hrista. To jest, Pavle je izdignut i napisao je ova pisma nakon što se Isus uzneo na nebo. Njegova pisma su svedočanstva o vaskrsenju i vaznesenju Gospoda Isusa na nebo nakon Njegove smrti, a ona takođe šire put pokajanja i nošenja krsta. Naravno, sve ove poruke i svedočanstva trebalo je da poduče braću i sestre na različitim lokacijama oko Judeje u to vreme, jer je tada Pavle bio sluga Gospoda Isusa i on je bio izdignut da svedoči o Gospodu Isusu. Tokom svakog razdoblja dela Svetog Duha, različiti ljudi bivaju izdignuti da bi obavljali razna Njegova dela, to jest, da obavljaju delo apostola kako bi nastavili delo koje Sâm Bog dovršava. Kada bi Sveti Duh to neposredno činio, i kada niko ne bi bio izdignut, bilo bi veoma teško da se to delo obavi. Stoga je Pavle bio onaj koji je oboren dok je bio na putu za Damask, i koji je potom izdignut da bude svedok za Gospoda Isusa. On je bio apostol, ali ne jedan od Isusovih dvanaest učenika. Pored širenja jevanđelja, prihvatio se i posla staranja o crkvama u različitim mestima, što je podrazumevalo brigu o braći i sestrama u crkvama – drugim rečima, vođenje braće i sestara u Gospodu. Pavlovo svedočanstvo trebalo je da obznani činjenicu vaskrsenja i vaznesenja Gospoda Isusa na nebo, kao i da nauči ljude da se pokaju, ispovedaju i da idu putem krsta. On je bio jedan od svedoka Isusa Hrista tog vremena.

Trinaest Pavlovih poslanica uvršteno je u Bibliju. Svih trinaest napisao je da bi se bavio različitim stanjima ljudi na raznim mestima. Sveti Duh je podstakao Pavla da ih napiše i podučavao je braću i sestre svuda iz položaja apostola (sa stanovišta sluge Gospoda Isusa). Dakle, Pavlova pisma nisu potekla iz proročanstava ili neposredno iz vizija, već su proistekla iz dela koje je obavljao. Ova pisma nisu čudna, niti su tako teška za razumevanje kao što su proročanstva. Pisana su jednostavno kao pisma, i ne sadrže ni proročanstva ni tajne; sadrže samo svakodnevne reči pouke. Iako mnoge od tih reči ljudima mogu da budu teško dokučive ili razumljive, one su nastale samo iz Pavlovih sopstvenih tumačenja i iz prosvećenja Svetog Duha. Pavle je bio samo apostol; bio je sluga koga je Gospod Isus koristio, a ne prorok. Dok je prolazio kroz razne zemlje, pisao je pisma braći i sestrama u crkvama, ili, dok je bio bolestan, pisao je crkvama u koje nije mogao da ode, a koje su mu bile posebno u mislima. Ljudi su ta njegova pisma sačuvali, a kasnije generacije su ih prikupile, uredile i smestile u Bibliju iza četiri jevanđelja. Naravno, odabrali su i napravili izbor najboljih pisama koja je napisao. Ove poslanice bile su korisne za život braće i sestara u crkvama i bile su posebno uvažavane u njegovo vreme. Kada ih je Pavle pisao, njegova namera nije bila da napiše duhovno delo koje bi omogućilo njegovoj braći i sestrama da pronađu put primene, ili duhovnu biografiju u kojoj prenosi sopstvena iskustva; on nije nameravao da napiše knjigu da bi postao pisac. On je naprosto pisao pisma svojoj braći i sestrama iz crkve Gospoda Isusa Hrista. Pavle je podučavao svoju braću i sestre iz svog položaja sluge da bi im govorio o svom bremenu, o volji Gospoda Isusa i o zadacima koje je On poverio ljudima za budućnost. To je bilo delo koje je Pavle obavljao. Njegove reči su prilično obogatile iskustvo sve buduće braće i sestara. Istine koje je saopštavao u mnogim svojim pismima bile su ono što je trebalo da primenjuju ljudi u Dobu blagodati, te su zato ova pisma kasnije generacije i uvrstile u Novi zavet. Bez obzira na to kakav je na kraju bio Pavlov ishod, on je bio neko ko je bio iskorišćen u svoje vreme i ko je podržavao svoju braću i sestre u crkvama. Njegov ishod odredila je njegova suština, kao i to što je u početku bio oboren. On je tada mogao da izgovori te reči jer je posedovao delo Svetog Duha i upravo zbog tog dela Pavle je nosio breme za crkve. Kao takav, mogao je da opskrbi svoju braću i sestre. Međutim, zbog određenih posebnih okolnosti, Pavle nije mogao lično da ide u crkve da dela, pa im je pisao pisma da bi opominjao svoju braću i sestre u Gospodu. U početku je Pavle progonio učenike Gospoda Isusa, ali nakon što se Isus uzneo na nebo – to jest, nakon što je Pavle „video svetlost“ – prestao je da progoni učenike Gospoda Isusa i više nije progonio one svece koji su propovedali jevanđelje radi Gospodnjeg puta. Nakon što je Pavle video da mu se Isus pojavio kao jarko svetlo, prihvatio je Gospodnji nalog i tako postao neko koga je Sveti Duh koristio da širi jevanđelje.

Pavlovo tadašnje delo bilo je da naprosto podrži i opskrbi svoju braću i sestre. On nije bio kao neki ljudi koji su želeli da izgrade karijeru ili napišu književna dela, da istraže druge puteve ili da pronađu puteve izvan Biblije kojima bi vodili ove ljude u crkvama kako bi svi mogli da postignu novi ulazak. Pavle je bio osoba koja je bila iskorišćena; radeći stvari koje je radio, on je samo ispunjavao svoju dužnost. Da nije nosio breme za crkve, smatralo bi se da je zanemario svoju dužnost. Da se dogodilo nešto ometajuće, ili da je došlo do neke izdaje u crkvi, što bi dovelo do nenormalnog stanja tamošnjih ljudi, onda bi se moglo smatrati da nije ispravno obavio svoj posao. Ako trudbenik nosi breme prema crkvi, a takođe radi najbolje što može, onda to dokazuje da je ta osoba trudbenik koji je kvalifikovan – kvalifikovan da bude iskorišćen. Ako osoba ne oseća breme za crkvu i ne postiže rezultate u svom radu, a većina ljudi koje vodi je slaba ili čak posrće, onda takav trudbenik nije ispunio svoju dužnost. Tako ni Pavle nije bio izuzetak, zbog čega je morao da brine o crkvama i često piše pisma svojoj braći i sestrama. Na taj način, mogao je da opskrbljuje crkve i brine o svojoj braći i sestrama; samo je tako mogao da opskrbi crkve i da im da smernice. Reči pisama koja je napisao bile su veoma duboke, ali one su napisane njegovoj braći i sestrama samo zahvaljujući tome što je on primio prosvećenje Svetog Duha, a on je u svoje pisanje utkao i svoja lična iskustva i breme koje je osećao. Pavle je bio samo osoba koju je Sveti Duh koristio, a sadržaj njegovih pisama bio je prožet njegovim ličnim iskustvima. Delo koje je obavio naprosto predstavlja delo jednog apostola, ne delo koje neposredno obavlja Sveti Duh, a takođe se razlikuje i od Hristovog dela. Pavle je samo ispunjavao svoju dužnost, zbog čega je svoju braću i sestre u Gospodu opskrbljivao svojim bremenom, kao i svojim ličnim iskustvima i uvidima. Pavle je, pružajući svoje lične uvide i razumevanje, naprosto obavljao delo Božjeg naloga; ovo sigurno nije bio primer dela koje je direktno obavljao Sâm Bog. Kao takvo, Pavlovo delo bilo je pomešano sa ljudskim iskustvom i ljudskim pogledima i shvatanjima rada crkve. Međutim, za ove ljudske poglede i shvatanja ne može se reći da su delo zlih duhova ili delo krvi i mesa; za njih se samo može reći da su znanje i iskustva osobe koja je bila prosvećena Svetim Duhom. Time hoću da kažem da Pavlova pisma nisu knjige sa neba. Ona nisu sveta i uopšte ih nije izgovorio ili izrazio Sveti Duh; ona su samo izraz Pavlovog bremena za crkvu. Svrha svega ovoga što govorim jeste da vas navedem da shvatite razliku između dela Božjeg i dela čovekovog: Božje delo predstavlja Samog Boga, dok čovekovo delo predstavlja čovekovu dužnost i iskustva. Normalno Božje delo ne treba smatrati čovekovom voljom, a Njegovo natprirodno delo ne treba smatrati Božjom voljom; štaviše, čovekovo uzvišeno propovedanje ne treba smatrati Božjim izjavama niti nebeskim spisima. Nijedan takav stav ne bi bio etički. Mnogi ljudi, čuvši Me kako detaljno analiziram Pavlovih trinaest poslanica, veruju da se Pavlove poslanice ne smeju čitati i da je Pavle bio strašno grešan čovek. Ima čak i mnogo ljudi koji misle da su Moje reči bezosećajne, da je Moja procena Pavlovih poslanica netačna i da se ta pisma ne mogu smatrati izrazima čovekovih iskustava i bremena. Oni veruju da umesto toga njih treba smatrati Božjim rečima, da su jednako važne kao Jovanovo Otkrivenje, da se ne mogu skratiti niti da im se može išta dodati i, štaviše, da se ne mogu olako objasniti. Zar sve ove ljudske tvrdnje nisu netačne? Zar to nije u potpunosti proizvod činjenice da ljudi nemaju pameti? Pavlova pisma imaju veliku korist za ljude i njihova priča traje već više od dve hiljade godina. Međutim, do dan-danas ima mnogo ljudi koji ne mogu da dokuče šta je on tada rekao. Ljudi smatraju Pavlova pisma za najveća remek-dela u celom hrišćanstvu, kao i da niko ne može da ih dešifruje i da niko ne može u potpunosti da ih razume. U stvari, ova pisma su baš kao biografija neke duhovne osobe i ne mogu da se porede sa Isusovim rečima ili velikim vizijama koje je Jovan imao. Nasuprot tome, ono što je Jovan video bile su velike vizije sa neba – proročanstva o samom Božjem delu – koja su bila neostvariva za čoveka, dok su Pavlova pisma samo opisi onoga što je čovek video i doživeo. Ona predstavljaju ono za šta je čovek sposoban, ali nisu ni proročanstva ni vizije; to su naprosto pisma koja su poslata na različita mesta. Međutim, za ljude tog vremena, Pavle je bio trudbenik i njegove reči su stoga imale vrednost, jer je on bio neko ko je prihvatio ono što mu je bilo povereno. Stoga su njegova pisma bila korisna za sve one koji su tražili Hrista. Iako te reči nije izgovorio Isus lično, one su, na kraju, bile od suštinskog značaja za svoje vreme. S obzirom na to, ljudi koji su došli posle Pavla uvrstili su njegova pisma u Bibliju, omogućavajući tako da se prenose do današnjih dana. Shvatate li šta želim da kažem? Jednostavno vam dajem tačno objašnjenje ovih pisama i analiziram ih ne poričući njihovu korist i vrednost kao izvora informacija za ljude. Ako, nakon čitanja Mojih reči, ne samo da poričete Pavlova pisma, već smatrate da su jeres ili da su bezvredna, onda se samo može reći da je vaša moć razumevanja suviše slaba, kao i vaši uvidi i vaše rasuđivanje o stvarima; sigurno se ne može reći da su Moje reči previše jednostrane. Da li sada razumete? Bitno je da razumete stvarno stanje Pavlovog dela u to vreme i pozadinu njegovih pisama. Ako imate ispravan pogled na te okolnosti, onda ćete takođe imati ispravan pogled na Pavlove poslanice. Istovremeno, kada jednom shvatiš suštinu tih pisama, tvoja procena Biblije će biti tačna, i tada ćeš razumeti zašto su kasnije generacije ljudi toliko dugo u toj meri obožavale Pavlove poslanice, kao i zašto ima čak i mnogo ljudi koji se prema njemu odnose kao prema Bogu. Zar ne biste i vi to pomislili da niste shvatili?

Onaj ko nije Sâm Bog ne može da predstavlja Sâmog Boga. Za Pavlovo delo samo može da se kaže da je delom ljudsko viđenje, a delom prosvećenje Svetog Duha. Pavle je napisao ove reči sa ljudske tačke gledišta, uz prosvećenje Svetog Duha. To nije retka pojava. Stoga je bilo neizbežno da njegove reči budu prožete nekim ljudskim iskustvima, a on je kasnije koristio svoja lična iskustva da opskrbi i podrži svoju braću i sestre u to vreme. Pisma koja je napisao ne mogu se opisati kao proučavanje života, niti se mogu opisati kao biografija ili poruka. Štaviše, to nisu bile ni istine koje je primenjivala crkva, niti upravna odluka crkve. Kao neko ko nosi breme – kao osoba koju je Sveti Duh odredio da dela – to je nešto što ona naprosto mora da čini. Ako Sveti Duh izdiže ljude i dodeljuje im breme, a oni ne preuzimaju delo crkve i ne mogu dobro da upravljaju njenim poslovima, niti da na zadovoljavajući način reše sve njene probleme, onda to dokazuje da ti ljudi ne ispunjavaju svoje dužnosti na odgovarajući način. Stoga nije bilo ničeg tajanstvenog u činjenici da je jedan apostol bio u stanju da piše pisma tokom svog delanja. To je bio deo njihovog posla; bili su u obavezi da to urade. Svrha pisanja njihovih pisama nije bila da napišu studiju o životu ili duhovnu biografiju, a svakako nije bila da otvori još jedan put izlaska za svece. Zapravo, oni su to činili da bi ispunili svoju ulogu i bili verne sluge Božje, kako bi, izvršavajući zadatke koje im je On poverio, mogli da polože račune Bogu. U svom delu, morali su da preuzmu odgovornost za sebe i za svoju braću i sestre i morali su dobro da rade svoj posao i da uzimaju poslove crkve k srcu: sve je to bio samo deo njihovog posla.

Ako ste shvatili Pavlove poslanice, takođe ćete imati tačnu predstavu i procenu u vezi sa Petrovim i Jovanovim poslanicama. Nikada više nećete gledati na ova pisma kao na knjige sa neba koje su svete i nepovredive, a još manje ćete smatrati Pavla Bogom. Na kraju krajeva, Božje delo se razlikuje od čovekovog dela; štaviše, kako bi Njegovi izrazi mogli biti isti kao i njihovi? Bog ima svoju posebnu narav, dok čovek ima dužnosti koje treba da obavi. Božja narav izražena je u Njegovom delu, dok je čovekova dužnost oličena u iskustvima čoveka i izražena u čovekovom traganju. Stoga kroz delo koje se obavlja postaje očigledno da li je nešto Božji ili čovekov izraz. Ne treba da ga objašnjava Sâm Bog, niti da zahteva od čoveka da se trudi da svedoči; štaviše, nije potrebno da Sâm Bog sputava bilo koga. Sve ovo dolazi kao prirodno otkrivenje; to nije ni nametnuto niti nešto u šta čovek može da se meša. Dužnost čoveka može da se spozna kroz njegova iskustva i ona ne zahteva od ljudi da rade bilo kakav dodatni iskustveni posao. Sva ljudska suština može se razotkriti dok čovek obavlja svoju dužnost, dok Bog može da izrazi Svoju urođenu narav tokom obavljanja Svog dela. Ako je to čovekovo delo, onda se ne može prikriti. Ako se radi o Božjem delu, onda je tek nemoguće da Božju narav bilo ko sakrije, a još manje da je čovek kontroliše. Ni za jednog čoveka se ne može reći da je Bog, niti se njegovo delo i reči mogu smatrati svetim ili nepromenljivim. Za Boga se može reći da je čovek jer se zaodenuo u telo, ali Njegovo delo se ne može smatrati čovekovim delom ili čovekovom dužnošću. Štaviše, Božje izjave i Pavlova pisma ne mogu se izjednačiti, niti se mogu poistovetiti Božji sud i grdnja i ljudske reči pouke. Postoje, dakle, načela po kojima se Božje delo razlikuje od ljudskog dela. Ona se razlikuju shodno svojoj suštini, a ne prema njihovom obimu ili prema njihovoj privremenoj učinkovitosti. Kada je to u pitanju, većina ljudi greši u pogledu načela. To je zato što čovek gleda spoljašnjost koja je njemu dostupna, dok Bog gleda suštinu koja se ne može uočiti ljudskim fizičkim očima. Ako Božje reči i delo smatraš dužnostima prosečnog čoveka, a čovekovo veliko delo smatraš delom Boga zaodenutog u telo, a ne dužnošću koju čovek obavlja, zar ti načelo nije pogrešno? Čovekova pisma i biografije mogu se lako napisati, ali samo na temeljima dela Svetog Duha. Međutim, Božje izjave i delo čovek ne može lako da ostvari, niti da ih postigne ljudskom mudrošću i razmišljanjem, niti ih ljudi mogu temeljno objasniti nakon što ih istraže. Ako ova pitanja načela ne izazivaju nikakvu reakciju u vama, onda vaša vera očigledno nije baš prava ili oplemenjena. Može se samo reći da je vaša vera puna nejasnoća i da je zbrkana i da nema načela. Čak i bez razumevanja najosnovnijih suštinskih pitanja Boga i čoveka, zar ova vrsta vere nije ona kojoj potpuno nedostaje opažaj? Kako je moguće da je Pavle bio jedina osoba koja je iskorišćena tokom čitave istorije? Kako je moguće da je on jedini koji je ikada delao za crkvu? Kako je on mogao da bude jedini koji je pisao crkvama da ih podrži? Bez obzira na obim ili uticaj dela ovih ljudi, ili čak na rezultate njihovog dela, nisu li načela i suština takvog dela svi slični? Zar u tome nema stvari koje se potpuno razlikuju od Božjeg dela? Iako postoje jasne razlike između svake etape Božjeg dela, i mada mnogi od Njegovih načina delanja nisu potpuno isti, zar nemaju svi samo jednu suštinu i izvor? Shodno tome, ako nekome još uvek nije jasno nešto u vezi sa ovim stvarima, onda mu nedostaje previše razuma. Ako, nakon čitanja ovih reči, neko i dalje kaže da su Pavlove poslanice svete i nepovredive i da se razlikuju od biografija bilo koje duhovne ličnosti, onda je razum te osobe previše nenormalan, a takva osoba je nesumnjivo stručnjak za doktrine koji je potpuno lišen razuma. Čak i ako obožavaš Pavla, ne možeš da koristiš svoju naklonost prema njemu da izvrneš istinite činjenice ili da opovrgneš postojanje istine. Štaviše, ono što sam rekao ni na koji način ne uništava celokupno Pavlovo delo i pisma ili potpuno poriče vrednost koju imaju kao izvor informacija. Bez obzira na sve, Moja namera u izgovaranju ovih reči jeste da steknete pravilno razumevanje i razumnu procenu svih stvari i ljudi: samo je to normalno razmišljanje; samo je to ono čime pravedni ljudi koji poseduju istinu treba da se opreme.