Valjalo bi da živiš za istinu jer veruješ u Boga

Zajednički problem koji postoji u svim ljudima jeste to što shvataju istinu, ali ne uspevaju da je sprovedu u delo. Razlog za to je, sa jedne strane, to što nisu voljni da plate cenu, a sa druge, to što im je razlučivanje odveć neodgovarajuće; nisu u stanju da brojne poteškoće iz svakodnevnog života vide onakvim kakve jesu, i ne znaju kako da u praksi pravilno postupaju. Pošto su iskustva ljudi odveć plitka, njihov kov previše slab, a nivo shvatanja istine ograničen, nemaju načina da razreše poteškoće sa kojima se susreću u svakodnevnom životu. U Boga veruju samo na rečima i nisu u stanju da Boga uvedu u svakodnevni život. Drugim rečima, Bog je Bog, život je život, a ljudi kao da nemaju nikakav odnos sa Bogom u svojim životima. Tako svi misle. Kada ljudi u Boga veruju na ovaj način, On ih u stvari neće zadobiti i usavršiti. Zapravo, nije da reč Božja nije u potpunosti došla do izražaja, već ljudska moć razumevanja naprosto nije odgovarajuća. Moglo bi se reći da skoro niko ne postupa u skladu sa izvornim željama Božjim; umesto toga, njihova je vera u Boga u skladu sa njihovim sopstvenim željama, verskim predstavama kojih su se držali u prošlosti, i sopstvenim načinom delanja. Malo je onih koji prođu kroz preobražaj pošto prihvate reč Božju i počnu da delaju u skladu sa namerama Njegovim. Umesto toga, oni se drže svojih pogrešnih verovanja. Kada ljudi počnu da veruju u Boga, to čine na osnovu konvencionalnih pravila religije, i žive i ostvaruju uzajaman kontakt sa drugima isključivo na osnovu filozofije za ovozemaljsko ophođenje. Moglo bi se reći da se ovo odnosi na devet od deset ljudi. Veoma je malo onih koji sroče novi plan i okrenu novi list pošto počnu da veruju u Boga. Čovečanstvo nije uspelo da vidi reč Božju kao istinu niti, uzimajući je za istinu, da je sprovede u delo.

Uzmimo, na primer, veru u Isusa. Bilo da je neko tek počeo da veruje ili to čini već veoma dugo, svi su prosto primenjivali koje god talente da su imali i prikazivali koje god veštine da su posedovali. Ljudi su naprosto u svoje uobičajene živote dodavali „vera u Boga“, ove tri reči, a nisu načinili nikakvu promenu u svojoj naravi, i njihova vera u Boga nije porasla ni u najmanjoj meri. Njihova potraga nije bila ni topla ni hladna. Nisu rekli da bi se odrekli svoje vere, ali nisu ni posvetili sve Bogu. Nikada nisu istinski voleli Boga niti Mu se pokoravali. Njihova vera u Boga bila je mešavina stvarne i lažne, prišli su joj sa jednim otvorenim i jednim zatvorenim okom, i nisu bili iskreni u primenjivanju svoje vere. Nastavili su u takvom stanju zbunjenosti i na kraju su umrli zbrkanom smrću. U čemu je smisao svega toga? Danas, da biste verovali u praktičnog Boga, morate da zakoračite na pravi kolosek. Ako verujete u Boga, ne treba samo da tražite blagoslove, već da Boga volite i da Boga spoznate. Kroz Njegovo prosvećenje, kroz vaše sopstvene traženje, možete da jedete i pijete reč Njegovu, dostignete istinsko razumevanje Boga i posedujete pravu ljubav prema Bogu koja potiče iz dubine vašeg srca. Drugim rečima, kada je tvoja ljubav ka Bogu najiskrenija i kad niko ne može da je uništi niti se ispreči pred tvojom ljubavlju ka Njemu, u tom si trenutku na pravom koloseku u svom verovanju u Boga. Time dokazuješ da pripadaš Bogu, jer tvoje je srce već u posedu Božjem i ništa drugo tad ne može da te uzme u posed. Kroz tvoje iskustvo, kroz cenu koju si platio i kroz delo Božje, možeš da dostigneš neizmoljenu ljubav ka Bogu – a kada to učiniš, oslobodićeš se uticaja Sotone i počećeš da živiš u svetlosti reči Božje. Tek kada se oslobodiš uticaja tame, može se reći da si stekao Boga. U svom verovanju u Boga, moraš da nastojiš da tražiš ovaj cilj. To je dužnost svakog od vas. Niko od vas ne treba da bude zadovoljan trenutnim stanjem stvari. Ne može biti dvoumljenja oko dela Božjeg, niti se ono može uzimati olako. Treba da mislite o Bogu u svakom pogledu i u svakom trenutku i sve da činite zarad Njega. A kada god govorite ili činite, interesi kuće Božje treba da vam budu na prvom mestu. Samo tako možete biti u skladu sa namerama Božjim.

U njihovoj veri u Boga, najveća greška ljudi jeste što veruju samo na rečima, a Bog je u potpunosti odsutan iz njihovih svakodnevnih života. Svi ljudi, uistinu, veruju u postojanje Boga, ali Bog nije deo njihovih svakodnevnih života. Usta ljudska izgovaraju brojne molitve Bogu, ali u njihovim srcima nema mnogo mesta za Boga, te ih Bog iznova kuša. Zbog toga što su ljudi nečisti, Bog nema drugog načina do da ih kuša, da bi se osetili postiđeno i spoznali sebe usred ovih kušnji. Da nije tako, čovečanstvo bi se pretvorilo u potomke arhanđela i postalo bi sve iskvarenije. U postupku svoje vere u Boga, svaka osoba odbacuje mnoge od svojih ličnih namera i ciljeva pod neprestanim pročišćenjem Božjim. Da nije tako, Bog ne bi imao načina da upotrebi ikoga, niti ikakav način da nad ljudima obavlja delo koje treba da obavi. Bog prvo pročišćava ljude, te kroz taj proces oni mogu da spoznaju sebe i Bog može da ih promeni. Tek tada Bog unosi Svoj život u njih i samo tako njihova srca mogu u potpunosti da se okrenu Bogu. I tako govorim, verovanje u Boga nije onako prosto kako to ljudi govore. Kako Bog to vidi, ako imaš samo znanje, ali nemaš reč Njegovu kao život i ako si ograničen samo na sopstveno znanje, ali ne možeš da primenjuješ istinu ili da proživljavaš reč Božju, to je onda još veći dokaz da nemaš bogoljubivo srce, i to pokazuje da tvoje srce ne pripada Bogu. Bog se može spoznati verom u Njega: ovo je krajnji cilj i cilj ljudskog traganja. Moraš da uložiš napor u to da proživljavaš reči Božje kako bi se one ostvarile kroz tvoju primenu njih. Ako poznaješ samo doktrine, tvoja će se vera u Boga izjaloviti. Samo ako uz to primenjuješ i proživljavaš reč Njegovu, tvoja se vera može smatrati potpunom i u skladu sa namerama Božjim. Na tom putu, mnogi su ljudi u stanju da govore o brojnim saznanjima, ali u trenutku njihove smrti oči im se pune suzama i oni mrze sebe što su protraćili životni vek i zabadava doživeli duboku starost. Oni samo shvataju doktrine, ali ne mogu da sprovedu istinu u delo niti da svedoče za Boga; umesto toga, oni prosto jure ovamo i onamo, marljivo kao pčele, i tek na samrti napokon vide da im nedostaje istinsko svedočanstvo, da uopšte ne poznaju Boga. A zar to nije prekasno? Zašto ne iskoristiti dan i tragati za istinom koju voliš? Zašto čekati do sutra? Ako za života ne patiš za istinom ili je ne tražiš da bi došao do nje, da li možda želiš da osetiš žal u svom samrtnom času? Ako je tako, zašto onda verovati u Boga? Uistinu, postoje brojna pitanja u kojima ljudi, ako bi uložili makar i najmanji napor, mogu da sprovode istinu u delo i time zadovolje Boga. Samo zbog toga što su srca ljudi vazda posednuta demonima, oni ne mogu da deluju zarad Boga, i neprestano jurcaju naokolo zarad sopstvenog tela, a da na kraju time ništa ne postignu. Zbog toga ljude neprestano saleću nevolje i poteškoće. Zar ih to Sotona ne muči? Zar to nije iskvarenost tela? Ne bi trebalo da nastojiš da zavaraš Boga ispraznim rečima. Umesto toga, moraš da se okreneš konkretnim delima. Ne obmanjuj sebe – u čemu je svrha toga? Šta možeš da stekneš živeći zarad sopstvenog tela i mučeći se za dobit i slavu?

Prethodno: Da li je delo Božje jednostavno kao što čovek zamišlja?

Sledeće: Odjek sedam gromova – proricanje da će se jevanđelje carstva proširiti na celu vaseljenu

Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?

Podešavanja

  • Tekst
  • Teme

Jednobojno

Teme

Fontovi

Veličina fonta

Prored

Prored

Širina stranice

Sadržaj

Traži

  • Pretražite ovaj tekst
  • Pretražite ovu knjigu

Povežite se sa nama preko Mesindžera