U početku, Bog je počivao. U to vreme nije bilo ljudi, niti ičeg drugog na zemlji, a Bog još nije bio obavio nikakav posao. On je Svoje delo upravljanja započeo tek nakon postanka čovečanstva i nakon što je čovečanstvo bilo iskvareno; od tog trenutka, On više nije počivao, već je počeo da se bavi ljudima. Upravo zbog iskvarenosti čovečanstva, a takođe i zbog arhanđelove izdaje, Bog je izgubio Svoj počinak. Ukoliko Bog ne pobedi Sotonu i ne spase iskvareno čovečanstvo, On više nikad neće moći da uđe u počinak. Kao što čoveku nedostaje počinka, isto važi i za Boga, a kad On bude još jednom otpočinuo, i ljudi će. Život u počinku znači život bez rata, bez prljavštine i bez ikakve nepravednosti. To je, drugim rečima, život lišen Sotoninih ometanja (ovde se pod „Sotonom” podrazumevaju neprijateljske sile) i Sotonine iskvarenosti, kao i bez zadiranja bilo koje sile koja se suprotstavlja Bogu; to je život u kome je sve razvrstano prema svojoj vrsti i može da obožava Stvoritelja, i u kome su nebo i zemlja potpuno spokojni. To je život počinka za ljude. Kad Bog bude počinuo, nepravednost više neće postojati na zemlji, niti će biti ikakvih daljih zadiranja neprijateljskih sila, a ljudski rod će zakoračiti u novo carstvo – ono više neće biti čovečanstvo iskvareno od Sotone, već čovečanstvo koje je spaseno nakon što ga je Sotona iskvario. Dan počinka za čovečanstvo ujedno će biti i dan Božjeg počinka. Bog je Svoj počinak izgubio zbog nemogućnosti čovečanstva da uđe u počinak; nije reč o tome da On prvobitno nije imao nikakav počinak. Ulazak u počinak ne znači da prestaje aktivnost svih stvari niti da prestaje razvoj svih stvari, niti to znači da Bog prestaje da dela ili da ljudi prestaju da žive. Znak ulaska u počinak je u tome da je Sotona uništen, da su oni zli ljudi koji su mu se pridružili u njegovim zlodelima bili kažnjeni i zbrisani, te da sve prema Bogu neprijateljski nastrojene sile prestaju da postoje. Ulazak Boga u počinak znači da On više neće obavljati Svoje delo spasenja čovečanstva. Ulazak čovečanstva u počinak znači da će svi ljudi živeti unutar Božje svetlosti i pod Njegovim blagoslovima, lišeni Sotonine iskvarenosti, više neće biti nepravednosti i svi ljudi će, pod Božjom brigom, normalno živeti na zemlji. Kada Bog i čovečanstvo zajedno ulaze u počinak, to znači da je čovečanstvo spaseno i da je Sotona uništen, da je Božje delo na ljudima u potpunosti dovršeno. Bog više neće nastavljati da deluje na ljudima, a oni više neće živeti pod Sotoninom vlašću. Bog, kao takav, neće više biti zauzet, a ljudi neće više biti stalno u pokretu; Bog i čovečanstvo će u počinak ući istovremeno. Bog će se vratiti na Svoje prvobitno mesto i svaka će se osoba vratiti na svoje odgovarajuće mesto. To će biti odgovarajuća odredišta Boga i ljudi nakon što celokupno Božje upravljanje bude privedeno kraju. Bog ima Božje odredište, a ljudi imaju mesto na koje će otići. Dok bude počivao, Bog će i dalje sve ljude predvoditi da žive na zemlji, a ljudi će, dok su u Njegovoj svetlosti, obožavati jednog istinitog Boga na nebu. Bog neće živeti među ljudima, niti će ljudi moći da sa Bogom žive na Njegovom odredištu. Bog i ljudi ne mogu živeti u istom carstvu; umesto toga, svako od njih ima svoj sopstveni način života. Bog je Onaj koji predvodi ceo ljudski rod, a ceo ljudski rod je kristalizacija Božjeg upravljanja. Ljudi su ti koji su vođeni i oni nisu od iste supstance kao Bog. „Počivati” znači vratiti se na svoje prvobitno mesto. Stoga, kada Bog ulazi u počinak, to znači da se vratio na Svoje prvobitno mesto. On više neće živeti na zemlji, niti boraviti među ljudima da bi s njima delio radost i patnju. Kada ljudi ulaze u počinak, to znači da su postali prava stvorena bića; oni će se Bogu klanjati sa zemlje i živeti normalnim ljudskim životom. Ljudi se više neće buniti protiv Boga, niti će mu se opirati, već će se vratiti prvobitnom životu Adama i Eve. Tako će izgledati životi i odredišta Boga i ljudi, nakon što uđu u počinak. Rat između Sotone i Boga neminovno vodi ka Sotoninom porazu. Stoga su Božji ulazak u počinak nakon završetka Njegovog dela upravljanja, te potpuno spasenje ljudskog roda i njegov ulazak u počinak, postali neminovni trendovi. Mesto počinka čovečanstva je na zemlji, dok je Božje mesto počinka na nebu. Ljudi će obožavati Boga dok budu počivali, živeći na zemlji. Bog će prevoditi preostale ljude dok bude počivao. On će ih predvoditi sa neba, a ne sa zemlje. Bog će i dalje biti Duh, dok će ljudi i dalje biti telo. Bog i ljudi imaju sopstvene načine počinka. Dok Bog bude počivao, On će dolaziti i pojavljivati se među ljudima; dok ljudi budu počivali, Bog će ih voditi u posetu nebesima i dopuštati im da tamo uživaju u životu. Nakon što Bog i čovečanstvo budu ušli u počinak, Sotone više biti neće; svi oni zli ljudi takođe će prestati da postoje. Pre no što Bog i čovečanstvo otpočinu, svi oni zli pojedinci koji su nekad na zemlji progonili Boga, kao i neprijatelji koji su tamo bili buntovni prema Njemu, već će biti uništeni; biće iskorenjeni velikim katastrofama poslednjih dana. Kada ti zli ljudi jednom budu potpuno uništeni, na zemlji se nikad više neće čuti za Sotonino ometanje. Tek tada će ljudski rod postići potpuno spasenje, a Božje će delo biti u celosti dovršeno. To su preduslovi za ulazak Boga i čovečanstva u počinak.

Približavanje ishoda svih stvari ukazuje na dovršetak Božjeg dela, kao i na kraj razvoja ljudskog roda. To znači da su ljudi, takvi kakvim ih je Sotona iskvario, dostigli kraj svog razvoja, te da su se potomci Adama i Eve razmnožili do kraja. To takođe znači da će takvom čovečanstvu, nakon što ga je Sotona iskvario, biti nemoguće da se dalje razvija. Adam i Eva u početku nisu bili iskvareni, ali Adama i Evu koji su proterani iz Edenskog vrta iskvario je Sotona. Kada Bog i ljudi budu zajedno ušli u počinak, Adam i Eva – koji su proterani iz Edenskog vrta – kao i njihovi potomci, doći će do kraja. Buduće čovečanstvo i dalje će činiti potomci Adama i Eve, ali oni neće biti ljudi koji žive pod Sotoninom vlašću. Umesto toga, oni će biti ljudi koji su spaseni i pročišćeni. To će biti čovečanstvo koje je bilo podvrgnuto sudu i grdnji i ono koje je osvećeno. Ovi ljudi neće nalikovati ljudskoj rasi spočetka; gotovo se može reći da će to biti sasvim drugačija vrsta čovečanstva u odnosu na to kakvi su Adam i Eva bili na početku. Ti ljudi će biti odabrani među svima onima koje je Sotona iskvario i biće oni koji su na kraju ostali postojani tokom Božjeg suda i grdnje; biće to poslednja preostala grupa ljudskih bića u iskvarenom čovečanstvu. Samo će ovi ljudi moći da uđu u poslednji počinak zajedno sa Bogom. Oni koji budu u stanju da ostanu postojani tokom Božjeg dela suda i grdnje u poslednjim danima – to jest, tokom završnog dela pročišćenja – biće oni koji će zajedno s Bogom ući u poslednji počinak; svi koji, dakle, uđu u počinak oslobodiće se od uticaja Sotone i biće zadobijeni od strane Boga tek nakon što budu podvrgnuti Njegovom završnom delu pročišćenja. Ovi ljudi, koji će na kraju biti zadobijeni od strane Boga, ući će u poslednji počinak. U suštini, Bog vrši delo grdnje i suda kako bi pročistio ljudski rod i zarad konačnog dana počinka; u protivnom, nijedan član čovečanstva ne bi mogao da bude klasifikovan prema svojoj vrsti, niti da uđe u počinak. Ovo delo je jedini put kojim čovečanstvo može ući u počinak. Samo će Božje delo pročišćenja očistiti ljude od njihove nepravednosti, a samo će Njegovo delo grdnje i suda razotkriti one buntovne elemente čovečanstva, razlikujući na taj način one koji mogu biti spaseni od onih koji ne mogu, i one koji mogu preostati od onih koji ne mogu. Kad ovo delo bude dovršeno, svi oni koji mogu da ostanu biće pročišćeni i zakoračiće u više carstvo ljudskosti, gde će uživati u divnijem drugom ljudskom životu na zemlji; drugim rečima, oni će ući u dan počinka čovečanstva i živeće zajedno sa Bogom. Nakon što oni koji ne mogu da ostanu budu podvrgnuti grdnji i sudu, njihova prava priroda biće u potpunosti razotkrivena, nakon čega će svi biti uništeni i više im, kao ni Sotoni, neće biti dozvoljen opstanak na zemlji. U ljudskom rodu budućnosti više neće biti nikog od ljudi ove vrste; takvi ljudi nisu podobni za ulazak u zemlju konačnog počinka, niti su podobni da uđu u dan počinka koji će Bog i čovečanstvo zajednički deliti, jer oni su na meti kazne i oni su zlikovci, a ne pravedni ljudi. Oni su jednom bili iskupljeni, a takođe su bili podvrgnuti sudu i grdnji; uz to, oni su nekada službovali za Boga. Međutim, kad nastupi poslednji dan, oni će ipak biti eliminisani i uništeni zbog svog zla i usled svog buntovništva i neizlečivosti; više nikada neće živeti u budućem svetu, niti će ikada više živeti među ljudima budućnosti. Bilo da su to duhovi mrtvih ili onih ljudi koji još uvek žive u telu, svi zlikovci i svi oni koji nisu spaseni biće uništeni čim osvećeni među ljudskim rodom budu ušli u počinak. Što se tiče ovih zlih duhova i zlih ljudi, kao i duhova pravednika i onih koji čine pravedna dela, ma kojem dobu da pripadaju, svi koji su zli biće uništeni, a svi koji su pravedni će preživeti. O tome da li će neki čovek ili duh primiti spasenje, ne odlučuje se u potpunosti na osnovu dela poslednjeg doba, već prema tome da li su se opirali Bogu i pobunili se protiv Njega, ili nisu. Ljudi koji su u prethodnoj eri činili zlo i nisu mogli da budu spaseni nesumnjivo će biti na meti kazne, a oni koji u sadašnjoj eri čine zlo i koji ne mogu biti spaseni takođe će zasigurno biti na meti kazne. Ljudi bivaju razvrstani na osnovu dobra i zla, a ne prema eri u kojoj žive. Nakon što budu na taj način razvrstani, oni neće odmah biti kažnjeni ili nagrađeni; već će Bog Svoje delo kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra obaviti tek pošto dovrši Svoje delo osvajanja u poslednjim danima. On, zapravo, ljude odvaja na dobre i zle još od trenutka kad je započeo da obavlja Svoje delo spasenja čovečanstva. Radi se samo o tome da će On pravedne nagraditi, a zle kazniti tek nakon što Njegovo delo bude privedeno kraju; On ih neće razdvojiti po kategorijama i odmah zatim pristupiti kažnjavanju zla i nagrađivanju dobra nakon završetka Svog dela. Umesto toga, On će ovaj zadatak obaviti tek kad Njegovo delo bude u potpunosti dovršeno. Jedina svrha konačnog Božjeg dela kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra sastoji se u temeljnom pročišćenju svih ljudi kako bi On zatim mogao da odvede potpuno osvećeno čovečanstvo u večni počinak. Ova etapa Njegovog dela je od presudnog značaja; to je završna etapa celokupnog Njegovog dela upravljanja. Da Bog nije uništio zle ljude, već da im je dozvolio da ostanu, onda celo čovečanstvo još uvek ne bi moglo da uđe u počinak, a Bog ne bi mogao da ga odvede u divnije carstvo. Takvo delo ne bi bilo sasvim dovršeno. Kada Njegovo delo bude dovršeno, celo čovečanstvo će biti potpuno osveštano; samo na taj način će Bog moći mirno da živi u počinku.

Danas ljudi još uvek nisu u stanju da se oslobode telesnih stvari; oni ne mogu da odustanu od telesnih uživanja, sveta, novca, ni od svoje iskvarene naravi. Većina ljudi se u svoja stremljenja upušta na površan način. Ovi ljudi, u svom srcu, zapravo, uopšte nemaju Boga; što je još gore, oni se Boga ne boje. Budući da u svom srcu nemaju Boga, ne mogu jasno ni da vide sve što Bog čini, a kamoli da budu u stanju da poveruju rečima koje On izgovara. Takvi ljudi imaju previše telesnog u sebi; isuviše su duboko iskvareni i lišeni svake istine, a da stvari budu još gore, oni ne veruju da Bog može da se ovaploti. Svako ko ne veruje u Božje ovaploćenje – to jest, svako ko ne veruje u delo i reči vidljivog Boga, niti veruje u vidljivog Boga, već, umesto toga, obožava nevidljivog boga na nebu – taj je osoba koja u svom srcu nema Boga, neko ko je buntovan i opire se Bogu. Takvi ljudi nemaju ni ljudskost ni razum, o istini da i ne govorimo. Takvim ljudima je tim pre nemoguće da poveruju u vidljivog i opipljivog Boga, oni nevidljivog i neopipljivog boga, uprkos tome, smatraju najverodostojnijim i najradosnijim. Ono za čim oni tragaju nije prava istina, niti pravo značenje života; još manje su to Božje namere. Umesto toga, oni tragaju za uzbuđenjem. Njihovu veru i njihovo stremljenje bez sumnje predstavlja sve ono što im u najvećoj meri omogućava da ostvare sopstvene želje. Oni u Boga veruju samo zato da bi zadovoljili sopstvene želje, a ne da bi tražili istinu. Zar takvi ljudi nisu zlotvori? Do krajnjih granica su samouvereni i uopšte ne veruju da će Bog na nebu uništiti takve „dobre ljude” kao što su oni. Umesto toga, oni veruju da će im Bog dozvoliti da ostanu i da će ih, uz to, bogato nagraditi. Zato što smatraju da su mnogo toga učinili za Boga i pokazali značajnu „posvećenost” prema Njemu. Kad bi oni čak i krenuli u potragu za vidljivim Bogom, oni bi se odmah, čim bi se njihove želje izjalovile, ponovo okrenuli protiv Boga ili bi ih spopao bes. Svi ti ljudi su podli štenci koji samo tragaju za tim da udovolje sopstvenim željama; oni nisu ljudi od integriteta koji streme ka istini. To su takozvani zli ljudi koji slede Hrista. Oni koji ne tragaju za istinom nikako ne mogu ni da poveruju u istinu i utoliko su manje sposobni da jasno vide budući ishod čovečanstva, jer ne veruju ni u jedno delo ili reč vidljivog Boga, niti veruju u to kakvo će biti buduće odredište čovečanstva. Stoga oni, čak i ako slede vidljivog Boga, ipak čine zlo i uopšte ne traže istinu, niti u praksi sprovode istinu koju Ja zahtevam. Oni koji ne veruju da će biti uništeni jesu oni koji će, upravo obrnuto, zaista biti uništeni. Svi oni za sebe misle da su jako pametni i da su upravo oni ti koji praktikuju istinu. Oni cene svoja zla dela kao istinu. Takvi zli ljudi veoma su samouvereni; oni istinu smatraju doktrinom, a svoja zla dela istinom i na kraju mogu požnjeti samo ono što su posejali. Što su ljudi samouvereniji i nadmeniji, to su manje sposobni da zadobiju istinu; što ljudi više veruju u boga na nebu, to se oni više opiru Bogu. To su ljudi koji će biti kažnjeni. Pre nego što čovečanstvo uđe u počinak, da li će svaka osoba, ma kojoj vrsti da pripada, biti kažnjena ili nagrađena biće odlučeno na osnovu toga da li ta osoba traga za istinom, da li spoznaje Boga i da li može da se pokori vidljivom Bogu. Oni koji su službovali, ali vidljivog Boga pritom ne spoznaju, niti Mu se pokoravaju, nemaju istinu. Takvi ljudi su zlotvori, a zlotvori će nesumnjivo biti izloženi kazni; štaviše, oni će biti kažnjeni u skladu sa svojim zlim delima. Bog je tu da bi ljudi verovali u Njega, a takođe je i dostojan njihove pokornosti. Oni koji veruju jedino u nejasnog i nevidljivog boga jesu ljudi koji ne veruju u Boga i koji nisu u stanju da se Bogu pokore. Ako ovi ljudi ne budu uspeli da u vidljivog Boga poveruju sve do okončanja Njegovog dela osvajanja, te ako se i dalje budu bunili protiv Boga i opirali vidljivom Bogu koji je u telu, svi će ovi „zagovornici nejasnog” bez sumnje biti podvrgnuti uništenju. Isto je i među vama: svi koji samo rečima priznaju ovaploćenog Boga, a ne mogu da sprovode istinu pokornosti Njemu, na kraju će biti eliminisani i uništeni. I svi oni koji rečima priznaju vidljivog Boga, jedu i piju istinu koju On izražava, a ipak streme ka nejasnom i nevidljivom bogu, još i više će biti predmeti uništenja. Niko od tih ljudi neće moći da ostane do vremena počinka koje će nastupiti nakon okončanja Božjeg dela, niti će ijedan takav pojedinac moći da ostane do tog vremena počinka. Ljudi koji su od demona ne sprovode istinu u delo; njihova suština se ogleda u otporu i buntovništvu prema Bogu i oni uopšte ni ne nameravaju da Mu se pokore. Svi će takvi ljudi biti uništeni. Da li ti poseduješ istinu ili se opireš Bogu zavisi od tvoje suštine, a ne od tvog izgleda, niti od toga kako povremeno govoriš ili postupaš. Da li će neka osoba biti uništena ili ne, određeno je njenom suštinom; o tome se odlučuje na osnovu suštine koju ona otkriva svojim ponašanjem i svojom težnjom za istinom. Od svih ljudi koji obavljaju poslove i obavljaju istu količinu poslova, biće dozvoljeno da ostanu oni sa dobrom suštinom ljudskosti koji poseduju istinu, dok će oni sa zlom suštinom ljudskosti koji se bune protiv vidljivog Boga biti uništeni. Celokupno Božje delo i reči koje se odnose na odredište čovečanstva sa ljudima će se baviti na odgovarajući način, u skladu sa suštinom svakog pojedinca; to će se obaviti bez i najmanjeg problema, i štaviše, neće biti napravljena nijedna greška. Ljudska osećanja ili ideje bivaju umešani jedino onda kad posao obavljaju ljudi. Delo koje Bog obavlja je najprikladnije; On apsolutno nikada ne iznosi lažne tvrdnje ni protiv jednog stvorenog bića. U ovom trenutku ima mnogo onih koji ne mogu jasno da sagledaju buduće odredište čovečanstva i koji ne veruju rečima koje Ja izgovaram. Svi oni koji ne veruju, kao i oni koji ne praktikuju istinu, demoni su!

Danas, oni koji streme i oni koji ne streme jesu dve vrste ljudi, čija su odredišta različita. Oni koji streme ka spoznaji istine i primeni istine jesu oni kojima će Bog doneti spasenje. Oni koji ne poznaju istiniti put jesu demoni i neprijatelji; oni su potomci arhanđela i biće podvrgnuti uništenju. Čak i oni koji pobožno veruju u nejasnog boga – nisu li oni takođe demoni? Ljudi koji poseduju dobru savest, ali ne prihvataju istiniti put, jesu demoni; njihova se suština opire Bogu. Oni koji ne prihvataju istiniti put jesu oni koji se opiru Bogu, te će takvi ljudi, čak i ako istrpe veliku patnju, ipak biti uništeni. Svi oni koji ne žele da ostave svet, koji ne mogu da podnesu rastanak od svojih roditelja i koji ne mogu da se liše svojih telesnih naslada, buntovni su prema Bogu i svi će biti podvrgnuti uništenju. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga jeste demon i, još i više, biće uništen. Oni koji veruju, ali ne primenjuju istinu, oni koji ne veruju u ovaploćenje Božje, kao i oni koji uopšte ne veruju da Bog postoji, svi će biti predmet uništenja. Svi oni koji mogu da ostanu jesu ljudi koji su prošli kroz patnju oplemenjivanja i koji su bili postojani; to su ljudi koji su zaista prošli kroz kušnje. Svako ko Boga ne priznaje jeste neprijatelj; drugim rečima, svako ko ne priznaje ovaploćenog Boga – bez obzira na to da li se nalazi unutar ili izvan ovog toka – antihrist je! Ko su Sotone, ko su demoni i ko su Božji neprijatelji? Nisu li to oni koji pružaju otpor i ne veruju u Boga? Nisu li to oni koji su buntovni prema Bogu? Nisu li to oni koji tvrde da poseduju veru, ali koji ipak nemaju istinu? Zar to nisu oni koji samo tragaju kako bi dobili blagoslove, ali pritom nisu u stanju da svedoče za Boga? Ti se i danas družiš s tim demonima i ophodiš se prema njima sa savešću i s ljubavlju, no, zar se to ne računa kao da pokazuješ dobrotu prema Sotoni? Nisi li ti u savezu s demonima? Ako su ljudi stigli dovde, a još uvek nisu u stanju da razlikuju dobro od zla, i nastavljaju da slepo budu puni ljubavi i milosrdni, bez ikakve želje da traže Božje srce ili da na bilo koji način budu u stanju da Božje srce uzmu kao svoje, njihovi će ishodi biti utoliko bedniji. Svako ko ne veruje u ovaploćenog Boga, neprijatelj je Božji. Ako prema Božjim neprijateljima možeš da se ophodiš sa savešću i ljubavlju, zar nisi lišen osećaja za pravdu? Ako si usklađen s onima koje mrzim i kojima se protivim, pa se prema njima i dalje ophodiš s ljubavlju ili im pokazuješ lična osećanja, zar nisi buntovan? Zar se namerno ne opireš Bogu? Da li takva osoba zapravo poseduje istinu? Ako se ljudi prema Božjim neprijateljima ophode sa savešću, prema demonima s ljubavlju, a prema Sotoni s milošću, zar oni time namerno ne prekidaju Božje delo? Oni koji veruju samo u Isusa i ne veruju u ovaploćenog Boga tokom poslednjih dana, kao i oni koji na rečima veruju u ovaploćenog Boga ali čine zlo, svi su oni antihristi, da i ne govorimo o onima koji u Boga ne veruju. Svi će ovi ljudi biti predmet uništenja. Merilo po kojem ljudi sude o drugima zasniva se na njihovom ponašanju; oni koji se dobro ponašaju su pravedni, dok su oni čije je ponašanje gnusno, zli. Standard po kojem Bog sudi ljudima zasniva se na tome da li se njihova suština pokorava Njemu ili ne; onaj ko se Bogu pokorava je pravedan, dok je onaj ko to ne čini neprijatelj i zao čovek, bez obzira na to da li se ta osoba ponaša dobro ili loše i bez obzira na to da li je ono što ona govori tačno ili netačno. Neki ljudi žele da dobra dela iskoriste radi sticanja dobrog odredišta u budućnosti, dok drugi žele da dobro odredište pribave korišćenjem lepih reči. Svi pogrešno veruju da Bog ishode ljudi određuje na osnovu njihovog ponašanja ili njihovog govora; stoga mnogi žele da to iskoriste kako bi na prevaru iskamčili trenutnu blagodat za sebe. Ljudi koji će preživeti u vreme počinka koje će doći, svi su oni koji su istrpeli dan patnje i koji su svedočili za Boga; sve će to biti ljudi koji su ispunili svoje dužnosti i koji su se svesno pokorili Bogu. Oni koji jedino žele da iskoriste priliku da pružaju usluge kako bi izbegli primenu istine, neće ostati. Bog ima odgovarajuća merila da uredi ishod svakog pojedinca; On ove odluke ne donosi naprosto prema nečijim rečima i nečijem vladanju, niti ih donosi na osnovu toga kako se neko ponaša tokom jednog vremenskog perioda. On neće biti nimalo popustljiv u pogledu svih zlih dela nekog čoveka zbog toga što Mu je on prethodno služio, niti će On nekog čoveka poštedeti smrti zato što se on neko vreme davao za Njega. Niko ne može izbeći odmazdu za svoje zlo i niko ne može da prikrije svoja zla dela i da time izbegne patnju uništenja. Ako ljudi zaista mogu da ispune svoje dužnosti, to znači da su oni za sva vremena odani Bogu i da ne traže nagradu za to, bez obzira na to da li primaju blagoslove ili trpe jad. Ako su ljudi Bogu odani dok vide blagoslove, ali gube svoju odanost kada ne vide nikakve blagoslove i ako ti ljudi, koji su nekada odano službovali Bogu, na kraju još uvek nisu u stanju da svedoče za Boga, niti da ispune dužnosti koje moraju da ispune, onda će takvi ljudi ipak biti podvrgnuti uništenju. Ukratko, zli ljudi ne mogu zauvek opstajati, niti mogu da uđu u počinak; samo će pravednici biti gospodari u počinku. Kad ljudski rod jednom stupi na pravi put, ljudi će živeti normalnim ljudskim životom. Svi će moći da obavljaju svoje dužnosti i svi će Bogu biti apsolutno odani. U potpunosti će odbaciti svoje buntovništvo i svoje iskvarene naravi, i živeće za Boga i zbog Boga, lišeni buntovništva i otpora. Svi će oni moći da se potpuno pokore Bogu. Biće to život Boga i ljudskog roda; to će biti život carstva i biće život počinka.

Oni koji svoju krajnje neverničku decu i rođake na silu dovlače u crkvu, krajnje su sebični i samo se prikazuju kao ljubazni. Ti su ljudi usredsređeni samo na to da vole, bez obzira da li veruju ili ne i bez obzira da li je to Božja namera. Neki svoje žene dovode pred Boga ili pred Njega dovlače svoje roditelje i, bez obzira na to da li se Sveti Duh s tim slaže ili ne i bez obzira na to da li Sveti Duh deluje na njima, oni slepo „usvajaju nadarene ljude” zarad Boga. Kakvu je korist uopšte moguće ostvariti pokazivanjem ljubaznosti prema ovim nevernicima? Čak i ako ovi bezvernici, u kojima nema Svetog Duha, nevoljno slede Boga, oni ipak ne mogu da budu spaseni kao što to ljudi zamišljaju. Oni koji mogu da prime spasenje zapravo se ne mogu tako lako zadobiti. Ljudi koji nisu podvrgnuti delu i kušnjama Svetog Duha i koji nisu usavršeni od strane ovaploćenog Boga, sasvim su nesposobni da budu upotpunjeni. Stoga su ti ljudi, od trenutka kad nominalno počnu da slede Boga, lišeni prisustva Svetog Duha. Imajući u vidu njihove uslove i njihovo stvarno stanje, oni jednostavno ne mogu da budu upotpunjeni. Pošto je već tako, Sveti Duh ne namerava da troši mnogo energije na njih i ne pruža im nikakvo prosvetljenje, niti ih na bilo koji način usmerava; On im samo dozvoljava da Ga slede i na kraju će im otkriti njihove ishode – to je dovoljno. Ljudski elan i želje potiču od Sotone, te se stoga pomoću njih ni na koji način ne može dovršiti delo Svetog Duha. Ma kakvi bili, ljudi u sebi moraju imati delo Svetog Duha. Mogu li ljudi da upotpunjuju druge ljude? Zašto muž voli svoju ženu? Zašto žena voli svog muža? Zašto deca pokazuju odanost svojim roditeljima? Zašto roditelji svoju decu obasipaju pažnjom? Koja je namera koju svi ljudi imaju? Nije li ona u tome da ispune sopstvene planove i sebične želje? Je li zaista u tome da postupaju radi Božjeg plana upravljanja? Je li zaista u tome da postupaju zarad Božjeg dela? Je li u tome da ispunjavaju dužnosti stvorenog bića? Oni koji, od trenutka kad su počeli da veruju u Boga, nisu u stanju da dobiju prisustvo Svetog Duha, nikada neće moći da dobiju delo Svetog Duha; ti su ljudi sasvim sigurno predmeti koji će biti uništeni. Ma koliko da te ljude neko voli, ta ljubav ne može da zameni delo Svetog Duha. Ljudski elan i ljubav predstavljaju ljudske želje, ali ne mogu predstavljati Božje želje, niti mogu biti zamena za Božje delo. Čak i ako neko najvećom mogućom ljubavlju i milosrđem obasipa te ljude koji nominalno veruju u Boga i te koji se pretvaraju da Ga slede, pri tom ne znajući šta zapravo znači verovati u Boga, oni ipak neće steći Božju naklonost, niti će dobiti delo Svetog Duha. Ljudi koji iskreno slede Boga, čak i ako su lošeg kova i nesposobni da shvate mnoge istine, s vremena na vreme ipak mogu da dobiju delo Svetog Duha; oni, međutim, koji su prilično dobrog kova, ali ne veruju iskreno, jednostavno ne mogu da dobiju prisustvo Svetog Duha. Ne postoji apsolutno nikakva mogućnost da takvi ljudi budu spaseni. Čak i ako čitaju Božje reči ili povremeno slušaju propovedi ili Bogu pevaju hvalospeve, oni na kraju ipak neće moći da opstanu do vremena počinka. To da li ljudi streme iskrenim srcem ne određuje se po tome kako drugi sude o njima, niti po tome kako ljudi iz njihovog okruženja gledaju na njih, već po tome da li Sveti Duh dela na njima i da li imaju prisustvo Svetog Duha. Još i više, to zavisi od toga da li su se, nakon što su određeno vreme bili podvrgnuti delu Svetog Duha, njihove naravi promenile i da li su zadobili neko bogopoznanje. Ako Sveti Duh dela na nekoj osobi, njena će se narav postepeno menjati, a njeno shvatanje u pogledu vere u Boga postepeno će se pročišćavati. Dokle god se ljudi menjaju, ma koliko dugo da su sledili Boga, to znači da Duh Sveti deluje na njih. Ako se nisu promenili, to znači da na njih ne deluje Sveti Duh. Čak i ako s vremena na vreme pruže neku uslugu, ono što ih na to nagoni samo je namera da prime blagoslove. Povremeno pružanje usluge ne može da zameni promenu naravi. Na kraju će oni ipak biti uništeni, jer u carstvu neće biti potrebe za služiteljima, niti će onima koji su usavršeni i koji su odani Bogu biti potrebna bilo kakva usluga od onih čija se narav nije promenila. One u prošlosti izgovorene reči: „Kada neko veruje u Gospoda, sreća se smeši celoj njegovoj porodici”, bile su primenljive za Doba blagodati, ali nemaju nikakve veze s čovekovim odredištem. One su bile primenljive samo za etapu koja je obavljena tokom Doba blagodati. Konotacija tih reči bila je usmerena na mir i materijalne blagoslove u kojima su ljudi uživali; one nisu značile da će cela porodica onoga ko veruje u Gospoda biti spasena, niti da će, kad neko primi blagoslove, njegova cela porodica takođe moći da bude dovedena u počinak. Da li neko dobija blagoslove ili trpi jad određuje se prema njegovoj suštini, a ne prema nekakvoj zajedničkoj suštini koju ta osoba možda deli s drugima. Za takve izreke i pravila, u carstvu, jednostavno nema mesta. Ako neka osoba na kraju i bude u stanju da opstane, to će biti zato što je ispunila Božje zahteve, a ako ona na kraju ne bude mogla da ostane do vremena počinka, to će biti zato što je bila buntovna prema Bogu i što nije udovoljila Božjim zahtevima. Svako ima prikladno odredište, o kojem se odlučuje na osnovu suštine svakog pojedinca i ono nema baš nikakve veze s drugim ljudima. Zla dela dece ne mogu se preneti na njihove roditelje, niti se pravednost dece može podeliti sa roditeljima. Zla dela roditelja ne mogu se preneti na decu, niti se pravednost roditelja može podeliti sa decom. Svako nosi svoje grehe i svako uživa u svojim blagoslovima. Niko ne može da zameni neku drugu osobu. To je pravednost. Sa stanovišta čoveka, ako roditelji primaju blagoslove, onda bi to i njihovoj deci trebalo da bude omogućeno, a ako deca učine neko zlo, onda bi njihovi roditelji zbog toga morali da ispaštaju. Tako ljudi na to gledaju i na taj način oni rade; to, međutim, nije i Božja perspektiva. Svačiji se ishod određuje prema suštini njegovih dela, i uvek se određuje primereno. Niko ne može da ponese tuđe grehe; povrh toga, niko ne može da bude kažnjen umesto nekog drugog. Apsolutno je tako. Prevelika ljubav roditelja prema deci ne znači da oni mogu činiti pravedna dela umesto svoje dece; niti odanost dece roditeljima znači da ona mogu činiti pravedna dela umesto svojih roditelja. To je ono što se zaista misli kada se kaže: „Tada će dvojica biti na njivi; jedan će biti uzet, a drugi ostavljen. I dve će mleti žito na žrvnju; jedna će biti uzeta, a druga ostavljena.” Svoju decu koja čine zlo ljudi ne mogu odvesti u počinak na osnovu svoje ogromne ljubavi prema njima, niti iko može da svoju ženu (ili muža) odvede u počinak na osnovu sopstvenih pravednih dela. Ovo je upravna odredba i niko od nje ne može biti izuzet. Na kraju krajeva, oni koji čine pravedna dela jesu oni koji čine pravedna dela, a zlikovci, na kraju krajeva, jesu zlikovci. Oni koji čine pravedna dela na kraju će moći da opstanu, dok će zlikovci biti uništeni. Sveti ljudi su sveti; oni nisu prljavi. Prljavi su ljudi prljavi, i nijedan njihov deo nije svet. Oni koji će biti uništeni su svi zli, a oni koji će opstati su svi pravedni – čak i ako deca zlih ljudi čine pravedna dela, i čak i ako roditelji pravednika čine zla dela. Između verujućeg muža i neverničke žene suštinski ne postoji nikakva povezanost, niti su verujuća deca i nevernički roditelji međusobno povezani; ove dve vrste ljudi međusobno su nespojive. Ljudi pre ulaska u počinak imaju telesnu, porodičnu privrženost, ali, kad jednom uđu u počinak, neće više biti nikakve telesne, porodične privrženosti vredne pomena. Oni koji obavljaju svoju dužnost po svojoj su prirodi neprijatelji onih koji to ne čine; oni koji ljube Boga i oni koji Ga mrze suštinski su suprotstavljeni jedni drugima. Oni koji će ući u počinak i oni koji će biti uništeni dve su nespojive vrste stvorenih bića. Stvorena bića koja obavljaju svoju dužnost moći će da opstanu, dok će oni koji svoju dužnost ne obavljaju biti predmet uništenja; štaviše, ovo će večno trajati. Da li svog muža voliš zato da bi obavila svoju dužnost stvorenog bića? Voliš li svoju ženu zato da bi obavio svoju dužnost stvorenog bića? Da li pokazuješ odanost prema svojim neverničkim roditeljima da bi obavio svoju dužnost stvorenog bića? Da li su ljudska gledišta o veri u Boga zapravo ispravna ili pogrešna? Zašto tačno veruješ u Boga? Šta tačno želiš da zadobiješ? Kako tačno voliš Boga? Oni koji ne mogu da ispune svoju dužnost stvorenog bića i koji ne mogu da ulože maksimalan trud, postaće predmeti uništenja. Među ljudima danas postoje telesni odnosi, kao i krvne veze, ali će u budućnosti sve one biti prekinute. Vernici i nevernici po prirodi nisu međusobno u skladu; naprotiv, oni su jedni drugima suprotstavljeni. Oni koji su u počinku biće svi oni ljudi koji veruju da postoji Bog i pokoravaće se Bogu, dok će svi oni koji su prema Bogu buntovni biti uništeni. Porodice više neće postojati na zemlji; kako bi onda moglo da bude veza među roditeljima, decom ili supružnicima? Sama nespojivost vere i nevere potpuno će preseći takve telesne odnose!

Među ljudima prvobitno nije bilo porodica; postojali su samo muškarci i žene – dve različite vrste ljudskih bića. Nije bilo ni država, a kamoli porodica; međutim, kao posledica iskvarenosti čovečanstva, svakojaki ljudi su se okupljali u pojedinačne klanove, koji su kasnije prerasli u države i etničke grupe. Te države i etničke grupe bile su sačinjene od malih pojedinačnih porodica, te su, na taj način, svakovrsni ljudi razdeljeni na razne rase, prema različitim jezicima i granicama. U stvari, ma koliko rasa da postoji na svetu, čovečanstvo na kraju krajeva ima jednog pretka. U početku su postojale samo dve vrste ljudi i to su bili muškarci i žene. Međutim, usled odvijanja Božjeg dela, kretanja istorije i geografskih promena, ove dve vrste ljudi su se, u različitom stepenu, razvile u više vrsta ljudi. U osnovi, bez obzira na to od koliko je rasa čovečanstvo sačinjeno, celo čovečanstvo je i dalje Božja tvorevina. Ma kojoj rasi da pripadaju, svi ljudi su Njegova stvorena bića; svi su oni potomci Adama i Eve. Iako nisu stvoreni Božjim rukama, oni su potomci Adama i Eve, koje je Bog lično stvorio. Ma kojoj vrsti bića da pripadaju, svi ljudi su Njegova stvorenja; pošto su stvorena bića, oni treba da imaju odredišta koja bi ljudi trebalo da imaju i biće podeljeni prema pravilima za pravljenje uređenja za ljude. Drugim rečima, svi zlikovci i svi oni koji čine pravedna dela su, na kraju krajeva, stvorena bića. Stvorena bića koja čine zlo će na kraju biti uništena, dok će stvorena bića koja čine pravedna dela opstati. Ovo je najprikladnije uređenje za ove dve vrste stvorenih bića. Zlikovci, zbog svog buntovništva, ne mogu poreći da su Božja stvorena bića i da ih je Sotona zarobio, te da stoga ne mogu da budu spaseni. Na osnovu činjenice da će opstati, stvorena bića koja obavljaju pravična dela ne mogu poreći da su stvorena od Boga, ali da su ipak primila spasenje nakon što ih je Sotona iskvario. Zlotvori su stvorena bića koja su buntovna prema Bogu; to su stvorena bića koja ne mogu biti spasena i koja je Sotona već u potpunosti zarobio. Ljudi koji čine zlo takođe su ljudi; to su ljudi koji su do krajnosti iskvareni i koji ne mogu biti spaseni. Pošto su i oni stvorena bića, ljudi koji obavljaju pravična dela takođe su iskvareni, ali to su ljudi koji su voljni da se oslobode svoje iskvarene naravi i koji su postali sposobni da se potčine Bogu. Ljudi koji obavljaju pravična dela ne kipe od pravednosti. Naprotiv, oni su ljudi koji su postigli spasenje, odbacili svoje iskvarene naravi i pokorili se Bogu, ljudi koji će na kraju biti postojani. Nije reč o tome da su oni ljudi koje Sotona nikada nije iskvario. Po završetku Božjeg dela, među svim stvorenim bićima biće onih koji će biti uništeni i onih koji će opstati. To je neumitni trend Njegovog dela upravljanja; to niko ne može da porekne. Zlotvorima neće biti dozvoljeno da opstanu; oni koji se potčine Bogu i slede Ga do kraja sigurno će opstati. Pošto je ovo delo upravljanja čovečanstvom, biće onih koji će ostati i onih koji će biti eliminisani. To su različiti ishodi za različite tipove ljudi i to su najprikladnija uređenja za stvorena bića. Konačan Božji plan za čovečanstvo jeste da ga podeli cepanjem porodica, slamanjem etničkih grupa i brisanjem granica među nacijama, čime će nastati uređenje bez porodica i državnih granica, jer ljudi, na kraju krajeva, potiču od jednog pretka i Božja su stvorena bića. Ukratko, sva stvorena bića koja čine zlo biće uništena, dok će stvorena bića koja se pokoravaju Bogu opstati. Na taj način, u nastupajućem vremenu počinka neće više biti porodica ni država, a naročito neće biti etničkih grupa; ova vrsta čovečanstva biće najsvetija vrsta čovečanstva. Prvobitno su Adam i Eva stvoreni zato da bi čovečanstvo moglo da upravlja svim stvorenjima na zemlji; drugim rečima, ljudi su prvobitno bili gospodari svih stvorenja. Prilikom stvaranja ljudskih bića, Jahveova želja bila je da im dozvoli da egzistiraju na zemlji i da upravljaju svim stvorenjima na njoj, jer čovečanstvo izvorno nije bilo iskvareno, niti je bilo u stanju da čini zlo. Međutim, nakon što su postali iskvareni, ljudi više nisu bili upravnici svih stvorenja. Svrha Božjeg spasenja jeste da obnovi ovu funkciju čovečanstva, da obnovi čovekov prvobitni razum i njegovu prvobitnu pokornost; čovečanstvo u počinku odražavaće upravo onaj rezultat za koji se Bog nada da će ga Svojim delom spasenja ostvariti. Mada to više neće biti život kakav je bio u Edenskom vrtu, njegova suština biće ista; radi se samo o tome da čovečanstvo više neće biti to neiskvareno čovečanstvo, već će to biti čovečanstvo koje je bilo iskvareno i zatim primilo spasenje. Ovi ljudi, koji su primili spasenje, ući će na kraju (to jest, nakon što Božje delo bude obavljeno) u počinak. Isto tako, ishodi onih koji će biti kažnjeni takođe će se potpuno razotkriti na kraju, a oni će biti uništeni tek nakon što se Božje delo dovrši. Drugim rečima, po završetku Njegovog dela biće otkriveni svi zlotvori, kao i svi koji su spaseni, jer će se delo otkrivanja ljudi svih vrsta (bilo da su zlotvori ili pripadaju onima koji su spaseni) obaviti nad svima istovremeno. Zlikovci će biti eliminisani, a istovremeno će biti razotkriveni oni kojima je dozvoljeno da ostanu. Dakle, ishodi svih tipova ljudi biće razotkriveni u isto vreme. Grupi ljudi kojima je podario spasenje Bog neće dozvoliti ulazak u počinak, pre nego što zlikovce odvoji na stranu da bi im, malo po malo, sudio i kažnjavao ih; to nisu činjenice. Kada zlikovci budu uništeni i kad oni koji mogu da opstanu uđu u počinak, Božje delo u vaseljeni biće dovršeno. Među onima koji primaju blagoslove i onima koji trpe jad neće biti nikakvog prioriteta; oni koji prime blagoslove živeće večno, dok će oni koji trpe jad zauvek nastradati. Ova dva koraka Božjeg dela biće obavljena istovremeno. Upravo zbog postojanja buntovnih ljudi razotkriće se pravednost onih koji se pokoravaju, a upravo zato što ima onih koji su primili blagoslove razotkriće se jad koji su zlotvori pretrpeli zbog svojih zlih dela. Da Bog nije otkrio zlotvore, onda ljudi koji se iskreno potčinjavaju Bogu nikad ne bi ugledali svetlo dana; da one koji Mu se potčinjavaju Bog nije odveo na prikladno odredište, onda oni koji su buntovni prema Bogu ne bi mogli da dobiju zasluženu odmazdu. Ovo je proces Božjeg dela. Da On nije obavio ovo delo kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra, stvorena bića nikad ne bi mogla da zakorače u svoja odgovarajuća odredišta. Kad čovečanstvo bude ušlo u počinak, zlotvori će biti uništeni i čitavo će čovečanstvo biti na pravom putu; svi tipovi ljudi biće klasifikovani prema svojoj vrsti, na osnovu funkcija koje treba da obavljaju. Samo će ovo biti dan počinka čovečanstva i samo to je neumitni trend razvoja čovečanstva. Veliko Božje delo biće konačno dovršeno tek kad čovečanstvo uđe u počinak; to će biti završna etapa Njegovog dela. Ovim će delom biti okončan sav dekadentni život čovečanstva, kao i život iskvarenog čovečanstva. Ljudi će tada zakoračiti u novo carstvo. Mada će svi ljudi živeti u telu, suština ovog života i suština života iskvarenog čovečanstva značajno će se razlikovati. Značaj ovog postojanja takođe se razlikuje od značaja postojanja iskvarenog čovečanstva. Iako to neće biti život neke nove vrste ljudi, može se reći da će to biti život ljudi koji su spaseni, kao i život u kojem su iznova zadobijeni ljudskost i razum. To će biti ljudi koji su nekad bili buntovni prema Bogu, ljudi koje je Bog osvojio, a potom i spasao; to će biti ljudi koji su Boga osramotili, a kasnije svedočili za Njega. Nakon što su prošli Njegovu proveru i ostali, njihovo će postojanje imati više smisla od svih drugih; oni će biti ljudi koji su za Boga svedočili pred Sotonom i ljudi koji su dostojni da žive. Oni koji će biti uništeni jesu oni koji ne mogu da budu postojani u svom svedočenju o Bogu i koji nisu podobni da nastave da žive. Njihovo uništenje biće rezultat njihovih zlih dela, a takvo uništenje je njihovo najbolje odredište. U budućnosti, kad čovečanstvo zakorači u prelepo carstvo, neće biti nikakvih odnosa između muža i žene, oca i kćeri, niti između majke i sina, o kojima ljudi maštaju da će ih pronaći. Tada će svaki čovek biti klasifikovan prema svojoj vrsti, a porodice će već biti rasturene. Pošto pretrpi potpuni neuspeh, Sotona više nikad neće ometati čovečanstvo, pa tako ljudi više neće imati sotonske iskvarene naravi. Svi oni buntovni ljudi već će biti uništeni i preostaće samo oni koji se pokoravaju. Vrlo malo porodica će, kao takve, ostati netaknute, pa kako bi telesni odnosi mogli i dalje da postoje? Čovekov prethodni telesni život biće potpuno zabranjen; kako bi među ljudima onda mogli da postoje telesni odnosi? Bez sotonskih iskvarenih naravi, ljudski život neće više biti onaj stari život iz prošlosti, već novi život. Roditelji će izgubiti decu, a deca roditelje. Muževi će izgubiti žene, a žene muževe. U ovom trenutku, telesni odnosi među ljudima postoje, ali oni više neće postojati kad svi budu ušli u počinak. Samo ova vrsta ljudi posedovaće pravednost i svetost; samo ova vrsta ljudi može da se klanja Bogu.

Bog je ljude stvorio, On ih je postavio na zemlju i od tada ih vodi, kasnije ih je On spasao i čovečanstvu poslužio kao žrtva za greh, a na kraju, On još mora da osvoji čovečanstvo, da u potpunosti spase ljude i da im obnovi prvobitno obličje. Ovo je delo kojim se On bavi od početka do kraja – obnavljanje prvobitnog lika i obličja ljudi. Bog će uspostaviti svoje carstvo i obnoviti prvobitno obličje ljudskih bića, što znači da će Bog obnoviti Svoj autoritet na zemlji i među svim stvorenim bićima. Ljudi su izgubili svoje bogobojažljivo srce, kao i funkciju koju stvoreno biće treba da ima, nakon što ih je Sotona iskvario. Svi su postali neprijatelji koji se bune protiv Boga, živeli su pod Sotoninom vlašću i bili su predmet Sotonine manipulacije; stoga Bog nikako nije mogao da deluje među Svojim stvorenim bićima i sve je manje bio u stanju da izazove bojazan u njima. Ljude je stvorio Bog i oni bi trebalo Njemu da se klanjaju, ali su Mu oni zapravo okrenuli leđa i, umesto Njega, obožavali Sotonu. Sotona je u njihovim srcima postao idol. Tako je Bog izgubio Svoje mesto u njihovom srcu, što će reći da je smisao Njegovog stvaranja ljudi izgubljen. Stoga On, da bi povratio smisao stvaranja ljudi, mora da obnovi njihovo prvobitno obličje i da ih oslobodi njihove iskvarene naravi. Da bi ljude povratio od Sotone, On ih mora spasiti od greha. Samo na taj način Bog može postepeno da obnovi njihovo prvobitno obličje i funkciju, te da, konačno, obnovi Svoje carstvo. I konačno potpuno uništenje onih sinova buntovništva će takođe biti radi toga da se ljudima omogući da bolje obožavaju Boga i da bolje žive na zemlji. Pošto je Bog stvorio ljude, On će učiniti da Ga oni obožavaju; pošto želi da obnovi prvobitnu funkciju čovečanstva, On će je obnoviti u potpunosti i bez ikakvih primesa. Obnoviti Njegov autoritet znači učiniti da Mu se ljudi klanjaju i potčinjavaju; to znači da će Bog učiniti da ljudi žive zbog Njega i da Njegovi neprijatelji nestanu kao rezultat Njegovog autoriteta. To znači da će Bog učiniti da sve u vezi s Njim opstane među ljudima, bez ičijeg protivljenja. Carstvo koje Bog želi da uspostavi jeste Njegovo sopstveno carstvo. Čovečanstvo za kojim On žudi jeste ono koje Ga obožava, koje Mu se potpuno pokorava i koje poseduje Njegovu slavu. Kad Bog ne bi spasao iskvareno čovečanstvo, smisao Njegovog stvaranja čovečanstva bio bi izgubljen; On više ne bi imao autoritet među ljudima i Njegovo carstvo više ne bi moglo da postoji na zemlji. Kad Bog ne bi uništio neprijatelje koji su buntovni prema Njemu, On ne bi mogao da zadobije potpunu slavu, niti bi mogao da uspostavi Svoje carstvo na zemlji. Potpuno uništenje onih među ljudima koji su buntovni prema Njemu i uvođenje u počinak onih koji su upotpunjeni – to će biti obeležja završetka Njegovog dela i Njegovog velikog dostignuća. Kad ljudi obnove svoj prvobitni izgled i kad oni budu bili u stanju da ispunjavaju svoje dužnosti, da se drže mesta koje im pripada i da se pokore svim Božjim uređenjima, Bog će tada na zemlji zadobiti grupu ljudi koji Mu se klanjaju, a takođe će uspostaviti carstvo na zemlji koje Mu se klanja. Ostvariće večnu pobedu na zemlji, a svi oni koji su Mu se suprotstavljali zauvek će propasti. Ovim će biti obnovljena Njegova prvobitna namera prilikom stvaranja čovečanstva; biće obnovljena Njegova namera prilikom stvaranja svega postojećeg, a obnoviće se i Njegov autoritet na zemlji, među svim stvarima i među Njegovim neprijateljima. To će biti znaci Njegove potpune pobede. Od tog časa, čovečanstvo će ući u počinak i započeti život koji je na pravom putu. Bog će takođe ući u večni počinak sa čovečanstvom i započeti večni život koji će On i ljudi da dele. Prljavština i buntovništvo na zemlji će biti već iščezli, sav će se plač raspršiti i sve što se na ovom svetu protivi Bogu prestaće da postoji. Ostaće samo Bog i oni kojima je On doneo spasenje; samo će Njegova tvorevina preostati.