Čovek razume mali deo današnjeg dela i dela budućnosti, ali ne razume odredište u koje će ljudski rod zakoračiti. Kao stvoreno biće, čovek treba da obavlja dužnost stvorenog bića: čovek treba da sledi Boga u svemu što On čini; vi treba da postupite onako kako vam Ja kažem. Ti ne umeš samostalno da upravljaš stvarima, niti imaš kontrolu nad sobom; sve mora biti prepušteno promisli Božjoj i sve je u Njegovim rukama. Ako bi delo Božje pružilo čoveku kraj, jedno divno odredište, ispred vremena, i ako bi Bog to koristio da podstakne čoveka i tako postigne da Ga čovek sledi – ako bi napravio dogovor sa čovekom – onda to ne bi bilo osvajanje, niti bi to bio rad na čovekovom životu. Kada bi Bog koristio čovekov kraj da bi ga kontrolisao i zadobio njegovo srce, On time ne bi usavršavao čoveka, niti bi bio u stanju da zadobije čoveka, već bi umesto toga koristio odredište da bi ga kontrolisao. Čovekova najveća briga je gde će u budućnosti završiti, koje mu je konačno odredište i da li može nečemu dobrom da se nada. Ako bi tokom dela osvajanja čoveku bila data lepa nada i ako bi mu, pre osvajanja čoveka, bilo navedeno tačno odredište za kojim treba da traga, ne samo da osvajanje čoveka tada ne bi postiglo svoje dejstvo, već bi se to odrazilo i na dejstvo dela osvajanja. Drugim rečima, delo osvajanja postiže svoje dejstvo time što oduzima čovekovu sudbinu i izglede i sudi čovekovoj buntovnoj naravi i grdi je. To se ne postiže u dogovoru s čovekom, to jest, time što se čoveku daju blagoslovi i blagodat, već otkrivanjem čovekove odanosti tako što mu se oduzima „sloboda“ i uništavaju njegovi izgledi. To je suština dela osvajanja. Kada bi čoveku na samom početku bila data lepa nada, a tek potom usledilo delo grdnje i suda, čovek bi tada ovu grdnju i sud prihvatio na temelju svojih izgleda, pa bezuslovna pokornost Stvoritelju i obožavanje Stvoritelja od strane svih Njegovih stvorenih bića na kraju ne bi bili postignuti; postojala bi samo slepa, neuka pokornost ili bi u suprotnom čovek slepo ispostavljao zahteve Bogu, te bi bilo nemoguće u potpunosti osvojiti čovekovo srce. Shodno tome, bilo bi nemoguće da takvo delo osvajanja zadobije čoveka ili, povrh toga, da svedoči o Bogu. Takva stvorena bića ne bi bila u stanju da izvršavaju svoju dužnost i samo bi se nagađala s Bogom; to ne bi bilo osvajanje, već udeljivanje milosti i blagoslova. Najveći čovekov problem je u tome što on ne razmišlja ni o čemu drugom osim o svojoj sudbini i izgledima i idealizuje ih. Čovek traga za Bogom zarad svoje sudbine i izgleda; on Boga ne poštuje zbog svoje ljubavi prema Njemu. Prema tome, prilikom osvajanja čoveka mora doći do orezivanja čovekovog sebičluka, pohlepe i onih stvari koje predstavljaju najveću prepreku njegovom poštovanju Boga, a time i do njihovog otklanjanja. Time će se postići dejstvo osvajanja čoveka. Shodno tome, u prvim etapama osvajanja čoveka neophodno je pročistiti čovekove neobuzdane ambicije i najkobnije slabosti i time otkriti čovekovo bogoljubivo srce i promeniti njegovu spoznaju ljudskog života, njegovo viđenje Boga i smisao njegovog postojanja. Na taj način je čovekovo bogoljubivo srce očišćeno, što znači da je čovekovo srce osvojeno. Međutim, u Božjem stavu prema svim stvorenim bićima, Bog ne osvaja samo radi osvajanja; već On osvaja da bi zadobio čoveka, radi Svoje sopstvene slave i da bi obnovio najstariji, prvobitni izgled čoveka. Ako bi osvajao samo radi osvajanja, tada bi značaj dela osvajanja bio izgubljen. Drugim rečima, ako bi posle osvajanja čoveka Bog digao ruke od čoveka i ne bi više obraćao pažnju na čovekov život ili smrt, onda se to ne bi moglo nazvati upravljanjem ljudskim rodom, niti bi osvajanje čoveka bilo zarad njegovog spasenja. Samo se zadobijanje čoveka posle njegovog osvajanja i njegov konačni dolazak na divno odredište nalaze u središtu celokupnog dela spasenja i jedino se time može postići cilj čovekovog spasenja. Drugim rečima, samo čovekov dolazak do divnog odredišta i njegov počinak su izgledi koje sva stvorena bića treba da poseduju i delo koje treba da obavi Stvoritelj. Ako bi čovek obavljao ovo delo, ono bi bilo isuviše ograničeno: odvelo bi čoveka do određene tačke, ali ne bi bilo u stanju da ga odvede do večnog odredišta. Čovek nije u stanju da odlučuje o ljudskoj sudbini, niti je, štaviše, u stanju da se pobrine za ljudske izglede i buduće odredište. Međutim, delo koje obavlja Bog je drugačije. Budući da je On stvorio čoveka, On ga vodi; budući da On spasava čoveka, On će ga sasvim spasti i potpuno zadobiti; budući da On vodi čoveka, On će ga dovesti do odgovarajućeg odredišta; a budući da je On stvorio čoveka i da njime upravlja, On mora da preuzme odgovornost za čovekovu sudbinu i izglede. Upravo to je delo koje obavlja Stvoritelj. Iako se delo osvajanja postiže pročišćenjem čoveka od njegovih izgleda, čovek na kraju mora biti doveden do odgovarajućeg odredišta koje mu je Bog pripremio. Upravo zato što Bog radi na čoveku, čovek ima odredište i sudbina mu je obezbeđena. Kada se kaže odgovarajuće odredište, ovde se ne misli na čovekove nade i izglede koji su pročišćeni u prošlim vremenima; to su dve različite stvari. Stvari kojima se čovek nada i za kojima traga jesu žudnje koje proističu iz njegovog traganja za neumerenim potrebama tela, a ne odredište koje pripada čoveku. Međutim, Bog je za čoveka pripremio blagoslove i obećanja koja će pripasti čoveku nakon što bude bio pročišćen, koje je Bog pripremio za čoveka nakon što je stvorio svet i koji nisu ukaljani čovekovim izborima, predstavama, maštanjima ili telom. Ovo odredište nije pripremljeno za određenu osobu, već je mesto počinka čitavog ljudskog roda. Dakle, ovo odredište je najprikladnije odredište za ljudski rod.

Stvoritelj namerava da orkestrira stvorenim bićima. Ne smeš da odbaciš, niti da se oglušiš o išta što On čini, niti smeš da budeš buntovan prema Njemu. Kada delo koje On obavlja konačno postigne Njegove ciljeve, u tome će On zadobiti slavu. Zašto se danas ne kaže da si ti potomak Moava ili izdanak velike crvene aždaje? Zašto se ne govori o izabranom narodu, već samo o stvorenim bićima? Stvoreno biće – to je bio čovekov prvobitan naziv i to je njegov urođeni identitet. Imena se razlikuju samo zato što se doba i razdoblja dela razlikuju; u stvari, čovek je obično stvoreno biće. Sva stvorena bića, bilo da su najiskvarenija ili najsvetija, moraju obavljati dužnost stvorenog bića. Kada Bog sprovodi delo osvajanja, On te ne kontroliše preko tvojih izgleda, sudbine ili odredišta. Zaista nema potrebe da deluje na taj način. Cilj dela osvajanja jeste da se čovek privoli da obavi dužnost stvorenog bića, da se privoli da poštuje Stvoritelja; tek posle toga on može da zakorači u divno odredište. Čovekovu sudbinu kontrolišu ruke Božje. Ti nisi sposoban da kontrolišeš sebe: uprkos tome što čovek stalno žuri i zauzet je za svoje dobro, on i dalje nije sposoban da sebe kontroliše. Kada bi mogao da znaš svoje izglede, kada bi mogao da kontrolišeš sopstvenu sudbinu, da li bi i dalje bio stvoreno biće? Ukratko, bez obzira na to kako Bog deluje, sve Njegovo delo je zarad čoveka. Uzmite, na primer, nebo i zemlju i sva stvorenja koja je Bog stvorio da služe čoveku: mesec, sunce i zvezde koje je On napravio za čoveka, životinje i biljke, proleće, leto, jesen i zimu i tako dalje – sve je to napravljeno zarad čovekovog postojanja. Prema tome, bez obzira na to kako Bog grdi čoveka i sudi mu, sve je to zarad spasenja čoveka. Iako On čoveka lišava njegovih telesnih nada, to je zarad pročišćenja čoveka, a pročišćenje čoveka se obavlja da bi on mogao da preživi. Odredište čoveka je u rukama Stvoritelja; kako bi onda čovek mogao da kontroliše sebe?

Jednom kada se delo osvajanja završi, čovek će biti doveden u divan svet. Ovaj život će, naravno, i dalje biti na zemlji, ali ni po čemu neće ličiti na čovekov današnji život. To je život koji će ljudski rod imati nakon što čitav ljudski rod bude osvojen, biće to novi početak za čoveka na zemlji, a za ljudski rod će takav život biti dokaz da je ljudski rod zakoračio u novo i divno carstvo. Biće to početak života čoveka i Boga na zemlji. Premisa tako divnog života mora biti, nakon što je čovek pročišćen i osvojen, da se on pokori Stvoritelju. Dakle, delo osvajanja je poslednja etapa Božjeg dela pre ulaska ljudskog roda u divno odredište. Takav život je čovekov budući život na zemlji, najlepši život na zemlji, vrsta života za kojom čovek čezne, vrsta života kakvu čovek nikada ranije nije postigao u istoriji sveta. To je krajnji ishod 6000 godina dugog dela upravljanja; to je ono za čim ljudski rod najviše žudi, a to je i Božje obećanje čoveku. Ali ovo obećanje ne može odmah da se ispuni: čovek će ući u buduće odredište tek kada se delo poslednjih dana završi i kada on u potpunosti bude osvojen, to jest, kada Sotona bude do kraja poražen. Nakon što čovek bude oplemenjen, neće imati grešnu prirodu, zato što će Bog tada već poraziti Sotonu, što znači da neprijateljske sile neće više nasrtati i nikakve neprijateljske sile neće moći da napadnu čovekovo telo. I tako će čovek biti slobodan i svet – zakoračiće u večnost. Samo ako su neprijateljske sile tame porobljene, čovek će biti slobodan gde god da ode i tako u njemu više neće biti buntovništva niti protivljenja. Sotona jedino mora biti zarobljen i sve će biti dobro za čoveka; trenutno stanje je ovakvo zato što Sotona i dalje izaziva ometanje svuda po svetu i zato što čitavo delo Božjeg upravljanja tek treba da se dovrši. Kada Sotona bude poražen, čovek će biti potpuno oslobođen; kada čovek zadobije Boga i izbavi se iz Sotonine vlasti, on će ugledati Sunce pravednosti. Ponovo će biti zadobijen život koji pripada normalnom čoveku; sve što normalan čovek treba da poseduje – kao što je sposobnost da razlikuje dobro od zla, da razume kako da jede i da se oblači i da bude sposoban da normalno živi – sve će to biti ponovo zadobijeno. Da zmija nije iskušala Evu, čovek bi imao ovu vrstu normalnog života nakon što je na početku bio stvoren. Jeo bi, oblačio se i vodio normalan ljudski život na zemlji. Ali, nakon što se čovek izopačio, taj život je postao nedostižna iluzija, tako da se ni danas čovek ne usuđuje da zamisli takve stvari. Zapravo, taj divni život za kojim čovek čezne jeste nužnost. Kada čovek ne bi imao takvo odredište, njegov izopačeni život na zemlji tada ne bi nikada prestao, a da nema tako divnog života, tada ne bi bilo kraja Sotoninoj sudbini niti dobu u kojem Sotona drži vlast nad zemljom. Čovek mora dospeti u carstvo koje je nedostižno silama tame, a kada to učini, biće to dokaz da je Sotona poražen. Na taj način, kada više ne bude Sotoninog uznemiravanja, Sȃm Bog će kontrolisati ljudski rod i On će zapovedati celokupnim ljudskim životom i kontrolisati ga; tek tada će Sotona zaista biti poražen. Čovekov današnji život uglavnom je život u prljavštini; to je i dalje život ispunjen patnjom i nedaćama. Ovo se ne bi moglo nazvati porazom Sotone; čovek tek treba da pobegne iz mora nedaća, tek treba da pobegne od teškoća ljudskog života ili od Sotoninog uticaja, a još uvek ima beskonačno malo znanja o Bogu. Sve čovekove teškoće stvorio je Sotona; Sotona je doneo patnju u čovekov život, i tek kada Sotona bude zarobljen čovek će moći da se sasvim izbavi iz mora nedaća. Međutim, zarobljavanje Sotone postiže se kroz osvajanje i zadobijanje čovekovog srca, time što čovek postaje plen u borbi sa Sotonom.

Danas čovekova potraga da postane pobednik i da bude usavršen jesu stvari za kojima on traga pre nego što bude imao normalan život na zemlji i to su ciljevi koje traži pre nego što Sotona bude zarobljen. Suština čovekove potrage da postane pobednik i da bude usavršen, ili da bude odlično iskorišćen, jeste u tome da pobegne od Sotoninog uticaja: čovekova potraga je u tome da bude pobednik, ali će krajnji ishod biti njegovo bekstvo od Sotoninog uticaja. Samo bekstvom od uticaja Sotone čovek može da ima normalan ljudski život na zemlji, život u kome poštuje Boga. Danas, čovekova potraga da postane pobednik i da bude usavršen jeste ono za čim se traga pre normalnog ljudskog života na zemlji. Za tim se traga najviše zarad pročišćenja i sprovođenja istine u praksi, i da bi se poštovao Stvoritelj. Ukoliko bi čovek posedovao normalan ljudski život na zemlji, život bez teškoća ili nedaća, čovek se ne bi upuštao u potragu da postane pobednik. „Postati pobednik“ i „biti usavršen“ jesu ciljevi koje Bog zadaje čoveku da za njima traga, a kroz potragu za tim ciljevima On navodi čoveka da sprovodi istinu u praksi i da živi smislen život. Cilj je da se čovek upotpuni i da se zadobije, a potraga da se postane pobednik i za usavršavanjem puko je sredstvo. Ako, u budućnosti, čovek zakorači u divno odredište, neće biti ni reči o tome da se postane pobednik niti o usavršavanju; samo će postojati svako stvoreno biće koje ispunjava svoju dužnost. Danas je čovek primoran da traga za tim stvarima samo da bi se definisao čovekov delokrug, kako bi čovekova potraga bila usmerenija i praktičnija. U suprotnom, čovek bi živeo u nejasnoj apstrakciji i tragao bi za ulaskom u večni život, a da je tako, ne bi li čovek bio još jadniji? Tragati na taj način, bez ciljeva ili načela – zar to nije samoobmanjivanje? Konačno, ova potraga bi, naravno, bila jalova; na kraju bi čovek i dalje živeo pod Sotoninom vlašću i ne bi bio sposoban da se iz nje samostalno izvuče. Zašto bi se podvrgavao tako besciljnoj potrazi? Kada čovek zakorači u večno odredište, čovek će poštovati Stvoritelja, a budući da je čovek zadobio spasenje i zakoračio u večnost, čovek neće tragati ni za kakvim ciljevima, niti će, pored toga, morati da brine da li će ga Sotona uznemiravati. Tada će čovek znati svoje mesto i obavljaće svoju dužnost, jer čak i ako nije izložena grdnji ili sudu, svaka osoba će obavljati svoju dužnost. Tada će čovek biti stvoreno biće i po identitetu i po statusu. Više neće biti razlikovanja višeg i nižeg; svaka osoba će naprosto obavljati različitu ulogu. Čovek će, ipak, i dalje živeti na odredištu koje je uređeno i pogodno za ljudski rod; čovek će obavljati svoju dužnost zarad poštovanja Stvoritelja, i to je ljudski rod koji će postati ljudski rod večnosti. Tada će čovek zadobiti život prosvetljen od strane Boga, život pod brigom i zaštitom Boga, život zajedno s Bogom. Ljudski rod će voditi normalan život na zemlji, i svi ljudi će zakoračiti na pravi put. Planom upravljanja za 6000 godina sasvim će se poraziti Sotona, što znači da će Bog čoveku vratiti prvobitni lik koji je imao nakon što ga je stvorio na zemlji, i tako će prvobitne Božje namere biti zadovoljene. U početku, pre nego što je Sotona iskvario ljudski rod, ljudi su vodili normalan život na zemlji. Kasnije, kada je Sotona iskvario čoveka, čovek je izgubio normalan život i tako je počelo delo Božjeg upravljanja i borba sa Sotonom da bi se obnovio čovekov normalan život. Tek kada se 6000 godina dugo delo Božjeg upravljanja privede kraju, zvanično će otpočeti život celog ljudskog roda na zemlji; tek tada će čovek imati divan život i Bog će povratiti Svoju nameru o stvaranju čoveka u početku, kao i prvobitni izgled čoveka. Prema tome, jednom kada čovek bude imao normalan život ljudskog roda na zemlji, čovek neće tragati za tim da postane pobednik niti da bude usavršen, jer će čovek biti svêt. „Pobednici“ i „biti usavršen“ o kojima ljudi govore jesu ciljevi zadati čoveku da za njima traga za vreme borbe između Boga i Sotone, i oni postoje samo zato što je čovek iskvaren. Time što ti je dat cilj i time što si naveden da tragaš za tim ciljem, Sotona će biti poražen. To što se od tebe traži da budeš pobednik ili da budeš usavršen ili da budeš iskorišćen, nalaže ti da svedočiš kako bi osramotio Sotonu. Na kraju će čovek voditi normalan ljudski život na zemlji i čovek će biti svêt; kada se to dogodi, hoće li ljudi i dalje tražiti da budu pobednici? Zar nisu svi oni stvorena bića? Kada se govori o pobedniku i o usavršenom čoveku, te reči su upućene Sotoni i čovekovoj prljavštini. Zar se ova reč „pobednik“ ne odnosi na pobedu nad Sotonom i neprijateljskim silama? Kada kažeš da si usavršen, šta je unutar tebe usavršeno? Zar se nisi otarasio svoje iskvarene sotonske naravi da bi mogao da dostigneš najvišu ljubav prema Bogu? Takve stvari se izgovaraju u odnosu na prljavštinu u čoveku i u odnosu na Sotonu; one se ne izgovaraju u odnosu na Boga.

Ako sada ne tragaš da postaneš pobednik i da budeš usavršen, onda u budućnosti, kada ceo ljudski rod bude živeo normalnim životom na zemlji, neće ni biti prilike za takvom potragom. Tada će se otkriti kraj svake vrste čoveka. Tada će biti jasno šta si ti u stvari, pa bilo da želiš da budeš pobednik ili želiš da budeš usavršen, nijedno od toga neće biti moguće. Desiće se samo to da će, zbog svog buntovništva, čovek biti kažnjen nakon što bude otkriven. U tom trenutku, čovek više neće tragati za višim položajem u odnosu na druge, ka tome da jedni budu pobednici a drugi usavršeni ili da jedni budu prvorođeni sinovi Božji a drugi sinovi Božji; ljudi neće tragati za takvim stvarima. Svi će biti stvorena bića, svi će živeti na zemlji i svi će zajedno sa Bogom živeti na zemlji. Sada je vreme borbe između Boga i Sotone, vreme u kome ova borba tek treba da se okonča i vreme u kome čovek tek treba da bude potpuno zadobijen; to je prelazni period. Prema tome, od čoveka se zahteva da traga za tim da postane ili pobednik ili pripadnik Božjeg naroda. Danas postoje razlike u statusu, ali kada dođe pravo vreme, takvih razlika neće biti: status svih onih koji su bili pobednici biće isti, svi oni će biti podobni pripadnici ljudskog roda i živeće u jednakosti na zemlji, što znači da će svi oni biti podobna stvorena bića, i svima će biti dato isto. Pošto se dobȃ Božjeg dela razlikuju, a predmeti Njegovog dela su različiti, ako se to delo obavlja u vama, onda imate pravo da budete usavršeni i da postanete pobednici; ako bi se to obavljalo u inostranstvu, onda bi tamošnji ljudi imali pravo da postanu prva grupa ljudi koja će biti osvojena i prva grupa ljudi koja će biti usavršena. Danas se ovo delo ne obavlja u inostranstvu, tako da ljudi iz drugih zemalja nemaju pravo da budu usavršeni niti da postanu pobednici, te im je nemoguće da postanu prva grupa. Pošto je predmet Božjeg dela drugačiji, a i doba Božjeg dela je drugačije, kao i njegov obim, postoji prva grupa, odnosno, postoje pobednici, a isto tako će postojati i druga grupa koja se usavršava. Čim nastane prva grupa koja je usavršena, nastaće i uzorak i model, tako da će u budućnosti nastati i druga i treća grupa onih koji su usavršeni, dok će u večnosti svi biti isti i neće biti razvrstavanja prema statusu. Oni će naprosto biti usavršeni u različitim vremenima i razlike u statusu neće postojati. Kada dođe vreme u kome će svi biti upotpunjeni, a delo čitave vaseljene dovršeno, neće biti razlika u statusu i svi će biti jednaki. Danas se ovo delo obavlja među vama kako biste postali pobednici. Da se ono obavlja u Britaniji, tada bi Britanija imala prvu grupu, na isti način na koji biste vi bili prva grupa. Radi se samo o tome da ste bili naročito blagosloveni blagodatima time što se danas delo obavlja u vama, a kad se ovo delo ne bi obavljalo u vama, onda biste bili druga grupa ili treća ili četvrta ili peta. Ovo je samo zbog razlike u redosledu dela; prva i druga grupa ne označavaju da je neka od njih viša ili niža od druge, time se naprosto označava redosled kojim se ovi ljudi usavršavaju. Danas vam se ove reči prenose, međutim, zašto ranije niste bili obavešteni? Zato što su ljudi, ako nema procesa, skloni krajnostima. Na primer, Isus je u Svoje vreme rekao: „Kako sam otišao, tako ću i doći.“ Danas su mnogi očarani ovim rečima i jedino što žele je da nose bele odore i čekaju svoje uznesenje na nebo. Dakle, postoji mnogo reči koje se ne smeju prerano izgovoriti; ako bi se prerano izgovorile, čovek bi težio krajnostima. Čovekov rast je isuviše mali i on nije u stanju da prozre istinitost ovih reči.

Kada čovek postigne istinski život čoveka na zemlji i sve sile Sotonine budu zarobljene, čovek će sa lakoćom živeti na zemlji. Stvari neće biti tako složene kao što su danas: ljudski odnosi, društveni odnosi, složeni porodični odnosi – oni donose toliko nevolja, toliko bola! Čovekov život ovde je tako jadan! Jednom kada čovek bude osvojen, njegovo srce i um će se promeniti: posedovaće bogobojažljivo i bogoljubivo srce. Jednom kada budu osvojeni svi oni u vaseljeni koji traže da vole Boga, što znači, kada Sotona bude poražen i kada Sotona – sve sile tame – bude zarobljen, tada će čovekov život na zemlji biti neometan i on će moći da živi slobodno na zemlji. Kada bi čovekov život bio bez telesnih odnosa i složenosti tela, bio bi mnogo lakši. Čovekovi telesni odnosi su previše složeni, a to što čovek poseduje nešto takvo dokaz je da tek treba da se oslobodi Sotoninog uticaja. Kada bi imao isti odnos sa svakim od svoje braće i sestara, kada bi imao isti odnos sa svakim članom svoje porodice, onda ne bi imao nikakvih briga i ne bi morao ni za koga da brineš. Tako bi bilo najbolje i time bi čovek bio pošteđen polovine sopstvene patnje. I dok živi normalnim ljudskim životom na zemlji, čovek bi bio sličan anđelima; iako još uvek sazdan od tela, on će umnogome biti poput anđela. Ovo je konačno obećanje, poslednje obećanje dato čoveku. Danas je čovek izložen grdnji i sudu; misliš li da je besmisleno što čovek proživljava takve stvari? Da li bi delo grdnje i suda moglo da se obavlja bez ikakvog razloga? Prethodno je rečeno da se grdnjom i sudom čovek smešta u bezdan, što znači da mu se oduzimaju sudbina i izgledi. Ovo se radi samo zbog sledećeg: čišćenja čoveka. Čovek se ne smešta namerno u bezdan da bi nakon toga Bog digao Svoje ruke od njega. Već je to radi orezivanja buntovništva u čoveku, kako bi se čovek na kraju pročistio, kako bi imao istinsku spoznaju Boga i nalikovao svetoj osobi. Ako se to obavi, onda će sve biti postignuto. Zapravo, nakon orezivanja svega onoga u čoveku što treba orezati i kada čovek bude odlučno posvedočio, i Sotona će, takođe, biti poražen, a čak i ako ostane nešto od onog izvornog što postoji u čoveku a što nije u potpunosti očišćeno, čim Sotona bude poražen, to više neće izazivati ometanje, i u tom trenutku će čovek biti potpuno pročišćen. Čovek nikada nije iskusio takav život, međutim kad Sotona bude poražen, sve će doći na svoje mesto i sve ono nevažno u čoveku će se razrešiti, a nakon što se reši i taj glavni problem, nestaće i sve druge nevolje. Tokom ovog ovaploćenja Boga na zemlji, dok On lično obavlja Svoje delo među ljudima, svako delo obavlja sa namerom da porazi Sotonu, a poraziće Sotonu time što će osvojiti čoveka i time što će vas upotpuniti. Kada budete odlučno posvedočili, i to će biti znak Sotoninog poraza. Čovek se prvo osvaja i na kraju potpuno usavršava kako bi se porazio Sotona. Međutim, uz poraz Sotone, ovo je u suštini i spasenje celog ljudskog roda iz ovog praznog mora nedaća. Bez obzira na to da li se delo obavlja širom cele vaseljene ili u Kini, sve se dešava s namerom da se porazi Sotona i donese spasenje celom ljudskom rodu, kako bi čovek mogao da pristupi mestu počinka. Ovaploćeni Bog, ovo normalno telo, postoji upravo radi Sotoninog poraza. Delo Božje u telu se koristi da bi se donelo spasenje svima onima pod nebom koji vole Boga, da bi se osvojio ceo ljudski rod i, povrh toga, da bi se porazio Sotona. Srž celog Božjeg dela upravljanja je neodvojiva od poraza Sotone kako bi se donelo spasenje celom ljudskom rodu. Zašto se, u velikom segmentu ovog dela, stalno govori o tome da morate da svedočite? I na koga je ovo svedočenje usmereno? Zar nije usmereno na Sotonu? Ovo svedočenje se daje Bogu kako bi se posvedočilo da je delo Božje postiglo svoj efekat. Svedočenje se odnosi na delo kojim se poražava Sotona; da nema borbe sa Sotonom, čovek onda ne bi morao da svedoči. Budući da Sotona mora biti poražen, istovremeno dok ga spašava, Bog od čoveka zahteva da pred Sotonom svedoči o Njemu, što On koristi da spase čoveka i vodi borbu sa Sotonom. Kao rezultat toga, čovek postaje i predmet spasenja i oruđe za poraz Sotone, te i čini samu srž dela celokupnog Božjeg upravljanja, dok je Sotona isključivo predmet uništenja, neprijatelj. Možda smatraš da nisi ništa učinio, ali je zbog promena u tvojoj naravi dato svedočanstvo koje je usmereno na Sotonu a ne na čoveka. Čovek nije sposoban da uživa u takvom svedočanstvu. Kako bi bio u stanju da razume delo koje obavlja Bog? Predmet Božje borbe je Sotona; čovek je, međutim, samo predmet spasenja. Čovek poseduje iskvarene sotonske naravi te nije u stanju da razume ovo delo. I to potiče od Sotonine iskvarenosti koja nije svojstvena čoveku i kojom upravlja Sotona. Danas, cilj glavnog Božjeg dela jeste da porazi Sotonu, odnosno, da potpuno osvoji čoveka koji bi pred Sotonom konačno posvedočio o Bogu. Time će sve biti postignuto. U mnogim slučajevima, gledano golim okom, tebi se čini da ništa nije urađeno iako je u stvari delo već završeno. Čovek zahteva da celokupno delo bude vidljivo kada se završi ipak, iako ti to ne vidiš, Ja sam Svoje delo dovršio, jer se Sotona predao, što znači da je sasvim poražen, da su sva Božja mudrost, sila i autoritet savladali Sotonu. Upravo to svedočenje koje se mora dati, a koje niti predstavlja jasan izraz čovekov, niti je vidljivo golim okom, znači da je Sotona već poražen. Celokupno ovo delo je usmereno protiv Sotone i obavljeno je zbog borbe sa Sotonom. Stoga, postoje mnoge stvari koje čovek ne vidi kao uspešne, ali koje su, u Božjim očima, uspešno dovršene odavno. Ovo je jedna od unutrašnjih istina celokupnog Božjeg dela.

Nakon što Sotona bude poražen, to jest, onda kada čovek bude potpuno osvojen, tada će i shvatiti da je celokupno ovo delo obavljeno radi spasenja čiji je cilj da se ljudi preotmu iz ruku Sotone. Šest hiljada godina dugo delo Božjeg upravljanja podeljeno je u tri etape: Doba zakona, Doba blagodati i Doba carstva. Sve ove tri etape dela su zarad spasenja ljudskog roda, odnosno, one su zarad spasenja ljudskog roda koji je Sotona ozbiljno iskvario. U isto vreme, međutim, one i postoje kako bi Bog mogao da se bori sa Sotonom. Dakle, baš kao što je delo spasenja podeljeno u tri etape, tako je i borba sa Sotonom podeljena u tri etape, dok se ova dva aspekta Božjeg dela izvode istovremeno. Borba sa Sotonom se vodi zapravo zarad spasenja ljudskog roda, a budući da delo spasenja ljudskog roda nije nešto što se može uspešno dovršiti u jednoj etapi, borba sa Sotonom je takođe podeljena u faze i razdoblja, i rat sa Sotonom se vodi u skladu sa potrebama čoveka i stepenom Sotonine iskvarenosti nad njim. Možda, u svojoj mašti, čovek veruje da će u ovoj borbi Bog podići oružje protiv Sotone, na isti način kojim bi se međusobno borile dve vojske. To je upravo ono što je čovekov intelekt u stanju da zamisli; to je krajnje nejasna i nerealna zamisao, a ipak je ono u šta čovek veruje. I pošto kažem sada da način čovekovog spasenja leži u borbi sa Sotonom, čovek tako i zamišlja borbu koja se vodi. Postoje tri etape u delu čovekovog spasenja, što će reći da je borba sa Sotonom podeljena u tri etape kako bi se Sotona porazio jednom za sva vremena. Ipak, unutrašnja istina celokupnog dela borbe sa Sotonom jeste ta da se njeni efekti u delu postižu kroz nekoliko koraka: davanje blagodati čoveku, pretvaranje čoveka u žrtvu za greh, opraštanje čovekovih greha, osvajanje čoveka i usavršavanje čoveka. U stvari, borba sa Sotonom ne znači dizanje na oružje protiv Sotone, već je to pre svedočenje Bogu kroz čovekovo spasenje, rad na čovekovom životu i promenu njegove naravi, čime se Sotoni nanosi poraz. Sotona se poražava promenom iskvarene čovekove naravi. Kada Sotona bude poražen, odnosno, kada čovek bude potpuno spasen, onda će poniženi Sotona biti potpuno zarobljen, čime će čovek u potpunosti biti spasen. Dakle, suštinu čovekovog spasenja čini rat protiv Sotone, i taj rat se prvenstveno odražava u njegovom spasenju. Etapa poslednjih dana, u kojoj čovek treba da bude osvojen, poslednja je etapa u borbi sa Sotonom, a takođe je i delo potpunog čovekovog spasenja od Sotonine vlasti. Unutrašnji smisao čovekovog osvajanja je povratak otelotvorenja Sotone – čoveka kojeg je Sotona iskvario – Stvoritelju nakon njegovog osvajanja, čime će se on pobuniti protiv Sotone i potpuno vratiti Bogu. Na taj način će čovek biti potpuno spasen. Prema tome, delo osvajanja je poslednje delo u borbi protiv Sotone i poslednja etapa u Božjem upravljanju radi Sotoninog poraza. Bez ovog dela, potpuno čovekovo spasenje bi na kraju bilo nemoguće, potpuni poraz Sotone bi, takođe, bio nemoguć, a ljudski rod nikada ne bi mogao da zakorači u divno odredište niti da se oslobodi Sotoninog uticaja. Shodno tome, delo čovekovog spasenja se ne može završiti pre nego što se okonča borba sa Sotonom, jer je srž dela Božjeg upravljanja zarad spasenja ljudskog roda. Prvobitni ljudski rod bio je u rukama Božjim, ali je Sotona svojim iskušenjima i iskvarenošću zarobio čoveka koji je tako pao u ruke zlikovca. Tako je Sotona postao predmet koji je trebalo poraziti u delu Božjeg upravljanja. Budući da je Sotona zaposeo čoveka i pošto je čovek kapital koji Bog koristi radi obavljanja celokupnog upravljanja, da bi se čovek spasio, on onda mora biti preotet iz ruku Sotone, što znači da čovek mora biti povraćen nakon što je bio u Sotoninom zatočeništvu. Prema tome, Sotona mora biti poražen promenama čovekove stare naravi, promenama kojima se vraća čovekov prvobitni osećaj razuma. Na taj način se čovek, koji je bio zarobljen, može preoteti iz ruku Sotone. Ako se čovek oslobodi Sotoninog uticaja i ropstva, Sotona će tada biti posramljen, čovek će na kraju biti povraćen, a Sotona će biti poražen. I pošto čovek bude oslobođen mračnog Sotoninog uticaja, čime će postati plen čitave ove bitke, Sotona će postati predmet kažnjavanja kada se borba okonča, nakon čega će celokupno delo spasenja ljudskog roda biti završeno.

U Bogu nema nikakve zlobe prema stvorenim bićima; On želi da porazi samo Sotonu. Celokupno Njegovo delo – bilo da je reč o grdnji ili sudu – usmereno je na Sotonu; sprovodi se radi spasenja ljudskog roda, radi poraza Sotone i ono ima sledeći cilj: borbu protiv Sotone do samog kraja! Bog neće otići na počinak dok ne pobedi Sotonu! Otići će tek nakon što porazi Sotonu. Pošto je celokupno delo koje obavlja Bog usmereno na Sotonu i pošto su svi oni koje je Sotona iskvario pod kontrolom Sotonine vlasti i svi žive pod Sotoninom vlašću, bez borbe protiv Sotone i prekidanja svake veze s njim, Sotona ne bi smanjio kontrolu nad ovim ljudima, i oni ne bi mogli biti zadobijeni. Ako ne bi bili zadobijeni, to bi dokazalo da Sotona nije poražen, da nije pobeđen. I tako, u Božjem šest hiljada godina dugom planu upravljanja, tokom prve etape On je obavio delo zakona, tokom druge etape delo Doba blagodati, odnosno, delo raspeća, a tokom treće etape On obavlja delo osvajanja ljudskog roda. Celokupno ovo delo je usmereno na to u kolikoj je meri Sotona iskvario ljudski rod, i ima za cilj da se porazi Sotona, kao i da svaka od etapa bude pobeda nad Sotonom. Suština šest hiljada godina dugog dela Božjeg upravljanja jeste borba protiv velike crvene aždaje, a delo upravljanja ljudskim rodom je, takođe, i delo pobede nad Sotonom, delo borbe sa Sotonom. Bog se borio šest hiljada godina koliko je i delovao da konačno uvede čoveka u novo carstvo. Kad Sotona bude poražen, čovek će biti potpuno oslobođen. Nije li to pravac današnjeg Božjeg dela? Upravo je to pravac današnjeg dela: potpuno oslobođenje i oslobađanje čoveka čime on nije ograničen nikakvim pravilima, niti je sputan ikakvim okovima ili ograničenjima. Celokupno ovo delo se obavlja u skladu sa vašim rastom i u skladu sa vašim potrebama, što znači da vam je obezbeđeno sve ono što možete da postignete. Ovde nije reč o „pomeranju planina“, o tome da vam se išta nameće; već se celokupno ovo delo obavlja u skladu sa vašim stvarnim potrebama. Svaka etapa dela se odvija u skladu sa stvarnim potrebama i zahtevima čoveka; svaka etapa dela ima za cilj pobedu nad Sotonom. Zapravo, u početku nije bilo prepreka između Stvoritelja i stvorenih bića. Sve ove prepreke je izazvao Sotona. Čovek nije bio u stanju da išta vidi ili dodirne zbog načina na koji ga je Sotona uznemirio i iskvario. Čovek je žrtva, onaj koji je prevaren. Onda kada Sotona bude poražen, stvorena bića će ugledati Stvoritelja koji će ih posmatrati i moći će lično da ih predvodi. Jedino ovakav život čovek treba da vodi na zemlji. I tako, Božje delo prvenstveno za cilj ima pobedu nad Sotonom, i nakon što Sotona bude poražen, sve će biti rešeno. Danas si uvideo da nije jednostavno Bogu da dođe među ljude. On nije došao da bi svaki dan provodio tražeći vam mane, da bi vam govorio o ovome i onome, niti da bi se prosto bavio time kako vam izgleda i kako govori i živi. Bog se nije ovaplotio samo da bi vama omogućio da Ga posmatrate, da otvorite svoje oči, niti da čujete tajne o kojima je govorio i sedam pečata koje je otvorio. Umesto toga, On se ovaplotio da porazi Sotonu. Lično je u telu došao među ljude da spase čoveka i da se bori sa Sotonom; u tome je značaj Njegovog ovaploćenja. Da cilj tog dela nije pobeda nad Sotonom, On ga onda ne bi lično ni obavljao. Bog je došao na zemlju da obavi Svoje delo među ljudima, da Se lično otkrije čoveku i da mu omogući da Ga posmatra; zar je to mala stvar? Zaista nije jednostavno! Nije onako kako čovek zamišlja: da je Bog došao kako bi čovek mogao da Ga vidi, kako bi mogao da shvati da je Bog praktičan, a ne šupalj ili proziran, te da je Bog uzvišen, ali i ponizan. Da li je moguće da je tako jednostavno? Upravo zato što je Sotona iskvario čovekovo telo, a čovek je onaj koga Bog namerava da spase, Bog mora da preuzme čovekovo telo da bi se borio sa Sotonom i da bi lično predvodio čoveka. Samo je to od koristi za Njegovo delo. Dva ovaploćena tela Božja su postojala kako bi porazila Sotonu i kako bi čoveka što bolje spasla. Jer onaj koji vodi borbu sa Sotonom može biti samo Bog, bilo da je to Duh Božji ili ovaploćeno telo Božje. Ukratko, anđeli ne mogu biti ti koji će voditi borbu sa Sotonom, a još manje to može čovek koga je iskvario Sotona. Anđeli su nemoćni da vode ovu borbu, a čovek još manje. Budući da je tako, ako Bog želi da radi na čovekovom životu, ako želi da lično dođe na zemlju i spasi čoveka, On onda mora lično da se ovaploti – odnosno, mora lično da preuzme čovečije telo i da Svojim suštinskim identitetom i delom koje mora da obavi, dođe među ljude i lično spasi čoveka. U suprotnom, kad bi Duh Božji ili čovek obavljali ovo delo, onda od ove borbe nikada ništa ne bi bilo i ona se nikada ne bi završila. Samo onda kada se Bog ovaploti da bi lično krenuo u rat protiv Sotone među ljudima, čovek ima priliku za spasenje. Štaviše, jedino tada Sotona može biti osramoćen i ostavljen bez ikakvih mogućnosti da iskorištava ili sprovodi bilo kakve planove. Delo koje obavlja ovaploćeni Bog ne može da ostvari Duh Božji, a bilo bi još teže ijednom čoveku u čovečijem telu da ga obavi u ime Boga, jer je delo koje On obavlja zarad čovekovog života i zarad promene iskvarene čovekove naravi. Kada bi čovek morao da učestvuje u ovoj borbi, pobegao bi čim pre iz tog strašnog rasula i naprosto ne bi bio u stanju da promeni svoju iskvarenu narav. On ne bi mogao da spase čoveka od krsta niti da osvoji ceo buntovan ljudski rod, već samo da obavi neko sitno delo od ranije koje ne prevazilazi očekivanja ili pak neko drugo delo koje se ne odnosi na Sotonin poraz. Pa, zašto se onda mučiti? U čemu je značaj dela koje ne može pridobiti ljudski rod, a još manje poraziti Sotonu? I stoga, borbu sa Sotonom može da izvede jedino Sȃm Bog, a čoveku bi to bilo naprosto nemoguće. Čovekova dužnost je da se pokori i da sledi, jer čovek nije u stanju da obavi delo kao što je stvaranje neba i zemlje, niti, povrh toga, može da obavi delo borbe sa Sotonom. Čovek može da udovolji Stvoritelju samo pod vođstvom Samoga Boga kojim je Sotona poražen; ovo je jedino što čovek može da uradi. I tako, svaki put kada započne nova borba, odnosno, svaki put kada se započne delo novog doba, to delo lično obavlja Sȃm Bog i kroz njega On vodi čitavo doba i otvara novi put celom ljudskom rodu. Osvit novog doba je novi početak u borbi sa Sotonom, kojim čovek ulazi u novije, lepše carstvo, i u novo doba koje lično vodi Sȃm Bog. Čovek je gospodar svega, ali će oni koji su zadobijeni postati plodovi svih bitaka sa Sotonom. Sotona je onaj koji kvari sve i svakoga, poražen je na kraju svih bitaka, stoga je i onaj koji će nakon ovih bitaka biti kažnjen. Između Boga, čoveka i Sotone, samo je Sotona taj koji će biti odbačen s prezrenjem. Međutim, oni koje je Sotona zadobio, ali koje Bog nije povratio, oni se kažnjavaju u ime Sotone. Od ovo troje, sva stvorenja treba da poštuju samo Boga. Oni koje je Sotona iskvario, ali ih je Bog povratio i koji slede put Božji, međutim, postaju oni koji će primiti Božje obećanje i koji će suditi zlikovcima umesto Boga. Bog će zasigurno biti pobednik, a Sotona će zasigurno biti gubitnik, ali i među ljudima ima onih koji će pobediti i onih koji će izgubiti. Oni koji pobede pripadaće pobednicima, a oni koji izgube pripadaće gubitnicima; ovo je razvrstavanje svakoga prema vrsti i predstavlja konačni završetak celokupnog Božjeg dela. To je, takođe, cilj celog Božjeg dela i nikada se neće promeniti. Težište srži glavnog dela Božjeg upravljanja jeste u spasenju čoveka, te se Bog ovaploćuje prvenstveno radi ove srži, radi ovog dela i radi Sotoninog poraza. Stoga se Bog prvi put ovaplotio da bi porazio Sotonu: On se lično ovaplotio i lično je bio prikovan za krst kako bi dovršio delo prve bitke, koja je predstavljala delo iskupljenja ljudskog roda. Na isti način, ovu etapu dela lično obavlja Bog, koji se ovaplotio da bi obavio Svoje delo među ljudima, da bi lično izgovorio Svoju reč i omogućio čoveku da Ga vidi. Naravno, neizbežno je da On usput obavlja i neko drugo delo, međutim, glavni razlog što On lično obavlja Svoje delo je taj što želi da porazi Sotonu, da osvoji ceo ljudski rod i da zadobije ove ljude. Prema tome, delo Božjeg ovaploćenja zaista nije jednostavno. Da je Njegova namera bila samo da pokaže čoveku da je Bog ponizan, skriven i praktičan, da je sve to bilo samo radi obavljanja ovog dela, onda ne bi ni bilo potrebe za ovaploćenjem. Čak i da se Bog nije ovaplotio, On bi mogao čoveku direktno da otkrije Svoju poniznost i skrivenost, Svoju veličinu i svetost, međutim, takve stvari nemaju nikakve veze sa delom upravljanja ljudskim rodom. One nisu u stanju da spasu čoveka niti da ga upotpune, a još manje mogu da poraze Sotonu. Ako bi poraz Sotone podrazumevao samo borbu Duha protiv duha, onda bi takvo delo imalo još manju praktičnu vrednost; ne bi bilo u stanju da zadobije čoveka i uništilo bi njegovu sudbinu i njegove izglede. Kao takvo, današnje Božje delo je od velikog značaja. Njegova svrha nije samo ta da bi Ga čovek mogao videti, niti da bi čovek progledao, niti da bi mu se pružio neznatan osećaj da se pokrenuo i ohrabrio; takvo delo nema nikakvog značaja. Ako možeš da pričaš samo o takvoj vrsti spoznaje, onda to dokazuje da nisi spoznao pravi značaj Božjeg ovaploćenja.

Delo Božjeg celokupnog plana upravljanja lično obavlja Sȃm Bog. Prvu etapu – stvaranje sveta – izvršio je Sȃm Bog lično, i da On to nije uradio, onda niko ne bi bio u stanju da stvori ljudski rod; druga etapa je bila iskupljenje celog ljudskog roda i takođe ju je izvršio Sȃm Bog lično; treća faza se podrazumeva: postoji još veća potreba da celokupno Božje delo do kraja dovrši Sȃm Bog. Celokupno delo iskupljenja, osvajanja, zadobijanja i usavršavanja celog ljudskog roda obavlja Sȃm Bog lično. Da On lično nije obavio ovo delo, onda čovek ne bi mogao ni da predstavlja Njegov identitet niti da obavlja Njegovo delo. Da bi porazio Sotonu, da bi zadobio ljudski rod i da bi čoveku dao normalan život na zemlji, On lično predvodi čoveka i lično dela među ljudima; zarad celog Svog plana upravljanja i celokupnog Svog dela, On mora lično da obavi ovaj posao. Ako čovek jedino veruje da je Bog došao da bi mu se prikazao, da bi ga učinio srećnim, onda takva verovanja nemaju nikakvu vrednost, nikakav značaj. Čovekovo razumevanje je previše površno! Jedino kada obavlja ovo delo lično, Bog je u stanju da ga obavi temeljno i u potpunosti. Čovek nije u stanju da to uradi u ime Boga. Budući da nema Božji identitet niti Njegovu suštinu, čovek onda nije u stanju da obavlja Božje delo, a čak i kada bi ga obavio, ono ne bi imalo nikakvog efekta. Prvi put kada se Bog ovaplotio to je bilo zarad iskupljenja, da bi iskupio ceo ljudski rod od greha, da bi osposobio čoveka da bude očišćen i da bi mu gresi bili oprošteni. Delo osvajanja Bog, takođe, obavlja lično među ljudima. Da je, tokom ove etape, Bog propovedao samo o proročanstvima, onda bi se našao neki prorok ili neko nadaren da zauzme Njegovo mesto; da se samo o proročanstvima pripovedalo, čovek bi onda mogao da zameni Boga. Ipak, ako bi čovek pokušao da lično obavi delo Samoga Boga kao i da radi na čovekovom životu, za njega bi bilo nemoguće da obavi ovo delo. To mora lično da uradi Sȃm Bog: Bog mora lično da se ovaploti da bi obavio ovo delo. Da se u Dobu reči propovedalo samo o proročanstvima, onda bi proroci Isaija ili Ilija mogli da obave ovo delo i ne bi bilo potrebe da ga obavlja Sȃm Bog lično. Pošto se delo obavljeno u ovoj etapi ne odnosi samo na propovedanje o proročanstvima i pošto je od većeg značaja da se delo reči koristi za osvajanje čoveka i poražavanje Sotone, ovo delo ne može da obavi čovek, već ga lično mora obaviti Sȃm Bog. U Doba zakona, Jahve je obavio deo Njegovog dela, nakon čega je izgovorio određene reči i obavio određeni posao preko proroka. Ovo je bilo moguće jer je čovek mogao da zameni Jahvea u Njegovom delu, a vidovnjaci su mogli da proriču stvari i tumače određene snove u Njegovo ime. Delo obavljeno na početku nije bilo delo kojim se direktno menjala ljudska narav, niti je bilo povezano sa grehom čoveka od koga se zahtevalo samo da se pridržava zakona. Stoga se Jahve nije ovaplotio i nije Sebe otkrio čoveku; umesto toga, On se direktno obratio Mojsiju i drugima, naterao ih da govore i deluju u Njegovo ime i naveo ih da deluju direktno među ljudskim rodom. Prva etapa Božjeg dela bila je čovekovo vođstvo. Bio je to početak borbe protiv Sotone, mada je ova bitka tek trebalo da zvanično otpočne. Zvanični rat protiv Sotone počeo je prvim ovaploćenjem Boga i nastavio se sve do danas. Prva bitka iz ovoga rata se desila onda kada su ovaploćenog Boga prikovali za krst. Raspeće ovaploćenog Boga je porazilo Sotonu što je i činilo prvu uspešnu etapu u ratu. Kada je ovaploćeni Bog počeo direktno da radi na čovekovom životu, to je označilo zvanični početak dela zadobijanja čoveka. A budući da je ovo delo označavalo promenu čovekove stare naravi, ono je označavalo i delo borbe sa Sotonom. Ova etapa dela koju je Jahve obavio na početku označavala je tek vođenje čovekovog života na zemlji. Bio je to početak Božjeg dela i, iako je u njoj tek trebalo da otpočne neka borba ili neko veliko delo, ona je postavila temelj za delo borbe koje će uslediti. Kasnije, druga etapa dela tokom Doba blagodati je obuhvatala promenu čovekove stare naravi, što znači da je Sȃm Bog radio na čovekovom životu. Ovo je morao lično da uradi Bog: bilo je potrebno da se Bog lično ovaploti. Da se On nije ovaplotio, niko drugi Ga ne bi mogao zameniti u ovoj etapi dela koja je predstavljala delo direktne borbe protiv Sotone. Da je čovek obavio ovo delo u ime Boga, i stao pred Sotonu, Sotona se ne bi predao niti bi bilo moguće poraziti ga. To je morao biti ovaploćeni Bog koji je došao da ga porazi, jer je suština ovaploćenog Boga i dalje Bog, On je još uvek čovekov život i On je još uvek Stvoritelj; šta god da se dogodi, Njegov identitet i suština se neće promeniti. Stoga je On preuzeo čovečije telo i obavio to delo kako bi naterao Sotonu da se sasvim preda. Tokom etape dela poslednjih dana, ako bi čovek obavljao ovo delo i bio primoran da direktno izgovara reči, onda on ne bi bio u stanju da ih izgovori, i ako bi proročanstvo bilo izrečeno, onda ono ne bi moglo da osvoji čoveka. Preuzimajući čovečije telo, Bog dolazi da porazi Sotonu i da ga skroz potčini. Kada sasvim porazi Sotonu, u potpunosti osvoji čoveka i sasvim ga zadobije, ova etapa dela biće dovršena a uspeh postignut. U Božjem upravljanju, čovek ne može da zameni Boga. Konkretno, za delo vođenja ovog doba i pokretanje novog dela postoji još i veća potreba da ih lično obavi Sȃm Bog. Čovek može čoveku da dȃ otkrivenje i obezbedi mu proročanstvo, međutim, ako to delo mora da obavi Bog lično, delo borbe između Samoga Boga i Sotone, tada to delo ne može da obavi čovek. Tokom prve etape dela, kada nije bilo borbe sa Sotonom, Jahve je lično vodio narod Izraela koristeći proročanstvo koje su izgovorili proroci. Nakon toga, druga etapa dela bila je borba sa Sotonom, i Sȃm Bog se lično ovaplotio, došavši u čovečijem telu da obavi ovo delo. Sve što podrazumeva borbu sa Sotonom takođe podrazumeva i ovaploćenje Boga, što znači da ovu borbu ne može da vodi čovek. Ako bi se čovek borio, on ne bi bio u stanju da porazi Sotonu. Kako bi mogao da ima snage da se bori protiv njega dok je još uvek pod njegovom vlašću? Čovek se nalazi u sredini: ako si naklonjen Sotoni, onda pripadaš Sotoni, ali ako udovoljavaš Bogu, onda pripadaš Bogu. Kada bi čovek pokušao da zameni Boga u delu ove borbe, da li bi bio u stanju da to i uradi? Da je to učinio, zar ne bi odavno nestao sa lica zemlje? Zar ne bi odavno završio u paklu? Dakle, čovek nije u stanju da zameni Boga u Njegovom delu, što znači da čovek nema suštinu Boga, i da si se borio sa Sotonom, ni ti ne bi bio u stanju da ga poraziš. Čovek može samo da obavi određeno delo; može da pridobije određene ljude, ali ne može da zameni Boga u delu koje On Sȃm mora da obavi. Kako čovek da se bori sa Sotonom? I pre nego što bi započeo, Sotona bi te zarobio. Samo kada se Sȃm Bog bori sa Sotonom i čovek Ga sledi i pokorava Mu se vodeći se time, čovek može biti zadobijen od Boga i izbaviti se iz Sotoninih okova. Stvari koje čovek može da postigne sopstvenom mudrošću i sposobnostima previše su ograničene; on nije u stanju da upotpuni čoveka, da ga vodi i, povrh toga, da porazi Sotonu. Čovekova inteligencija i mudrost nisu u stanju da osujete Sotonine smicalice, pa kako bi se čovek mogao boriti sa njim?

Svi oni koji su voljni da budu usavršeni imaju priliku da budu usavršeni, tako da svi moraju da se opuste: svi ćete u budućnosti stići na odredište. Međutim, ako nisi voljan da budeš usavršen i nisi voljan da zakoračiš u divno carstvo, onda je to tvoj lični problem. Svi oni koji su voljni da budu usavršeni i koji su odani Bogu, svi oni koji se pokoravaju i svi oni koji verno obavljaju svoju dužnost – svi takvi mogu biti usavršeni. Danas, svi oni koji ne obavljaju svoju dužnost odano, svi oni koji nisu odani Bogu, svi oni koji se ne pokoravaju Bogu, naročito oni koji su primili prosvećenje i prosvetljenje Duha Svetoga, ali to ne sprovode u praksi – svi takvi ne mogu biti usavršeni. Svi oni koji su voljni da budu odani i pokorni Bogu mogu biti usavršeni, čak i ako su pomalo neuki; svi oni koji su voljni da tragaju mogu biti usavršeni. Nema potrebe da brineš o tome. Sve dok si voljan da tragaš u ovom pravcu, možeš biti usavršen. Nisam spreman da se odreknem niti da eliminišem ikoga od takvih među vama, ali ako čovek ne nastoji da čini dobro, onda samo uništavaš sebe; nisam Ja taj koji te eliminiše, već si to ti sȃm. Ako ti sȃm ne nastojiš da činiš dobro – ako si lenj ili ne obavljaš svoju dužnost ili ako nisi odan ili ne tragaš za istinom i uvek radiš kako je tebi volja, ako se ponašaš nepromišljeno, boriš se za sopstvenu slavu i bogatstvo i beskrupulozan si u ophođenju sa suprotnim polom, onda ćeš poneti breme sopstvenih grehova; nisi dostojan ičijeg sažaljenja. Moja namera je da svi vi budete usavršeni i da makar budete osvojeni, kako bi se ova etapa dela mogla uspešno dovršiti. Božja želja je da svaka osoba bude usavršena, da na kraju bude zadobijena od Njega, da je On potpuno pročisti te da tako postane pripadnik naroda koji On voli. Nebitno je da li kažem da ste zaostali ili da ste lošeg kova – sve je to činjenica. Kada kažem takvo što, to nije dokaz da nameravam da vas napustim, da sam u vas izgubio nadu, a još i manje da nisam spreman da vas spasem. Danas sam došao da obavim delo vašeg spasenja, što znači da je delo koje obavljam nastavak dela spasenja. Svaka osoba ima priliku da bude usavršena: pod uslovom da si voljan, pod uslovom da stremiš, na kraju ćeš biti u stanju da postigneš ovaj rezultat i niko od vas neće biti napušten. Ako si lošeg kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim lošim kovom; ako si dobrog kova, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim dobrim kovom; ako si neuk i nepismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojom nepismenošću; ako si pismen, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa činjenicom da si pismen; ako si starija osoba, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa tvojim godinama; ako si sposoban da pružiš gostoprimstvo, Moji zahtevi prema tebi biće u skladu sa ovom sposobnošću; ako kažeš da nisi u stanju da pružiš gostoprimstvo i da si u stanju da obavljaš samo određenu funkciju, bilo da je to širenje jevanđelja ili staranje o crkvi ili obavljanje drugih raznih poslova, način na koji te usavršavam biće u skladu sa funkcijom koju obavljaš. Da budeš odan, da budeš pokoran do samog kraja i da tražiš uzvišenu ljubav prema Bogu – to je ono što moraš da postigneš i nema boljih vežbi od ove tri stvari. Na kraju, od čoveka se zahteva da postigne ove tri stvari, koje ako postigne, onda će biti usavršen. Međutim, iznad svega, moraš istinski da stremiš, moraš da budeš aktivan i da napreduješ a ne da budeš pasivan u tom pogledu. Rekao sam da svaka osoba ima priliku da bude usavršena i da je u stanju da bude usavršena, i to je istina, međutim, ti u svojoj potrazi ne pokušavaš da budeš bolji. Ako ne ispuniš ova tri kriterijuma, onda na kraju moraš biti eliminisan. Ja želim da svako uhvati korak, želim da svako ima delo i prosvećenje Duha Svetoga i da može da bude pokoran do samoga kraja, jer je to dužnost koju svako od vas treba da obavlja. Nakon što svi obavite svoju dužnost, svi ćete biti usavršeni, i svi ćete odlučno posvedočiti. Svi oni koji su odlučno posvedočili jesu oni koji su pobedili Sotonu i zadobili Božje obećanje, i oni su ti koji će ostati da žive na divnom odredištu.