Svaki pojedinac u ljudskom rodu treba da prihvati da ga prouči Moj Duh, treba pažljivo da proveri svaku svoju reč i postupak i, povrh toga, treba da posmatra Moja čudesna dela. Kako se osećate u trenutku dolaska carstva na zemlju? Kada Moji sinovi i Moj narod pohrle prema Mom prestolu, Ja zvanično započinjem sud pred velikim belim prestolom. Što će reći, kada Ja lično započnem Svoje delo na zemlji i kada se era suda približi svome kraju, Svoje reči počinjem da upućujem celoj vaseljeni, i puštam glas Svoga Duha po celoj vaseljeni. Svojim rečima ću oprati sve ljude i stvari, među svime što je na nebu i na zemlji, tako da zemlja više ne bude prljava i razvratna, već da bude sveto carstvo. Obnoviću sve stvari, da budu raspoložive za Moju upotrebu, da više ne odišu zemaljskim dahom, i da ne budu natopljene mirisom tla. Na zemlji, čovek je napipavao cilj i poreklo Mojih reči i posmatrao Moja dela, ali niko nikada nije zaista spoznao poreklo Mojih reči, i niko nikada nije zaista video čudesnost u Mojim delima. Tek danas, kada lično dolazim među ljude i izgovaram Svoje reči, čovek ima određeno znanje o Meni, te uklanja mesto koje „Ja“ zauzimam u njegovim mislima i umesto toga stvara mesto za praktičnog Boga u svojoj svesti. Čovek ima predstave i veoma je radoznao; ko ne bi želeo da vidi Boga? Ko ne bi poželeo da se susretne s Bogom? Ipak, jedina stvar koja zauzima konačno mesto u ljudskom srcu jeste Bog za koga čovek smatra da je nejasan i apstraktan. Ako to ne kažem jasno, ko bi mogao da shvati? Ko bi stvarno poverovao, sa sigurnošću i bez i najmanjeg nagoveštaja sumnje, da Ja zaista postojim? Ogromna je razlika između „Mene“ u ljudskom srcu i „Mene“ u stvarnosti, i niko nije u stanju da među njima napravi poređenje. Da se nisam ovaplotio, čovek Me nikada ne bi spoznao, a čak i da Me je spoznao, ne bi li takvo znanje i dalje bilo predstava? Svaki dan hodam usred neprekidnog toka ljudi i svaki dan delujem u svakoj osobi. Kada Me čovek bude zaista video, biće u stanju da Me spozna u Mojim rečima i shvatiće način na koji govorim, kao i Moje namere.

Kada carstvo zvanično stigne na zemlju, šta, među svim stvarima, neće utihnuti? Ko se, među svim ljudima, neće uplašiti? Hodam svuda po celoj vaseljeni svetu i sve lično uređujem. U ovom trenutku, ko ne zna da su Moja dela divna? Moje ruke podupiru sve stvari, međutim, Ja sam i iznad svih stvari. Nisu li danas Moje ovaploćenje i Moje lično prisustvo među ljudima pravo značenje Moje skrušenosti i skrivenosti? Spolja, mnogi ljudi Mi aplaudiraju kao dobrom i veličaju Me kao lepog, međutim, ko Me zaista poznaje? Zašto danas tražim da Me spoznate? Nije li Moj cilj da posramim veliku crvenu aždaju? Ne želim da čoveka prisiljavam da Me veliča, već da ga navedem da Me spozna, čime će Me zavoleti, a time Me i veličati. Takvo veličanje je dostojno svog imena i nije prazna priča; samo se takvim veličanjem može stići do Mog prestola i vinuti se u nebo. Budući da je čoveka iskušavao i iskvario Sotona, budući da su ga zaokupile predstave i razmišljanje, ovaplotio sam se kako bih lično osvojio ceo ljudski rod, kako bih razotkrio sve čovekove predstave i kako bih rastrgao čovekovo razmišljanje. Shodno tome, čovek više ne paradira preda Mnom, ne služi Mi koristeći se svojim predstavama i time sam „Ja“ u čovekovim predstavama sasvim razvejan. Kada bude došlo carstvo, prvo što ću učiniti biće da započnem ovu etapu dela, i to ću učiniti među Svojim narodom. Pošto ste Moj narod koji je rođen u zemlji velike crvene aždaje, nije baš da u vama ima samo malo ili tek delić otrova velike crvene aždaje. Prema tome, ova etapa Mog dela prvenstveno je usredsređena na vas, i ovo je jedan aspekt važnosti Mog ovaploćenja u Kini. Većina ljudi nije u stanju da dokuči ni delić reči koje izgovaram, a kada to i učini, njihovo shvatanje je maglovito i zbrkano. Ovo je prekretnica u načinu na koji govorim. Kada bi svi ljudi mogli da pročitaju Moje reči i da razumeju njihovo značenje, ko bi od ljudi onda mogao da bude spasen i ko ne bi bio izgnan u Ad? Kada Me čovek spozna i pokori Mi se, biće to trenutak kada ću počinuti, i biće to upravo onaj čas u kome je čovek u stanju da dokuči značenje Mojih reči. Danas vam je rast isuviše mali – skoro bedno mali, nedostojan uzdizanja – a o vašem znanju o Meni da i ne govorim.

Iako kažem da se anđeli već upućuju da usmeravaju Moje sinove i Moj narod, niko nije u stanju da razume značenje Mojih reči. Kada lično dođem među ljude, anđeli istovremeno započinju delo pastirskog usmeravanja, a za vreme anđeoskog usmeravanja, svi sinovi i ceo narod ne dobijaju samo kušnje i usmeravanje, već su u stanju da svojim očima gledaju pojavljivanje svakojakih vizija. Budući da Ja delujem neposredno u božanstvu, sve ulazi u novi početak, i budući da ovo božanstvo deluje neposredno, nije ni najmanje sputano ljudskošću, pa se čoveku čini da ono deluje samo od sebe pod natprirodnim okolnostima. Ipak, Meni je to sasvim normalno (čovek smatra da je to natprirodno jer se nikada neposredno nije susreo sa božanstvom); ono ne poseduje nijednu od čovekovih predstava i neokaljano je ljudskim zamislima. Ljudi će to videti tek kada svi uđu na pravi put; pošto je sada početak, čovek na svom ulasku poseduje brojne nedostatke, pa se neuspesi i nejasnoće teško mogu izbeći. Danas, pošto sam vas doveo do ove tačke, napravio sam prikladna uređenja i imam Svoje ciljeve. Ako bih vam ih danas saopštio, da li biste zaista bili u stanju da ih spoznate? Dobro sam upoznat sa mislima u čovekovom umu i sa željama u njegovom srcu: ko nikada nije potražio izlaz za sebe? Ko nikada nije razmišljao o sopstvenim izgledima? Pa ipak, iako čovek poseduje osebujan i blistav intelekt, ko je mogao da predvidi da će, nakon toliko vremena, sadašnjost ispasti ovakva kakva jeste? Je li ovo zaista plod tvog subjektivnog truda? Je li ovo isplata za tvoju neumornu vrednoću? Je li ovo prelep živi prizor koji je zamislio tvoj um? Da nisam predvodio ceo ljudski rod, ko bi se mogao odvojiti od Mojih uređenja i pronaći drugi izlaz? Da li su zamišljanja i želje dovele čoveka do današnjeg dana? Mnogi ljudi prožive ceo život, a da im se želje ne ispune. Da li je to zaista zbog neke greške u njihovom razmišljanju? Životi mnogih ljudi su ispunjeni neočekivanom srećom i zadovoljstvom. Da li je to zaista zato što imaju mala očekivanja? Ko među celim ljudskim rodom nije zbrinut u očima Svemogućeg? Ko ne živi usred predodređenja Svemogućeg? Da li se čovekov život i smrt odvijaju po njegovom sopstvenom izboru? Upravlja li čovek sopstvenom sudbinom? Mnogi ljudi vape za smrću, ali je ona daleko od njih; mnogi ljudi žele da budu od onih koji su u životu snažni i plaše se smrti, a opet, bez njihovog znanja, približava im se dan smrti, gurajući ih ka ponoru smrti; mnogi ljudi gledaju u nebo i duboko uzdišu; mnogi ljudi ne prestaju da plaču, jecaju i ridaju; mnogi ljudi padaju usred kušnji; a mnogi ljudi podlegnu iskušenju. Iako se ne pojavljujem lično kako bih omogućio čoveku da Me jasno vidi, mnogi ljudi se plaše da vide Moje lice, duboko zastrašeni da ću ih oboriti, da ću ugasiti život u njima. Da li Me čovek zaista poznaje ili ne? Niko sa sigurnošću ne može da kaže. Zar nije tako? Plašite se i Mene i Moje grdnje, ali takođe ustajete i otvoreno Mi se protivite i Mene osuđujete. Zar to nije slučaj? Čovek Me nikada nije spoznao zato što nikada nije video Moje lice, niti je čuo Moj glas. Prema tome, iako se nalazim unutar čovekovog srca, postoji li iko u čijem srcu nisam maglovit i nejasan? Postoji li iko u čijem sam srcu savršeno jasan? Ne želim da Me i pripadnici Mog naroda vide nejasno i nerazumljivo, te se zato upuštam u ovo veliko delo.

Među ljude tiho dolazim, a zatim odlutam. Da li Me je iko ikada video? Može li sunce da Me vidi zahvaljujući svom gorućem plamenu? Može li mesec da Me vidi zahvaljujući svojoj blistavoj jasnoći? Mogu li sazvežđa da Me vide zahvaljujući svom položaju na nebu? Kada Ja dođem, čovek to ne zna i sve stvari su u to neupućene, a kada odem, čovek toga i dalje nije svestan. Ko može da svedoči o Meni? Da li bi to moglo biti ljudsko veličanje na zemlji? Da li bi to mogli biti ljiljani koji cvetaju u divljini? Jesu li to ptice koje lete nebom? Jesu li to lavovi koji riču u planinama? Niko ne može u potpunosti da posvedoči o Meni! Niko ne može da obavi delo koje ću Ja obaviti! Čak i kada bi obavili ovo delo, kakvo bi to dejstvo imalo? Svakoga dana posmatram svaki postupak mnogih ljudi, i svakoga dana istražujem srca i umove mnogih ljudi; nikada niko nije izbegao Moj sud i nikada niko nije bio lišen stvarnosti Moga suda. Stojim iznad nebesa i gledam u daljinu: oborio sam nebrojeno mnogo ljudi, a opet, nebrojeno mnogo njih živi usred Moje milosti i dobrote. Zar i vi ne živite u takvim okolnostima?

5. mart 1992. godine