Mnoštvo Me pozdravlja, mnoštvo Me hvali; iz svih se usta čuje ime jednog istinitog Boga, svi dižu pogled da bi posmatrali Moja dela. Carstvo se spušta na ljudski svet, Moja je ličnost bogata i izdašna. Ko se tome ne bi radovao? Ko od radosti ne bi zaigrao? Oh, Sione! Podigni svoj pobednički barjak da Me proslaviš! Zapevaj svoju pobedničku pesmu i svetom pronesi Moje sveto ime! Sva stvorenja sa krajeva zemlje! Brzo se očistite, kako biste mogli da Mi budete prineseni! Sazvežđa nebeska! Brzo na svoja mesta, da na nebeskom svodu pokažete Moju ogromnu moć! Osluškujem glasove ljudi na zemlji, koji u pesmu izlivaju svoju bezgraničnu bogobojažljivost ljubav prema Meni! Na ovaj dan, kad se sva stvorenja vraćaju u život, Ja silazim u ljudski svet. Ovoga trena, baš u ovom prelomnom času, sve cveće cveta divljim cvatom, sve ptice uglas pevaju, sve stvari trepere od radosti! Uz zvuke pozdrava carstvu, Sotonino se kraljevstvo ruši, sprženo grmljavinom himne carstva, da se više nikad ne uzdigne!

Ko se na zemlji usuđuje da ustane i da se usprotivi? Dok silazim na zemlju, Ja donosim oganj, donosim gnev, donosim svakojake katastrofe. Carstva zemaljska sada su Moje carstvo! Gore, na nebu, oblaci se prevrću i kovitlaju; pod nebom bujaju jezera i reke, radosno hučući dirljivu melodiju. Životinje na počinku izranjaju iz svojih jazbina, a Ja sve narode budim iz dremeža. Konačno je došao dan koji je mnoštvo naroda iščekivalo! Oni svoje najlepše pesme nude Meni!

U ovom divnom trenu, u ovom uzbudljivom vremenu,

posvuda odzvanjaju hvalospevi, gore na nebesima i dole na zemlji. Ko se zbog toga ne bi uzbudio?

Čije se srce ne bi razvedrilo? Koga taj prizor ne bi rasplakao?

Nebo više nije ono staro nebo, sad je to nebo carstva.

Zemlja nije kakva je nekad bila, sad je to sveta zemlja.

Nakon obilne kiše, prljavi stari svet u celosti je iznova stvoren.

Planine se menjaju… menjaju se vode…

i ljudi se menjaju… sve se menja…

O, ćutljive planine! Ustanite i zaigrajte Meni!

O, tihe vode! Slobodno potecite!

Vi ljudi koji snove sanjate! Ustanite i pojurite!

Ja dođoh… Ja sam car…

Svi će ljudi svojim očima videti Moje lice, svojim će ušima čuti Moj glas,

svak će za sebe živeti životom carstva…

Kako je slatko… kako je divno…

Nezaboravno… ne može se zaboraviti…

U plamenu Moga gneva, velika se crvena aždaja muči;

u Mom veličanstvenom sudu, đavoli pokazuju prava svoja obličja;

od Mojih strogih reči sve ljude spopada strašan stid i oni nemaju gde da se skriju.

Prisećaju se kako su Me u prošlosti ismevali i rugali Mi se.

Nikad ni za tren nisu prestali da se prave važni, nikad ni za tren nisu prestali da se bune protiv Mene.

A ko od njih danas ne plače? Ko se od njih ne kaje?

Cela je vaseljena ispunjena plačem…

odjekuje radosnim zvucima… odjekuje smehom…

Neuporediva radost… radost bez premca…

Sitna kiša dobuje… teške pahulje lepršavog snega…

U ljudima, mešavina tuge i radosti… neki se smeju…

neki jecaju… a neki radosno uzvikuju…

Kao da su svi zaboravili… je li ovo proleće protkano kišom i oblacima,

leto u bujnom cvatu, jesen bogata žetvom,

ili zima, hladna kao inje i led, niko to ne zna…

Nebom plove oblaci, zemljom se valjaju okeani.

Sinovi mašu rukama… ljudi u plesu prepliću nogama…

Anđeli su se dali na posao… anđeli stado čuvaju…

Svi ljudi na zemlji nekud jure i sve se na zemlji množi.